CrnaRuka
Gesperrt
ein bosnier würde sowas nicht machen. niemand ist so kriegsgeil wie der serbe
Geh mal zu einem Psychiater junge und hör auf hier zu jammern wie ein Weib...
ein bosnier würde sowas nicht machen. niemand ist so kriegsgeil wie der serbe
Američki predsednik Vudro Vilsonje 28. jula 1918. izdao sledeće saopštenje američkom narodu. Pročitano je u crkvama širom zemlje i objavljeno u skoro svim uticajnim dnevnim novinama. Srpska zastava je podignuta iznad Bele Kuće kao i u svim zgradama javnih institucija u glavnom gradu SAD.
Poruka je glasila:
Narodu Sjedinjenih Država:
U nedelju 28. jula navršava se četvrta godišnjica od dana kada je odvažni srpski narod, pre nego da se izloži lukavom i nedostojnom progonu pripremljenog neprijatelja, objavom rata Austrougarske bio pozvan da brani svoju zemlju i svoja ognjišta od neprijatelja rešenog da ga uništi. Plemeniti je taj narod odgovorio. Tako čvrsto i hrabro oduprli su se vojnim snagama zemlje deset puta veće po broju stanovništva i vojnoj moći, i tek kada su tri puta proterali Austrijance i nakon što su Nemačka i Bugarska pritekle u pomoć Austriji, bili su primorani da se povuku preko Albanije. Iako je njihova zemlja bila opustošena i njihovi domovi razoreni, duh srpskog naroda nije bio slomljen. Mada nadjačani nadmoćnijim silama, njihova ljubav prema slobodi ostala je neumanjena. Brutalna sila nije uticala na njihovu snažnu odluku da žrtvuju sve za slobodu i nezavisnost.
Žene su se u prvim borbenim linijima tokom Prvog svetskog rata nalazile samo u srpskoj i ruskoj vojsci. Pojava srpske narednice, komite Slavke Tomić 1916. godine u Solunu, izazvala je veliku pažnju ratnih izveštača, foto-reportera, snimatelja i slikara. Sto godina kasnije to su jedini tragovi o životu srpske ratnice.
Heroina Velikog rata, maskota Balkanske armije, srpska Jovanka Orleanka – Slavka Tomić. Tako su saveznički mediji u Evropi, Americi i Australiji nazivali srpsku ratnicu početkom 1916. godine, izveštavajući iz Soluna.
U knjigama koje su se bavile ulogom i značajem žena u Prvom svestkom ratu, engleski i francuski autori su navodili baš srpsku narednicu Tomić kao simbol žene ratnice.
Jedan od svedoka pakla Košara, Goran Jevtović, opisao je junake koji su tamo dali živote za čast, slobodu i otadžbinu. Mi prenosimo, da se ne zaboravi.
Oko podneva, na granični kamen C 4/6 (oko 400 m od karaule) koji je sa 12 vojnika branio vodnik Ivan Vasojević (rodom iz Sjenice), preko proplanka je krenulo u napad oko 300 boraca specijalne jedinice OVK (svi u crnim uniformama).
Naredio sam mu da se povuče 100-tinak metara unazad i zauzme rastresitiji raspored. Izvršio je naređenje. Naredio sam mu zatim da se u slučaju ozbiljnijeg prodora neprijatelja povuče na rezervni položaj, da ne otvara vatru bez velike potrebe i da strpljivo čeka pojačanje koje je već upućeno. Izvestio je da je razumeo naređenje.
Usledilo je zatišje. Vasojević je izvestio o brojnosti protivnika i zahtevao artiljerijsku podršku u slučaju da krenu dublje na našu teritoriju. Naređeno mu je da ne preduzima ništa osim naređenih mera. Izvestio je da je razumeo.
Desetak minuta kasnije, odjednom se u radio vezi čuo njegov glas. Pripremao je vojnike kojima je komandovao. Izdavao im je poslednje instrukcije za pravi juriš! U prvom trenutku pomislio sam da se šali i da pokušava da zavara neprijateljske snage i posebno stručnjake koji su slušali našu radio vezu. Međutim, ubrzo smo shvatili da je slučajno zaglavio mikrotelefonsku kombinaciju u oprtaču čime je nesvesno omogućio da svi koji su imali radio uređaje, a to je stotine učesnika a uz njih i oko njih još 5-10 boraca, slušaju uživo protivnapad 12 vojnika na najmanje 300 arnautskih i ostalih specijalaca.
Čulo se "Uraaa" kao u najluđim filmovima i krenula je neviđena bitka! Bitka koja je nekoliko minuta išla uživo i u kojoj je njih 13 jurišalo na njih 300. I bukvalno, prsa u prsa, oči u oči! Nakon 15-tak minuta je usledilo zatišje.
Zatim potpuna tišina.
Niko ne poziva nikog. Dugo traje. Ako ga pozovem, da li će se javiti?... Procena je bila da su izginuli svi do jednog.
I, javlja se Vasojević, raportira (po sećanju iznosim) "...svi smo živi, imam jednog ranjenog, neprijatelj neutralisan, oni koji su preživeli povukli se duboko preko granice... nisam izvršio naređenje o povlačenju, ali jesam ih neutralisao u protivnapadu..."
Sledi oduševljelje svih boraca na frontu širine preko 50 km! Paljba iz svih oruđa i oružja! Adrenalin svima da istraju, da se bore hrabro, da ostanu na položajima. A onaj proplanak na kome se odigrala bitka, nije bio više zelen, crneo se...od uniformi OVK.
Dva dana nakon toga, vodnik Ivan Vasojević je poginuo u rejonu Maja Glava, spašavajući ranjenog vojnika. Vojnik je preživeo.
Was für eine Geschichte, garnicht übertriebenvermutlich hat er den Verwundeten schleppend noch 3 Bunker gestürmt
[h=3]Заборављени хероји Кошара[/h]
Деветог априла 1999. почео је напад на караулу ВЈ „Кошаре“ са територије Албаније. У њему су учествовале албанска армија, терористи тзв. ОВК, и НАТО.
Читалац НСПМ Горан Јевтовић оставио је серију коментара на текст који је овај догађај поменуо у пролазу: своје сведочанство о паклу Кошара и јунацима који су тамо дали животе за част, слободу и отаџбину. Преносим да би остало сачувано.
09:43
Био је Велики Петак...
У рану зору је започела снажна и изненадна артиљеријска ватра коју су наводили припадници Француске армије, на рејон карауле Морина. То је била тактичка варка да би се копнене снаге привукле преко рејона албанске карауле Падеж према Кошару. У томе су успели и око 1.500 припадника ОВК, 2.пешадијске дивизије Албанске армије и специјалних јединица НАТО је извршило снажан фронтални напад.
Шири рејон карауле бранило је 107 граничара 53.грб са незнантним ојачањем из састава 125.мтбр. У херојској одбрани успели су да издрже невиђени удар и да нападачу нанесу велике губитке.
Слава браниоцима Отабине!
15:29
Велики дан у историји Србије који данас несме ни да се помене по наредби душмана! Али се никада несме заборавити херојство тих 107 момака који су у току дана ојачани са још 50-так јунака.
Шест је рањено (четворица лакше, двојица теже), ниједан није погинуо. Херојство достојно Лазаревих Косовских јунака, ослободилаца Србија 1912-13, Солунских бораца...
А како је то изгледало из прве руке, ево описа само једног догађаја, а било их је на десетине таквих тога дана.
Око поднева, на гранични камен Ц 4/6 (око 400 м од карауле) који је са 12 војника бранио водник Иван Васојевић (родом из Сјенице), преко пропланка је кренуло у напад око 300 бораца специјалне јединице ОВК (сви у црним униформама).
Наредио сам му да се повуче 100-тинак метара уназад и заузме растреситији распоред. Извршио је наређење.
Наредио сам му затим да се у случају озбиљнијег продора непријатеља повуче на резервни положај, да не отвара ватру без велике потребе и да стрпљиво чека појачање које је већ упућено. Известио је да је разумео наређење.
Уследило је затишје. Васојевић је известио о бројности противника и захтевао артиљеријску подршку у случају да крену дубље на нашу територију. Наређено му је да не предузима ништа осим наређених мера. Известио је да је разумео.
Десетак минута касније, одједном се у радио вези чуо његов глас. Припремао је војнике којима је командовао. Издавао им је последње инструкције за прави јуриш!
У првом тренутку помислио сам да се шали и да покушава да завара непријатељске снаге и посебно стручњаке који су слушали нашу радио везу.
Међутим, убрзо смо схватили да је случајно заглавио микротелефонску комбинацију у опртачу чиме је несвесно омогућио да сви који су имали радио уређаје, а то је стотине учесника а уз њих и око њих још 5-10 бораца, слушају уживо противнапад 12 војника на најмање 300 арнаутских и осталих специјалаца. Чуло се „Урааа“ као у најлуђим филмовима и кренула је невиђена битка!
Битка која је неколико минута ишла уживо у којој је њих 13 јуришало на њих 300. И буквално, прса у прса, очи у очи!
Након 15-так минута је уследило затишје. Затим потпуна тишина. Нико не позива никог. Дуго траје. Ако га позовем, да ли ће се јавити?... Процена је била да су изгинули сви до једног.
И, јавља се Васојевић, рапортира (по сећању износим) „...сви смо живи, имам једног рањеног, непријатељ неутралисан, они који су преживели повукли се дубоко преко границе... нисам извршио наређење о повлачењу, али јесам их неутралисао у противнападу...“
Следи одушевљеље свих бораца на фронту ширине преко 50 км! Паљба из свих оруђа и оружја! Адреналин свима да истрају, да се боре храбро, да остану на положајима. А онај пропланак на коме се одиграла битка, није био више зелен, црнео се... од униформи ОВК.
Два дана након тога, водник Иван Васојевић је погинуо у рејону Маја Глава, спашавајући рањеног војника. Војник је преживео.
Херој! Слава ти и хвала Иване!
19:23
Захваљујем се свим коментаторима који су ме „прозвали“ или ће то учинити, и честитали на причи. Волео бих да не будем погрешно схваћен. Евоцирање ове успомене, које није могло протећи без суза, и увек је тако, није самохвалисање о нама преживелима. То је прича о једној истинској епопеји, о правим херојима ове земље... земље, која је те хероје заборавила, којима није подигла ни споменик, које нико не помиње!... земља у којој су неки други „хероји“ на сцени. Е, то боли.
Водник Иван Васојевић је само један, али веома карактеристичан пример од оне 1.002-јице који су часно и из убеђења погинули за своју земљу.
Такав је, ако не још и већи јунак био и Крунослав Иванковић, капетан, командир чете која је бранила десно крило рејона Кошара. Хрват из Шида! Чудо од човека! Погинуо је као највећи Србин неколико дана од почетка копненог напада!
Погинуо је тако што је више пута, док је имао снаге и свести, отворено и директно преко радио везе више пута одбио наређење команданту 125.моторизоване бригаде, пуковнику
Драгану Живановићу, да се као рањен повуче са положаја ради указивања помоћи! Одбио је да остане жив!!!
А то да би преживео било је сасвим реално зато што је рана могла бити санирана. Преко пола сата је крварио говорећи да не жели да напушта своје војнике! А рану је задобио управо извлачећи једног од рањених војника из рова.
И поново је комплетан Први борбени ешелон Приштинског корпуса (око 50 км фронта) преко радио уређаја уживо присуствовао драми. Правој, правцатој херојској драми. Човек умире добровољно! Било је мучно, било је болно... убеђивања, наређивања, претње...није
вредело. На нишану је држао свог колегу Дамира Крајиновића, капетана (из РС Крајине) и није дозвољавао да се изврши наређење команданта!
У једном тренутку, тишина. Јавио се Крајиновић и известио плачући „Крунослав се више неће јавити...“ Уследили су плотуни из свих хаубица... Тако је отишао херој!
12:35
(одговор провокатору под надимком doda)
Слушај бре ти, ми Срби нисмо самоубице већ ратници. Ко ће кад погинути зависи од много фактора. Прво, Божја воља или одлука, а онда знање, вештина, храброст, сналажљивост у борби, снага непријатеља и још много тога.
Нисам ја бежао од смрти, већ ме није хтела.
Ко зна зашто се тако одиграло. Морао је неко и да преживи, иначе, ко би поново ратовао када будемо ослобађали Косово и Метохију за сва времена!
Чекајте нас „и ми ћемо сигурно доћи... да остаримо заједно...!“
Folge dem Video um zu sehen, wie unsere Website als Web-App auf dem Startbildschirm installiert werden kann.
Anmerkung: Diese Funktion ist in einigen Browsern möglicherweise nicht verfügbar.
Wir verwenden essentielle Cookies, damit diese Website funktioniert, und optionale Cookies, um den Komfort bei der Nutzung zu verbessern.
Siehe weitere Informationen und konfiguriere deine Einstellungen