Mastakilla
Gesperrt
[h1] U Bošnjačkoj mahali miriše barut [/h1]
Jedno od tri naselja u severnom delu Mitrovice stislo se na prostoru od Glavnog do Istočnog mosta
Soliteri u Bošnjačkoj mahali (Foto Z. Vlašković)
Kosovska Mitrovica – Mitrovica je jedini multietnički grad na Kosmetu. Evo, ovde u Bošnjačkoj mahali videćete i Srbina, i Albanca, i Turčina, i Goranca, i svi pričaju kao da se nikada ništa ovde nije desilo. Kao da po Novoj godini umalo nisu pale i prve žrtve. Ovde je narod naučio da živi sa svojom, surovom svakodnevicom”, kaže Branko B. On, međutim, priznaje da ljudi žive u strahu, kaže da „ovde ne miriše na dobro” i da će proći dosta vremena „dok ovde u Bošnjačkoj bude mira”. Branko u severnom delu Kosovske Mitrovice živi sa ženom i tri maloletna deteta, a grad će, kaže, napustiti jedino „ako baš budem morao”.
Bošnjačka mahala koja godinama puni stupce novina, jedno je od tri naselja u severnom delu Kosovske Mitrovice koje se prostire u dužini od nepunog kilometra, a širina mu je nešto veća od 500 metara. Tri „glavne” paralelne ulice – Lovćenska, Oslobođenje i Nemanjina – epicentar su u proteklih skoro deset godina u kojima narod strahuje, živi sa zebnjom, a sve u nadi da će neko novo jutro doneti bolje. U strahu žive i Srbi, i Albanci, Turci, Bošnjaci, Romi.
Lovćenska ulica je odmah ispod centra severne Mitrovice, ispod Ulice glavne u kojoj, kao i u ostale dve žive starosedeoci, a čiji koreni datiraju od pre više od tri veka. Bošnjačka mahala ispresecana je sokacima iz turskih vremena, a u šarenilu arhitekture još uvek se mogu naći prizemne kuće pokrivene ćeramidom, ali i nove velelepne zgrade obojene u neke nove, šarene tonove. Poprište incidenata ovih dana bila je Ulica oslobođenja, ona koja vodi od Glavnog ibarskog mosta, koji razdvaja južni od severnog dela grada, do Istočnog, gde je pre par nedelja došlo do incidenata u kojem su na radnom mestu stradali vatrogasci, ali gde su naočigled Kfora isprebijani i mladići srpske nacionalnosti. Tada je zapaljeno i nekoliko albanskih kafića.
U Ulici oslobođenja su i vodeće institucije Republike Srbije – Ministarstvo za KiM, u njoj je svojevremeno bilo i sedište Koordinacionog centra. Dole dublje niz Bošnjačku mahalu, gde su opština, i sedište načelnik okruga, gužva i sve vrvi od šarenila. Doduše, nije kao što je bilo pre Nove godine, jer narod se plaši da mala, Nova pijaca, kako je Mitrovčani zovu, ne bude nove sarajevske Markale. Ljudi baš nisu voljni za priču i ne pristaju da im se objavljuje ime.
– Punih 35 godina sam radio u bolnici. Imao sam priliku da kao tehničar lečim i Srbe, i Albance, Muslimane, Turke, Gorance, Rome. Međutim, o nekoj jedinstvenoj Mitrovici, još nema ni govora. Rane su i posle skoro deset godina sveže, a ožiljci nisu zarasli – kaže Mijo, Mitrovčanin, koji je u Bošnjačku mahalu došao da pazari prehrambene proizvode od Albanca koji robu nabavlja tamo negde, južno od Ibra po mnogo nižoj ceni.
U prodavnici, u improvizovanom kiosku, Albanac Ismet prodaje sve i svašta. Od dečjih igračaka, sardina, tunjevine, tan-alve, do trenerki koje, kaže, daje „po komadu”.
– Radimo i teško zarađujemo za hleb. Vidite i sami da je ovde u Bošnjačkoj veoma rizično. Nedavno su izgorele radnje mojim sunarodnicima. Ali ne samo Albanci ovde, već i na celom Kosovu jedva preživljavaju. Ja moram nekako da se snalazim. Robu nabavljam u Vučitrnu, ponešto u Prištini, a desi se, i da odem do Novog Pazara – priča Ismet koji živi dole uz sami Ibar, u onoj ulici gde je bio „onaj veliki beli dud”.
Duda ovde više nema. Namesto njega su nove zgrade koje je država Srbija izgradila za raseljene, ali i Srbe koji su kao podstanari živeli u severnom delu grada. Nove, u crveno, plavo i žuto ofarbane zgrade, kao da prkose vremenu i svakodnevici koja je ovde mučna i teška.
Bošnjak Hajro Pirović seća se nekih davnih vremena kada je u celoj Kosovskoj Mitrovici, i tamo na jugu, i ovde na severu, živelo čak 9.500 Bošnjaka.
– Sada je u gradu sa obe strane jedva 400 mojih sunarodnika. Ovaj deo grada je upravo i dobio ime po Bošnjacima. Ali, sada ih ovde ima toliko da ih na prste možete izbrojati. U potrazi za hlebom, odselili se ljudi, put Crne Gore, Bosne, a ima ih u Sandžaku. Ostali su ovde samo stariji i oni koji rade u institucijama države Srbije. Veliki problem je ovde nezaposlenost – kaže Pirović koji tvrdi da mu je još pradeda govorio kako je sa Branislavom Nušićem, tada konzulom Srbije u Prištini, pio kafu kod čuvenih Ademagića.
Sada, kao i svih ovih godina, Bošnjakom mahalom šetaju neki novi ljudi u uniformama – vojnici Kfora, pripadnici Euleksa, a ima i onih u redovima Kosovske policijske službe. Sve je nekako teško, i turobno, i miriše na barut. Sa prvim mrakom sve kapije se zamandale, a samo hrabriji prođu jednom od ove tri „glavne” ulice u naselju. Oni, patrola Kosovske policije, do zuba naoružani vojnici, da ovde više ne bude kao nekada do rata, a zatim prvi petlovi, potmulo brujanje tenkova ili helikoptera, koji, bar u poslednjih mesec dana, danonoćno nadleću, posebno ovaj deo grada.
Kurze Zusammenfassung:
In dem Artikel geht es um die Bewohner Pristinas, die trotz aller Konflikte immer noch wie vor der Unabhängigkeit friedlich miteinander leben, aber Angst vor weiteren Übergriffen haben. Das zeigt, dass es immernoch Menschen dort gibt, die friedlich miteinander leben wollen.
Jedno od tri naselja u severnom delu Mitrovice stislo se na prostoru od Glavnog do Istočnog mosta
Kosovska Mitrovica – Mitrovica je jedini multietnički grad na Kosmetu. Evo, ovde u Bošnjačkoj mahali videćete i Srbina, i Albanca, i Turčina, i Goranca, i svi pričaju kao da se nikada ništa ovde nije desilo. Kao da po Novoj godini umalo nisu pale i prve žrtve. Ovde je narod naučio da živi sa svojom, surovom svakodnevicom”, kaže Branko B. On, međutim, priznaje da ljudi žive u strahu, kaže da „ovde ne miriše na dobro” i da će proći dosta vremena „dok ovde u Bošnjačkoj bude mira”. Branko u severnom delu Kosovske Mitrovice živi sa ženom i tri maloletna deteta, a grad će, kaže, napustiti jedino „ako baš budem morao”.
Bošnjačka mahala koja godinama puni stupce novina, jedno je od tri naselja u severnom delu Kosovske Mitrovice koje se prostire u dužini od nepunog kilometra, a širina mu je nešto veća od 500 metara. Tri „glavne” paralelne ulice – Lovćenska, Oslobođenje i Nemanjina – epicentar su u proteklih skoro deset godina u kojima narod strahuje, živi sa zebnjom, a sve u nadi da će neko novo jutro doneti bolje. U strahu žive i Srbi, i Albanci, Turci, Bošnjaci, Romi.
Lovćenska ulica je odmah ispod centra severne Mitrovice, ispod Ulice glavne u kojoj, kao i u ostale dve žive starosedeoci, a čiji koreni datiraju od pre više od tri veka. Bošnjačka mahala ispresecana je sokacima iz turskih vremena, a u šarenilu arhitekture još uvek se mogu naći prizemne kuće pokrivene ćeramidom, ali i nove velelepne zgrade obojene u neke nove, šarene tonove. Poprište incidenata ovih dana bila je Ulica oslobođenja, ona koja vodi od Glavnog ibarskog mosta, koji razdvaja južni od severnog dela grada, do Istočnog, gde je pre par nedelja došlo do incidenata u kojem su na radnom mestu stradali vatrogasci, ali gde su naočigled Kfora isprebijani i mladići srpske nacionalnosti. Tada je zapaljeno i nekoliko albanskih kafića.
U Ulici oslobođenja su i vodeće institucije Republike Srbije – Ministarstvo za KiM, u njoj je svojevremeno bilo i sedište Koordinacionog centra. Dole dublje niz Bošnjačku mahalu, gde su opština, i sedište načelnik okruga, gužva i sve vrvi od šarenila. Doduše, nije kao što je bilo pre Nove godine, jer narod se plaši da mala, Nova pijaca, kako je Mitrovčani zovu, ne bude nove sarajevske Markale. Ljudi baš nisu voljni za priču i ne pristaju da im se objavljuje ime.
– Punih 35 godina sam radio u bolnici. Imao sam priliku da kao tehničar lečim i Srbe, i Albance, Muslimane, Turke, Gorance, Rome. Međutim, o nekoj jedinstvenoj Mitrovici, još nema ni govora. Rane su i posle skoro deset godina sveže, a ožiljci nisu zarasli – kaže Mijo, Mitrovčanin, koji je u Bošnjačku mahalu došao da pazari prehrambene proizvode od Albanca koji robu nabavlja tamo negde, južno od Ibra po mnogo nižoj ceni.
U prodavnici, u improvizovanom kiosku, Albanac Ismet prodaje sve i svašta. Od dečjih igračaka, sardina, tunjevine, tan-alve, do trenerki koje, kaže, daje „po komadu”.
– Radimo i teško zarađujemo za hleb. Vidite i sami da je ovde u Bošnjačkoj veoma rizično. Nedavno su izgorele radnje mojim sunarodnicima. Ali ne samo Albanci ovde, već i na celom Kosovu jedva preživljavaju. Ja moram nekako da se snalazim. Robu nabavljam u Vučitrnu, ponešto u Prištini, a desi se, i da odem do Novog Pazara – priča Ismet koji živi dole uz sami Ibar, u onoj ulici gde je bio „onaj veliki beli dud”.
Duda ovde više nema. Namesto njega su nove zgrade koje je država Srbija izgradila za raseljene, ali i Srbe koji su kao podstanari živeli u severnom delu grada. Nove, u crveno, plavo i žuto ofarbane zgrade, kao da prkose vremenu i svakodnevici koja je ovde mučna i teška.
Bošnjak Hajro Pirović seća se nekih davnih vremena kada je u celoj Kosovskoj Mitrovici, i tamo na jugu, i ovde na severu, živelo čak 9.500 Bošnjaka.
– Sada je u gradu sa obe strane jedva 400 mojih sunarodnika. Ovaj deo grada je upravo i dobio ime po Bošnjacima. Ali, sada ih ovde ima toliko da ih na prste možete izbrojati. U potrazi za hlebom, odselili se ljudi, put Crne Gore, Bosne, a ima ih u Sandžaku. Ostali su ovde samo stariji i oni koji rade u institucijama države Srbije. Veliki problem je ovde nezaposlenost – kaže Pirović koji tvrdi da mu je još pradeda govorio kako je sa Branislavom Nušićem, tada konzulom Srbije u Prištini, pio kafu kod čuvenih Ademagića.
Sada, kao i svih ovih godina, Bošnjakom mahalom šetaju neki novi ljudi u uniformama – vojnici Kfora, pripadnici Euleksa, a ima i onih u redovima Kosovske policijske službe. Sve je nekako teško, i turobno, i miriše na barut. Sa prvim mrakom sve kapije se zamandale, a samo hrabriji prođu jednom od ove tri „glavne” ulice u naselju. Oni, patrola Kosovske policije, do zuba naoružani vojnici, da ovde više ne bude kao nekada do rata, a zatim prvi petlovi, potmulo brujanje tenkova ili helikoptera, koji, bar u poslednjih mesec dana, danonoćno nadleću, posebno ovaj deo grada.
Kurze Zusammenfassung:
In dem Artikel geht es um die Bewohner Pristinas, die trotz aller Konflikte immer noch wie vor der Unabhängigkeit friedlich miteinander leben, aber Angst vor weiteren Übergriffen haben. Das zeigt, dass es immernoch Menschen dort gibt, die friedlich miteinander leben wollen.
