Jastreb
Cetnik
Dragoslav Račić (24. marta 1905-1945) je bio artiljerijski kapetan prve klase vojske Kraljevine Jugoslavije i komandant Cersko - majevičke grupe korpusa Jugoslovenske vojske u Otadžbini tokom Drugog svetskog rata.
//
Biografija [uredi]
Dragoslav i Verica na dan veridbe, 18. novembra 1934. godine u Skoplju.
Dragoslav Račić je rođen u selu Godačica, u čijem se ataru Gledićke planine spuštaju u Gružu. Njegovo kršteno prezime je Miletić. Po pradedi Radoslavu-Rači, svom najčuvenijem pretku, uzeo je prezime Račić. Dragoslavljev otac Stevan bio je trgovac u Godačici, a majka Simka domaćica. Imali su još troje dece: Aranđela, Milisava i Desanku. Posle završene osnovne škole u Godačici, upisali su ga u Kragujevačku gimnaziju. U Kragujevcu, Dragoslav Miletić se više provodio sa društvom nego što je učio, pa je izgubio jednu godinu. Roditelji su smatrali da je njihovom sinu potrebna čvrsta ruka, pa su ga, posle završenog šestog razreda gimnazije, 1926. godine upisali na Vojnu akademiju u Beogradu. Kao jedan od najboljih pitomaca u klasi, upućen je na dvogodišnju specijalizaciju u Francusku, gde je završio postdiplomske studije. Po struci je bio artiljerac. Službovao je u Sarajevu, Skoplju, Aleksincu, Mariboru i Ljubljani.
http://sr.wikipedia.org/sr-el/Слика...ћи_с_лева,_првог_дана_на_Војној_академији.jpg
Pitomac Dragoslav Miletić (Račić), treći s leva, prvog dana na Vojnoj akademiji
Dragoslav se oženio Vericom, kćerkom bana Zetske banovine. Veridba je obavljena 18. novembra 1934]]. godine u Skoplju. Verica je tragično preminula pošto je, u poodmakloj trudnoći pala sa konja. Lekari nisu uspeli da spasu ni njihovo muško dete.
Drugi svetski rat [uredi]
Aprilski rat 1941. godine zadesio je Dragoslava Miletića u Ljubljani, u činu artiljerijskog kapetana prve klase. U civilnom odelu, predstavljajući se kao svinjarski trgovac (što je bilo jedno od zanimanja njegovog pradede Rače), posle sloma jugoslovenske vojske stigao je u Pocerinu. Kada je čuo za pukovnika Dragoljuba Mihailovića, stupio je u njegovu vojsku. Mihailović je ovlastio Dragoslava Račića da nastavi sa organizovanjem vojske u Podrinju, s tim što je njegova glavna aktivnost imala da bude u pomaganju ustanicima s one strane Drine, koji su, pod komandom majora Jezdimira Dangića, vodili borbu protiv ustaša. Račić je leta 1941. prelazio Drinu. Napadao je ustaše, ali i nemački garnizon u Zvorniku. On je prvi ravnogorski komandant za kojim su Nemci raspisali poternicu. [traži se izvor]
Septembra meseca, zbog preuranjenog ustanka protiv Nemaca, i Račić je morao svu svoju aktivnost da usmeri istočno od Drine. Sa svojim Cerskim odredom napao je Šabac, 22. septembra. Ali partizani, sa kojima je zajedno napadnut Šabac se povukla. Cerski odred je uspeo da savlada Nemce utvrđene u fabrici Zorka, pa čak i da dođe do centra grada, ali je zbog partizanskog povlačenja morao da se povuče. [traži se izvor] Pod pritiskom Nemaca, kojima je iz Srema došla u pomoć kompletna 342. divizija, Račićeva jedinica se povlačila prema Ceru.
Nemačka ofanziva još nije bila prošla, kada su četnike s leđa napale skoncentrisane komunističke jedinice, počev od 2. novembra. [traži se izvor] Pukovnik Mihailović uspeo je da pasivizira Nemce pregovorima u selu Divci 11. novembra, da bi organizovao kontranapad protiv komunista. Na čelu tog kontra napada vidimo kapetana Dragoslava Račića sa Cerskim i, za ovu priliku, Gružanskim odredom. Komunisti su potučeni na Jelenu, a zatim gonjeni do ispred Čačka. Nemačke ofanzive koje su usledile nakratko su zaustavile građanski rat. Komunisti su se povukli na zapad, u italijansku okupacionu zonu, a četnici su se sklonili u planine. Račićeva jedinica, sada Cerska brigada, prešla je Drinu, da bi još jednom pomogla majoru Jezdimiru Dangiću. Dangić je imao da izdrži napad dve nemačke divizije i ustaša, kao i partizana. Pred nadmoćnijim neprijateljem, četnici su narednih meseci gubili pozicije. Najzad je Račić morao da se povuče istočno od Drine, dok je Dangić pao u nemačko zarobljeništvo.
Drugu polovinu 1942. i prvu polovinu 1943. godine Dragoslav Račić je posvetio jačanju svoje jedinice. Dobio je čin majora i oformio Cerski korpus. U selu Savkovići podigao je crkvu posvećenu knezu Lazaru, koja i danas postoji, a u selu Gornje Košlje zgradu osnovne škole. U zimu 1942/43. Nemci su manjim akcijama specijalnih jedinica pokušavali da zarobe Račića, ali bez uspeha.
U leto 1943. godine major Dragoslav Račić je bio na čelu severnog krila u četničkoj ofanzivi prema primorju, u susret očekivanom savezničkom iskrcavanju. Račić je oslobodio Bajinu Baštu i druga manja mesta sa desne obale Drine, učestovao je u oslobađanju Višegrada 5. oktobra, a zatim nastavio da napada Nemce i ustaše prema Sarajevu. Cerski korpus se borio protiv Nemaca na Sokolcu, kada ga je sa desnog boka napao partizanski Treći korpus, a sa levog partizanska Peta divizija. Istovremeno, četnike su sa leđa uporno napadali Nemci, sa svojim novim, svežim snagama. U takvoj situaciji četničke jedinice uspele su da se povuku na polazne položaje bez većih gubitaka.
Odmah posle ovoga, general Dragoljub Mihailović naredio je da se obrazuju krupnije jedinice za odbranu Srbije od komunista, koji su u međuvremenu, zahvaljujući britanskoj pomoći, postali respektivna vojna sila. Major Dragoslav Račić najpre je bio na čelu Cersko-majevičke grupe korpusa, a zatim, od proleća 1944. godine na položaju komandanta Četvrte grupe jurišnih korpusa, najelitnije i najbrojnije četničke jedinice, sastavljena najpre od pet, a potom, krajem leta, i od sedam jurišnih korpusa. Ovi jurišni korpusi formirani su od najboljih brigada iz postojećeg korpusa. Pod Račićevom komandom, kao komandanti jurišnih korpusa, tada su bili kapetani Predrag Raković, Nikola Kalabić, Vojislav Tufegdžić, Milomir Kolarević i Miloš Marković. Načelnik Račićevog štaba bio je kapetan Neško Nedić.
Četvrta grupa jurišnih korpusa, ojačana lokalnim jedinicama, teško je porazila partizanske divizije koje su, pod komandom Koče Popovića i engleskog majora Džona Hejnikera Mejdžora, iz Toplice prodrle do padina Kopaonika i Goča. Od 5. do 27. jula komunisti su neprestano gonjeni sve do Radan planine. Račić se zatim vratio na Kopaonik da sačeka novu grupu komunističkih divizija, koje su, pod komandom Peke Dapčevića, dolazile iz pravca zapada. Sa promenljivom srećom, Račić se tokom avgusta borio protiv ovih partizanskih divizija. Komunisti nisu uspeli da pređu Zapadnu Moravu i stignu do Šumadije, mada su bili neuporedivo bolje naoružani, a Račić nije uspeo da ih vrati preko Kopaonika. Prvih dana septembra komunisti se ipak povlače prema zapadu, u susret novim divizijama koje su dolazile iz pravca Bosne. Još jedna bitka odigrala se na Jelovoj Gori kod Užica, 8. septembra. Prvog dana partizani su se povukli pred jurišom, ali već sutradan četnici su morali da odstupe zbog ogromne nesrazmere snaga. Njihova nova protivofanziva postala je besmislena kada su, počev od 19. septembra, istočnu granicu Jugoslavije prešle sovjetska i bugarska armija.
Od oktobra 1944. do maja 1945. godine, potpukovnik, a zatim i pukovnik Dragoslav Račić je bio se povlačio sa četnicima kroz Bosnu. Marta 1945. godine sve četničke snage podeljene su u tri kolone, sa ciljem: proboj ka Srbiji i dizanje ustanka protiv komunista. Račić je komandovao levom kolonom.
Na ušću Sutjeske u Drinu, na padinama Zelengore, maja 1945. godine uništena je i glavnina četničkih jedinica. Od tada, imalo se ravnati po Dražinom naređenju: po trojkama, petorkama, desetinama, kako se može, i snagom svog ličnog zalaganja i umenja, produžite svaki na svoju nadležnu teritoriju. Nastavite borbu za dobra našega naroda... Račić je prešao Drinu, i u jesen 1945. godine, sa trinaest pratilaca, došao u selo Savkoviće, na svoju negdašnju teritoriju. Vidoje Obradović, sin uglednog domaćina Petka Obradović, napravio je u svom dvorištu zemunicu, u kojoj su se oni skrivali do novembra.
Pogibija pukovnika Dragoslava Račića
Jednog novembarskog dana oko podne u kuću Petka Obradovića dolazi Milovan Obradović, svojevremeno lokalni četnički komandant, u koga je Račić najviše sumnjao. U poslovima oko kuće sin Vidoje zamenjuje odsutnog oca. Poslovi su svakodnevni, težački. Milovan saleće mladu Vidojevu suprugu da mu otkrije gde se skriva Dragoslav Račić sa svojim pratiocima. Čuvanju tajni nevična žena, posle upornog navaljivanja, pokazuje na zemunicu u neposrednoj blizini kuće. Milovan odlazi do skrovišta i tri puta doziva Račića. Tek na treći poziv Račić se odaziva. Kratko su razgovarali. Nije poznato o čemu. Poznato je, međutim, koliko je tim razgovorom Račić bio "oduševljen".
Nakon Milovanovog odlaska Vidoje Obradović prilazi zemunici, noseći ručak za Račića, Rakića i Velu. Račić prekornim tonom pita Vidoja kako je Milovan saznao gde se oni skrivaju. Vidoje odgovara da je njegova naivna žena napravila nepopravljivu grešku. "Onda ovaj ručak odnesi njoj" uzvartio je Račić, odbivši poslednji ručak. Samo deset minuta nakon neprijatnog razgovora između Vidoja Obradovića i Račića pojavljuje se partizanska potera, njih tridesetak. Jedan puškomitraljez okrenuli su u pravcu vrata na zemunici. Potera je, podrobno obaveštena o Račićevom skrovištu. Četiri puta partizani pozivaju Račića da izađe iz skrovišta i da se preda, obećavajući da mu neće ništa nažao učiniti; čak se pozivaju na to da su i ono Srbi i ljudi. Svaki put nakon neuspešnog poziva otvaraju vatru na zemunicu iz koje se ne čuje nikakav odgovor.
Vidoje Obradović stoji skamenjen i sve posmatra, Trudi se da bar nakog prepozna među Račićevim progoniocima, ali uzalud; ni jednog, veli, nikad u ovom kraju nije video. Nakon četvrtog partizanskog poziva na predaju pukovnika Dragoslova Račić otvara vrata na zemunici i istrčava napolje. U jednoj ruci mu je pištolj, a u drugoj automat; istovremeno puca levo i desno. Biva, međutim, odmah pogođen od puškomitraljeza koji je još ranije postavljen pred izlazom iz zemunice, Uspeo je samo da se odvuče desetak metara od mesta na kome je pogođen i srušio se mrtav. Dok nepomično leži na zemlji u Račića pucaju sa svih strana; kiša kuršuma sručuje se na njegovo mrtvo telo. Potom nastaje pauza, potpuna tišina.
Račiću još niko ne prilazi. A onda uz zaglušujuće krike, sa kamom u ruci, prema mrtvom Račiću potrčao jedan od progonilaca. Zarivao je svoj bodež u beživotno telo. Na mestu gde se odigrao ovaj događaj sada raste mlado stablo trešnje.
Posle Račića iz zemunice izašao je Vela koji je, takođe, bio smrto pogođen. U skrovištu ostaje samo ranjeni Vojin Rakić, koji kuka i zapomaže usled strašnih bolova. Partizanska potera se , najednom, prisetila Vidoja Obradovića. Oni ga teraju da se spusti u zemunicu i izvuče napolje Rakića. Vidoje se opire, ali ga progonoci " ubeđuju" vilama po leđima. Prete mu da će ga ubiti ukoliko ne izvrši njihovu zapovest. Iznoseći Vojina iz zemunice, Vidoje stiče utisak da Račićev poslednji pratilac nema u sebi više kapi krvi. On spušta Rakića na zemlju. Prilazi neko iz potere i hicem u glavu prekraćuje Rakićeve muke.
Partizanske vlasti izdaju naredbu da se tela Rakića i Vele pokopaju ispred kuće Pavla Arsenovića iz sela Gornje Košlje. Račićevi zemni ostaci, međutim, morali su da krenu na put nezapamćenog poniženja i jezivog mrcvarenja. Dragoslav Račića. mrtvog u volovskoj dvokolici, odvoze u Ljuboviju. Račić je bio u crnom suknenom odelu i sa crnom šajkačom na glavi. Noge su mu se vukle po izlokanom i blatnjavom putu. Pete na nogama su skoro potpuno satrugane.
U Ljuboviji je gomila dobola priliku da se iživljava nad beživotnim Račićem. Neki su ga psovali i pljuvali, neki udarali; neki su opoganili mrtvo Račićevo telo. Telo pukovnika Račić bačeno je u jedan vrbak, gde je ležalo nekoliko dana. Noću su ga posećivali samo gladni psi.
Oskrnavljen grob
Račića je potom, uz dopuštenje novih vlasti, sahranio jedan siromašan opštinski poslužitelj, pod uslovom da grob bude neobeležen. Kasnije su komunisti u Ljuboviji, na mestu gde se nalazio neobeležen grob, podigli autobusku stanicu. Danas, posle toliko godina od pada berlinskog zida i komunističkog bloka, niko ne zahteva da se posmrtni ostaci Dragoslava Račića ekshumiraju i dostojno sahrane. Račićevi posmrtni ostaci se sa sigurnošću mogu tačno da lociraju.
//
Biografija [uredi]
Dragoslav i Verica na dan veridbe, 18. novembra 1934. godine u Skoplju.
Dragoslav Račić je rođen u selu Godačica, u čijem se ataru Gledićke planine spuštaju u Gružu. Njegovo kršteno prezime je Miletić. Po pradedi Radoslavu-Rači, svom najčuvenijem pretku, uzeo je prezime Račić. Dragoslavljev otac Stevan bio je trgovac u Godačici, a majka Simka domaćica. Imali su još troje dece: Aranđela, Milisava i Desanku. Posle završene osnovne škole u Godačici, upisali su ga u Kragujevačku gimnaziju. U Kragujevcu, Dragoslav Miletić se više provodio sa društvom nego što je učio, pa je izgubio jednu godinu. Roditelji su smatrali da je njihovom sinu potrebna čvrsta ruka, pa su ga, posle završenog šestog razreda gimnazije, 1926. godine upisali na Vojnu akademiju u Beogradu. Kao jedan od najboljih pitomaca u klasi, upućen je na dvogodišnju specijalizaciju u Francusku, gde je završio postdiplomske studije. Po struci je bio artiljerac. Službovao je u Sarajevu, Skoplju, Aleksincu, Mariboru i Ljubljani.
http://sr.wikipedia.org/sr-el/Слика...ћи_с_лева,_првог_дана_на_Војној_академији.jpg
Pitomac Dragoslav Miletić (Račić), treći s leva, prvog dana na Vojnoj akademiji
Dragoslav se oženio Vericom, kćerkom bana Zetske banovine. Veridba je obavljena 18. novembra 1934]]. godine u Skoplju. Verica je tragično preminula pošto je, u poodmakloj trudnoći pala sa konja. Lekari nisu uspeli da spasu ni njihovo muško dete.
Drugi svetski rat [uredi]
Aprilski rat 1941. godine zadesio je Dragoslava Miletića u Ljubljani, u činu artiljerijskog kapetana prve klase. U civilnom odelu, predstavljajući se kao svinjarski trgovac (što je bilo jedno od zanimanja njegovog pradede Rače), posle sloma jugoslovenske vojske stigao je u Pocerinu. Kada je čuo za pukovnika Dragoljuba Mihailovića, stupio je u njegovu vojsku. Mihailović je ovlastio Dragoslava Račića da nastavi sa organizovanjem vojske u Podrinju, s tim što je njegova glavna aktivnost imala da bude u pomaganju ustanicima s one strane Drine, koji su, pod komandom majora Jezdimira Dangića, vodili borbu protiv ustaša. Račić je leta 1941. prelazio Drinu. Napadao je ustaše, ali i nemački garnizon u Zvorniku. On je prvi ravnogorski komandant za kojim su Nemci raspisali poternicu. [traži se izvor]
Septembra meseca, zbog preuranjenog ustanka protiv Nemaca, i Račić je morao svu svoju aktivnost da usmeri istočno od Drine. Sa svojim Cerskim odredom napao je Šabac, 22. septembra. Ali partizani, sa kojima je zajedno napadnut Šabac se povukla. Cerski odred je uspeo da savlada Nemce utvrđene u fabrici Zorka, pa čak i da dođe do centra grada, ali je zbog partizanskog povlačenja morao da se povuče. [traži se izvor] Pod pritiskom Nemaca, kojima je iz Srema došla u pomoć kompletna 342. divizija, Račićeva jedinica se povlačila prema Ceru.
Nemačka ofanziva još nije bila prošla, kada su četnike s leđa napale skoncentrisane komunističke jedinice, počev od 2. novembra. [traži se izvor] Pukovnik Mihailović uspeo je da pasivizira Nemce pregovorima u selu Divci 11. novembra, da bi organizovao kontranapad protiv komunista. Na čelu tog kontra napada vidimo kapetana Dragoslava Račića sa Cerskim i, za ovu priliku, Gružanskim odredom. Komunisti su potučeni na Jelenu, a zatim gonjeni do ispred Čačka. Nemačke ofanzive koje su usledile nakratko su zaustavile građanski rat. Komunisti su se povukli na zapad, u italijansku okupacionu zonu, a četnici su se sklonili u planine. Račićeva jedinica, sada Cerska brigada, prešla je Drinu, da bi još jednom pomogla majoru Jezdimiru Dangiću. Dangić je imao da izdrži napad dve nemačke divizije i ustaša, kao i partizana. Pred nadmoćnijim neprijateljem, četnici su narednih meseci gubili pozicije. Najzad je Račić morao da se povuče istočno od Drine, dok je Dangić pao u nemačko zarobljeništvo.
Drugu polovinu 1942. i prvu polovinu 1943. godine Dragoslav Račić je posvetio jačanju svoje jedinice. Dobio je čin majora i oformio Cerski korpus. U selu Savkovići podigao je crkvu posvećenu knezu Lazaru, koja i danas postoji, a u selu Gornje Košlje zgradu osnovne škole. U zimu 1942/43. Nemci su manjim akcijama specijalnih jedinica pokušavali da zarobe Račića, ali bez uspeha.
U leto 1943. godine major Dragoslav Račić je bio na čelu severnog krila u četničkoj ofanzivi prema primorju, u susret očekivanom savezničkom iskrcavanju. Račić je oslobodio Bajinu Baštu i druga manja mesta sa desne obale Drine, učestovao je u oslobađanju Višegrada 5. oktobra, a zatim nastavio da napada Nemce i ustaše prema Sarajevu. Cerski korpus se borio protiv Nemaca na Sokolcu, kada ga je sa desnog boka napao partizanski Treći korpus, a sa levog partizanska Peta divizija. Istovremeno, četnike su sa leđa uporno napadali Nemci, sa svojim novim, svežim snagama. U takvoj situaciji četničke jedinice uspele su da se povuku na polazne položaje bez većih gubitaka.
Odmah posle ovoga, general Dragoljub Mihailović naredio je da se obrazuju krupnije jedinice za odbranu Srbije od komunista, koji su u međuvremenu, zahvaljujući britanskoj pomoći, postali respektivna vojna sila. Major Dragoslav Račić najpre je bio na čelu Cersko-majevičke grupe korpusa, a zatim, od proleća 1944. godine na položaju komandanta Četvrte grupe jurišnih korpusa, najelitnije i najbrojnije četničke jedinice, sastavljena najpre od pet, a potom, krajem leta, i od sedam jurišnih korpusa. Ovi jurišni korpusi formirani su od najboljih brigada iz postojećeg korpusa. Pod Račićevom komandom, kao komandanti jurišnih korpusa, tada su bili kapetani Predrag Raković, Nikola Kalabić, Vojislav Tufegdžić, Milomir Kolarević i Miloš Marković. Načelnik Račićevog štaba bio je kapetan Neško Nedić.
Četvrta grupa jurišnih korpusa, ojačana lokalnim jedinicama, teško je porazila partizanske divizije koje su, pod komandom Koče Popovića i engleskog majora Džona Hejnikera Mejdžora, iz Toplice prodrle do padina Kopaonika i Goča. Od 5. do 27. jula komunisti su neprestano gonjeni sve do Radan planine. Račić se zatim vratio na Kopaonik da sačeka novu grupu komunističkih divizija, koje su, pod komandom Peke Dapčevića, dolazile iz pravca zapada. Sa promenljivom srećom, Račić se tokom avgusta borio protiv ovih partizanskih divizija. Komunisti nisu uspeli da pređu Zapadnu Moravu i stignu do Šumadije, mada su bili neuporedivo bolje naoružani, a Račić nije uspeo da ih vrati preko Kopaonika. Prvih dana septembra komunisti se ipak povlače prema zapadu, u susret novim divizijama koje su dolazile iz pravca Bosne. Još jedna bitka odigrala se na Jelovoj Gori kod Užica, 8. septembra. Prvog dana partizani su se povukli pred jurišom, ali već sutradan četnici su morali da odstupe zbog ogromne nesrazmere snaga. Njihova nova protivofanziva postala je besmislena kada su, počev od 19. septembra, istočnu granicu Jugoslavije prešle sovjetska i bugarska armija.
Od oktobra 1944. do maja 1945. godine, potpukovnik, a zatim i pukovnik Dragoslav Račić je bio se povlačio sa četnicima kroz Bosnu. Marta 1945. godine sve četničke snage podeljene su u tri kolone, sa ciljem: proboj ka Srbiji i dizanje ustanka protiv komunista. Račić je komandovao levom kolonom.
Na ušću Sutjeske u Drinu, na padinama Zelengore, maja 1945. godine uništena je i glavnina četničkih jedinica. Od tada, imalo se ravnati po Dražinom naređenju: po trojkama, petorkama, desetinama, kako se može, i snagom svog ličnog zalaganja i umenja, produžite svaki na svoju nadležnu teritoriju. Nastavite borbu za dobra našega naroda... Račić je prešao Drinu, i u jesen 1945. godine, sa trinaest pratilaca, došao u selo Savkoviće, na svoju negdašnju teritoriju. Vidoje Obradović, sin uglednog domaćina Petka Obradović, napravio je u svom dvorištu zemunicu, u kojoj su se oni skrivali do novembra.
Pogibija pukovnika Dragoslava Račića
Jednog novembarskog dana oko podne u kuću Petka Obradovića dolazi Milovan Obradović, svojevremeno lokalni četnički komandant, u koga je Račić najviše sumnjao. U poslovima oko kuće sin Vidoje zamenjuje odsutnog oca. Poslovi su svakodnevni, težački. Milovan saleće mladu Vidojevu suprugu da mu otkrije gde se skriva Dragoslav Račić sa svojim pratiocima. Čuvanju tajni nevična žena, posle upornog navaljivanja, pokazuje na zemunicu u neposrednoj blizini kuće. Milovan odlazi do skrovišta i tri puta doziva Račića. Tek na treći poziv Račić se odaziva. Kratko su razgovarali. Nije poznato o čemu. Poznato je, međutim, koliko je tim razgovorom Račić bio "oduševljen".
Nakon Milovanovog odlaska Vidoje Obradović prilazi zemunici, noseći ručak za Račića, Rakića i Velu. Račić prekornim tonom pita Vidoja kako je Milovan saznao gde se oni skrivaju. Vidoje odgovara da je njegova naivna žena napravila nepopravljivu grešku. "Onda ovaj ručak odnesi njoj" uzvartio je Račić, odbivši poslednji ručak. Samo deset minuta nakon neprijatnog razgovora između Vidoja Obradovića i Račića pojavljuje se partizanska potera, njih tridesetak. Jedan puškomitraljez okrenuli su u pravcu vrata na zemunici. Potera je, podrobno obaveštena o Račićevom skrovištu. Četiri puta partizani pozivaju Račića da izađe iz skrovišta i da se preda, obećavajući da mu neće ništa nažao učiniti; čak se pozivaju na to da su i ono Srbi i ljudi. Svaki put nakon neuspešnog poziva otvaraju vatru na zemunicu iz koje se ne čuje nikakav odgovor.
Vidoje Obradović stoji skamenjen i sve posmatra, Trudi se da bar nakog prepozna među Račićevim progoniocima, ali uzalud; ni jednog, veli, nikad u ovom kraju nije video. Nakon četvrtog partizanskog poziva na predaju pukovnika Dragoslova Račić otvara vrata na zemunici i istrčava napolje. U jednoj ruci mu je pištolj, a u drugoj automat; istovremeno puca levo i desno. Biva, međutim, odmah pogođen od puškomitraljeza koji je još ranije postavljen pred izlazom iz zemunice, Uspeo je samo da se odvuče desetak metara od mesta na kome je pogođen i srušio se mrtav. Dok nepomično leži na zemlji u Račića pucaju sa svih strana; kiša kuršuma sručuje se na njegovo mrtvo telo. Potom nastaje pauza, potpuna tišina.
Račiću još niko ne prilazi. A onda uz zaglušujuće krike, sa kamom u ruci, prema mrtvom Račiću potrčao jedan od progonilaca. Zarivao je svoj bodež u beživotno telo. Na mestu gde se odigrao ovaj događaj sada raste mlado stablo trešnje.
Posle Račića iz zemunice izašao je Vela koji je, takođe, bio smrto pogođen. U skrovištu ostaje samo ranjeni Vojin Rakić, koji kuka i zapomaže usled strašnih bolova. Partizanska potera se , najednom, prisetila Vidoja Obradovića. Oni ga teraju da se spusti u zemunicu i izvuče napolje Rakića. Vidoje se opire, ali ga progonoci " ubeđuju" vilama po leđima. Prete mu da će ga ubiti ukoliko ne izvrši njihovu zapovest. Iznoseći Vojina iz zemunice, Vidoje stiče utisak da Račićev poslednji pratilac nema u sebi više kapi krvi. On spušta Rakića na zemlju. Prilazi neko iz potere i hicem u glavu prekraćuje Rakićeve muke.
Partizanske vlasti izdaju naredbu da se tela Rakića i Vele pokopaju ispred kuće Pavla Arsenovića iz sela Gornje Košlje. Račićevi zemni ostaci, međutim, morali su da krenu na put nezapamćenog poniženja i jezivog mrcvarenja. Dragoslav Račića. mrtvog u volovskoj dvokolici, odvoze u Ljuboviju. Račić je bio u crnom suknenom odelu i sa crnom šajkačom na glavi. Noge su mu se vukle po izlokanom i blatnjavom putu. Pete na nogama su skoro potpuno satrugane.
U Ljuboviji je gomila dobola priliku da se iživljava nad beživotnim Račićem. Neki su ga psovali i pljuvali, neki udarali; neki su opoganili mrtvo Račićevo telo. Telo pukovnika Račić bačeno je u jedan vrbak, gde je ležalo nekoliko dana. Noću su ga posećivali samo gladni psi.
Oskrnavljen grob
Račića je potom, uz dopuštenje novih vlasti, sahranio jedan siromašan opštinski poslužitelj, pod uslovom da grob bude neobeležen. Kasnije su komunisti u Ljuboviji, na mestu gde se nalazio neobeležen grob, podigli autobusku stanicu. Danas, posle toliko godina od pada berlinskog zida i komunističkog bloka, niko ne zahteva da se posmrtni ostaci Dragoslava Račića ekshumiraju i dostojno sahrane. Račićevi posmrtni ostaci se sa sigurnošću mogu tačno da lociraju.
