G
Guest
Guest
Beogradski rezim izdao Krajinu
• Pod naslovom "KNIN JE PAO U BEOGRADU" upravo je iz štampe izašla knjiga generala Milisava Sekulica, jednog od celnih ljudi u vojsci izgubljene države krajiških Srba
Naslovna strana: Drama proteranih Srba
"KNIN JE PAO U BEOGRADU" je ubedljiva i potresna dokumentarna analiza, koja bez okolišanja upire prst u Miloševicev režim, smatrajuci ga višestruko odgovornim za tragediju krajiških Srba. Ovo je nastavak Sekuliceve knjige "Jugoslaviju niko nije branio, a vrhovna komanda je izdala" (izdavac Nidda Verlag)), najprodavanije knjige u Knjižari "Vesti".
- Kao clan Glavnog štaba Srpske vojske Krajine, Sekulic svedoci o zabludama, naivnosti i nedoraslosti vojnog i civilnog rukovodstva RSK, razbarušenosti dobrovoljaca i sludivanju naroda - kaže urednik ove knjige Dušan Milovanovic. - Sa istinama koje nikoga nece ostaviti ravnodušnim, jer autor govori i o porazu srpske pameti, knjiga je mogla da krene u štampu tek kad su videna leda Miloševicevog režima.
Ovom knjigom general Sekulic u potpunosti odslikava ishodište jedne od sedam vojski stvorenih rastakanjem nekadašnje JNA, ciju je prvu fazu raspada ubedljivo prikazao u prethodnoj knjizi "Jugoslaviju niko nije branio, avrhovna komanda je izdala", koja uskoro izlazi vec u trecem izdanju.
Knjigu "KNIN JE PAO U BEOGRADU" (296 strana, veliki broj fotografija) možete da kupite putem Knjižare Vesti (tel: 06101/586666) po ceni od 44 marke.
Milisav Sekulic roden je 1935. godine u Trbušnici kod Loznice, završio je vojnu akademiju JNA, politicku školu JNA, Višu vojnu akademiju, Školu narodne odbrane i filozofski fakultet (grupa za filozofiju), zatim postdiplomske studije. Magistar je ratne veštine, uža specijalnost operativno-štabni poslovi.
Dosad je objavio više od dve stotine strucnih i naucnih radova. Od pocetka ratnih sukoba na teritoriji bivše SFRJ, nalazio se na dužnosti u Generalštabu oružanih snaga. Ucesnik je i svedok zbivanja u Generalštabu sve do kraja 1993. godine. Na poziv kolega sa ratišta, odlazi u Knin, u Glavni štab Srpske vojske Krajine.
Sa dužnosti nacelnika operativno- nastavnog odeljenja, unapreden je u cin general-majora. Svedok je sudbonosnih zbivanja u Srpskoj vojsci Krajine i problematicnog odnosa prema njoj politickog rukovodstva Republike Srpske Krajine ali i Generalštaba Vojske Jugoslavije i Glavnog štaba Vojske Republike Srpske.
K.V.
---------------------------------------------
General SVK Milisav Sekulic : "Knin je pao u Beogradu " (1)
Nada i sudbina vezani za Srbiju
• Tragicne manipulacije Srbima u Krajini pocele Vensovim planom, a nastavile lutanjima u stvaranju i razvoju Srpske vojske Krajine, koja nije imala ni jasan koncept kakva treba da bude • Miloševic nije dopuštao ni trunku sumnje u ispravnost "zacrtane" politike, niti u svoju "nepogrešivost", zbog cega je morao da ima svoje ljude i na kljucnim dužnostima u vlasti RSK
Goran Hadžic, Milan Babic i Milan Martic
Egzodus Srba iz Krajine nesporno je najveca, najgnusnija, najprljavija i najkrvavija podvala jednom civilizovanom evropskom narodu na samom kraju dvadesetog veka. To je ujedno i podvala sa najviše krivaca, zbog cega je tragedija tolikih razmera i bila moguca.
Nažalost, sva dosadašnja objašnjenja pada Krajine i egzodusa Srba, ako ih je i bilo, uprošcena su do prostakluka, prepuna izbegavanja odgovornosti, sa nedopustivo cinicnim prebacivanjem krivice na druge. Glavni krivci brane se upornim cutanjem. U ime njih govore drugi, sve cine da sakriju odgovornost pravih krivaca.
To su reci tvrdnje i opomene koje stoje na samom pocetku knjige "KNIN JE PAO U BEOGRADU", iz koje prenosimo neke od najvažnijih delova u ovom feljtonu pod istoimenim naslovom.
Autor je general Srpske vojske Krajine Milisav Sekulic, pisac i prethodne veoma zapažene knjige u izdanju "Vesti", pod naslovom "Jugoslaviju niko nije branio, a vrhovna komanda je izdala".
Verovali u Beograd
Stvaranje i postojanje Republike Srpske Krajine prepuno je manipulacija narodom, ali i Srpskom vojskom Krajine. Uocavanje tragicnih manipulacija pocece sa tzv. Vensovim planom, presudnom prevarom Srba u Krajini.
Manipulacija ce se zatim nastaviti lutanjima u stvaranju i razvoju Srpske vojske Krajine. Jer, stvarana je vojska bez jasnog koncepta o tome kakva treba da bude.
NJena upotreba posebna je prica, od planiranja do konkretnih zadataka, a njeni dobrovoljci predstavljace vešto nametnutu zabludu sa bucnom propagandom o pomoci braci u nevolji, koja to nisu bila. Naravno, u svemu su postojali i casni izuzeci, ali oni nisu mogli biti presudni.
Medu svekolikim Srbima, ma gde živeli, stvarano je uverenje da su Srbija i Crna Gora istinski garant slobode Srba preko Drine. Tako je stvorena jedina opcija za koju se mogu i moraju zalagati svi Srbi.
Sve druge mogucnosti automatski su iskljucene i proglašavane su kao štetne. Pokazace se ubrzo da je, u stvari, bilo najbitnije da svi Srbi samo potpadnu pod jednu te istu vlast i da joj daju neograniceno poverenje.
Mešetarenje Šešelja i Draškovica
Ni vodece stranke srpske opozicije nisu bile blagorodne prema Srbima s one strane Drine. Radikali dr Vojislava Šešelja i Srpski pokret obnove Vuka Draškovica, tražice podršku birackog tela u Srbiji preko politike koja je "spasavala" Srbe preko Drine.
Obecavana je "Velika Srbija" umesto "države u kojoj ce svi Srbi "živeti zajedno". Nije bilo teško da se zakljuci kako nema šanse za pobedu politike koja je "spasavala" Srbe preko Drine onako kako su to najavljivali Šešelj i Draškovic.
NJima je jedino bilo važno da kao "spasioci" srpskog naroda dobiju koji glas više od Srba u Srbiji. Neodgovorno razmetanje bilo je omoguceno i time što nije postojao nikakav program o zajednickim ciljevima borbe Srba za opstanak.
Da je postojao, takav program bi bio automatski iskljucen kao primitivni radikalizam i sve ono što je nemoguce, jer je nerealno. Privid o postojanju velike brige za Srbe preko Drine, izrodice kasnije nesagledive posledice.
Srpskim državama preko Drine iz Beograda se garantuje odbrana za slucaj radikalne agresije od bilo koga, pogotovu od hrvatske i muslimanske vojske. Traži se bezuslovno verovanje u obecanja iz matice. Svaka sumnja je ravna izdaji i antisrpskoj politici. Otuda je i nedopustivo bilo kakvo samostalno odlucivanje. Sve se mora raditi iskljucivo po instrukcijama oficijelnih vlasti iz Beograda.
Rukovodstva Republike Srpske Krajine ubrzo ce uvideti odstupanja i nesklad izmedu onog što se traži i onog što je obecano.
Pokušaj da se na taj nesklad ukaže, pokrenuce citav represivni mehanizam vlasti u Srbiji. Bice smenjena jedna krajiška vlast i dovedena druga, lojalna Slobodanu Miloševicu. Kad i nova vlast ubrzo postane svesna neprincipijelne politike Slobodana Miloševica prema Srbima preko Drine, shvatice da nema kud.
Slobodan Miloševic nije dopuštao ni trunku sumnje u ispravnost "zacrtane" politike, niti u svoju "nepogrešivost". Zbog toga je morao imati svoje ljude i na kljucnim dužnostima u vlasti Republike Srpske Krajine.
Zato ce Milan Babic preko noci ostati samo predsednik stranke na vlasti, a ne i predsednik Republike. Postavljaju se, diktatom iz Beograda, iskljucivo Miloševicevi ljudi - Milan Martic, kao predsednik RSK i Borisav Mikelic za premijera.
Nisu mogli sami
Da se RSK ne može samostalno uspešno suprotstaviti hrvatskoj agresiji ukazivala je i vojno-geografska procena njene velicine i oblika. Državu RSK cinili su zapadni i istocni deo, medusobno teritorijalno udaljeni oko 100 kilometara.
Zapadni deo cinile su: Zapadna Slavonija, Banija, Kordun, Lika i Severna Dalmacija. A istocni: Banija, Istocna Slavonija i Zapadni Srem. Ukupna površina RSK iznosila je 13.680,04 kvadratnih kilometara.
Nekompaktnost teritorije RSK, njena velicina i oblik rezultirali su granicom koja iznosi 1.390 kilometara (996 u zapadnom i 394 u istocnom delu).
Pri tom ce Miloševic i zavaditi Srbe u Republici Srpskoj Krajini. Jedni ce voditi politiku svoga idola Miloševica, a ostali ce biti saterani u mišju rupu. Miloševicevci su mahali time da je sada Vojska Jugoslavije preuzela, tobože automatski, obaveze JNA prema Srbima u Krajini i da matica, majka Srbija, nece ni po koju cenu dozvoliti rat Hrvatske protiv Srba u Krajini. NJima su bila dovoljna "uveravanja iz Beograda" i konkretne privilegije poklonjene im vlasti. Za Srbiju koja nije u ratu, imao je ko ratovati.
Nije prošlo ni mesec dana od povlacenja JNA iz Krajine, a Hrvatska vojska je 21. juna 1992. godine krenula u napad na Miljevacki plato. U opštem metežu koji je vladao u Krajini, napad su lako izveli. Ucinili su to pre nego što su snage UNPROFOR zaposele liniju razdvajanja izmedu Srba i Hrvata.
Kasnije ce se saznati da je agresija Hrvatske vojske na Miljevacki plato pripremana u dužem vremenskom periodu. Bilo je predvideno da se izvede odmah po odstupanju JNA, a pre izvršenog razdvajanja. Agresijom na Miljevacki plato Hrvatska je želela da postigne više ciljeva. U prvom - da se hrvatskom narodu pokaže kako potpisivanje Vensovog plana ne znaci bilo kakvo odricanje za Hrvatsku.
Zatim Evropskoj zajednici i UNPROFOR stavlja se na znanje da Hrvatska nece uvažavati ništa što nije njen interes. Tom vojnom akcijom Hrvatska je ujedno testirala i Savet bezbednosti - kako ce se ponašati ako Hrvati agresijom "uzimaju" ono što ne mogu dobiti pregovorima. Naposletku, bila je to i provera kako ce reagovati Vojska Jugoslavije i Slobodan Miloševic.
Tragedija na Miljevackom platou
Hrvati su ovladali prostorom oko 40 kvadratnih kilometara, posle cega je prekinut napad. Jedinice srpske teritorijalne odbrane i gradani srpske nacionalnosti na Miljevackom platou pretrpeli su velike gubitke.
Podaci o poginulim, zarobljenim i nestalim Srbima dugo su prikrivani. Više od godinu dana trajalo je utvrdivanje pravog stanja. U toku kratkotrajne agresije ustaška vojska je cak i streljala, po kratkom postupku. Ubijani su svi koji nisu uspeli da pobegnu.
Hrvatska je zvanicno tvrdila da je u selima koja su njihovi vojnici "oslobodili" nadeno 50 poginulih Srba i da ih u zarobljeništvu ima 143. Srpska strana je tvrdila da je u borbama za Miljevacki plato izgubila 123 vojnika. Kasnijim prikupljanjem podataka, utvrdeno je da je u borbama za Miljevacki plato poginulo 90 Srba, a identifikovano ih je samo 50.
Reakcija srpske strane na agresiju i okupiranje bila je spora i neefikasna. Objavljena mobilizacija za oslobadanje okupiranog Miljevackog platoa samo delimicno je uspela.
Nekoliko naredenja o protivudaru ostala su mrtvo slovo na papiru, pa su Srbi morali da prihvate primirje i da se zadovolje samo odlukom Saveta bezbednosti o osudi Hrvatske.
Tako je agresija na Miljevacki plato samo pokazala i najociglednije razotkrila bezvrednost Vensovog plana kad su u pitanju Srbi u Krajini. Razocaranje je bilo utoliko vece što Vojska Jugoslavije i Slobodan Miloševic nisu ni prstom mrdnuli da pomognu Krajini i Krajišnicima. Miljevacki plato postace i simbolicna i stvarna potvrda laži i obecanja, kako medunarodne zajednice i Hrvatske s jedne strane, tako i srpskih zastupnika s desne obale Drine.
Sutra: Porazi bez otrežnjenja
Priredio Dušan Milovanovic
----------------------------------------------
General SVK Milisav Sekulic : "Knin je pao u Beogradu " (2)
Porazi bez otrežnjenja
• Hrvatska je iznenada napadala više puta, a kada je trebalo da pocne srpski kontraudar, uvek se isprecio UNPROFOR • Izgubljeni su Maslenicki most, aerodrom Zemunik, Novigrad, Peruca sa hidroelektranom i deo objekta na Velebitu • Porazi su se nizali, a državni i vojni vrh iz toga nisu izvukli nikakvu pouku
Stroga disciplina: Kapetan Dragan
U 1993. godini Srpska vojska Krajine bice prinudena da ratuje i da se brani od nekoliko uzastopnih napada Hrvatske vojske, koja je bez kazne kršila Vensov plan. Pocetkom te godine, u januaru i februaru, a zatim u septembru, Srpska vojska Krajine doživela je niz iznenadenja koja je platila porazima.
Oni su uz to, ostavili i toliki negativan uticaj da su i kasnije uticali na nove poraze odbrane RSK. Nažalost, državni i vojni vrh RSK iz tih poraza u 1993. godini nisu izvukli adekvatne zakljucke i pouke.
Zagreb procenjuje da je te 1993. godine još bilo moguce da se Srbija i SRJ oružanom silom umešaju u rat koji bi se vodio izmedu Hrvatske i RSK. U tom slucaju Srbi u RS imali bi "sve kljuceve" rata u svojim rukama.
Dobrovoljci sa svih strana
Najviše dobrovoljaca na prostoru RSK bilo je u januaru i februaru 1993. godine, oko 4.300 ljudi. Dobrovoljci iz toga vremena bili su heterogenog sastava, pa komandovanje Srpskom vojskom Krajine nije uspelo da uspostavi nad njima neophodnu kontrolu. Bile su to najcešce sasvim razlicite grupe, koje su katkad pokušavale i da se medusobno nadmecu u samostalnom delovanju, bez borbenog sadejstva sa SVK.
Sve je to radalo brojne probleme i u suštini donosilo sitne rezultate. Iz tog perioda ostalo je zabeleženo prisustvo dobrovoljaca Srpske radikalne stranke; zatim dobrovoljaca Kosovsko-toplickog odreda, pripadnika jedinice Željka Ražnatovica Arkana, grupe "Vukovi" sa Vucjaka, cetnicke jedinice Jove Ostojica, cetnicke jedinice Siniše Martica Štita, te dobrovoljacke grupe iz Niša, a u 1991. godini i dobrovoljaca Srpskog pokreta obnove (Srpska garda). Posebno je medu svim tim jedinicama bila prepoznatljiva dobrovoljacka grupacija Kapetana Dragana.
Zato Hrvatska u prvi plan istura diplomatiju. Tajnim pregovorima i lažnim obecanjima zavarava Slobodana Miloševica i Radovana Karadžica, kupujuci vreme za pripreme Hrvatske za odlucujuci rat sa Srbima na teritoriji RSK. Što je vreme više prolazilo, bitno se smanjivala mogucnost mešanja Vojske Jugoslavije i Vojske Republike Srpske u rat izmedu Hrvatske i RSK. Strpljenje i postupnost pokazalo se kao najbolje rešenje za Hrvatsku, koja je, uz sve navedeno ocekivala podršku medunarodnog faktora, ukljucujuci i NATO. Zato se Hrvatska 1993. i odlucivala samo na ogranicene napade i diplomatiju. Znali su da se na ogranicene napade nece reagovati svom žestinom iz Srbije (i SRJ), a RSK ce se iscrpljivati i trošiti. U to su ih ubedile i ukupne srpske reakcije.
Arkan
Napad na Maslenicu
Posle agresije na Miljevacki plato (21. juna 1992. godine) Hrvatska je shvatila da se napadima "korak po korak", bez veceg rizika mogu zauzimati delovi RSK.
Za neposredan cilj izabrani su Maslenica, aerodrom Zemunik i kompleks naselja i objekata na tom prostoru i na liniji fronta od Novigrada zakljucno sa Obrovcem i njegovim velebitskim zaledem.
Fama o "arkanovcima"
Širila se fama o velikoj i mocnoj Arkanovoj vojsci, a na ratištu ih je bilo od jedne do više ceta. Dolazili su na prostor zapadnog dela RSK u 1993. godini i to u vreme agresije Hrvatske vojske na Maslenicu (januar - februar) i Medacki džep (septembar).
Neposredno su ucestvovali na benkovackom ratištu, u borbenim dejstvima u zoni 92. brigade i 4. lake brigade na obrovackom delu ratišta. Arkanova jedinica bila je van kontrole komandovanja Srpske vojske Krajine, ponašala se paravojno i arogantno. Nastupala je sa pokricem iz Beograda koje joj je dopuštalo "posebnost", a podrazumevalo izuzetnost, nezavisno od toga kako su se takozvani "arkanovci" ponašali.
Na ratištu zapadnog dela RSK pocinili su tako i više neprihvatljivog, što je spadalo i u kriminal. Medu tim dobrovoljcima bilo je i medusobnog obracunavanja, sa ubistvima i ranjavanjima. Pojedini pripadnici Arkanovog sastava fizicki su ponekad nasrtali na oficire i podoficire SVK.
Bilo je više nego evidentno da Arkanova jedinica, po napuštanju teritorije Krajine, odnosi sa sobom veliku kolicinu naoružanja i opreme, uzete na reverse, od komandi jedinica Srpske vojske Krajine. O sudbini odnetog nikad se nije saznalo, a kasnije intervencije za povratak zaduženog naoružanja i opreme stizale su i do predsednika Skupštine Srbije, ali su ostale bez odgovora.
Napad je poceo 21. januara 1993. godine i intenzivno je trajao cetiri dana, posle cega je hrvatska vojska ovladala Maslenicom, Zemunikom i novigradskim zaledem. Tako su Hrvati, na dostignutoj liniji mogli da pristupe ucvršcivanju i ojacavanju, kako bi predupredili moguce srpske kontranapade.
Kad je i definitivno postalo jasno da su Hrvati ostvarili ono što su naumili, i da ih niko nece tek tako lako odatle oterati, na prostoru Severne Dalmacije vršeni su brojni pokreti jedinica u sklopu priprema za povratak izgubljenih teritorija. Na scenu stupa UNPROFOR, koji cak traži da mu se omoguci da kontroliše sve što rade jedinice Srpske vojske Krajine.
Srpska odbrana kod Kašica
UNPROFOR sabotira
Nažalost, taj isti UNPROFOR se saboterski i kukavicki ponašao tokom divljanja hrvatske vojske u napadu na Maslenicu i Ravne Kotare, vodeci racuna samo o bezbednosti sopstvenog ljudstva, a ne i o zadacima zbog kojih se nalazio u Dalmaciji.
Sad kad su Hrvati završili ofanzivu, a Srbi se poceli pripremati za kontraudar, UNPROFOR je pohitao na položaje srpske vojske da je parališe. Tako je nesporno pomagao hrvatskoj strani. Jer, prisustvo UNPROFOR je ogranicavalo slobodu dejstva brigadama Srpske vojske Krajine, a hrvatska vojska je dobijala dragocene podatke o svom protivniku.
Knindže ponos SVK
Jedinica Kapetana Dragana imala je svoj "imidž" i visoko je kotirana u narodu i medu pripadnicima Srpske vojske Krajine. Smatrana je elitnom. Odlikovala se visokom disciplinom u svakom pogledu. Bila je najdisciplinovanija jedinica u Srpskoj vojsci Krajine. NJeni pripadnici su odredene borbene radnje uvežbavali do automatizma. I dicili su se pripadnošcu specijalcima Kapetana Dragana, što je još više jacalo i ucvršcivalo njihov borbeni moral. Medu njima je bilo dovoljno vrsnih i odvažnih specijalaca koji su, po potrebi, izvršavali i krajnje delikatne zadatke u pozadini Hrvatske vojske.
Posebnu popularnost medu Kapetanovim specijalcima uživale su žene dobrovoljci. NJihovo postojanje pozitivno je delovalo na vojnike i stanovništvo, jer su, bez preterivanja predstavljale ponos Srpske vojske Krajine i naroda u RSK. Iz nekih razloga kasnije ce se ugasiti ta jedinica, a u centru ce ostati nekoliko žena na dužnosti instruktora i pomocnog osoblja.
Kada se svede ukupan bilans borbenih dejstava od 22. januara do 1. marta 1993. godine, mogu se predvideti mnogi od dogadaja koji ce uslediti kasnije. Srpska vojska Krajine izgubila je Maslenicki most, aerodrom Zemunik, Novigrad, Perucu sa hidroelektranom i deo objekta na Velebitu, a veliki su i gubici u ljudstvu. Koncept po kome se pojedini delovi Krajine mogu braniti dovodenjem jedinica sa drugih prostora nije se pokazao uspešnim. Bilo je više nego jasno da su dobrovoljci krajnje neorganizovana, samovoljna i nepouzdana vojska. Komandovanje dobrovoljcima nije bilo jedinstveno, niti su njihovi celnici prihvatali da se njima komanduje. Oni su, kada se sve sabere, bili obavezni i elementarno lojalni samo prema onima koji su ih upucivali na ratište, a ne prema državi Srbiji ili Srpskoj vojsci Krajine. U tom smislu su i ocekivanja Srpske vojske Krajine bila nerealna.
UNPROFOR se pokazao samo kao maska nazovimirovne operacije i bez svoje želje, legalizovao je agresiju Hrvatske vojske.
Sutra: Fatalno gubljenje teritorija
Priredio Dušan Milovanovic
---------------------------------------------
General SVK Milisav Sekulic : "Knin je pao u Beogradu " (3)
Fatalno gubljenje teritorija
• Tokom 1993. godine, artiljerijskim napadima na naseljena mesta održavana stalna napetost na frontu, ali se ništa bitnije nije menjalo sve do septembra • Napad Hrvatske vojske na Medacki džep i osvajanje dela teritorije, od presudnog znacaja za kasniju tragediju
Identifikacija: Žrtve napada u Medackom džepu
Od marta do septembra 1993. godine bilo je više pokušaja da se vrate teritorije na prostoru severne Dalmacije koje su izgubljene pocetkom godine. Posebnu karakteristiku tim pokušajima daju dejstva artiljerije po gradovima i naseljenim mestima. Bila su takoreci svakodnevna, i pored materijalnih ucinaka imala veliki uticaj na moral vojske i naroda na obe strane. Tako se neprekidno održavala napetost na frontu, ali i u njegovom zaledu. Uporedo s tim, cesto su ubacivane izvidacko- diverzantske grupe u neprijateljsku pozadinu koje su izazivale pometnju, ali nisu bitnije uticale na promenu situacije na ratištu.
Nedisciplina i samovolja postali su svakodnevica tamo gde su boravili dobrovoljci. Slicno ponašanje karakterisalo je i jedinice koje su pokretane sa svoga prostora na druga ratišta. Uz sve to, nasilje, pljacka i šverc, kao po pravilu, pratili su jedinice od kojih se ocekivalo da ponesu teret u stabilizaciji stanja na delovima ratišta gde je Hrvatska vojska beležila uspehe.
Unprofor nije reagovao
Nezadovoljstvo u vojsci
U jedinicama Srpske vojske Krajine evidentno raste nezadovoljstvo, posebno u redovima vojnickog sastava. Opterecenje je bilo sve vece, a nepravde sve brojnije. Komanda je na to sporo reagovala. Zato je Srpska vojska Krajine 9. septembra 1993. godine doživela novo iznenadenje, skoro istovetno onom od 22. januara, prilikom napada Hrvatske vojske na Maslenicu.
Sa dobro pripremljenim snagama, ciju su udarnu pesnicu cinile 9. gardijska brigada, snage specijalne policije i jedinice Ministarstva unutrašnjih poslova Hrvatske, napad je izvršen 9. septembra na pravcima Oranice - Licki Citluk i Medak - Licki Citluk - Pocitelj; Kruškovaca - trigonometarska tacka (tt) 616 - Licki Citluk. Front napada protezao se od Divosela do Medaka.
Politicke igre do jacanja vojske
Republika Srpska Krajina nije bila priznata kao država, ali se uvažavalo njeno postojanje. U takvim uslovima trebalo je mnogo znanja i umešnosti da se steceno bar sacuva. Sam Knin za to nije imao dovoljno snage i potencijala. Zato se državni vrh, u želji da sacuva stecene pozicije i da izbori medunarodnu verifikaciju, mirio sa tim da interese RSK pred svetom zastupa Srbija. Time je Kninu ogranicena mogucnost da neposredno utice na iznalaženje izlaza iz složene situacije u kojoj se nalazila RSK.
U pogadanjima oko sudbine RSK, državni vrh je znao samo za maksimalne uslove koji bi odgovarali Srbima: ili država ili rat do beskraja. Isticana je samo jedna opcija, a to je potpuno odvajanje od Hrvatske, uz mogucnost da RSK bude samostalna država ili da ude u sastav srpskih država (SRJ i RS). Predvidena je i mogucnost da RSK prvo ude u zajednicku državu sa RS, a posle toga da se ujedini sa SRJ.
Tokom 1993. godine u državnom vrhu RSK nije bilo zastupnika opcije da se u bilo kojoj varijanti traži rešenje sa Hrvatskom. Hrvatskoj je, opet, medunarodna zajednica nametala obavezu da pregovorima rešava sukob sa RSK. Zato je od pregovora Hrvatska i strahovala, te je u suštini bila protiv njih, ali nije u tom vremenu ni imala izbora.
U uslovima rata na teritoriji Bosne i Hercegovine i podrške Srbije RSK, Hrvatska nije imala izgleda na pobedu, pa je zato i odlucila da pregovara i da to "jalovo vreme" koristi za vojno jacanje. Hrvatska je bila odlucna da oružanom agresijom razbije RSK i da na taj nacin diktira poziciju Srba u "svojoj državi". U svim svojim procenama i kalkulacijama Hrvatska je racunala na tvrdokornost srpskog režima u RSK, a glavnu opasnost je videla u Srbiji i njenom mogucem ukljucivanju u ratni sukob. Otuda su pregovori u kojima je Beograd zastupao interese RSK shvaceni i kao šansa da se veštom i zakulisnom igrom Srbija iskljuci iz mešanja u oružani sukob Hrvatske i krajiških Srba.
Srpska vojska Krajine doživela je iznenadenje i izgubila sela Divoselo, Citluk i Pocitelj (teritorija južno i jugoistocno od Gospica). Akcija Hrvatske vojske imala je pri tom sve karakteristike genocida. Osvojena sela su spaljena u skladu sa nacelom operacije "spržena zemlja". Uz generala Janka Bobetka nosioci zverstava nad Srbima bili su general-bojnik Mirko Norac i general pukovnik Mladen Markoc. Hrvati su, uz posredovanje UNPROFOR, predali Srpskoj vojsci Krajine 71 telo poginulih, a medu njima 28 civila (10 su žene). Medu nestalima je 14 civila (4 žene).
UNPROFOR nije ništa preduzeo da spreci napad na Medacki džep, a kasnije i genocid nad civilima. Jedino je general Žan Kot branio sopstvenu casnost, optužujuci Hrvatsku vojsku za genocid. Pukovnik DŽim Kalvin je kasnije clanovima kanadskog parlamenta izjavio da je njegov bataljon našao srpsko selo Licki Citluk u plamenu, zatim da je on licno pregledao telo 70-godišnjestarice u koju je pucano cetiri puta i dve devojcice, tinejdžerke koje su ubijene i spaljene. U svom izveštaju Kanadani su naveli i to da su pronašli 16 leševa, 160 uništenih domova, 190 porušenih zgrada spaljenih do zemlje, da su svi srpski bunari bili zatrovani uljem i mrtvim životinjama.
Efekti loše odbrane RSK proisticu i iz cinjenice da od "Drugog plana upotrebe vojske", koji je predvidao koordinirana i zajednicka dejstva Srpske vojske Krajine, Vojske Republike Srpske i Vojske Jugoslavije nije bilo ništa. Ni ponovljeni scenario sa dobrovoljcima nije dao rezultate. Na kraju izostala je i bilo kakva i bilo cija odgovornost za poraz i tragediju.
Greška u zapadnoj Bosni
U drugoj polovini 1994. godine Srpska vojska Krajine bila je ukljucena u opštesrpska borbena dejstva, zajedno sa Vojskom Republike Srpske, radi ovladavanja prostorom zapadne Bosne. Taj prostor cinila je Cazinska krajina sa gradom Bihacem na jugu, Velikom Kladušom na severu i Cazinom na sredokraci izmedu navedenih gradova.
U operaciji protiv 5. muslimanskog korpusa, u novembru i decembru 1994. godine Srpska vojska Krajine imala je 91 poginulog, 180 ranjenih i 4 povredena. Ukupno je izbaceno iz borbe 275 vojnika i starešina.
Kad se sve sabere, ukljucivanje Srpske vojske Krajine u operaciju za osvajanje Zapadne Bosne nije imalo vojnicko opravdanje. Korist je bila samo u tome što je akcija Srpske vojske Krajine prakticno rasteretila Kordun i Liku od velikog broja muslimanskih izbeglica.
Posledice ukljucivanja u borbe su krajnje negativne. Bombardovan je aerodrom Udbina i izbacen za duže vreme iz upotrebe. Postojanje 5. muslimanskog korpusa najmanje je smetalo Srpskoj vojsci Krajine, a on se mogao primorati na kapitulaciju blokadom snabdevanja, što pokretaci operacije "Pauk" po svemu sudeci nisu želeli. U toku trajanja ove operacije Vojska Republike Srpske je izgubila Kupres i omogucila dolazak Hrvatske vojske na Dinaru i na livanjsko-grahovski pravac, što ce u kasnijem vremenu dovesti do pada ne samo RSK nego i Drvara, Glamoca, Kljuca, Mrkonjic Grada, Jajca. Jednom reci, velike ambicije pretvorile su se u nenadoknadivu štetu.
Sutra: Zapadna Slavonija pala zbog izdaje
Priredio Dušan Milovanovic
----------------------------------------------
General SVK Milisav Sekulic : "Knin je pao u Beogradu " (4)
Zapadna Slavonija pala zbog izdaje
• Glavni štab SVK, sa generalom Milanom Celeketicem na celu, nije ništa posebno radio da se unapredi odbrana Zapadne Slavonije • U tajnim pregovorima sa potpredsednikom hrvatske vlade, Radovan Karadžic obecao nemešanje Vojske RS da bi za uzvrat dobio naftu, koju mu inace uskracuje Slobodan Miloševic svojim sankcijama
Sukobi i netrpeljovosti : Mile Novakovic i Milan Martic (sa leve na desno)
Pre pocetka agresije na Zapadnu Slavoniju, srpske odbrambene snage u tom prostoru, odnosno snage 18. korpusa Srpske vojske Krajine, brojale su oko 4.000 vojnika i starešina. Medu starešinama bilo je samo 38 aktivnih oficira ili 25 posto od 151 koliko je predvidala formacija. Aktivnih podoficira bilo je 22 ili 16 posto od 138, koliko je tražila formacija. Dužnosti nedostajucih oficira i podoficira obavljali su vojni obveznici. Takvo stanje imalo je negativan uticaj, ne samo na tok borbenih dejstava nego na obucenost vojnika i jedinica za rat.
Komanda 18. korpusa nije bila dorasla zadatku koji joj je poveren, pored ostalog i zbog toga što komandant i njegov nacelnik štaba nisu ispunjavali nijedan od neophodnih uslova za funkcije koje su im poverene. Uz sve to, komanda nije uopšte ni pripremana da komanduje i rukovodi jedinicama u odbrani Zapadne Slavonije. Ni glavni štab Srpske vojske Krajine, sa generalom Milanom Celeketicem na celu, nije ništa posebno radio da se unapredi odbrana Zapadne Slavonije. Neizbežno se zato namece utisak kao da je general Milan Celeketic znao da se Zapadna Slavonija nece braniti. Jasno je onda, ako je to tako, i zašto na stanje u 18. korpusu Glavni štab Srpske vojske Krajine nije mogao uticati.
"Niz vodu" - voljom odozgo
Na tako drastican zakljucak - da je Zapadna Slavonija voljom onih odozgo - unapred puštena "niz vodu", upucuju i drugi detalji. Vlada i njen predsednik brzopleto i širokogrudo potpisuju sporazum o otvaranju autoputa, bez ikakvog konsultovanja sa Glavnim štabom Srpske vojske Krajine i bez uvažavanja vojnih aspekata takvog poteza.
Ministar odbrane piše naredenje komandantu 18. korpusa da razminira prugu, a Glavnom štabu samo stavlja na znanje da je on to naredio kao da su im samo bili važni aplauzi (!) medunarodne zajednice i titule tobožnjih mirotvoraca. A što otvaranje autoputa ruši celovitost odbrambenog sistema i hrvatsku vojsku stavlja u izrazito veliku prednost, nije ih brinulo.
Slican je zadatak imao i ministar odbrane, pukovnik Rade Tanjga, koji se uoci hrvatske agresije propagandno vozika autoputem, a novine pišu o njegovoj "hrabrosti", jer tobože prvi isprobava koliko i neprijatelji drže do potpisanog sporazuma. Sve je to u suštini bilo izdajnicko zavaravanje naroda i vojske. Koliko je i gde je u svemu tome bio Milan Martic, predsednik RSK, govore i njegovi postupci iz tih dana. Samo nekoliko dana pred pocetak agresije Martic ce u Okucanima, pred opštinskom skupštinom izneti svoja cvrsta uveravanja i mnoga neosnovana obecanja, kao da je, maltene, on odlucivao o ponašanju Srbije, SRJ i Vojske Jugoslavije.
Kad se sagledaju svi ti detalji, nije teško zakljuciti da je komanda 18. korpusa sasvim pasivno cekala da neprijatelj ovlada Zapadnom Slavonijom. Jednostavno, ništa nije preduzimala da organizuje bilo kakav otpor.
Plan operacije za okupaciju Zapadne Slavonije izraden je i odobren još pocetkom decembra 1994. godine. Nosio je oznaku "Bljesak". Snage odredene za operaciju "Bljesak" pripremane su duže od tri meseca. U ukupnom broju ovih snaga dve trecine cine pripadnici Hrvatske vojske, a ostalo su specijalci jedinice Ministarstva unutrašnjih poslova.
Realizacija operacije pocela je u ranim jutarnjim satima, 1. maja 1995. godine. Jednovremeno sa napadom jedinica sa fronta, izabranim pravcima, usledilo je spuštanje helikopterskog desanta u rejon Prašnika, radi uspostavljanja kontrole prelaza na Malom Strugu i u rejonu Stare Gradiške. Izveden je i demonstracioni napad na Pakrac i od Lipika ka D. Caglicu. Pocetku napada prethodila su dejstva artiljerije. Hrvati su krenuli u napad pošto se dobro odjutrilo. Kao po nekom pravilu, gde god je koja hrvatska jedinica nailazila na otpor, napad je obustavljan. Sledio je period "omekšavanja", u kome su se odvijala dejstva artiljerije, ubacivanje grupa, pokušaji obuhvata i obilazaka. Tek kada bi ocenili da je odbrana Srba dobro uzdrmana, kretali su dalje, bez žurbe i improvizacija.
Neborbeno srpsko ponašanje je vodilo u poraz. Došlo je do napuštanja položaja i rejona bez borbe i otpora. Ostavljani su ranjenici i tela poginulih, kao i naoružanje i oprema. Izbegavana je pomoc jedinicama koje su bile odsecene i okružene, te su ostavljene na milost i nemilost neprijatelju. Usplahireni narod je prisilno sprecavan da se iseljava, a umirivan je sejanjem laži da ce Zapadnu Slavoniju braniti i Vojska RS, kao i Vojska Jugoslavije. Otuda i neopisivi strah i panika naroda kad se videlo da od toga nema ništa.
Nekoliko sati po otpocinjanju hrvatske agresije na Zapadnu Slavoniju, iz etra ce stici izjava Radovana Karadžica da se Republika Srpska nece mešati u "odnose Hrvatske i RSK" u ratu koji je poceo. To je u praksi odmah i potvrdila Komanda 1. krajiškog korpusa. Hrvatima se morala potvrditi neutralnost, pa je ta komanda jasno stavila na znanje da od jedinica njenog korpusa ne treba ocekivati bilo kakvu pomoc.
Bilo je zabranjeno da se sa prostora Republike Srpske otvara artiljerijska vatra po hrvatskoj soldateski koja je severno od Save gazila srpsku nejac i civile. Jedinice Srpske vojske Krajine koje su se izvlacile iz Zapadne Slavonije nisu u RS bile dobrodošle. Od njih je oduzimano sve što je moglo koristiti Krajiškom korpusu. Može se zato sa sigurnošcu zakljuciti da se i u državnom vrhu Republike Srpske znalo da se Zapadna Slavonija nece braniti i da je unapred sve rešeno.
Svemu tome treba pridodati i cinjenicu da su u to vreme odnosi izmedu rukovodstava Srbije, Republike Srpske i Republike Srpske Krajine bili veoma loši. Netrpeljivost je dostizala nerazumne granice. Do izražaja su dolazili licni i medusobni odnosi, nipodaštavanja izmedu Slobodana Miloševica, Radovana Karadžica i Milana Martica.
Svi su oni dobro znali da predstoji hrvatska agresija na Zapadnu Slavoniju. Slobodan Miloševic je samo brinuo kako da srpskoj javnosti dokaže kako on i Srbija ne snose nikakvu odgovornost za dešavanja u Krajini. Ništa što bi se desilo u Zapadnoj Slavoniji, s toga, nije moglo navesti Srbiju (i SRJ) da interveniše. Volja Slobodana Miloševica predstavljala je zakon za Vojsku Jugoslavije.
Karadžicev tajni dogovor
Da Srbija i ne pomišlja da pruži pomoc Zapadnoj Slavoniji dobro je znao i Radovan Karadžic. Cenio je da je bolje da se u takvim uslovima ni Republika Srpska ne meša u rat Hrvatske i RSK. U tajnim pregovorima sa potpredsednikom hrvatske vlade, Karadžic obecava "nemešanje Vojske Republike Srpske", da bi za uzvrat dobio naftu, koju mu inace uskracuje Slobodan Miloševic svojim sankcijama. Tako se krug srpske nesloge i nesrece - zatvara.
Bio je poslednji cas da se u RSK shvati da opstanak Srba u Krajini jedino zavisi od njih samih i da se u skladu s tim moraju tražiti rešenja. Sve zablude o opštesrpskoj odbrani vodile su RSK u tragediju i totalnu propast. Takav trenutak Srba tražio je jedinstven nastup svih faktora koji su cinili državu RSK i njene institucije. Srpska vojska Krajine se morala okrenuti groznicavim pripremama za odbranu, a vlast u traženje rešenja pregovorima koji bi Srbe zadržali na njihovim etnickim prostorima. Još je bilo šansi da se uz ustupke i popuštanja, uz pomoc medunarodne zajednice ozbezbedi opstanak na ognjištima, makar i bez vlastite države, ali uz autonomiju koju je svet nudio od pocetka svoga mešanja u sukobe na prostorima bivše SFRJ. Nažalost, nastavljeno je sa politikom zavaravanja, koja ce dovesti do tragedije. Tok dogadaja i aktivnosti, diktirace faktori van RSK.
Priprema Hrvatske za definitivni obracun sa RSK koincidira i sa promenom na celu Srpske vojske Krajine. Gubitak Zapadne Slavonije u neometanoj agresiji Hrvatske, propracen je dovodenjem generala Mila Mrkšica na dužnost komandanta Glavnog štaba Srpske vojske Krajine. On dolazi kao "spasilac" i po izboru Slobodana Miloševica.
Svi traže krivce
Okupacija Zapadne Slavonije postala je povod i razlog za besomucno razracunavanje ljudi u vrhu vlasti RSK, ali i "sponzora" spolja. Polazište za medusobne optužbe i napade bila je krivica za gubitak Zapadne Slavonije. Vlada sa predsednikom Borislavom Mikelicem na celu prikrivala je svoju i odgovornost zvanicne Srbije, prebacivanjem krivice na vojni vrh i predsednika RSK Milana Martica. On je opet krivce video u vladi RSK i Slobodanu Miloševicu. Milanu Babicu, predsedniku Srpske demokratske stranke, bilo je bitno da ostane po strani, pa se izgovarao otkazivanjem poverenja vladi Borislava Mikelica. Zato Milan Martic, oslonjen na Milana Babica, preko Skupštine RSK ruši vladu Borislava Mikelica i uspeva da proturi jednostranu odluku o hitnom ujedinjenju Republike Srpske Krajine sa Republikom Srpskom. Predlog su podnele Srpska demokratska i Srpska radikalna stranka.
Priredio Dušan Milovanovic
-----------------------------------------------
General SVK Milisav Sekulic : "Knin je pao u Beogradu " (5)
Po diktatu u beznadje !
• Glavni štab SVK unapred je sve znao o "Oluji", cak i datum i cas pocetka operacije • Umesto pripremanja odbrane, izdato besmisleno naredenje o evakuaciji stanovništva • Vlast Srbije digla je Srbe preko Drine na oružje, a kad se uverila da to nema perspektivu, digla je ruke i od takve politike i od Srba preko Drine
General Mile Mrkšic
U osvit 4. avgusta 1995. godine, pocela je radikalna agresija hrvatske vojske na zapadni deo RSK, poznata po nazivu "Oluja". Vreme pocetka agresije unapred su dobro znali svi komandati krajiških jedinica!
Informaciju o tome da ce agresija poceti 4. avgusta u 5 casova stizale su sa više strana. U ranim popodnevnim satima 3. avgusta stigla je i informacija iz Generalštaba Vojske Jugoslavije. Ona je zatim potvrdena i od Glavnog štaba Vojske Republike Srpske. Iz više izvora UNPROFOR (UNKRO) saopštavano je vreme pocetka agresije. Oficiri iz jedinica medunarodnih mirovih snaga kao da su se utrkivali da organima Srpske vojske Krajine saopšte vreme pocetka agresije. Posle ponoci, odnosno u rano jutro 4. avgusta do 5 casova operativni centar Srpske vojske Krajine je više puta pozivan od oficira UNPROFOR smeštenih u južnoj kasarni u Kninu. Saopštavali su vreme pocetka agresije na RSK. Slicni podaci stizali su i linijom državne bezbednosti i drugih organa RSK.
Prazno dopisivanje sa UNPROFOR
Tolika "predusretljivost" oficira iz medunarodnih snaga samo potvrduje da je u napadu Hrvatske na RSK unapred sve bilo dogovoreno. Oni koji dostavljaju informacije o pocetku agresije imali su (medunarodnu) obavezu da sprece agresiju. Umesto da izvrše svoju obavezu, oni se utrkuju da žrtvu predstojeceg napada upozore. Time su ujedno Glavnom štavu Srpske vojske Krajine stavljali do znanja da UNPROFOR i ne pomišlja da ucestvuje u sprecavanju hrvatskog napada. Uz to, sugeriše se i zakljucak da je RSK sama i da joj ne vredi da pruža otpor. Samo što ne kažu - bežite ili se odmah predajte! I onda, u 5 casova, sudbonosnog 4. avgusta pocinje operacija "Oluja".
Komandant Glavnog štaba, general Mile Mrkšic, sacekace da produ dva sata besomucnog granatiranja gradova i naselja po zapadnom delu RSK, pa ce, tek onda, uputiti protest generalu Bertranu Žanvijeu, komandantu UNPROFOR. U protestu ce ga "upoznati" sa onim što on dobro zna - da se granatiraju srpski gradovi. Zatim ce navesti da Srpska vojska Krajine nije dejstvovala po civilnim ciljevima u Republici Hrvatskoj, što je komandantu UNPROFOR, takode, bilo poznato. Samo je falilo da kaže: "Eto, mi to možemo, ali necemo" ili "Nismo mi takvi kao oni, pa vi sad vidite kakvi su Hrvati!" General Mrkšic zahteva da se odmah preduzmu mere u cilju zaustavljanja hrvatske agresije, zatim da se obavesti Savet bezbednosti i generalni sekretar UN Butros-Butros Gali. Mrkšicev protest je završen sa iskazom uverenja "da još nije kasno da komandant UNPROFOR reaguje radi zaustavljanja agresije".
Pošto famozni medunarodni faktor ništa nije preduzeo, Mrkšic 4. avgusta piše drugu "sitnu knjigu" i novi "protest" komandantu UNPROFOR. Potcrtava da Srpska vojska Krajine "još uvek pokazuje suzdržanost i ne vrši odmazdu po dubini teritorije Republike Hrvatske" i da se u svemu "pridržava ženevskih konvencija". Da li je to Mrkšic pokušao da izblefira Žanvijea, koji je, svakako, znao za Miloševiceve garancije date Galbrajtu - da nece biti odmazde, ili je verovao da tim ispraznim pisanjem uspešno prikriva borbenu sabotažu.
Predsednik RSK Milan Martic uputio je apel Vladi SRJ i obavio razgovor sa predsednikom Srbije Slobodanom Miloševicem. I njegove molbe i zahtevi ostali su bez podrške. Slobodan Miloševic je postavio uslov - da se RSK sama brani pet do šest dana, a za to vreme on ce se, tobože, izboriti za prekid borbenih dejstava. Nije prihvatio predlog da bar uputi pretnju Hrvatskoj, što je krajnje deprimiralo Milana Martica. Pokušao je da iznade nacin na koji bi primorao Slobodana Miloševica i medunarodne faktore da intervenišu, ali ocigledno je precenjivao realnost takvih zahteva i znacaj svoje pozicije.
Naivni Martic nije mogao da shvati da je raketiranje gradova u Hrvatskoj "ispalo iz igre", pa je zahtevao od Mrkšica da izvrši njegovo naredenje i da pocne sa raketiranjem Zagreba i drugih gradova. U navedenoj situaciji dolazi do sednice Vrhovnog saveta odbrane RSK, koja je održana oko 17 casova. Na sednici je, uz predsednika Milana Martica i komandant Glavnog štaba Srpske vojske Krajine, general Mile Mrkšic.
Na Savetu odbrane se donosi najgora moguca odluka - o evekuaciji stanovništva. Pokazace se da je to bilo gore cak i od odluke o kapitulaciji.
Sve samo deo scenarija
Da ce narod i vojska napustiti zapadni deo RSK, znalo se u vrhovima Republike Srpske i Srbije i pre pocetka agresije na RSK. U Srbiji je posredstvom organa vlasti i Ministarstva unutrašnjih poslova vec unapred bilo pripremljeno više centara za prihvat izbeglica iz RSK. Pristizanje izbeglickih kolona i u Republici Srpskoj docekano je organizovano. Od jedinica Srpske vojske Krajine zahtevano je da predaju sve naoružanje i druga materijalno-tehnicka sredstva. Insistiralo se da vojnici i starešine Srpske vojske Krajine što pre nestanu iz RS. Posle dva dana Glavni štab Vojske Republike Srpske promenice odluku. Zahtevace se mobilizacija pripadnika Srpske vojske Krajine, i njihovo ukljucivanje u redove Vojske Republike Srpske. Bio je to samo dokaz nekih naglih promena i potpunog odsustva sinhronizacije u delovanju celnika srpskog naroda s jedne i druge strane Drine.
Da se držao realne situacije, Vrhovni savet je mogao doneti jednu od tri moguce odluke. Prva bi mogla da glasi - da se nastavlja sa odbranom i da se u toku noci 4. na 5. avgust srede jedinice, a komandovanje pripremi za akcije koje treba preduzeti narednog dana.
Osnov za ovakvu odluku je preduzimanje svih mogucih i planom upotrebe predvidenih mera i akcija, ukljucujuci i dejstva po hrvatskim gradovima. Sastavni deo ove odluke bilo bi obracanje UNPROFOR, Saveznoj Republici Jugoslaviji, Republici Srpskoj... Druga odluka bi mogla biti - ponuda primirja i prihvatanje pregovora sa Hrvatskom, uz posredovanje Saveta bezbednosti. Ma kako tekli pregovori i koliko god bi bili nepovoljni po RSK, narod bi ostao na teritoriji i njegov bi status bio neuporedivo bolji nego odlazak u izbeglištvo. Treca moguca odluka, ticala bi se evakuacije samo onog stanovništva koje je u tom casu bilo ugroženo, a to su bili delovi Severne Dalmacije i južnog dela Like.
Nažalost, odluka koju je doneo Vrhovni savet odbrane znacila je evakuaciju celokupnog civilnog stanovništva, kao i milicije i vojske, sa celog prostora zapadnog dela RSK.
Oni koji su doneli takvu odluku o evakuaciji, morali su dobro znati, i znali su, da su poveli sav narod i vojsku u izgnanstvo.
Odluka Vrhovnog saveta odbrane saopštena je javnosti 4. avgusta u 20 casova. Ona je otišla u narod, a preko UNPROFOR i na znanje hrvatskoj vojsci i Tudmanovoj državi, i glasila je:
"Vrhovni savjet odbrane Republike Srpske Krajine, donio je, na današnjoj sjednici, odluku da se zbog preventivnih i bezbjednosnih razloga organizuje evakuacija civilnog stanovništva Sjeverne Dalmacije i južnog dijela Like. U organizaciji evakuacije i pratnji stanovništva aktivno ce ucestvovati pripadnici mirovnih snaga Ujedinjenih nacija, uz Civilnu zaštitu RSK. Na ovaj potez Vrhovni savjet odbrane se odlucio kako bi se zaštitilo civilno stanovništvo od eventualnih daljnjih napada hrvatske artiljerije i kako bi srpski borci, koji drže linije odbrane, bili rastereceni brige za svoje porodice."
"Vrhovni savjet odbrane apeluje da gradani Krajine, na podrucju sa koga se organizuje evakuacija stanovništva, ne preduzimaju samoinicijativne akcije i da ne nasjedaju na hrvatsku propagandu. Za sve informacije gradani se mogu obratiti mjesnim povjerenicima Civilne zaštite. Još jednom se naglašava da ce u organizaciji evakuacije aktivno ucestvovati pripadnici UNPROFOR."
Odluka Vrhovnog saveta odbrane je kapitulantska iako je izbegnuta upotreba reci kapitulacija. Odluka je isto što i naredenje za prekid otpora i pokretanje naroda u bežaniju. Ona nije saopštena jasno i bez uvijanja. Time se prikrivalo njeno pravo znacenje. Cinicno zvuci recenica da je savet doneo odluku "zbog preventivnih i bezbednosnih razloga", jer je celog 4. avgusta narod bio pod udarom Hrvatske vojske i izdržao je granatiranja i napade. Izvlacenje naroda, sa kojim ce krenuti i vojska, ne može se opravdati "preventivnim i bezbednosnim razlozima".
Nestade Krajina za cetiri dana
Da bi se pospešilo pokretanje naroda naglašava se da ce u "organizaciji evakuacije u pratnji stanovništva aktivno ucestvovati pripadnici mirovnih snaga Ujedinjenih nacija".
Otkud to clanovi Saveta ili neki od njih, znaju da ce "i mirovnjaci ucestvovati". Ko se to i s kim dogovorio? Kad pre? Ili i znatno pre?! Narod i vojska postupili su kao da je Vrhovni savet odbrane doneo odluku da se kapitulira i da se prekine dalja borba sa Hrvatskom vojskom. Postupace se tako kao da je naredena evakuacija celokupnog stanovništva, vojske i milicije sa celog zapadnog dela teritorije RSK.
Sadržaj odluke bio je takav da se moglo tumaciti da u organizaciji evakuacije stanovništva i vojske dobrovoljno ucestvuju mirovne snage Ujedinjenih nacija i Hrvatska vojska, zatim da odluku podržavaju i maltene pozdravljaju Savet bezbednosti, NATO...
Od 4. do 8. avgusta 1995. godine nestao je zapadni deo RSK koji su cinile Severna Dalmacija, Lika, Kordun i Banija. Narod i vojska napustili su navedene prostore i krenuli put Srbije. Skoro da i nije bilo, ne samo otpora, nego i želje da se ostane tamo gde se vekovima opstajalo i živelo. Takvo ponašanje srpskog naroda i vojske iznenadilo je prvo Hrvatsku vojsku, pa onda narod, a zatim i svetsko javno mnjenje. Mnogi gradani SRJ i RS doživeli su takvo ponašanje naroda i vojske sa zaprepašcenjem. Kao da nisu mogli da veruju u ono što se desilo. Najmanje iznenadenja pokazivali su gradani RSK i pripadnici Srpske vojske Krajine. Iznenadenja nije bilo ni kod predstavnika medunarodnih faktora na teritoriji bivše SFRJ i aktera rata iz SRJ, Srbije, RS, Hrvatske, Federacije Bosne i Hercegovine i Republike Srpske Krajine.
Lansirana je tvrdnja da je Srpska vojska Krajine cak mogla i da slomi agresiju Hrvatske, samo da je htela da se bori. Okrivljena je da svesno nije stvorila uslove da se u odbranu RSK ukljuci Vojska Jugoslavije. Predsednik Milan Martic optuživan je da je odlukom o evakuaciji stanovništva onemogucio pružanje otpora desetak dana, što je tobože bio uslov da SRJ (citaj Slobodan Miloševic) primora medunarodne faktore da zaustave agresiju Hrvatske na RSK.
Zvanicna vlast Srbije digla je Srbe preko Drine na oružje, a kad se uverila da to nema perspektivu digla je ruke i od takve politike i od Srba preko Drine.
Priredio Dušan Milovanovic
(Kraj)
Ovo je karta srpske vojne krajine koja je stitila Austro-Ugarsku od Turskih vandala.Srpski narod nazalost nije sacuvao u zadnjem ratu ovo podrucje za koje smo ginuli vekovima danas ostaje secanje na viteske borbe srpskog Naroda
Ovo je Karta Republike Srpske Krajine 1991-1995 koja je privremeno prestala da postoji, i koja se danas nalazi pod ustaskom okupacijom
• Pod naslovom "KNIN JE PAO U BEOGRADU" upravo je iz štampe izašla knjiga generala Milisava Sekulica, jednog od celnih ljudi u vojsci izgubljene države krajiških Srba
Naslovna strana: Drama proteranih Srba
"KNIN JE PAO U BEOGRADU" je ubedljiva i potresna dokumentarna analiza, koja bez okolišanja upire prst u Miloševicev režim, smatrajuci ga višestruko odgovornim za tragediju krajiških Srba. Ovo je nastavak Sekuliceve knjige "Jugoslaviju niko nije branio, a vrhovna komanda je izdala" (izdavac Nidda Verlag)), najprodavanije knjige u Knjižari "Vesti".
- Kao clan Glavnog štaba Srpske vojske Krajine, Sekulic svedoci o zabludama, naivnosti i nedoraslosti vojnog i civilnog rukovodstva RSK, razbarušenosti dobrovoljaca i sludivanju naroda - kaže urednik ove knjige Dušan Milovanovic. - Sa istinama koje nikoga nece ostaviti ravnodušnim, jer autor govori i o porazu srpske pameti, knjiga je mogla da krene u štampu tek kad su videna leda Miloševicevog režima.
Ovom knjigom general Sekulic u potpunosti odslikava ishodište jedne od sedam vojski stvorenih rastakanjem nekadašnje JNA, ciju je prvu fazu raspada ubedljivo prikazao u prethodnoj knjizi "Jugoslaviju niko nije branio, avrhovna komanda je izdala", koja uskoro izlazi vec u trecem izdanju.
Knjigu "KNIN JE PAO U BEOGRADU" (296 strana, veliki broj fotografija) možete da kupite putem Knjižare Vesti (tel: 06101/586666) po ceni od 44 marke.
Milisav Sekulic roden je 1935. godine u Trbušnici kod Loznice, završio je vojnu akademiju JNA, politicku školu JNA, Višu vojnu akademiju, Školu narodne odbrane i filozofski fakultet (grupa za filozofiju), zatim postdiplomske studije. Magistar je ratne veštine, uža specijalnost operativno-štabni poslovi.
Dosad je objavio više od dve stotine strucnih i naucnih radova. Od pocetka ratnih sukoba na teritoriji bivše SFRJ, nalazio se na dužnosti u Generalštabu oružanih snaga. Ucesnik je i svedok zbivanja u Generalštabu sve do kraja 1993. godine. Na poziv kolega sa ratišta, odlazi u Knin, u Glavni štab Srpske vojske Krajine.
Sa dužnosti nacelnika operativno- nastavnog odeljenja, unapreden je u cin general-majora. Svedok je sudbonosnih zbivanja u Srpskoj vojsci Krajine i problematicnog odnosa prema njoj politickog rukovodstva Republike Srpske Krajine ali i Generalštaba Vojske Jugoslavije i Glavnog štaba Vojske Republike Srpske.
K.V.
---------------------------------------------
General SVK Milisav Sekulic : "Knin je pao u Beogradu " (1)
Nada i sudbina vezani za Srbiju
• Tragicne manipulacije Srbima u Krajini pocele Vensovim planom, a nastavile lutanjima u stvaranju i razvoju Srpske vojske Krajine, koja nije imala ni jasan koncept kakva treba da bude • Miloševic nije dopuštao ni trunku sumnje u ispravnost "zacrtane" politike, niti u svoju "nepogrešivost", zbog cega je morao da ima svoje ljude i na kljucnim dužnostima u vlasti RSK
Goran Hadžic, Milan Babic i Milan Martic
Egzodus Srba iz Krajine nesporno je najveca, najgnusnija, najprljavija i najkrvavija podvala jednom civilizovanom evropskom narodu na samom kraju dvadesetog veka. To je ujedno i podvala sa najviše krivaca, zbog cega je tragedija tolikih razmera i bila moguca.
Nažalost, sva dosadašnja objašnjenja pada Krajine i egzodusa Srba, ako ih je i bilo, uprošcena su do prostakluka, prepuna izbegavanja odgovornosti, sa nedopustivo cinicnim prebacivanjem krivice na druge. Glavni krivci brane se upornim cutanjem. U ime njih govore drugi, sve cine da sakriju odgovornost pravih krivaca.
To su reci tvrdnje i opomene koje stoje na samom pocetku knjige "KNIN JE PAO U BEOGRADU", iz koje prenosimo neke od najvažnijih delova u ovom feljtonu pod istoimenim naslovom.
Autor je general Srpske vojske Krajine Milisav Sekulic, pisac i prethodne veoma zapažene knjige u izdanju "Vesti", pod naslovom "Jugoslaviju niko nije branio, a vrhovna komanda je izdala".
Verovali u Beograd
Stvaranje i postojanje Republike Srpske Krajine prepuno je manipulacija narodom, ali i Srpskom vojskom Krajine. Uocavanje tragicnih manipulacija pocece sa tzv. Vensovim planom, presudnom prevarom Srba u Krajini.
Manipulacija ce se zatim nastaviti lutanjima u stvaranju i razvoju Srpske vojske Krajine. Jer, stvarana je vojska bez jasnog koncepta o tome kakva treba da bude.
NJena upotreba posebna je prica, od planiranja do konkretnih zadataka, a njeni dobrovoljci predstavljace vešto nametnutu zabludu sa bucnom propagandom o pomoci braci u nevolji, koja to nisu bila. Naravno, u svemu su postojali i casni izuzeci, ali oni nisu mogli biti presudni.
Medu svekolikim Srbima, ma gde živeli, stvarano je uverenje da su Srbija i Crna Gora istinski garant slobode Srba preko Drine. Tako je stvorena jedina opcija za koju se mogu i moraju zalagati svi Srbi.
Sve druge mogucnosti automatski su iskljucene i proglašavane su kao štetne. Pokazace se ubrzo da je, u stvari, bilo najbitnije da svi Srbi samo potpadnu pod jednu te istu vlast i da joj daju neograniceno poverenje.
Mešetarenje Šešelja i Draškovica
Ni vodece stranke srpske opozicije nisu bile blagorodne prema Srbima s one strane Drine. Radikali dr Vojislava Šešelja i Srpski pokret obnove Vuka Draškovica, tražice podršku birackog tela u Srbiji preko politike koja je "spasavala" Srbe preko Drine.
Obecavana je "Velika Srbija" umesto "države u kojoj ce svi Srbi "živeti zajedno". Nije bilo teško da se zakljuci kako nema šanse za pobedu politike koja je "spasavala" Srbe preko Drine onako kako su to najavljivali Šešelj i Draškovic.
NJima je jedino bilo važno da kao "spasioci" srpskog naroda dobiju koji glas više od Srba u Srbiji. Neodgovorno razmetanje bilo je omoguceno i time što nije postojao nikakav program o zajednickim ciljevima borbe Srba za opstanak.
Da je postojao, takav program bi bio automatski iskljucen kao primitivni radikalizam i sve ono što je nemoguce, jer je nerealno. Privid o postojanju velike brige za Srbe preko Drine, izrodice kasnije nesagledive posledice.
Srpskim državama preko Drine iz Beograda se garantuje odbrana za slucaj radikalne agresije od bilo koga, pogotovu od hrvatske i muslimanske vojske. Traži se bezuslovno verovanje u obecanja iz matice. Svaka sumnja je ravna izdaji i antisrpskoj politici. Otuda je i nedopustivo bilo kakvo samostalno odlucivanje. Sve se mora raditi iskljucivo po instrukcijama oficijelnih vlasti iz Beograda.
Rukovodstva Republike Srpske Krajine ubrzo ce uvideti odstupanja i nesklad izmedu onog što se traži i onog što je obecano.
Pokušaj da se na taj nesklad ukaže, pokrenuce citav represivni mehanizam vlasti u Srbiji. Bice smenjena jedna krajiška vlast i dovedena druga, lojalna Slobodanu Miloševicu. Kad i nova vlast ubrzo postane svesna neprincipijelne politike Slobodana Miloševica prema Srbima preko Drine, shvatice da nema kud.
Slobodan Miloševic nije dopuštao ni trunku sumnje u ispravnost "zacrtane" politike, niti u svoju "nepogrešivost". Zbog toga je morao imati svoje ljude i na kljucnim dužnostima u vlasti Republike Srpske Krajine.
Zato ce Milan Babic preko noci ostati samo predsednik stranke na vlasti, a ne i predsednik Republike. Postavljaju se, diktatom iz Beograda, iskljucivo Miloševicevi ljudi - Milan Martic, kao predsednik RSK i Borisav Mikelic za premijera.
Nisu mogli sami
Da se RSK ne može samostalno uspešno suprotstaviti hrvatskoj agresiji ukazivala je i vojno-geografska procena njene velicine i oblika. Državu RSK cinili su zapadni i istocni deo, medusobno teritorijalno udaljeni oko 100 kilometara.
Zapadni deo cinile su: Zapadna Slavonija, Banija, Kordun, Lika i Severna Dalmacija. A istocni: Banija, Istocna Slavonija i Zapadni Srem. Ukupna površina RSK iznosila je 13.680,04 kvadratnih kilometara.
Nekompaktnost teritorije RSK, njena velicina i oblik rezultirali su granicom koja iznosi 1.390 kilometara (996 u zapadnom i 394 u istocnom delu).
Pri tom ce Miloševic i zavaditi Srbe u Republici Srpskoj Krajini. Jedni ce voditi politiku svoga idola Miloševica, a ostali ce biti saterani u mišju rupu. Miloševicevci su mahali time da je sada Vojska Jugoslavije preuzela, tobože automatski, obaveze JNA prema Srbima u Krajini i da matica, majka Srbija, nece ni po koju cenu dozvoliti rat Hrvatske protiv Srba u Krajini. NJima su bila dovoljna "uveravanja iz Beograda" i konkretne privilegije poklonjene im vlasti. Za Srbiju koja nije u ratu, imao je ko ratovati.
Nije prošlo ni mesec dana od povlacenja JNA iz Krajine, a Hrvatska vojska je 21. juna 1992. godine krenula u napad na Miljevacki plato. U opštem metežu koji je vladao u Krajini, napad su lako izveli. Ucinili su to pre nego što su snage UNPROFOR zaposele liniju razdvajanja izmedu Srba i Hrvata.
Kasnije ce se saznati da je agresija Hrvatske vojske na Miljevacki plato pripremana u dužem vremenskom periodu. Bilo je predvideno da se izvede odmah po odstupanju JNA, a pre izvršenog razdvajanja. Agresijom na Miljevacki plato Hrvatska je želela da postigne više ciljeva. U prvom - da se hrvatskom narodu pokaže kako potpisivanje Vensovog plana ne znaci bilo kakvo odricanje za Hrvatsku.
Zatim Evropskoj zajednici i UNPROFOR stavlja se na znanje da Hrvatska nece uvažavati ništa što nije njen interes. Tom vojnom akcijom Hrvatska je ujedno testirala i Savet bezbednosti - kako ce se ponašati ako Hrvati agresijom "uzimaju" ono što ne mogu dobiti pregovorima. Naposletku, bila je to i provera kako ce reagovati Vojska Jugoslavije i Slobodan Miloševic.
Tragedija na Miljevackom platou
Hrvati su ovladali prostorom oko 40 kvadratnih kilometara, posle cega je prekinut napad. Jedinice srpske teritorijalne odbrane i gradani srpske nacionalnosti na Miljevackom platou pretrpeli su velike gubitke.
Podaci o poginulim, zarobljenim i nestalim Srbima dugo su prikrivani. Više od godinu dana trajalo je utvrdivanje pravog stanja. U toku kratkotrajne agresije ustaška vojska je cak i streljala, po kratkom postupku. Ubijani su svi koji nisu uspeli da pobegnu.
Hrvatska je zvanicno tvrdila da je u selima koja su njihovi vojnici "oslobodili" nadeno 50 poginulih Srba i da ih u zarobljeništvu ima 143. Srpska strana je tvrdila da je u borbama za Miljevacki plato izgubila 123 vojnika. Kasnijim prikupljanjem podataka, utvrdeno je da je u borbama za Miljevacki plato poginulo 90 Srba, a identifikovano ih je samo 50.
Reakcija srpske strane na agresiju i okupiranje bila je spora i neefikasna. Objavljena mobilizacija za oslobadanje okupiranog Miljevackog platoa samo delimicno je uspela.
Nekoliko naredenja o protivudaru ostala su mrtvo slovo na papiru, pa su Srbi morali da prihvate primirje i da se zadovolje samo odlukom Saveta bezbednosti o osudi Hrvatske.
Tako je agresija na Miljevacki plato samo pokazala i najociglednije razotkrila bezvrednost Vensovog plana kad su u pitanju Srbi u Krajini. Razocaranje je bilo utoliko vece što Vojska Jugoslavije i Slobodan Miloševic nisu ni prstom mrdnuli da pomognu Krajini i Krajišnicima. Miljevacki plato postace i simbolicna i stvarna potvrda laži i obecanja, kako medunarodne zajednice i Hrvatske s jedne strane, tako i srpskih zastupnika s desne obale Drine.
Sutra: Porazi bez otrežnjenja
Priredio Dušan Milovanovic
----------------------------------------------
General SVK Milisav Sekulic : "Knin je pao u Beogradu " (2)
Porazi bez otrežnjenja
• Hrvatska je iznenada napadala više puta, a kada je trebalo da pocne srpski kontraudar, uvek se isprecio UNPROFOR • Izgubljeni su Maslenicki most, aerodrom Zemunik, Novigrad, Peruca sa hidroelektranom i deo objekta na Velebitu • Porazi su se nizali, a državni i vojni vrh iz toga nisu izvukli nikakvu pouku
Stroga disciplina: Kapetan Dragan
U 1993. godini Srpska vojska Krajine bice prinudena da ratuje i da se brani od nekoliko uzastopnih napada Hrvatske vojske, koja je bez kazne kršila Vensov plan. Pocetkom te godine, u januaru i februaru, a zatim u septembru, Srpska vojska Krajine doživela je niz iznenadenja koja je platila porazima.
Oni su uz to, ostavili i toliki negativan uticaj da su i kasnije uticali na nove poraze odbrane RSK. Nažalost, državni i vojni vrh RSK iz tih poraza u 1993. godini nisu izvukli adekvatne zakljucke i pouke.
Zagreb procenjuje da je te 1993. godine još bilo moguce da se Srbija i SRJ oružanom silom umešaju u rat koji bi se vodio izmedu Hrvatske i RSK. U tom slucaju Srbi u RS imali bi "sve kljuceve" rata u svojim rukama.
Dobrovoljci sa svih strana
Najviše dobrovoljaca na prostoru RSK bilo je u januaru i februaru 1993. godine, oko 4.300 ljudi. Dobrovoljci iz toga vremena bili su heterogenog sastava, pa komandovanje Srpskom vojskom Krajine nije uspelo da uspostavi nad njima neophodnu kontrolu. Bile su to najcešce sasvim razlicite grupe, koje su katkad pokušavale i da se medusobno nadmecu u samostalnom delovanju, bez borbenog sadejstva sa SVK.
Sve je to radalo brojne probleme i u suštini donosilo sitne rezultate. Iz tog perioda ostalo je zabeleženo prisustvo dobrovoljaca Srpske radikalne stranke; zatim dobrovoljaca Kosovsko-toplickog odreda, pripadnika jedinice Željka Ražnatovica Arkana, grupe "Vukovi" sa Vucjaka, cetnicke jedinice Jove Ostojica, cetnicke jedinice Siniše Martica Štita, te dobrovoljacke grupe iz Niša, a u 1991. godini i dobrovoljaca Srpskog pokreta obnove (Srpska garda). Posebno je medu svim tim jedinicama bila prepoznatljiva dobrovoljacka grupacija Kapetana Dragana.
Zato Hrvatska u prvi plan istura diplomatiju. Tajnim pregovorima i lažnim obecanjima zavarava Slobodana Miloševica i Radovana Karadžica, kupujuci vreme za pripreme Hrvatske za odlucujuci rat sa Srbima na teritoriji RSK. Što je vreme više prolazilo, bitno se smanjivala mogucnost mešanja Vojske Jugoslavije i Vojske Republike Srpske u rat izmedu Hrvatske i RSK. Strpljenje i postupnost pokazalo se kao najbolje rešenje za Hrvatsku, koja je, uz sve navedeno ocekivala podršku medunarodnog faktora, ukljucujuci i NATO. Zato se Hrvatska 1993. i odlucivala samo na ogranicene napade i diplomatiju. Znali su da se na ogranicene napade nece reagovati svom žestinom iz Srbije (i SRJ), a RSK ce se iscrpljivati i trošiti. U to su ih ubedile i ukupne srpske reakcije.
Arkan
Napad na Maslenicu
Posle agresije na Miljevacki plato (21. juna 1992. godine) Hrvatska je shvatila da se napadima "korak po korak", bez veceg rizika mogu zauzimati delovi RSK.
Za neposredan cilj izabrani su Maslenica, aerodrom Zemunik i kompleks naselja i objekata na tom prostoru i na liniji fronta od Novigrada zakljucno sa Obrovcem i njegovim velebitskim zaledem.
Fama o "arkanovcima"
Širila se fama o velikoj i mocnoj Arkanovoj vojsci, a na ratištu ih je bilo od jedne do više ceta. Dolazili su na prostor zapadnog dela RSK u 1993. godini i to u vreme agresije Hrvatske vojske na Maslenicu (januar - februar) i Medacki džep (septembar).
Neposredno su ucestvovali na benkovackom ratištu, u borbenim dejstvima u zoni 92. brigade i 4. lake brigade na obrovackom delu ratišta. Arkanova jedinica bila je van kontrole komandovanja Srpske vojske Krajine, ponašala se paravojno i arogantno. Nastupala je sa pokricem iz Beograda koje joj je dopuštalo "posebnost", a podrazumevalo izuzetnost, nezavisno od toga kako su se takozvani "arkanovci" ponašali.
Na ratištu zapadnog dela RSK pocinili su tako i više neprihvatljivog, što je spadalo i u kriminal. Medu tim dobrovoljcima bilo je i medusobnog obracunavanja, sa ubistvima i ranjavanjima. Pojedini pripadnici Arkanovog sastava fizicki su ponekad nasrtali na oficire i podoficire SVK.
Bilo je više nego evidentno da Arkanova jedinica, po napuštanju teritorije Krajine, odnosi sa sobom veliku kolicinu naoružanja i opreme, uzete na reverse, od komandi jedinica Srpske vojske Krajine. O sudbini odnetog nikad se nije saznalo, a kasnije intervencije za povratak zaduženog naoružanja i opreme stizale su i do predsednika Skupštine Srbije, ali su ostale bez odgovora.
Napad je poceo 21. januara 1993. godine i intenzivno je trajao cetiri dana, posle cega je hrvatska vojska ovladala Maslenicom, Zemunikom i novigradskim zaledem. Tako su Hrvati, na dostignutoj liniji mogli da pristupe ucvršcivanju i ojacavanju, kako bi predupredili moguce srpske kontranapade.
Kad je i definitivno postalo jasno da su Hrvati ostvarili ono što su naumili, i da ih niko nece tek tako lako odatle oterati, na prostoru Severne Dalmacije vršeni su brojni pokreti jedinica u sklopu priprema za povratak izgubljenih teritorija. Na scenu stupa UNPROFOR, koji cak traži da mu se omoguci da kontroliše sve što rade jedinice Srpske vojske Krajine.
Srpska odbrana kod Kašica
UNPROFOR sabotira
Nažalost, taj isti UNPROFOR se saboterski i kukavicki ponašao tokom divljanja hrvatske vojske u napadu na Maslenicu i Ravne Kotare, vodeci racuna samo o bezbednosti sopstvenog ljudstva, a ne i o zadacima zbog kojih se nalazio u Dalmaciji.
Sad kad su Hrvati završili ofanzivu, a Srbi se poceli pripremati za kontraudar, UNPROFOR je pohitao na položaje srpske vojske da je parališe. Tako je nesporno pomagao hrvatskoj strani. Jer, prisustvo UNPROFOR je ogranicavalo slobodu dejstva brigadama Srpske vojske Krajine, a hrvatska vojska je dobijala dragocene podatke o svom protivniku.
Knindže ponos SVK
Jedinica Kapetana Dragana imala je svoj "imidž" i visoko je kotirana u narodu i medu pripadnicima Srpske vojske Krajine. Smatrana je elitnom. Odlikovala se visokom disciplinom u svakom pogledu. Bila je najdisciplinovanija jedinica u Srpskoj vojsci Krajine. NJeni pripadnici su odredene borbene radnje uvežbavali do automatizma. I dicili su se pripadnošcu specijalcima Kapetana Dragana, što je još više jacalo i ucvršcivalo njihov borbeni moral. Medu njima je bilo dovoljno vrsnih i odvažnih specijalaca koji su, po potrebi, izvršavali i krajnje delikatne zadatke u pozadini Hrvatske vojske.
Posebnu popularnost medu Kapetanovim specijalcima uživale su žene dobrovoljci. NJihovo postojanje pozitivno je delovalo na vojnike i stanovništvo, jer su, bez preterivanja predstavljale ponos Srpske vojske Krajine i naroda u RSK. Iz nekih razloga kasnije ce se ugasiti ta jedinica, a u centru ce ostati nekoliko žena na dužnosti instruktora i pomocnog osoblja.
Kada se svede ukupan bilans borbenih dejstava od 22. januara do 1. marta 1993. godine, mogu se predvideti mnogi od dogadaja koji ce uslediti kasnije. Srpska vojska Krajine izgubila je Maslenicki most, aerodrom Zemunik, Novigrad, Perucu sa hidroelektranom i deo objekta na Velebitu, a veliki su i gubici u ljudstvu. Koncept po kome se pojedini delovi Krajine mogu braniti dovodenjem jedinica sa drugih prostora nije se pokazao uspešnim. Bilo je više nego jasno da su dobrovoljci krajnje neorganizovana, samovoljna i nepouzdana vojska. Komandovanje dobrovoljcima nije bilo jedinstveno, niti su njihovi celnici prihvatali da se njima komanduje. Oni su, kada se sve sabere, bili obavezni i elementarno lojalni samo prema onima koji su ih upucivali na ratište, a ne prema državi Srbiji ili Srpskoj vojsci Krajine. U tom smislu su i ocekivanja Srpske vojske Krajine bila nerealna.
UNPROFOR se pokazao samo kao maska nazovimirovne operacije i bez svoje želje, legalizovao je agresiju Hrvatske vojske.
Sutra: Fatalno gubljenje teritorija
Priredio Dušan Milovanovic
---------------------------------------------
General SVK Milisav Sekulic : "Knin je pao u Beogradu " (3)
Fatalno gubljenje teritorija
• Tokom 1993. godine, artiljerijskim napadima na naseljena mesta održavana stalna napetost na frontu, ali se ništa bitnije nije menjalo sve do septembra • Napad Hrvatske vojske na Medacki džep i osvajanje dela teritorije, od presudnog znacaja za kasniju tragediju
Identifikacija: Žrtve napada u Medackom džepu
Od marta do septembra 1993. godine bilo je više pokušaja da se vrate teritorije na prostoru severne Dalmacije koje su izgubljene pocetkom godine. Posebnu karakteristiku tim pokušajima daju dejstva artiljerije po gradovima i naseljenim mestima. Bila su takoreci svakodnevna, i pored materijalnih ucinaka imala veliki uticaj na moral vojske i naroda na obe strane. Tako se neprekidno održavala napetost na frontu, ali i u njegovom zaledu. Uporedo s tim, cesto su ubacivane izvidacko- diverzantske grupe u neprijateljsku pozadinu koje su izazivale pometnju, ali nisu bitnije uticale na promenu situacije na ratištu.
Nedisciplina i samovolja postali su svakodnevica tamo gde su boravili dobrovoljci. Slicno ponašanje karakterisalo je i jedinice koje su pokretane sa svoga prostora na druga ratišta. Uz sve to, nasilje, pljacka i šverc, kao po pravilu, pratili su jedinice od kojih se ocekivalo da ponesu teret u stabilizaciji stanja na delovima ratišta gde je Hrvatska vojska beležila uspehe.
Unprofor nije reagovao
Nezadovoljstvo u vojsci
U jedinicama Srpske vojske Krajine evidentno raste nezadovoljstvo, posebno u redovima vojnickog sastava. Opterecenje je bilo sve vece, a nepravde sve brojnije. Komanda je na to sporo reagovala. Zato je Srpska vojska Krajine 9. septembra 1993. godine doživela novo iznenadenje, skoro istovetno onom od 22. januara, prilikom napada Hrvatske vojske na Maslenicu.
Sa dobro pripremljenim snagama, ciju su udarnu pesnicu cinile 9. gardijska brigada, snage specijalne policije i jedinice Ministarstva unutrašnjih poslova Hrvatske, napad je izvršen 9. septembra na pravcima Oranice - Licki Citluk i Medak - Licki Citluk - Pocitelj; Kruškovaca - trigonometarska tacka (tt) 616 - Licki Citluk. Front napada protezao se od Divosela do Medaka.
Politicke igre do jacanja vojske
Republika Srpska Krajina nije bila priznata kao država, ali se uvažavalo njeno postojanje. U takvim uslovima trebalo je mnogo znanja i umešnosti da se steceno bar sacuva. Sam Knin za to nije imao dovoljno snage i potencijala. Zato se državni vrh, u želji da sacuva stecene pozicije i da izbori medunarodnu verifikaciju, mirio sa tim da interese RSK pred svetom zastupa Srbija. Time je Kninu ogranicena mogucnost da neposredno utice na iznalaženje izlaza iz složene situacije u kojoj se nalazila RSK.
U pogadanjima oko sudbine RSK, državni vrh je znao samo za maksimalne uslove koji bi odgovarali Srbima: ili država ili rat do beskraja. Isticana je samo jedna opcija, a to je potpuno odvajanje od Hrvatske, uz mogucnost da RSK bude samostalna država ili da ude u sastav srpskih država (SRJ i RS). Predvidena je i mogucnost da RSK prvo ude u zajednicku državu sa RS, a posle toga da se ujedini sa SRJ.
Tokom 1993. godine u državnom vrhu RSK nije bilo zastupnika opcije da se u bilo kojoj varijanti traži rešenje sa Hrvatskom. Hrvatskoj je, opet, medunarodna zajednica nametala obavezu da pregovorima rešava sukob sa RSK. Zato je od pregovora Hrvatska i strahovala, te je u suštini bila protiv njih, ali nije u tom vremenu ni imala izbora.
U uslovima rata na teritoriji Bosne i Hercegovine i podrške Srbije RSK, Hrvatska nije imala izgleda na pobedu, pa je zato i odlucila da pregovara i da to "jalovo vreme" koristi za vojno jacanje. Hrvatska je bila odlucna da oružanom agresijom razbije RSK i da na taj nacin diktira poziciju Srba u "svojoj državi". U svim svojim procenama i kalkulacijama Hrvatska je racunala na tvrdokornost srpskog režima u RSK, a glavnu opasnost je videla u Srbiji i njenom mogucem ukljucivanju u ratni sukob. Otuda su pregovori u kojima je Beograd zastupao interese RSK shvaceni i kao šansa da se veštom i zakulisnom igrom Srbija iskljuci iz mešanja u oružani sukob Hrvatske i krajiških Srba.
Srpska vojska Krajine doživela je iznenadenje i izgubila sela Divoselo, Citluk i Pocitelj (teritorija južno i jugoistocno od Gospica). Akcija Hrvatske vojske imala je pri tom sve karakteristike genocida. Osvojena sela su spaljena u skladu sa nacelom operacije "spržena zemlja". Uz generala Janka Bobetka nosioci zverstava nad Srbima bili su general-bojnik Mirko Norac i general pukovnik Mladen Markoc. Hrvati su, uz posredovanje UNPROFOR, predali Srpskoj vojsci Krajine 71 telo poginulih, a medu njima 28 civila (10 su žene). Medu nestalima je 14 civila (4 žene).
UNPROFOR nije ništa preduzeo da spreci napad na Medacki džep, a kasnije i genocid nad civilima. Jedino je general Žan Kot branio sopstvenu casnost, optužujuci Hrvatsku vojsku za genocid. Pukovnik DŽim Kalvin je kasnije clanovima kanadskog parlamenta izjavio da je njegov bataljon našao srpsko selo Licki Citluk u plamenu, zatim da je on licno pregledao telo 70-godišnjestarice u koju je pucano cetiri puta i dve devojcice, tinejdžerke koje su ubijene i spaljene. U svom izveštaju Kanadani su naveli i to da su pronašli 16 leševa, 160 uništenih domova, 190 porušenih zgrada spaljenih do zemlje, da su svi srpski bunari bili zatrovani uljem i mrtvim životinjama.
Efekti loše odbrane RSK proisticu i iz cinjenice da od "Drugog plana upotrebe vojske", koji je predvidao koordinirana i zajednicka dejstva Srpske vojske Krajine, Vojske Republike Srpske i Vojske Jugoslavije nije bilo ništa. Ni ponovljeni scenario sa dobrovoljcima nije dao rezultate. Na kraju izostala je i bilo kakva i bilo cija odgovornost za poraz i tragediju.
Greška u zapadnoj Bosni
U drugoj polovini 1994. godine Srpska vojska Krajine bila je ukljucena u opštesrpska borbena dejstva, zajedno sa Vojskom Republike Srpske, radi ovladavanja prostorom zapadne Bosne. Taj prostor cinila je Cazinska krajina sa gradom Bihacem na jugu, Velikom Kladušom na severu i Cazinom na sredokraci izmedu navedenih gradova.
U operaciji protiv 5. muslimanskog korpusa, u novembru i decembru 1994. godine Srpska vojska Krajine imala je 91 poginulog, 180 ranjenih i 4 povredena. Ukupno je izbaceno iz borbe 275 vojnika i starešina.
Kad se sve sabere, ukljucivanje Srpske vojske Krajine u operaciju za osvajanje Zapadne Bosne nije imalo vojnicko opravdanje. Korist je bila samo u tome što je akcija Srpske vojske Krajine prakticno rasteretila Kordun i Liku od velikog broja muslimanskih izbeglica.
Posledice ukljucivanja u borbe su krajnje negativne. Bombardovan je aerodrom Udbina i izbacen za duže vreme iz upotrebe. Postojanje 5. muslimanskog korpusa najmanje je smetalo Srpskoj vojsci Krajine, a on se mogao primorati na kapitulaciju blokadom snabdevanja, što pokretaci operacije "Pauk" po svemu sudeci nisu želeli. U toku trajanja ove operacije Vojska Republike Srpske je izgubila Kupres i omogucila dolazak Hrvatske vojske na Dinaru i na livanjsko-grahovski pravac, što ce u kasnijem vremenu dovesti do pada ne samo RSK nego i Drvara, Glamoca, Kljuca, Mrkonjic Grada, Jajca. Jednom reci, velike ambicije pretvorile su se u nenadoknadivu štetu.
Sutra: Zapadna Slavonija pala zbog izdaje
Priredio Dušan Milovanovic
----------------------------------------------
General SVK Milisav Sekulic : "Knin je pao u Beogradu " (4)
Zapadna Slavonija pala zbog izdaje
• Glavni štab SVK, sa generalom Milanom Celeketicem na celu, nije ništa posebno radio da se unapredi odbrana Zapadne Slavonije • U tajnim pregovorima sa potpredsednikom hrvatske vlade, Radovan Karadžic obecao nemešanje Vojske RS da bi za uzvrat dobio naftu, koju mu inace uskracuje Slobodan Miloševic svojim sankcijama
Sukobi i netrpeljovosti : Mile Novakovic i Milan Martic (sa leve na desno)
Pre pocetka agresije na Zapadnu Slavoniju, srpske odbrambene snage u tom prostoru, odnosno snage 18. korpusa Srpske vojske Krajine, brojale su oko 4.000 vojnika i starešina. Medu starešinama bilo je samo 38 aktivnih oficira ili 25 posto od 151 koliko je predvidala formacija. Aktivnih podoficira bilo je 22 ili 16 posto od 138, koliko je tražila formacija. Dužnosti nedostajucih oficira i podoficira obavljali su vojni obveznici. Takvo stanje imalo je negativan uticaj, ne samo na tok borbenih dejstava nego na obucenost vojnika i jedinica za rat.
Komanda 18. korpusa nije bila dorasla zadatku koji joj je poveren, pored ostalog i zbog toga što komandant i njegov nacelnik štaba nisu ispunjavali nijedan od neophodnih uslova za funkcije koje su im poverene. Uz sve to, komanda nije uopšte ni pripremana da komanduje i rukovodi jedinicama u odbrani Zapadne Slavonije. Ni glavni štab Srpske vojske Krajine, sa generalom Milanom Celeketicem na celu, nije ništa posebno radio da se unapredi odbrana Zapadne Slavonije. Neizbežno se zato namece utisak kao da je general Milan Celeketic znao da se Zapadna Slavonija nece braniti. Jasno je onda, ako je to tako, i zašto na stanje u 18. korpusu Glavni štab Srpske vojske Krajine nije mogao uticati.
"Niz vodu" - voljom odozgo
Na tako drastican zakljucak - da je Zapadna Slavonija voljom onih odozgo - unapred puštena "niz vodu", upucuju i drugi detalji. Vlada i njen predsednik brzopleto i širokogrudo potpisuju sporazum o otvaranju autoputa, bez ikakvog konsultovanja sa Glavnim štabom Srpske vojske Krajine i bez uvažavanja vojnih aspekata takvog poteza.
Ministar odbrane piše naredenje komandantu 18. korpusa da razminira prugu, a Glavnom štabu samo stavlja na znanje da je on to naredio kao da su im samo bili važni aplauzi (!) medunarodne zajednice i titule tobožnjih mirotvoraca. A što otvaranje autoputa ruši celovitost odbrambenog sistema i hrvatsku vojsku stavlja u izrazito veliku prednost, nije ih brinulo.
Slican je zadatak imao i ministar odbrane, pukovnik Rade Tanjga, koji se uoci hrvatske agresije propagandno vozika autoputem, a novine pišu o njegovoj "hrabrosti", jer tobože prvi isprobava koliko i neprijatelji drže do potpisanog sporazuma. Sve je to u suštini bilo izdajnicko zavaravanje naroda i vojske. Koliko je i gde je u svemu tome bio Milan Martic, predsednik RSK, govore i njegovi postupci iz tih dana. Samo nekoliko dana pred pocetak agresije Martic ce u Okucanima, pred opštinskom skupštinom izneti svoja cvrsta uveravanja i mnoga neosnovana obecanja, kao da je, maltene, on odlucivao o ponašanju Srbije, SRJ i Vojske Jugoslavije.
Kad se sagledaju svi ti detalji, nije teško zakljuciti da je komanda 18. korpusa sasvim pasivno cekala da neprijatelj ovlada Zapadnom Slavonijom. Jednostavno, ništa nije preduzimala da organizuje bilo kakav otpor.
Plan operacije za okupaciju Zapadne Slavonije izraden je i odobren još pocetkom decembra 1994. godine. Nosio je oznaku "Bljesak". Snage odredene za operaciju "Bljesak" pripremane su duže od tri meseca. U ukupnom broju ovih snaga dve trecine cine pripadnici Hrvatske vojske, a ostalo su specijalci jedinice Ministarstva unutrašnjih poslova.
Realizacija operacije pocela je u ranim jutarnjim satima, 1. maja 1995. godine. Jednovremeno sa napadom jedinica sa fronta, izabranim pravcima, usledilo je spuštanje helikopterskog desanta u rejon Prašnika, radi uspostavljanja kontrole prelaza na Malom Strugu i u rejonu Stare Gradiške. Izveden je i demonstracioni napad na Pakrac i od Lipika ka D. Caglicu. Pocetku napada prethodila su dejstva artiljerije. Hrvati su krenuli u napad pošto se dobro odjutrilo. Kao po nekom pravilu, gde god je koja hrvatska jedinica nailazila na otpor, napad je obustavljan. Sledio je period "omekšavanja", u kome su se odvijala dejstva artiljerije, ubacivanje grupa, pokušaji obuhvata i obilazaka. Tek kada bi ocenili da je odbrana Srba dobro uzdrmana, kretali su dalje, bez žurbe i improvizacija.
Neborbeno srpsko ponašanje je vodilo u poraz. Došlo je do napuštanja položaja i rejona bez borbe i otpora. Ostavljani su ranjenici i tela poginulih, kao i naoružanje i oprema. Izbegavana je pomoc jedinicama koje su bile odsecene i okružene, te su ostavljene na milost i nemilost neprijatelju. Usplahireni narod je prisilno sprecavan da se iseljava, a umirivan je sejanjem laži da ce Zapadnu Slavoniju braniti i Vojska RS, kao i Vojska Jugoslavije. Otuda i neopisivi strah i panika naroda kad se videlo da od toga nema ništa.
Nekoliko sati po otpocinjanju hrvatske agresije na Zapadnu Slavoniju, iz etra ce stici izjava Radovana Karadžica da se Republika Srpska nece mešati u "odnose Hrvatske i RSK" u ratu koji je poceo. To je u praksi odmah i potvrdila Komanda 1. krajiškog korpusa. Hrvatima se morala potvrditi neutralnost, pa je ta komanda jasno stavila na znanje da od jedinica njenog korpusa ne treba ocekivati bilo kakvu pomoc.
Bilo je zabranjeno da se sa prostora Republike Srpske otvara artiljerijska vatra po hrvatskoj soldateski koja je severno od Save gazila srpsku nejac i civile. Jedinice Srpske vojske Krajine koje su se izvlacile iz Zapadne Slavonije nisu u RS bile dobrodošle. Od njih je oduzimano sve što je moglo koristiti Krajiškom korpusu. Može se zato sa sigurnošcu zakljuciti da se i u državnom vrhu Republike Srpske znalo da se Zapadna Slavonija nece braniti i da je unapred sve rešeno.
Svemu tome treba pridodati i cinjenicu da su u to vreme odnosi izmedu rukovodstava Srbije, Republike Srpske i Republike Srpske Krajine bili veoma loši. Netrpeljivost je dostizala nerazumne granice. Do izražaja su dolazili licni i medusobni odnosi, nipodaštavanja izmedu Slobodana Miloševica, Radovana Karadžica i Milana Martica.
Svi su oni dobro znali da predstoji hrvatska agresija na Zapadnu Slavoniju. Slobodan Miloševic je samo brinuo kako da srpskoj javnosti dokaže kako on i Srbija ne snose nikakvu odgovornost za dešavanja u Krajini. Ništa što bi se desilo u Zapadnoj Slavoniji, s toga, nije moglo navesti Srbiju (i SRJ) da interveniše. Volja Slobodana Miloševica predstavljala je zakon za Vojsku Jugoslavije.
Karadžicev tajni dogovor
Da Srbija i ne pomišlja da pruži pomoc Zapadnoj Slavoniji dobro je znao i Radovan Karadžic. Cenio je da je bolje da se u takvim uslovima ni Republika Srpska ne meša u rat Hrvatske i RSK. U tajnim pregovorima sa potpredsednikom hrvatske vlade, Karadžic obecava "nemešanje Vojske Republike Srpske", da bi za uzvrat dobio naftu, koju mu inace uskracuje Slobodan Miloševic svojim sankcijama. Tako se krug srpske nesloge i nesrece - zatvara.
Bio je poslednji cas da se u RSK shvati da opstanak Srba u Krajini jedino zavisi od njih samih i da se u skladu s tim moraju tražiti rešenja. Sve zablude o opštesrpskoj odbrani vodile su RSK u tragediju i totalnu propast. Takav trenutak Srba tražio je jedinstven nastup svih faktora koji su cinili državu RSK i njene institucije. Srpska vojska Krajine se morala okrenuti groznicavim pripremama za odbranu, a vlast u traženje rešenja pregovorima koji bi Srbe zadržali na njihovim etnickim prostorima. Još je bilo šansi da se uz ustupke i popuštanja, uz pomoc medunarodne zajednice ozbezbedi opstanak na ognjištima, makar i bez vlastite države, ali uz autonomiju koju je svet nudio od pocetka svoga mešanja u sukobe na prostorima bivše SFRJ. Nažalost, nastavljeno je sa politikom zavaravanja, koja ce dovesti do tragedije. Tok dogadaja i aktivnosti, diktirace faktori van RSK.
Priprema Hrvatske za definitivni obracun sa RSK koincidira i sa promenom na celu Srpske vojske Krajine. Gubitak Zapadne Slavonije u neometanoj agresiji Hrvatske, propracen je dovodenjem generala Mila Mrkšica na dužnost komandanta Glavnog štaba Srpske vojske Krajine. On dolazi kao "spasilac" i po izboru Slobodana Miloševica.
Svi traže krivce
Okupacija Zapadne Slavonije postala je povod i razlog za besomucno razracunavanje ljudi u vrhu vlasti RSK, ali i "sponzora" spolja. Polazište za medusobne optužbe i napade bila je krivica za gubitak Zapadne Slavonije. Vlada sa predsednikom Borislavom Mikelicem na celu prikrivala je svoju i odgovornost zvanicne Srbije, prebacivanjem krivice na vojni vrh i predsednika RSK Milana Martica. On je opet krivce video u vladi RSK i Slobodanu Miloševicu. Milanu Babicu, predsedniku Srpske demokratske stranke, bilo je bitno da ostane po strani, pa se izgovarao otkazivanjem poverenja vladi Borislava Mikelica. Zato Milan Martic, oslonjen na Milana Babica, preko Skupštine RSK ruši vladu Borislava Mikelica i uspeva da proturi jednostranu odluku o hitnom ujedinjenju Republike Srpske Krajine sa Republikom Srpskom. Predlog su podnele Srpska demokratska i Srpska radikalna stranka.
Priredio Dušan Milovanovic
-----------------------------------------------
General SVK Milisav Sekulic : "Knin je pao u Beogradu " (5)
Po diktatu u beznadje !
• Glavni štab SVK unapred je sve znao o "Oluji", cak i datum i cas pocetka operacije • Umesto pripremanja odbrane, izdato besmisleno naredenje o evakuaciji stanovništva • Vlast Srbije digla je Srbe preko Drine na oružje, a kad se uverila da to nema perspektivu, digla je ruke i od takve politike i od Srba preko Drine
General Mile Mrkšic
U osvit 4. avgusta 1995. godine, pocela je radikalna agresija hrvatske vojske na zapadni deo RSK, poznata po nazivu "Oluja". Vreme pocetka agresije unapred su dobro znali svi komandati krajiških jedinica!
Informaciju o tome da ce agresija poceti 4. avgusta u 5 casova stizale su sa više strana. U ranim popodnevnim satima 3. avgusta stigla je i informacija iz Generalštaba Vojske Jugoslavije. Ona je zatim potvrdena i od Glavnog štaba Vojske Republike Srpske. Iz više izvora UNPROFOR (UNKRO) saopštavano je vreme pocetka agresije. Oficiri iz jedinica medunarodnih mirovih snaga kao da su se utrkivali da organima Srpske vojske Krajine saopšte vreme pocetka agresije. Posle ponoci, odnosno u rano jutro 4. avgusta do 5 casova operativni centar Srpske vojske Krajine je više puta pozivan od oficira UNPROFOR smeštenih u južnoj kasarni u Kninu. Saopštavali su vreme pocetka agresije na RSK. Slicni podaci stizali su i linijom državne bezbednosti i drugih organa RSK.
Prazno dopisivanje sa UNPROFOR
Tolika "predusretljivost" oficira iz medunarodnih snaga samo potvrduje da je u napadu Hrvatske na RSK unapred sve bilo dogovoreno. Oni koji dostavljaju informacije o pocetku agresije imali su (medunarodnu) obavezu da sprece agresiju. Umesto da izvrše svoju obavezu, oni se utrkuju da žrtvu predstojeceg napada upozore. Time su ujedno Glavnom štavu Srpske vojske Krajine stavljali do znanja da UNPROFOR i ne pomišlja da ucestvuje u sprecavanju hrvatskog napada. Uz to, sugeriše se i zakljucak da je RSK sama i da joj ne vredi da pruža otpor. Samo što ne kažu - bežite ili se odmah predajte! I onda, u 5 casova, sudbonosnog 4. avgusta pocinje operacija "Oluja".
Komandant Glavnog štaba, general Mile Mrkšic, sacekace da produ dva sata besomucnog granatiranja gradova i naselja po zapadnom delu RSK, pa ce, tek onda, uputiti protest generalu Bertranu Žanvijeu, komandantu UNPROFOR. U protestu ce ga "upoznati" sa onim što on dobro zna - da se granatiraju srpski gradovi. Zatim ce navesti da Srpska vojska Krajine nije dejstvovala po civilnim ciljevima u Republici Hrvatskoj, što je komandantu UNPROFOR, takode, bilo poznato. Samo je falilo da kaže: "Eto, mi to možemo, ali necemo" ili "Nismo mi takvi kao oni, pa vi sad vidite kakvi su Hrvati!" General Mrkšic zahteva da se odmah preduzmu mere u cilju zaustavljanja hrvatske agresije, zatim da se obavesti Savet bezbednosti i generalni sekretar UN Butros-Butros Gali. Mrkšicev protest je završen sa iskazom uverenja "da još nije kasno da komandant UNPROFOR reaguje radi zaustavljanja agresije".
Pošto famozni medunarodni faktor ništa nije preduzeo, Mrkšic 4. avgusta piše drugu "sitnu knjigu" i novi "protest" komandantu UNPROFOR. Potcrtava da Srpska vojska Krajine "još uvek pokazuje suzdržanost i ne vrši odmazdu po dubini teritorije Republike Hrvatske" i da se u svemu "pridržava ženevskih konvencija". Da li je to Mrkšic pokušao da izblefira Žanvijea, koji je, svakako, znao za Miloševiceve garancije date Galbrajtu - da nece biti odmazde, ili je verovao da tim ispraznim pisanjem uspešno prikriva borbenu sabotažu.
Predsednik RSK Milan Martic uputio je apel Vladi SRJ i obavio razgovor sa predsednikom Srbije Slobodanom Miloševicem. I njegove molbe i zahtevi ostali su bez podrške. Slobodan Miloševic je postavio uslov - da se RSK sama brani pet do šest dana, a za to vreme on ce se, tobože, izboriti za prekid borbenih dejstava. Nije prihvatio predlog da bar uputi pretnju Hrvatskoj, što je krajnje deprimiralo Milana Martica. Pokušao je da iznade nacin na koji bi primorao Slobodana Miloševica i medunarodne faktore da intervenišu, ali ocigledno je precenjivao realnost takvih zahteva i znacaj svoje pozicije.
Naivni Martic nije mogao da shvati da je raketiranje gradova u Hrvatskoj "ispalo iz igre", pa je zahtevao od Mrkšica da izvrši njegovo naredenje i da pocne sa raketiranjem Zagreba i drugih gradova. U navedenoj situaciji dolazi do sednice Vrhovnog saveta odbrane RSK, koja je održana oko 17 casova. Na sednici je, uz predsednika Milana Martica i komandant Glavnog štaba Srpske vojske Krajine, general Mile Mrkšic.
Na Savetu odbrane se donosi najgora moguca odluka - o evekuaciji stanovništva. Pokazace se da je to bilo gore cak i od odluke o kapitulaciji.
Sve samo deo scenarija
Da ce narod i vojska napustiti zapadni deo RSK, znalo se u vrhovima Republike Srpske i Srbije i pre pocetka agresije na RSK. U Srbiji je posredstvom organa vlasti i Ministarstva unutrašnjih poslova vec unapred bilo pripremljeno više centara za prihvat izbeglica iz RSK. Pristizanje izbeglickih kolona i u Republici Srpskoj docekano je organizovano. Od jedinica Srpske vojske Krajine zahtevano je da predaju sve naoružanje i druga materijalno-tehnicka sredstva. Insistiralo se da vojnici i starešine Srpske vojske Krajine što pre nestanu iz RS. Posle dva dana Glavni štab Vojske Republike Srpske promenice odluku. Zahtevace se mobilizacija pripadnika Srpske vojske Krajine, i njihovo ukljucivanje u redove Vojske Republike Srpske. Bio je to samo dokaz nekih naglih promena i potpunog odsustva sinhronizacije u delovanju celnika srpskog naroda s jedne i druge strane Drine.
Da se držao realne situacije, Vrhovni savet je mogao doneti jednu od tri moguce odluke. Prva bi mogla da glasi - da se nastavlja sa odbranom i da se u toku noci 4. na 5. avgust srede jedinice, a komandovanje pripremi za akcije koje treba preduzeti narednog dana.
Osnov za ovakvu odluku je preduzimanje svih mogucih i planom upotrebe predvidenih mera i akcija, ukljucujuci i dejstva po hrvatskim gradovima. Sastavni deo ove odluke bilo bi obracanje UNPROFOR, Saveznoj Republici Jugoslaviji, Republici Srpskoj... Druga odluka bi mogla biti - ponuda primirja i prihvatanje pregovora sa Hrvatskom, uz posredovanje Saveta bezbednosti. Ma kako tekli pregovori i koliko god bi bili nepovoljni po RSK, narod bi ostao na teritoriji i njegov bi status bio neuporedivo bolji nego odlazak u izbeglištvo. Treca moguca odluka, ticala bi se evakuacije samo onog stanovništva koje je u tom casu bilo ugroženo, a to su bili delovi Severne Dalmacije i južnog dela Like.
Nažalost, odluka koju je doneo Vrhovni savet odbrane znacila je evakuaciju celokupnog civilnog stanovništva, kao i milicije i vojske, sa celog prostora zapadnog dela RSK.
Oni koji su doneli takvu odluku o evakuaciji, morali su dobro znati, i znali su, da su poveli sav narod i vojsku u izgnanstvo.
Odluka Vrhovnog saveta odbrane saopštena je javnosti 4. avgusta u 20 casova. Ona je otišla u narod, a preko UNPROFOR i na znanje hrvatskoj vojsci i Tudmanovoj državi, i glasila je:
"Vrhovni savjet odbrane Republike Srpske Krajine, donio je, na današnjoj sjednici, odluku da se zbog preventivnih i bezbjednosnih razloga organizuje evakuacija civilnog stanovništva Sjeverne Dalmacije i južnog dijela Like. U organizaciji evakuacije i pratnji stanovništva aktivno ce ucestvovati pripadnici mirovnih snaga Ujedinjenih nacija, uz Civilnu zaštitu RSK. Na ovaj potez Vrhovni savjet odbrane se odlucio kako bi se zaštitilo civilno stanovništvo od eventualnih daljnjih napada hrvatske artiljerije i kako bi srpski borci, koji drže linije odbrane, bili rastereceni brige za svoje porodice."
"Vrhovni savjet odbrane apeluje da gradani Krajine, na podrucju sa koga se organizuje evakuacija stanovništva, ne preduzimaju samoinicijativne akcije i da ne nasjedaju na hrvatsku propagandu. Za sve informacije gradani se mogu obratiti mjesnim povjerenicima Civilne zaštite. Još jednom se naglašava da ce u organizaciji evakuacije aktivno ucestvovati pripadnici UNPROFOR."
Odluka Vrhovnog saveta odbrane je kapitulantska iako je izbegnuta upotreba reci kapitulacija. Odluka je isto što i naredenje za prekid otpora i pokretanje naroda u bežaniju. Ona nije saopštena jasno i bez uvijanja. Time se prikrivalo njeno pravo znacenje. Cinicno zvuci recenica da je savet doneo odluku "zbog preventivnih i bezbednosnih razloga", jer je celog 4. avgusta narod bio pod udarom Hrvatske vojske i izdržao je granatiranja i napade. Izvlacenje naroda, sa kojim ce krenuti i vojska, ne može se opravdati "preventivnim i bezbednosnim razlozima".
Nestade Krajina za cetiri dana
Da bi se pospešilo pokretanje naroda naglašava se da ce u "organizaciji evakuacije u pratnji stanovništva aktivno ucestvovati pripadnici mirovnih snaga Ujedinjenih nacija".
Otkud to clanovi Saveta ili neki od njih, znaju da ce "i mirovnjaci ucestvovati". Ko se to i s kim dogovorio? Kad pre? Ili i znatno pre?! Narod i vojska postupili su kao da je Vrhovni savet odbrane doneo odluku da se kapitulira i da se prekine dalja borba sa Hrvatskom vojskom. Postupace se tako kao da je naredena evakuacija celokupnog stanovništva, vojske i milicije sa celog zapadnog dela teritorije RSK.
Sadržaj odluke bio je takav da se moglo tumaciti da u organizaciji evakuacije stanovništva i vojske dobrovoljno ucestvuju mirovne snage Ujedinjenih nacija i Hrvatska vojska, zatim da odluku podržavaju i maltene pozdravljaju Savet bezbednosti, NATO...
Od 4. do 8. avgusta 1995. godine nestao je zapadni deo RSK koji su cinile Severna Dalmacija, Lika, Kordun i Banija. Narod i vojska napustili su navedene prostore i krenuli put Srbije. Skoro da i nije bilo, ne samo otpora, nego i želje da se ostane tamo gde se vekovima opstajalo i živelo. Takvo ponašanje srpskog naroda i vojske iznenadilo je prvo Hrvatsku vojsku, pa onda narod, a zatim i svetsko javno mnjenje. Mnogi gradani SRJ i RS doživeli su takvo ponašanje naroda i vojske sa zaprepašcenjem. Kao da nisu mogli da veruju u ono što se desilo. Najmanje iznenadenja pokazivali su gradani RSK i pripadnici Srpske vojske Krajine. Iznenadenja nije bilo ni kod predstavnika medunarodnih faktora na teritoriji bivše SFRJ i aktera rata iz SRJ, Srbije, RS, Hrvatske, Federacije Bosne i Hercegovine i Republike Srpske Krajine.
Lansirana je tvrdnja da je Srpska vojska Krajine cak mogla i da slomi agresiju Hrvatske, samo da je htela da se bori. Okrivljena je da svesno nije stvorila uslove da se u odbranu RSK ukljuci Vojska Jugoslavije. Predsednik Milan Martic optuživan je da je odlukom o evakuaciji stanovništva onemogucio pružanje otpora desetak dana, što je tobože bio uslov da SRJ (citaj Slobodan Miloševic) primora medunarodne faktore da zaustave agresiju Hrvatske na RSK.
Zvanicna vlast Srbije digla je Srbe preko Drine na oružje, a kad se uverila da to nema perspektivu digla je ruke i od takve politike i od Srba preko Drine.
Priredio Dušan Milovanovic
(Kraj)
Ovo je karta srpske vojne krajine koja je stitila Austro-Ugarsku od Turskih vandala.Srpski narod nazalost nije sacuvao u zadnjem ratu ovo podrucje za koje smo ginuli vekovima danas ostaje secanje na viteske borbe srpskog Naroda
Ovo je Karta Republike Srpske Krajine 1991-1995 koja je privremeno prestala da postoji, i koja se danas nalazi pod ustaskom okupacijom