Knin je pao u Beogradu - Milisav Sekulic

[Krajina-Force]

Knin je pao u Beogradu -

Knin ist in Belgrad gefallen -

Hier für alle die wahre Geschichte wie und in welcher Weise Knin und die gesamte Krajina verraten und verspielt wurde ....

Autor Milisav Sekulic , serbischer General der Armee Serbische Republik Krajina, schildert wie die Krajina vom " Serbischen-Retter " Slobodan
Milosevic verraten wurde ....

Hier nur ein paar Auszüge vom Buch ...

Echt interessantes Buch .... ist auf serbisch ....

Odlazak JNA

Ako je razmimoilaenje i nesloga sa srpskom zvaninom maticom ikoga zavila u crno, onda je to sluaj sa Kninskom krajinom, odnosno sa Republikom Srpskom Krajinom.

Dok su sa podsticanjima iz Beograda vrene pripreme za stvaranje prve srpske autonomne oblasti sve je izgledalo idilino i romantino. Srpsko nacionalno vee i privremeno Predsednitvo zajednica optina Severne Dalmacije i Like proglasili su 21. decembra 1990. godine Srpsku Autonomnu Oblast, a kasnije i dravu Republiku Srpsku Krajinu, u Kninu 19. decembra 1991. godine. Postojao je u svemu tome visok stepen jedinstva meu Srbima u Krajini i Krajine sa Srbijom. Bez pomoi iz Srbije, samoorganizovanje krajikih Srba ne bi bilo tako uspeno i toliko efikasno, pogotovu u domenu stvaranja sopstvene drave. Razmimoilaenja e se pojaviti kasnije, a prva su bila vidna i oigledna sa potpisivanjem Vensovog plana. Taj in e dovesti do raskola u odnosima Srbije i RSK, a nesloga e zavladati i na unutranjem planu u Krajini. Dolo je do podele na one koji bi da Krajina ide putem koji trasira Srbija i one koji su insistirali na samostalnom putu Krajine. Ni jedan izbor se nije mogao realizovati bez pomoi Srbije, kako egzistencijalne, tako i vojno-politike. U daljem toku dogaaja, Srbija je bila prisutna sa svih strana, to se najdirektnije odraavalo i na njen odnos prema Krajini, pa su raskoli postajali jo vei. Krajike unutranje borbe i neslaganja su time samo kulminirala. Sve se to najdirektnije odraavalo i na stanje u vojsci. Tek je ona bila zavisna od oslonca na Srbiju i SRJ. Otuda je tzv. samostalna krajika politika imala svoje reperkusije i po pitanju stanja u vojsci.

Do odlaska jedinica JNA iz Krajine (april - maj 1992. godine) komandovanje Teritorijalnom odbranom (TO) vreno je sa nivoa SFRJ. Posle odlaska JNA, Teritorijalna odbrana se transformie u Vojsku RSK. Komandovanje tom vojskom ustrojava se u skladu sa Ustavom RSK. Ulogu komandanta dobija predsednik RSK. Sa vrha drave, odbranom i vojskom rukovodi Vrhovni savet odbrane, ije odluke realizuje predsednik RSK.

Vrhovni savet odbrane po Ustavu, ima obavezu da vodi politiku odbrane, da daje procene ratne i drugih opasnosti za zemlju, zatim da usvaja plan odbrane, donosi odluke o mobilizaciji i upotrebi vojske, utvruje potrebe za naoruanjem i opremom. O svom radu, Vrhovni savet odbrane polae rauna Skuptini RSK.

Vlada RSK, po Zakonu, najneposrednije uestvuje u pripremi odbrane. Nosilac je izrade plana odbrane kojim se regulie priprema graana i dravnih organa za odbranu. Sastavni deo plana odbrane su i odluke vlade za rad dravnih organa u ratnom stanju, stanju neposredne ratne opasnosti i u vanrednom stanju. Vlada obezbeuje materijalna i finansijska sredstva za realizaciju plana odbrane RSK.

Poseban znaaj i ulogu u odbrani ima i Ministarstvo odbrane, naroito u pripremi i izvravanju mobilizacije, zatim u regulisanju i sprovoenju vojne obaveze, pa u opremanju i naoruavanju kao i u realizaciji zadataka dobijenih od vlade i Vrhovnog saveta odbrane. Od naroitog je znaaja i udeo ovog ministarstva u finansijskoj regulativi.

Analiza funkcionisanja dravnih organa u ijoj su nadlenosti bile sve navedene obaveze iz oblasti odbrane ukazuje na postojanje niza propusta i slabosti. Jedan od najveih propusta je to za vreme postojanja RSK nije uraen plan odbrane zemlje. To je temeljni dokument bez kojeg nije mogue osmisliti rad i obaveze dravnih i drugih pravnih organa za sluaj proglaavanja neposredne ratne opasnosti, ratnog stanja i vanrednog stanja. Moe se, u takvim okolnostima, raditi po oseaju potreba i mere, po zahtevu trenutka, ali plan je, u svemu tome putokaz i nain, vodilja i regulativa.

Vrhovni savet odbrane RSK nije ostvario ni jednu od svojih kljunih funkcija; nije usvojio plan odbrane, nije vodio politiku odbrane zemlje, nije odobrio ni jedno pravilo ili neki drugi akt koji se odnosi na strategiju oruane borbe i doktrinu upotrebe snaga za odbranu i voenje rata, nije odobrio ni jedan plan i program obuavanja za odbranu i osposobljavanje za rad na poslovima odbrane zemlje. Slino je i sa vladom. Ni jednu svoju zakonsku obavezu ona nije u celini sagledala i realizovala za sve vreme postojanja RSK. To vai i za Ministarstvo odbrane.

Za takvo stanje i pasivnost kljunih dravnih organa u oblasti odbrane zemlje najveu odgovornost snose ljudi koji su vrili dunosti predsednika RSK i vlade, zatim ministri odbrane i oni koji su bili lanovi Vrhovnog saveta odbrane. Naalost, meu najodgovornijim nosiocima zadataka odbrane postojalo je nejedinstvo u prilazu vojsci. Najizrazitije neslaganje bilo je na relaciji predsednik Republike - Vrhovni savet odbrane. To je pasiviziralo Savet a predsednik je onda sam donosio odluke.

Predsednici RSK su koristili svoju poziciju da na dunosti komandanata Glavnog taba Srpske vojske Krajine i korpusa dovode tzv. svoje ljude. To su morali biti oficiri koje je, pre svega, karakterisala apsolutna poslunost i odanost. Struna osposobljenost i doraslost dunostima ostavljani su po strani. Funkcija komandanta Glavnog taba Srpske vojske Krajine podrazumevala je i kljunu ulogu u razvoju Srpske vojske Krajine. Zato su struna osposobljenost i iskustvo za ovu funkciju trebali biti presudni. Naalost, nije bilo tako. U celini gledano, izbor oficira za kljune dunosti u Srpskoj vojsci Krajine bio je povran i nije akt samih predsednika RSK. Smene sa dunosti nisu bile u funkciji izgradnje i usavravanja vojne organizacije, nego radi realizacije odreenih politikih ciljeva kojima su podreivane i vojne strukture. Zato su dovoeni "svoji ljudi", oni kojima se verovalo u smislu da e initi i ono to je tetno za vojsku. Na relaciji predsednik RSK - komandant Glavnog taba Srpske vojske Krajine presudni su bili lini, meusobni odnosi, to nije u skladu sa principima komandovanja. O tome se moe zakljuiti iz prikaza postavljanja i sklanjanja oficira sa ove kljune stareinske dunosti u Srpskoj vojsci Krajine.

Prvi komandant taba Teritorijalne odbrane Srpske Autonomne Oblasti Krajine, general-potpukovnik Ilija uji, postavljen je naredbom saveznog sekretara za narodnu odbranu SFRJ. Odmah po prestanku kompetencija SFRJ u Krajini, predsednik RSK Milan Babi je pokrenuo akciju za smenu komandanta taba Teritorijalne odbrane SAO Krajine. Od velikog bi znaaja bilo da je general uji ostavljen da zavri prestrojavanje Teritorijalne odbrane u vojsku RSK. Imao je bogato ratno iskustvo i dugogodinju praksu u izgraivanju vojne organizacije. Da je zadran na dunosti do kraja tog procesa, ostala bi iza njega vrsto utemeljena vojna organizacija. Ali, predsedniku Milanu Babiu je, iz nekih razloga, bilo bitno da to pre dovede drugog oveka, pa dunost komandanta Glavnog taba Teritorijalne odbrane preuzima general-potpukovnik Milan Torbica i rukovodi vojskom do novembra 1992. godine.

Poraz na Miljevakom platou (21. jun 1992) bio je povod za smenu generala Torbice. Neko je morao biti krivac pred javnou RSK i Srbije (pa i ire). Da se pravi krivci ne bi prepoznali, rtvovan je komandant. Smenu su pokrenuli odbornici Skuptine optine Knin. Oni su uputili zahtev Ministarstvu unutranjih poslova i Ministarstvu odbrane zahtevajui da se general Torbica razrei dunosti. Skuptina RSK je utala. ekalo se da general Torbica sam podnese ostavku, i time ostavi na miru prave krivce za poraz na Miljevakom platou. To e se i dogoditi, jer oni koji su bili nadleni da procene pravo stanje, nisu uzeli u zatitu nedunog komandanta. On je zato svoju ostavku saoptio javnosti 28. septembra 1992. godine, a smena je izvrena krajem novembra 1992. godine.

Novi komandant

Novi komandant Glavnog taba Srpske vojske Krajine postao je general-major Mile Novakovi. Njega je isforsirao tadanji predsednik RSK Goran Hadi. Re je o mladom i ambicioznom oficiru sa Banije, koji je estvovao u ratu od 1991. godine i vrio dunost komandanta brigade. Ne sporei njegove kvalitete, predlaga je prevideo njegovo neiskustvo i nepostojanje neophodnih uslova da on uspeno komanduje u vrlo sloenom i tekom vremenu za RSK. Najprostije reeno, Novakovi je nemilice baen u vatru. Na dunost naelnika taba doveden mu je, takoe, neiskusan stareina. Glavni tab je bio nepopunjen oficirima pa je i to predstavljalo objektivnu tekou za generala Novakovia.

U 1993. godini desie se porazi u borbama za Maslenicu i Peruu i Medaki dep. Izostae izricanje odgovornosti za debakl, pa e doi do zakulisne borbe za primat u oblasti odbrane izmeu Ministarstva unutranjih poslova na elu sa Milanom Martiem i Srpske vojske Krajine. Sporenje e se izroditi i u lini konflikt dva ratna druga - generala Mila Novakovia i Milana Martia. Konflikt je tetio RSK i olakavao posao vojsci Hrvatske. U dravnom vrhu RSK nije bilo autoriteta koji bi spreio i presekao sporenje dvojice istaknutih elnika.

Izborom Milana Martia za predsednika Republike, znalo se da je samo pitanje dana kada e general Mile Novakovi biti smenjen sa dunosti komandanta. Pod uslovom da se dovede iskusniji stareina, to bi moglo biti i dobro reenje. Meutim, novi predsednik je eleo komandanta koji e, pre svega, njemu biti posluan i veran. O sposobnosti i doraslosti dunostima nije toliko brinuo. Na dunost komandanta Glavnog taba Srpske vojske Krajine predsednik Marti dovodi pukovnika Milana eleketia, koji je bio na elu 18. korpusa.

Dotadanja ratna biografija pukovnika Milana eleketia bila je nesporna. Sukob hrvatske paravojske i delova Varadinskog korpusa JNA, 1991. godine doekao je u inu majora i na dunosti komandanta oklopnog bataljona. Uestvovao je u razdvajanjima Srba i Hrvata u Zapadnoj Slavoniji. Tokom oruanih sukoba sa paravojskama u Bosni, eleketi komanduje brigadom, koja je uestvovala u vie krupnih okraja. Istakao se i linom hrabrou. Kao komandant brigade upoznaje se sa Milanom Martiem, koji je tada sa milicijom RSK ratovao u Bosni. Po povlaenju i gaenju JNA, u to vreme u inu pukonika, eleketi e primiti komandu nad Zapadnoslavonskim korpusom (18. korpusom). Neposredno je saraivao sa organima Ministarstva unutranjih poslova, pa otuda i sve te line veze, naroito sa Milanom Martiem, iz ega je i izraslo toliko poverenje.

Smenu Novakovia i dovoenje eleketia, Milan Marti vri pravei niz pogrenih i tetnih poteza kojima naruava osnovne principe odnosa u vojnoj organizaciji. Izbor i smenu vri bez konsultovanja Vrhovnog saveta odbrane i Skuptine RSK. Pukovnika eleketia unapreuje u in general-majora na brzinu i bez propisane procedure. Pri tome se i sam eleketi ponaa po uzoru na Martia, pa nikoga nita ne pita. Smenjuje skoro sve komandante korpusa i na njihova mesta dovodi oficire po svom linom izboru. Pri tom se rukovodi istim onim principima kojima se rukovodio predsednik kada je njega postavio za komandanta. I on trai prvenstveno poslune, a ne i uspene. Tako je ona najprimitivnija poslunost izdignuta na tron. eleketi e tako postupiti kada je u pitanju Glavni tab Srpske vojske Krajine. Smenjuje naelnika taba i pomonika za moral i verska pitanja, zatim naelnika bezbednosti i obavetajnog naelnika.

Glavni sudar sueljenih tabora

Podrka Beograda, odnosno Srbije, imala je naroitu, ako ne i presudnu ulogu i poziciji i trajanju Mikelia. - Milan Marti je spolja imao podrku od rukovodstva Republike Srpske i radikala eelja iz Srbije. - Na toj polarizaciji i na takvoj klackalici, poivala je sudbina i stabilnost Srpske Krajine



Kao po nekom pravilu, dovee manje sposobne ljude, to e imati krajnje negativan uticaj na ostvarivanje funkcija Glavnog taba Srpske vojske Krajine. Za novog naelnika taba postavljen je mlad i neiskusan pukovnik, Duan Lonar koji je samo nekoliko meseci obavljao dunost operativnog oficira u komandi korpusa. Pomonik za moral i verska pitanja je potpukovnik, koji je takvu dunost obavljao u korpusu u kome je prethodno komandovao. On e uiniti niz pogrenih poteza, to e imati nepovoljan uticaj na celu Srpsku vojsku Krajine. Jednostavno ovek nije znao svoj posao a voleo je da se mea u sve i svata. Jedino je bila uspena njegova saradnja sa Crkvom. Obavetajna sluba vidno e poeti da zaostaje, prvenstveno zbog eleketieve osiljene promene svih kljunih ljudi.

Posle eleketievih pretumbacija, organizacija i metod rada u Glavnom tabu Srpske vojske Krajine zadugo nisu mogli da se postave na noge. Umesto da svako obavlja zadatke iz svoje nadlenosti, uspostavlja se nekakva organizacija koja oteava ostvarivanje i tabne i strune funkcije. Svakog dana se odravaju po dva sastanka kolegijuma komandanta, jedan ujutru a jedan popodne. U Glavnom tabu niko ne zna ta se odluuje na kolegijumima jer iz tog sastava niko i ne uestvuje u predlaganju i pripremi predloga za kolegijum. U tabu je zato i raslo nezadovoljstvo i nepoverenje prema komandantu i njegovom kolegijumu. Tek poetkom 1995. godine kolegijum e donekle poeti da uvaava i oficire iz taba, traei od njih strunu potporu za svoje aktivnosti.

Sve vreme, takorei od poetka, popuna Glavnog taba Srpske vojske Krajine kvalitetnim kadrom bila je poslednja briga. Malobrojno stanje i neadekvatnost strunih profila oteavali su rad, posebno u onom najvanijem segmentu - planiranju i rukovoenju borbenim dejstvima. Najnepopunjeniji je bio operativni organ - od 12 formacijskih mesta bila su popunjena samo 2.

Posebna pria su slubeni kontakti komandanta Glavnog taba Srpske vojske Krajine sa predsednikom RSK. Odlazei kod predsednika na dogovore i konsultovanja, komandant nikad nije traio bilo kakve sugestije, savet ili predloge od taba. Ali, zato je esto dolazio od predsednika sa zadacima koje nije bilo mogue izvriti. Predloge za korekciju zadataka komandant nije hteo da predoi predsedniku. Imajui u vidu mala struna znanja predsednika RSK u oblasti rukovoenja vojskom, zatim nedoraslost komandanta i pasivnost i nerad Vrhovnog saveta odbrane, nije teko zakljuiti u kakvom je stanju bilo komandovanje Srpskom vojskom Krajine i ta se od takve vojske moglo oekivati.

Sudbina Republike Srpske Krajine

Neslaganja u dravnom vrhu tokom postojanja RSK ne mogu se objanjavati samo razlikama u miljenjima. Ona su bila neka vrsta netrpeljivih obrauna, svuda i na svakom mestu. elnici kljunih dravnih institucija gloili su se u svakoj prilici i na svakom mestu. Lina istupanja pokrivali su navodnom podrkom ne samo "svojih" institucija, nego i narodnom voljom, pa ak i podrkom izvan RSK. Vrh sukoba predstavljala su razliita gledita oko pozicije RSK i naina kako da se sauvaju interesi srpskog naroda na tim prostorima. U poslednjoj etapi tih neslaganja, figurirae s jedne strane grupacija predsednika RSK Milana Martia a s druge, predsednika Vlade RSK Borisava Mikelia. Na politikoj sceni obojica su imali one koji ih podravaju i one koji su protiv opcije koju zastupaju.

Milan Marti imao je uz sebe komandanta Glavnog taba Srpske vojske Krajine generala Milana eleketia i deo elnih ljudi iz Ministarstva unutranjih poslova. Uostalom, eleketia je "stvorio" i drao sam Marti, a u MUP, iz kojeg je potekao, imao je svoje ljude. Nesebinu podrku Mikeliu je pruala vlada "stvorena po njegovom obrascu", i naroito ministar odbrane. Za poziciju Mikelia bila je presudna podrka Skuptine RSK, odnosno Milana Babia, elnika stranke na vlasti. Podrka Beograda, odnosno Srbije, imala je naroitu, ako ne i presudnu ulogu u poziciji i trajanju Mikelia. Milan Marti je spolja imao podrku od rukovodstva Republike Srpske i radikala Vojislava eelja iz Srbije. Na toj polarizaciji i na takvoj klackalici, poivala je sudbina i stabilnost Republike Srpske Krajine.

 

[Krajina-Force]

Druga strana

Glavni sudari sueljenih tabora odvijali su se na relaciji Ministarstvo odbrane - Glavni tab Srpske vojske Krajine, odnosno Rade Tanjga, ministar odbrane - general Milan eleketi, komandant Glavnog taba Srpske vojske Krajine. Ministar odbrane nastupao je sa tezom da je njegova institucija nadreena Glavnom stabu Srpske vojske Krajine. Pokuavao je da se mea u nadlenosti Glavnog taba Srpske vojske Krajine, to je proizvodilo oekivane protivreakcije. Zbog toga je ministar odbrane prekinuo skoro sve slubene odnose sa komandantom Glavnog taba Srpske vojske Krajine i predsednikom RSK. Samo je u nekoj manjoj meri bilo saradnje izmeu pozadinskih slubi Glavnog taba Srpske vojske Krajine i dela slubi Ministarstva odbrane, u meri u kojoj je to bilo neophodno za kakvo-takvo funkcionisanje Srpske vojske Krajine. Ministar odbrane neosnovano optuuje pred vladom i Skuptinom eleketia i Glavni tab Srpske vojske Krajine. Tvrdnje su mu tendenciozne, netane i proizvoljne, a cilj da se omalovai eleketi i proglasi kao krivac za sve probleme koji prate svakodnevni ivot vojske. Pri tom Tanjga pokuava da skine odgovornost sa vlade. Nesporno je bilo jedino da je vojska grcala u problemima. Tako je, recimo, snabdevanje gorivom bilo iskljuivo u rukama i nadlenosti vlade, a ministar odbrane vie nego odgovoran za verc i raspodelu po principu "daj da i vojska neto dobije ako ta ostane". Finansiranje Srpske vojske Krajine bilo je u iskljuivoj nadlenosti vlade, a ta obaveza je najvie zloupotrebljavana. Vlada je odreivala visinu linih primanja u vojsci i malo se drala kriterijuma koje je sama propisivala. U 1994. godini, na primer, vojni obveznici koji su vrili dunost na linijama dodira sa neprijateljem, imali su mesena primanja od 15 do 30 maraka. Odea i obua za vojnike na poloajima nije nabavljana. Ono to je stizalo od donatora samo je delimino ublaavalo probleme. Rezerve nasleene od JNA bile su davno potroene, a darodavci se izcrpeli i oguglali.

Privredna aktivnost je uveliko bila zamrla pa se nematina svom estinom sruila na vojsku. Zato su primanja vojnih lica po ugovoru pred kraj 1994. godine iznosila 180 dinara. Za te pare na crnom tritu se moglo dobiti od 60 do 80 maraka. U jednom trenutku je dovedena u pitanje i tako simbolina isplata lica po ugovoru, za celih est meseci koliko su ve bili proveli na dunosti po ugovorima koje je Srpska vojska Krajine sklopila sa njima, jer je vlada akt o tome donela sa est meseci zakanjenja. Zatim je novana masa za plate u Srpskoj vojsci Krajine drastino smanjena to je vlada pravdala mobilizacijom pred kraj 1994. godine, pa je dolo do prepucavanja preko javnih saoptenja koja su ogorila javnost. Vlada je neosnovano optuivala Glavni tab Srpske vojske Krajine za nastali problem, tvrdei da je mobilizacija bila nepotrebna i da je ona "pojela" pare pa da zato sada nema sredstva za plate.

Mobilizacija je navodno zaustavila sve privredne aktivnosti i time smanjila priliv sredstava u dravnu kasu. A od mobilizacije su bili poteeni svi koji su bili neophodni u proizvodnji. Vlada je dalje tvrdila da je Glavni tab Srpske vojske Krajine unutranjom preraspodelom neke oficire plaao i po 300 do 400 dinara meseno. Glavni tab Srpske vojske Krajine je reagovao protivoptubama argumentovano dokazujui netanost saoptenja vlade. Moe se i zamisliti kako je sve to delovalo na borce i narod, koliko je uticalo na moral i optu pometnju. Postavljalo se i pitanje kome verovati?!

Ministar odbrane, pukovnik Rade Tanjga, otii e toliko daleko pa e u obraune ubaciti i zatitne - odbrambene adute Srpske vojske Krajine. On e napisati nareenje komandi 18. korpusa da razminira prugu Zagreb - Beograd (onog dela koji ide kroz Zapadnu Slavoniju). Pozvae se na tobonji dogovor Martia, Mikelia, Miloevia, Ovena i Stoltenberga. Tako sudbonosno i posledino nareenje ministar Tanjga je izdao bez bilo kakve konsutlacije sa Glavnim tabom Srpske vojske Krajine. U nareenju se upozorava na odgovornost komandanta 18. korpusa, kome se taj zadatak diktira kao obaveza, a Glavni tab Srpske vojske Krajine sve to samo dobija "na znanje". Sam taj in dovoljno govori i o Tanjgi i o njegovom ministarstu.

Tandem Mikelic - Tanjga naneo je ogromnu tetu odbrani RSK i spada u red velikih krivaca za stradanja koja su Srbi doiveli u Krajini. Krajnje nekritiki i nesebino su sluili uskogrudoj politici, ne moe se rei Srbije, ve pre svega Slobodana Miloevia. Pukovnik Tanjga je, uz sve to, bio i neposredni svedok kriminala i verca, koji se odvijao pod okriljem vlade Borisava Mikelia. Takvo ponaanje Mikelia i njegovog personala pravdao je i branio "viim interesima, koji dolaze iz Beograda". Ali, kad je tikva pukla, progledae i Tanjga. Javno priznanje o postojanju zakulisne politike Borisava Mikelia, pukovnik Tanjga e saoptiti tek u julu 1996. godine. "Izjadao" se godinu dana posle tragedije Srba i RSK, prvenstveno pogoen dvolinou Mikelia prema sebi, a ne prema Krajini i Srbima. Tanjga e mu zbog toga napisati "otvoreno pismo". Obelodanie mnoge dobro prikrivane istine o tetnom i poraznom delovanju Borisava Mikelia kao predsednika Vlade RSK.

Pismo je prepuno detalja o malverzacijama u RSK koje su bile jedino mogue i izvodive sa znanjem i uz pomo Mikelia. Poimenino su navedena imena i prezimena onih koji su prodavali dozvole za uvoz razne robe i prolaz autoputem kroz Hrvatsku, koji su zgrtali novac za razne kompenzacije po odobrenju Mikelia. Mikeli je optuen i za malverzacije koje je inio po padu Krajine, kao predsednik famoznog "Komiteta za zatitu prava i interesa raseljenih lica i povratak u zaviaj". Dok se izbeglice iz RSK bore za goli ivot u Srbiji, Mikeli i dalje "jae", arei imovinu RSK koja je izvuena u Beograd, i koja se nala pod njegovom kontrolom. Optuen je i za manipulisanje izbeglicama, pozivajui se lano na podrku koju navodno uiva od stradalnika iz Hrvatske.

Najkrupniji profiteri

Pri utvrivanju vanijih uzroka za propast Republike Srpske Krajine i za tragediju Srba, ne moe se zaobii ni "doprinos" kriminala i verca. Bez preterivanja se moe rei da su u ratu Hrvatske i RSK kriminal i verc imali poasno mesto. Donekle su i uslovi u kojima je stvorena i postojala RSK bili pogodni za skoro neometan kriminal i verc. U fazi stvaranja RSK, njen prostor je predstavljao "zlatnu dolinu" za ratne profitere, koji su dolazili u Krajinu kao "dobrovoljci", "humanitarci", predstavnici kojekakvih organizacija iz Srbije koje toboe ele da pomognu Srbima, a gledali su samo kako da se doepaju ega vrednog. Na razvalinama jedne i do uspostavljanja druge (nove) drave, uvek se ima ta "prihvatiti". U tome nisu nevini ni domai "snalaljivci". A kad se sve razgrabi, u ratu posle svega i svaega nedostaje, pa eto posla za vercere. Oni ne gledaju na veru i naciju ve na ono na emu se moe zaraditi. Gorivo i hrana su dominirali kao vercerska roba.

Oni najkrupniji profiteri svoje aktivnosti su esto pravdali i time da materijalna i druga sredstva izvlae iz RSK da ne bi pala Hrvatima u ruke. Tako e u "spasavanju" dobara iz RSK uestvovati i pojedinci iz vlasti, kao i neki zvaninici iz Srbije i Republike Srpske. Skrtenih ruku nije sedeo ni Unprofor koji je ne samo omoguavao i pomagao verc nego i sam u njemu uestvovao. Grabilo se praktino od nastanka pa do kraja RSK, a nekima su i posle toga, kao Mikeliu, bila pod rukom krajika dobra. Posebna stavka u profiterskom lancu bilo je postojanje okruene i izolovane teritorije Cazinske krajine to je maksimalno korieno za verc, koji je poprimao ne samo meunacionalni nego i meunarodni karakter. Iz tog ugla, moglo bi se zakljuiti da rat nije ni voen zbog nacionalnih i verskih ambicija, ve zbog bogaenja pojedinaca.

Paradoksalno zvuci, ali je cinjenica da je sverc dobijao vee razmere i organizovanije forme, to se svie protiv njega borilo. Svercovanje i kriminal odvijali su se tako da im se ne moe poricati smiljenost, planski karakter i kvalitetno rukovoenje sa solidnom koordinacijom meu uesnicima.
Zbog verca je esto odlagana puka sa ramena

Kriminal i verc su uoeni jo u jedinicama JNA koje su bile locirane na teritoriji Krajine. - Januara 1992. godine bile su podnete 182 krivine prijave protiv vojnika i stareina, prvenstveno zbog krae oruja i raznih tehnikih sredstava. - Oseao se raspad drave. - Poela su zatim da se dogaaju i ubistva. - Zaotravanje ratne situacije znailo je signal za krae, pljaku i druge vrste kriminala



Pripreme i sprovodenje zamanih vercerskih akcija i operacija bile su kvalitetnije pripremane i voene nego bilo koje borbeno dejstvo na prostorima Krajine od 1991. do avgusta 1995. godine. Otuda i pitanje, nisu li verc i kriminal, hteo to ko priznati ili ne, predstavljali neku vrstu i oblik ratovanja. Zbog verca je esto odlagana puka sa ramena, i to sa obe strane linije razgranienja. verc i kriminal imali su svoje mesto i ulogu i u taktici Hrvatske prema RSK. To je bilo jedino polje "saradnje i svesrdne pomoi i razumevanja" koje je Hrvatska doputala kad je u pitanju RSK. Znalo se za "moralni" uinak verca, naroito u redovima vojske. Otuda je Hrvatska i te kako imala razloga da se neasnim Srbima nae pri ruci, pogotovu ako su imali veze sa vojskom ili ako su joj pripadali.

Kriminal i sverc su uoeni jo u jedinicama JNA koje su bile locirane na teritoriji Krajine. Tako su januara 1992. godine bile podnete 182 krivine prijave protiv vojnika i stareina, prvenstveno zbog krae oruja i raznih tehnikih sredstava. Oseao se raspad drave, ili je uveliko bio u toku, pa se sve to zakonito prenosilo na njenu vojsku. Tako se jedna krivina prijava odnosi i na rezervnog stareinu koji je u toku preseljenja jedinice sa jedne lokacije na drugu naredio da se jedan kamion sa orujem, municijom, opremom i drugim tehnikim sredstvima odveze i ostavi u dvoritu njegovog pouzdanog oveka.

Dobrovoljci na ratitu

Poela su zatim da se dogaaju i ubistva. Karakteristian je primer jednog vojnika, pripadnika Srpske garde, koji je 7. januara 1992. godine, u Donjem Lapcu, otiao u stan svoga poznanika, takoe vojnika i pripadnika istoimene paravojne formacije, i ubio ga iz automatske puke. Posle ubistva izvrio je premetainu u stanu, i uzeo dva pitolja, jednu automatsku puku i veu koliinu municije. Puku je zatim za 160 maraka (40.000 dinara), prodao i vratio se u jedinicu kao da nita nije uradio.

Kriminal i verc poeli su naroito da bujaju po stizanju dobrovoljaca na ratite RSK. Meu njima su bili i oni koji su dolazili samo zbog kriminala i verca. Neuvenu osiljenost i drskost demonstrirali su pripadnici Srpske dobrovoljake garde eljka Ranatovia Arkana, takozvani "tigrovi". Ta jedinica je poetkom 1993. godine, po dolasku na benkovako ratite, na revers primila: 99 automatskih puaka; 24 pitolja 7,65 mm M 84; i 1 puku snajper 7,9 mm; 7 mitraljeza 7,62 mm M 84; top 20/3 mm; 6 minobacaa 82 mm, 3 automobila "picgauer" i mnogo druge opreme i pribora. Kada su posle kraeg boravka krenuli nazad, odbie da vrate zadueno naoruanje i opremu. Bie to povod da se komandant Glavnog taba Srpske vojske Krajine general Mile Novakovi zvanino obrati predsedniku Skuptine Srbije Zoranu Liliu sa molbom da se Srpskoj vojsci Krajine vrati odneto naoruanje i oprema. Predsedniku Liliu je tim aktom predoeno, pored ostalog, i sledee: da se pripadnici Srpske dobrovoljake garde nisu ni kolektivno ni pojedinano podredili subordinaciji i komandovanju u srpskoj vojsci RSK, ve da su se pomeali kao "vojska" u vojsci, to se smatra neprihvatljivim i nedopustivim, jer dvojno komandovanje i dvojni status u bilo kojoj vojsci nije odriv, pa ni kada je u pitanju eljko Ranatovi Arkan.

Zatim se navodi da odnos te jedinice prema stanovnitvu ne prilii srpskoj vojsci, i da se od srpskog naroda ne moe uzimati imovina pod parolom njegove odbrane. Ukazuje se na tetu od neprimerenog potenciranja ideolokog ili stranakog porekla pripadnika Srpske dobrovoljake garde, uz omalovaavanje pripadnika Srpske vojske Krajine, naroito oficira bive JNA. Takvo ponaanje samo proizvodi sumnje i netrpeljivost. Naglaava se da je sasvim besmisleno i lieno svakog osnova sejanje lai o tobonjoj povezanosti bivih oficira JNA, naroito iz Vojske Jugoslavije, sa nenacionalnim partijama (najee su pominjali Savez komunista - Pokret za Jugoslaviju). Srpska vojska i njen Glavni tab, kae se na kraju pisma, uporno insistiraju na strogoj depolitizaciji i profesionalizaciji vojske, i smatraju neprihvatljivim nametanje eljka Ranatovia Arkana za specijalnog savetnika predsednika Republike. Ta injenica kod Arkanovih pripadnika pored ostalog stvara oseaj politike zaleine za sve to ine.

Jednom reju, trailo se od zvaninog Beograda da se odrekne ili odredi prema upotrebi Srpske dobrovoljake garde i samog eljka Ranatovia Arkana. Jasni su i razlozi to je sve to moralo doi na taj nivo. Primeri su brojni.

Oekujui da e biti podran, general Novakovi je javno raskrinkao Davida Rastovia, koji je kao predsednik Skuptine optine Donji Lapac beskrupulozno pljakao i vercovao na veliko. Uspeo je da u verc uvue i Lapaku brigadu, koju je koristio kao zatitu za sve nezakonito to je inio. Odbijao je da brigadu ukljui u borbena dejstva. U vreme borbi za Medaki dep, Komanda Likog korpusa ga je uhapsila, ali se posle dva dana naao na slobodi. jer Rastovi je mnoge "zaduio" da ga vode i pokrivaju ta god da je inio. Jednostavno, nije mu se nita moglo. Kolika je to teta po moral vojske i naroda, ne moe se ni proceniti.

Poto je verc tokom 1993. godine poprimio masovne razmere, naroito otkako je ukorenjen na prostoru zapadne Bosne, Glavni tab Srpske vojske Krajine preduzimae u vie navrata mere za njegovo suzbijanje. O tome svedoe i brojna dokumenta. Tako 25. juna 1993. godine komandant Srpske vojske Krajine general Novakovi upuuje akt komandantu Glavnog taba Vojske Republike Srpske o "posebnom programu za eliminisanje verca prema Cazinskoj krajini". U aktu se precizira da je nosilac navedenog programa Vlada RSK i da je u toku formiranje zajednikog operativnog taba. U taj tab ulaze meoviti odred srpske vojske i milicije, zatim organi carine, finansijske policije, sudije za prekraje, tuilatva, sudije okrunih sudova i predstavnici sredstava javnog informisanja. Radom organa u zajednikom operativnom tabu rukovode ministri i zamenici ministara i pomonici komandanta Srpske vojske Krajine (za pozadinu, moral i verska pitanja i bezbednost). U nadlenosti ministra unutranjih poslova i komandanta Srpske vojske Krajine je lina kontrola nad radom organa koji ine zajedniki operativni tab. Od komandanta Glavnog taba Vojske Republike Srpske zatraena je eta vojne policije za borbu protiv verca, koju je trebalo potiniti komandantu 21. korpusa.

Nedefinisane nadlenosti i paralelizam u zadacima nisu doneli oekivani rezultat. Na udaru su bili samo sitni akteri a ne i organizatori i glavni nosioci verca. Prste su uprljali i poneki od onih koji su bili zadueni da progone vercere. Glavni tab Srpske vojske Krajine izdaje 30. avgusta 1993. godine, akt u kome daje pregled lica prema kojima su preduzete mere zbog verca. Uhapeno je devet stranih dravljana, uesnika u vercu prema zapadnoj Bosni, od kojih je osam iz SRJ i jedan iz RS. Tri neprijateljska vojnika su uhapena kao uesnici u vercu. U graninom pojasu lieno je slobode 197 civilnih lica uesnika u vercu. Slobode je lien i 161 vojni obaveznik zbog uea u vercu. Iz odreda koji je vodio borbu protiv verca slobode je lieno devet, a iz redova MUP est lica. Jasno je iz toga da se vercerima na takav nain nije moglo mnogo nauditi, pogotovu ne onim krupnim i monim. Ovakvom akcijom definitivno se potvrdilo "da vercerima niko ne moe nita". Ispae da je zajedniki operativni tab ak omoguio ukljuivanje u verc novih aktera sa teritorije RS i SRJ i tzv. Abdieve AP Zapadna Bosna. Ali, bilo je i onih koji se sa tim nisu mirili. Tako su komandanti Likog, Kordunskog i Banijskog korpusa, te sekretar unutranjih poslova i pomonik ministra unutranjih poslova za Kordun i Baniju napravili konkretne planove u iju su realizaciju ukljuili pripadnike finansijske policije i carine. Uvedene su i privremene propusnice za kretanje civila u prigraninim rejonima. Uspostavljeni su meoviti punktovi civilne i vojne policije na komunikacijama preko kojih se odvija verc. Zbog postojanja indicija da i neke jedinice omoguavaju vercovanje, bilo je premetanja - takozvanih rokada. Na alost, ni to nije donelo oekivane rezultate.

Iz meseca u mesec verc e dobijati na zamahu, kako u broju uesnika i koliini vercovane robe, tako i po uvlaenju vojske u takve aktivnosti. Nepojmljivo je kolike su pare bile u opticaju i koliko je ljudi dolazilo u iskuenje. Zato je i u 1994. godini nastavljeno sa borbom protiv vercovanja. Izmeu glavnih tabova Srpske vojske Krajine i Vojske Republike Srpske postojali su dogovori koji su bili usmereni i na uvoenje totalne blokade snabdevanja 5. muslimanskog korpusa armije Bosne i Hercegovine. Verovalo se da e ta blokada dovesti do oruanog sukoba izmeu muslimana i Hrvata u cazinskom rejonu. Bilo je predvieno da se u zapadnu Bosnu ne dozvoli ulazak muslimana iz Hrvatske i inostranstva. Izalazk Hrvata i muslimana u Hrvatsku mogao se dozvoliti samo ako takvu odluku donesu vlade RSK i RS. Jer, zaustaviti verc, znailo je isto to i izrei smrtnu presudu 5. muslimanskom korpusu.

Signal za krae

Glavni tab Srpske vojske Krajine bio je svestan navedene injenice, to se moe dokazati i pisanim dokumentima s poetka 1994. godine. Naini na koje je snabdevan 5. muslimanski korpus bili su dobro poznati Glavnom tabu Srpske vojske Krajine. O tome je redovno izvetavan Glavni tab Vojske Jugoslavije od koga su dobijani i zadaci kako da se postupa. U pozadini svega toga bile su neke "krupnije igre sa Abdiem i muslimanima", koje su "igrane" na najviem nivou, pa otuda i sve te nedoumice i nedoreenosti koje su saplitale Srpsku vojsku Krajine. Kad su meusobni sukobi muslimana na prostoru Cazinske krajine prestali, verovatno pod uticajem novih muslimansko-hrvatskih dogovora, bilo je jasno da je to za Srbe u RSK i RS krajnje nepovoljno. Pokazae se da se zahvaljujui nespreenom vercu srpska strana sauvala od kraha i rasula sopstvenog neprijatelja.

verc su omoguavali i Unprofor, UNHCR i druge meunarodne organizacije, koristei konvoje koji su prelazili preko teritorije RSK. Pod firmom dotura humanitarne pomoi ilo je i oruje.

Kada je u martu 1994. godine na dunost predsednika RSK stupio Milan Marti, a general Mile Novakovi uklonjen sa ela Glavnog taba Srpske vojske Krajine da bi bio ustolien Milan eleketi, na tron vlade doao je Borisav Mikeli, pa je sve to zajedno samo pogodovalo poveanju verca, posebno prema zapadnoj Bosni. verc je od tog asa i dravno obeleje, posebno zahvaljujui Mikeliu. O vercerskom dometu operacije "Pauk" ve je bilo rei.

Svako zaotravanje ratne situacije znailo je signal za krae, pljaku, verc i druge vrste kriminala. Vlast je funkcionisala, a i sama je jednim delom bila sauesnik u kriminalu i svercu.

 

[Krajina-Force]

Treca strana

Mlaka borba protiv verca
Crna berza i verc uli su u sve pore ivota i privreivanja u RSK. - ak e i prikupljanje pomoi za potrebe RSK u inostranstvu postati predmet naroite zloupotrebe i prisvajanja. - Ruenje SFRJ, samo po sebi, za Srbe u Hrvatskoj predstavljalo je tragediju koja je pojaavala strah od genocida. - Sukob reima u Srbiji i rukovodstva Republike Srpske bie poslednji udar na moral naroda i vojske u RSK



Privatnici su uvozili robu za svoje prodavnice sa peatom Crvenog krsta i potvrdama da se radi o robi humanitarnog karaktera. Te potvrde (sa peatom) prodavane su (za hiljadu maraka) u kancelariji Crvenog krsta u Kninu. Crna berza i verc uli su u sve pore ivota i privreivanja u RSK. Moglo se zaraivati samo ako se vercuje. Niko nije mogao opstati sa poslovanjem i proizvodnjom koja se bazirala na potovanju zakona i propisa koji su vaili u RSK. Tako se doguralo dotle da se vercovanje tretiralo kao priznata sposobnost. Tako je u decembru 1994. godine jedan vlasnik privatne firme u Kninu organizovao proslavu zaraenih prvih milion maraka. Proslavi prisustvuju zvanice skoro iz svih organa optinske i republike vlasti, i neke istaknute linosti iz vlade i MUP.

Glavni akteri

Uloga Borisava Mikelia i njegove vlade u vercu na teritoriji RSK bila je dvojaka. Vlada je bila duna da spreava verc, ali njena borba protiv vercera je bila mlaka i bez elje da se sve to presee. Mikelieva vlada je nadreene naine pomagala i omoguavala verc, a neretko i sama vercovala. O "poslovanju" i zaradama "Krajinauma", poznatog privatnika iz Petrinje Dragana iia, i drugih, naveliko se prialo i pisalo kao o vercu koji titi vlada i pojedini ljudi iz Ministarstva unutranjih poslova RSK. U svim tim aktivnostima bilo je i pojedinaca i grupa iz Srbije, pa i onih koji su u ime drave pruali pomo Republici Srpskoj i Republici Srpskoj Krajini.

Dolaskom generala Mila Mrkia na elo Glavnog taba Srpske vojske Krajine 17. maja 1995, porae nade da e se konano zaustaviti verc i poeti sa jaanjem odbrambene sposobnosti Krajine, uz pomo Beograda, koja je javno obeavana. Opet su Glavni tab Srpske vojske Krajine i Ministarstvo unutranjih poslova postigli dogovor da zajedniki spreavaju verc sa zapadnom Bosnom. Odlueno je da nijedan konvoj ne moe ui u zapadnu Bosnu bez odobrenja predstavnika navedenih institucija. Naalost, i taj dogovor je brzo pao u vodu. Velike pare opet su "krile" dogovore, a svemu su po pravilu kumovali toboe neki vii interesi.

Bie i naredbi da se otvaranjem vatre spreava vercovanje, pa ak i da se vercerske kolone i prostor gde se odvija verc tuku artiljerijom. Time je samo stvaran utisak da je protiv verca sve preduzeto i da se po svaku cenu mora zaustaviti. Kod pripadnika vojske to je stvaralo verovanje da se stvarno radi o presecanju verca. Ali, glavne aktere niko nije dirao. Oni su bili partneri i poslovni prijatelji ljudi iz vlasti, "donatori", i "dobroinitelji" kojima se "iz viih interesa" gledalo kroz prste. Poraavajue istine o svemu tome teko je opisati.

ak e i prikupljanje pomoi za potrebe RSK u inostranstvu postati predmet naroite zloupotrebe i prisvajanja. Pojedini Srbi iz dijaspore upuivali su na hiljade maraka pomoi, ali sve je to prolo bez uvida i kontrole nadlenih organa. U pojedine zemlje imigracije putovale su cele delegacije RSK sa ciljem prikupljanja pomoi. Vojska je dobijala odreena sredstva od pravoslavne crkve. Sredstva drugih delegacija ila su u MUP ili ostajala kod onih koji su ih prikupljali.

Ruenje SFRJ, samo po sebi, za Srbe u Hrvatskoj predstavljalo je tragediju koja je pojaavala strah od genocida i diktirala raskid sa verovanjima koja je komunistika ideologija silom nametala kako kroz ceo period narodnooslobodilake borbe od 1941. do 1945. godine, tako i kroz celokupni posleratni ivot sve do 1990. godine. Novonastala situacija traila je od Srba u Hrvatskoj okretanje sebi i onima koji im mogu pruiti pomo u prevazilaenju krize. Za opstanak i uspeh u borbi koja je zapoela, presudan znaaj imala je brza izgradnja morala naroda i Srpske vojske Krajine. Odrednice novog morala trebalo je to pre definisati i preneti do svakog Srbina na prostorima RSK. On je u osnovi morao biti oien od premisa ranije ideologije i predstavljati optevaeu normu neophodnog ponaanja i vladanja svakog svesnog graanina srpske nacionalnosti.

Patriotizam se morao zasnivati na najboljim tradicijama srpskog naroda, uz uvaavanje i tradiciju drugih, koje su nam bliske i istorijsko potvrenje. Organizovan pristup akciji izgraivanja morala podrazumevao je postizanje jedinstva i ciljevima borbe Srba u Hrvatskoj kao i o strategiji njihovog ostvarivanja. Oslonac na bogate tradicije srpskog naroda nikako nije trebalo da znai i prihvatanje strategija koje su primenjivane u ratu od 1941. do 1945. godine. Uz maksimalno uvaavanje pozitivnih iskustava, trebalo je graditi srpsku vojsku koja nije ni etnika ni partizanska. Zalaganja za bilo koju opciju iz prolog rata vodila bi u nejedinstvo i tekoe koje bi bilo nemogue prevazii. Vremena za nekakve akademske rasprave nije bilo. Morala se respektovati oigledna opasnost od hrvatskog faizma. Uspeh u suprotstavljanju opasnosti trebalo je traiti u spremnosti graana da podnesu tekoe i rtve koje je nametao rat sa proustakom Hrvatskom. To je trailo organizovanu akciju koja e obuhvatati sve graane i njihovo angaovanje u skladu sa potrebama borbe. Rat koji je Srbima u Hrvatskoj nametnut u sutini bio je borba za odbranu vekovnih ognjita i golog ivota i s tog stanovita ta borba je opravdana, nuna i neizbena. Drugu kariku morala ini pomo i podrka Srba i Crnogoraca iz SRJ i Srba iz Republike Srpske.
Razvoj dogaaja u procesu razbijanja SFRJ tekao je krajnje nepovoljno po Srbe u Hrvatskoj i zbog pristrasnog odnosa meunarodnog faktora. Srbi iz Hrvatske postali su tako predmet raznih pogodbi i ustupaka. U razgovorima i pregovorima najee su drugi odluivali u ime Srba u Hrvatskoj. Zakulisne igre Hrvatske i Srbije i pristrasnost meunarodnog faktora imae krajnje negativan uticaj na moral naroda u RSK. Zatim e sukob reima u Srbiji i rukovodstva Republike Srpske, biti poslednji udar na moral naroda i vojske u RSK, posle ega nije moglo doi do oporavka. U navedenoj konstelaciji svih tih odnosa raalo se i nejedinstvo unutar RSK, izmeu svih njenih relevantnih politikih faktora. Umesto jedinstvene politike, podreene borbi da se sauvaju teritorija i narod, na sceni e delovati vie politikih opcija sa krajnje suprotstavljenim ciljevima. Svaka od njih bie pod spoljnim uticajima. Neke e sprovoditi i interese onih koji su manipulisali RSK. Hrvatska e, uz neprekidne oruane akcije protiv RSK, pregovarati sa Srbijom i meunarodnim faktorom o reintegraciji RSK u avnojske granice Hrvatske.

Propagandno-psiholoki rat

Uz pomo meunarodnog faktora, a pre svega SAD i Nemake, Hrvatska e uporno i efikasno izgraivati svoje oruane snage i pripremati se da oruano presudi Srbima za sva vremena. Sve do poetka radikalne agresije protiv RSK, Hrvatska e voditi besomuan propagandno-psiholoki rat protiv Srba, kojim e pridobiti sve Hrvate za konaan razraun sa "pobunjenim" Srbima. Pretnje, teroristike akcije, suenja Srbima, posebno onima u odsustvu, proglaavanjem za ratne zloince svakoga ko ivi u RSK i nosi uniformu Srpske vojske Krajine i milicije, genocidnim akcijama tokom izvoenja pojedinih borbenih akcija, Hrvatska e znatno uticati na slabljenje poverenja Srba u RSK i u mogunosti njene uspene odbrane. Propagandna delatnost Hrvatske stalno e podsticati iseljavanje Srba i pad morala kod onih koji nisu mogli da napuste Krajinu. Takvim aktivnostima Hrvatske, Republika Srpska Krajina nije mogla i umela da parira.

Vlast Slobodana Miloevia u ime Srbije i SRJ, prihvatie jo krajem 1992. godine da se problem RSK reava u avnojevskim granicama Hrvatske. Time e i definitivno odstupiti od proklamovane ideje "Svi Srbi u jednoj dravi" koja je prekodrinske Srbe i digla na noge. Trudie se ta garnitura da dokae da Srbija i Crna Gora nisu niim i nikako uestvovale u ratu koji jo traje, i da su uvek bile za mirno reavanje jugoslovenske krize. Dvolinost se ne ogleda samo u prihvatanju reenja koja su za Srbe u RSK znaila isterivanje sa vekovnih ognjita, nego i to im nije saoptavano ta je sve Slobodan Miloevi dogovorio sa Hrvatskom i meunarodnim faktorima. Srbima u RSK nikad nije reeno da je Hrvatska od Slobodana Miloevia priznata u avnojskim granicama. On je to "morao uiniti" pod velikim spoljnim pritiskom, ali sve je to umeo i da prikrije. Srbi u RSK nisu znali da e ih Slobodan Miloevi ostaviti da se sami, sa orujem u ruci, izbore za verifikaciju otcepljenja od Hrvatske. Deo rukovodstva RSK koji je sprovodio politiku Slobodana Miloevia kleo se u Srbiju kao garanta i vojnog saborca za sluaj hrvatske agresije. Ekonomska pomo Srbije bila je velika i nesporna, pre svega u funkciji da narod preivi, ali i u funkciji zavaravanja u tobonju spremnost Srbije da ne dozvoli agresiju Hrvatske na RSK.

Gaenje motivacije i volje za otporom
Opstanak u Krajini vezan za garancije Srbije. - Slobodan Miloevi kao alfa i omega srpskog interesa. - Vlast je svesno zavaravala narod. - Veliki broj nesposobnih. - Oekivanje da e drugi izneti glavni teret oruane borbe. - Nedovoljno struno osposobljene stareine. - Mnogi propusti. - Pasivizacija rezervnih vojnih stareina. - Najhrabriji nagraivani inovima. - Zaturen bataljon najboljih boraca



Veina ljudi iz RSK dugo je verovala i svoj opstanak u Krajini vezala za garancije Srbije. Vie se verovalo u Srbiju nego u ono to je mogao da uradi sam narod RSK. Zato e gubljenje poverenja u obeanja iz Srbije voditi u siguran poraz. Politika Slobodana Miloevia samo naoigled stvarala je ubedljiv privid o spremnosti Srbije da krajike Srbe zatiti. A, u sutini, on je eleo da se na verovanju u prazna obeanja, sami Srbi u Krajini ratom odbrane, i da izbore samostalnost od Hrvatske. Pritom je Miloevi dugo verovao da meunarodni faktor nee dozvoliti Hrvatskoj da silom regulie srpsko pitanje. U pregovorima u ime svih Srba, u kojima je bio alfa i omega srpskog interesa, insistirao je na mirnoj reintegraciji RSK u Hrvatsku. Verovao je da e meunarodni faktori priznati rezultate oruanog otpora Srba ukoliko budu uspeni. U mnogo emu Miloevi se prevario pa su Srbi iz Krajine ostavljeni na cedilu. Jednom reju, u RSK je sasvim izostao proces pripreme Srba za opciju koju je morao da prihvati Slobodan Miloevi.
Moral u padu

Kad se sve to ima u vidu, jasno je to je ve od 1992. godine moral bio u padu i to je slabio iz meseca u mesec. Uzimajui oruje u ruke, narod je verovao da e se rat sa Hrvatskom zavriti za nekoliko meseci. Kasnije je uspavljivan verovanjem da e Srbija i Vojska Jugoslavije braniti teritoriju RSK ako Hrvatska pokua da silom reava srpsko pitanje. Komunikacija vlasti sa narodom vie je doprinosila slabljenju nego ouvanju morala. Vlast je svesno zavaravala narod. Ona je realizator parola da e RSK braniti Vojska Jugoslavije i Vojska Republike Srpske. Narod nije pripreman da sam vodi borbu za odbranu od radikalne hrvatske agresije. Od naroda je vlast traila da bude strpljiv, da podnosi tekoe rata i rtve. Umesto da narod suoe sa injenicom da ga niko drugi nee braniti i da sve zavisi od toga koliko e Srbi u RSK moi sami da urade za ouvanje svoje teritorije, vlasti su ga kljukale zabludama. Graani RSK nisu pripremani za konaan obraun sa hrvatskom vojskom. Izostale su i vojne pripreme za dugoronu borbu i rtvovanje. Malo je ljudi, ak i onih u uniformama, doekalo "Oluju" avgusta 1995. godine spremno da se bore do rtvovanja za opstanak RSK.

Evidentan doprinos ruenju morala dali su verc i kriminal, zatim stranake i politike iskljuivosti, a posebno nesposobnost velikog broja ljudi na funkcijama u vlasti Srpske vojske Krajine. Svi ti elementi svakodnevno su gasili motivaciju i volju ljudi za otporom i borbom. Na makroplanu izostajale su organizacijske mere koje je trebalo sistematski preduzimati od poetka stvaranja Srpske vojske Krajine. Nije uoen znaaj povezanosti morala naroda i vojske. Kao da se verovalo da ono to se deava u vlasti, meu graanima, ne moe uticati na stanje meu pripadnicima oruanih snaga. Najvie rukovodstvo Krajine nije bilo sposobno da vodi uspenu borbu za izgraivanje morala. To isto vai i za vojsku. Njeni organi za moral u komandama i jedinicama bili su malobrojni, nestruni i neadekvatno organizovani za izuzetno teke i sloene zadatke izgraivanja i odravanja borbenog morala.

Ako se uvaava stav da do konanog reenja odnosa RSK sa Hrvatskom nije moglo doi bez oruane borbe, onda je jasno da bez dobro opremljene, obuene i moralno jake Srpske vojske Krajine nije moglo biti uspene oruane borbe. Oni koji su prihvatali navedeni stav o ulozi oruane borbe oigledno su oekivali da oruanu borbu iznesu Vojska Jugoslavije i Vojska Republike Srpske, a da Srpska vojska Krajine bude samo jedan od uesnika te borbe. Oekivanje da e drugi izneti glavni teret oruane borbe imalo je za posledicu zanemarivanje priprema Srpske vojske Krajine za odbranu RSK. Kao da se verovalo da Srpska vojska Krajine moe odgovoriti obavezama i bez dovoljnog broja struno osposobljenih stareina. Dravni vrh nije hteo da shvati ta znai to to je Srpska vojska Krajine bila popunjena aktivnim stareinskim sastavom samo 26 posto. Od toga je na dunostima bilo samo 16 posto. Ni u jednoj armiji sveta nema rezultata bez odreene popunjenosti potrebnom kategorijom stareina. Uz sve to, aktivne vojne stareine u redovima Srpske vojske Krajine bile su esto na udaru neosnovanih kritika i optubi. Sejano je nepoverenje koje je prenoeno i na vojniki sastav.

Nedostatak aktivnih vojnih lica mogao se reiti dovoenjem to veeg broja onih koji su roeni u Hrvatskoj a nalaze se na slubi u Vojsci Jugoslavije, kao i dolaskom dobrovoljaca - stareina Srba koji su roeni u Srbiji i Crnoj Gori. Moglo se raunati i na osposobljavanje stareina iz redova mlaih vojnih obveznika sa teritorije RSK. Naalost, i pored navedenih mogunosti, Srpska vojska Krajine je ostala bez aktivnog stareinskog kadra. Kao da se i bez toga moglo. Kad se tome doda i nebriga prema aktivnim vojnim stareinama, jasno je zato je dolo do porasta zahteva oficira da se vrate u Vojsku Jugoslavije. Pojedinci su i uspevali u svojim nastojanjima, najee uz pomo veza i preutnu saglasnost nadlenih komandi i Glavnog taba Srpske vojske Krajine. To je raalo nezadovoljstvo stareina iji zahtevi nisu uvaavani.

Nasuprot tome, Glavni tab Vojske Jugoslavije nastojao je da u Srpsku vojsku Krajine uputi oficire i podoficire iz Vojske Jugoslavije koji su roeni na teritorijama bive RH, Slovenije i Bosne i Hercegovine. Pristup je bio isti svim stareinama. Nije se vodilo rauna o pripadnosti rodu slubi, inovima, dunostima na koje se mogu postavljati, niti o sposobnostima u skladu sa zadacima koje su stareine trebalo da izvravaju. I pored toga, mnogi su uspevali da izbegnu obaveze odlaska u Srpsku vojsku Krajine, bez ikakve odgovornosti. Neki su izbegli odlazak u Srpsku vojsku Krajine i skidanjem uniforme, odnosno penzionisanjem.

Prihvat stareina koji su Srpskoj vojski Krajine upuivani iz Vojske Jugoslavije bio je neorganizovan i sa nizom propusta i slabosti. Uloga komandovanja Srpskom vojskom Krajine svodila se na odreivanje dunosti koje su stareine morale prihvatiti, nezavisno od toga da li su ih mogli obavljati. O smetaju, ishrani i drugim egzistencijalnim pitanjima malo se vodilo rauna. Stareine su preputene same sebi - da se snalaze i niko nije vodio rauna o tome da su oni doli na odreeno vreme ili su prekomandovani. Kada su im isticali rokovi za povratak, najvei broj stareina je zadran bez ikakvog objanjenja. Otuda je bilo na stotine molbi i zahteva za povratak u Vojsku Jugoslavije.

Na te molbe se najee nije ni odgovaralo, a ako se to i inilo, nije se ulazilo u stvarne detalje i motive. Ipak, pojedini komandanti i stareine u Glavnom tabu Srpske vojske Krajine olako su odobravali povratak u Vojsku Jugoslavije pojedincima za koje su dolazile intervencije. Pojedinci iz redova aktivnih vojnih stareina ak su i samovoljno naputali dunosti u Srpskoj vojsci Krajine i odlazili u Srbiju, gde su otvarali bolovanja i ostajali van jedinice po vie meseci. Sve je to dovelo dotle da je komandovanje jedinicama poveravano i onome ko se tu zatekne, bez potovanja minimalnih kriterijuma koji garantuju uspenost rada. Olako su deljeni inovi, samo da se ima i stareina. Brigade i bataljoni poveravani su i takvim stareinama koje nisu ispunjavale nijedan od neophodnih uslova.

Masovno povlaenje

Upozorenja o slabostima i moguim posledicama takve prakse niko nije hteo da uje. Kao da je za sve jedini odgovor bio "ta se tu moe". Zbog takvog stanja sa aktivnim stareinskim kadrom, poveavao se znaaj i uloga rezervnih vojnih stareina. Ova kategorija je imala presudnu ulogu u Teritorijalnoj odbrani od koje je i obrazovana Srpska vojska Krajine. U kasnijem periodu doi e do pasivizacije rezervnih vojnih stareina. Opadao je njihov interes da se nau na elu borbenih jedinica. U 1994. godini kad je u vojsci postalo "vrue", dolazi do masovnog povlaenja rezervnih vojnih stareina u tzv. radnu obavezu. Odlazili su najsposobniji, i to bez konsultovanja komande jedinica i Glavnog taba Srpske vojske Krajine.

Mnogi vodovi i ete ostali su tako bez komandira. Upozorenja i reakcije nisu dali rezultate. Ministarstvo odbrane utalo je kao da sa tim nema nikakve veze. Pranjenju vojske doprinelo je i Ministarstvo unutranjih poslova, primajui rezervne vojne stareine u svoje sastave, ne vodei rauna o potrebama Srpske vojske Krajine. Veliki broj rezervnih oficira naao se na dunosti obinih milicionera pozornika, a vodovi i ete ostajali su bez kvalitetnog stareinskog kadra. Takvu praksu ovog ministarstva pokrivala je saglasnost Ministarstva odbrane i predsednika RSK

U avgustu 1994. godine RSK je raspolagala sa 4.325 rezervnih oficira i 4.804 rezervna podoficira. U evidenciji stoji da je teritoriju napustilo 311 rezervnih oficira (oko 7 posto). Meu rezervnim oficirima bilo je 543 (13%) koji su izbegli sa teritorije Hrvatske u RSK.

Od svih rezervnih oficira kolu rezervnih oficira zavrilo je 3.027 (oko 70%). Na druge naine in rezervnog oficira dobilo je 1.298 (oko 30%). Najvei broj ovih stareina dobio je in zato to se u ratu isticao hrabrou i dobrim vojnikim dranjem. Tako je u ratu, u periodu 1991-1993. godine in rezervnog potporunika dobilo 551 lice. To su bili najhrabriji borci i zato su nagraivani inovima. Naalost, to se pokazalo krajnje neproduktivno, pa ak i tetno za Srpsku vojsku Krajine. Ova lica, sa inom potporunika, nisu vie mogla biti vojnici, a u isto vreme bili su neosposobljeni da vre dunost komandira voda u ratu. Na taj nain, zaturen je bataljon najboljih boraca kojima je raspolagala Srpska vojska Krajine.

Pokazae se kao loa praksa i nekontrolisano unapreivanje u inove oficira. To je ruilo ugled oficira vie nego to se verovalo i pretpostavljalo. U prve tri godine rata po jedan in oficira dobilo je 987 lica, po dva cina 119 lica, po tri 12, a vie od tri puta unapreena su trojica rezervnih stareina. Najvie unapreenja bilo je u in potporunika - oko 66% svih unapreenja, zatim u in porucnika oko 23%, u in kapetana - oko 9%, u in kapetana prve klase - oko 6%, itd. U periodu 1991-1994. godine 836 lica postali su rezervni oficiri.

 

[Krajina-Force]

Cetvrta strana

Samovolja pojedinaca i grupa
Prosena starost rezervnih oficira. - Rad koji nije bio odgovarajue vrednovan. - Maehinski odnos prema rezervnim stareinama. - Status podoficira i oficira kao predmet obrauna monika. - Ostavljeni na milost i nemilost stihije rata. - Disciplinu su naruavali svi. - Razvrstavanja na "partizane" i "etnike". - Ubacivanje klica razdora. - Ni svakojake ucene nisu bile retkost. - Ugroavanje ivota graana nesrpske nacionalnosti. - Bogatstvo iskustava u nedisciplini



Prosena starost rezervnih oficira iznosila je 38,9 godina. Do 30 godina starosti bila su 1.332 oficira ili 31%. Preko 50 godina starosti bilo je 720 ili 17 odsto.

Rezervni oficiri su uporno odbijali da prihvate dunosti komandira vodova i eta. Na tim dunostima zadravali su se uglavnom oficiri koji su in dobili na neki drugi nain, a nisu imali kolu rezervnih oficira. Na Baniji su bila evidentirana 754 rezervna oficira. Od njih 601 je imao kolu rezervnih oficira, 153 su inove dobili na druge naine. Od onih koji su imali kolu rezervnih oficira samo je devet bilo na dunosti komandira osnovnih jedinica. Oko 60% onih koji nisu imali kolu rezervnih oficira bili su na komandirskim dunostima.

Na kursevima za dunosti komandira vodova, eta i baterija koji su odravani u nastavnom centru meu polaznicima je bilo do 15% onih koji su imali kolu rezervnih oficira. Ostali su bili vojnici bez inova ili rezervni oficiri sa inovima, ali bez kole rezervnih oficira.

Rad rezervnih vojnih stareina nije adekvatno vrednovan u Srpskoj vojsci Krajine, ali ni od strane drutvenih faktora u Republici Srpskoj Krajini. Zanemarivana je injenica da u komandovanju jedinicama nema razlike izmeu aktivnih i rezervnih vojnih stareina. I jedni i drugi su neprekidno u jedinicama, reavaju iste probleme. Rad rezervnog vojnog stareine iz nekih predrasuda ili neznanja manje je cenjen nego rad aktivnog. Rezervne vojne stareine su u 1991. i 1992. godini odigrale presudnu ulogu u borbi sa hrvatskim jedinicama. ak se iz nekih razloga i izbegavalo da se to javno prizna. Kao da bi to umanjilo znaaj uspeha vojske u celini.

Moral u Srpskoj vojsci Krajine

Na maehinski odnos prema rezervnim vojnim stareinama ukazuje itav niz injenica. Tako je, pri upuivanju u oficirsku kolu u Centar vojnih kola "Rajko Bala" u Banjaluci, meu polaznicima bilo ak i rezervnih oficira sa inom kapetana. Po zavretku kolovanja i oni su "unapreivani" u in potporunika, iako su neki od njih doli sa dunosti komandanata bataljona ili diviziona. To, naravno, nikoga nije moglo motivisati da vri dunost komandira jedinice u ratu. Rezervne stareine u Srpskoj vojsci Krajine, sa vie nego bednim primanjima, nisu mogli da izdravaju porodicu, zbog ega su bili primorani da "bee" iz vojske, i da egzistenciju obezbeuju na druge naine, ukljuujui se ak i u verc. S druge strane, rezervnim vojnim stareinama se tolerisalo ono to je nespojivo sa au rezervnog oficira. Tako je jo 1991. godine jedan broj rezervnih oficira odbijao da komanduje vodom ili etom - baterijom. Zbog toga im nisu oduzimani inovi i nisu javno igosani. Nekima je omoguivano skidanje sa dunosti u jedinicama i odlazak na radnu obavezu.

Status podoficira i oficira koji su zavravali kolovanje u podoficirskoj i oficirskoj koli u Centru vojnih kola "Rajko Bala" Vojske Republike Srpske u Banjaluci postao je predmet obrauna monika, kojima je trebalo da bude svetinja, pomo i podrka Srpskoj vojsci Krajine. Prvobitno je usvojeno reenje da ta kategorija stareina u Srpskoj vojsci Krajine dobije status aktivnih vojnih lica. Dogovoreno je da im plate obezbeujje Vojska Jugoslavije (SRJ). To je i bio najvaniji motiv ljudi koji su se opredeljivali da preko traenog kolovanja steknu status aktivnog vojnog lica. Ali, dogovor nije potovan. Ni posle zavretka kolovanja dve generacije podoficira i oficira oni nisu mogli da dobiju svoje plate. Tretirani su u svemu kao aktivna vojna lica ali bez plata. Ta kategorija stareina je ostavljena na milost i nemilost stihije rata.

Traeno je da rade dan i no, da uestvuju u borbenim dejstvima, da pripremaju i obuavaju vojnike za odbranu, a da ne dobijaju plate. Svi su ih lagali, od komandanata do poslednjeg personalca. Moralna je tragedija to se ukorenila politika da se stareine laima "plaaju" za najasniju slubu narodu. Lai su poivale na obeanjima Beograda da e navedenu kategoriju stareina plaati Vojska Jugoslavije. Ta odluka nije realizovana samo zato to je nadleni organ Ministarstvo odbrane SRJ utvrdilo da "navedena kategorija aktivnih vojnih lica nema visoku spremu". udnog li licemerja kad se i pre njihovog polaska na kolovanje, u vreme velikih obeanja, znalo sa kakvim e se diplomama vratiti i rasporediti na dunosti.

Takav odnos prema stareinama po ugovoru, a pogotovu prema stareinama koji su zavrili kolovanje u Banjaluci, predstavlja direktan udarac na Srpsku vojsku Krajine i njeno osposobljavanje. Okolienje RSK da to rei i stalno izgovaranje prevarom iz Beograda ne samo to kazuje da ne funkcionie krajika pravna drava, nego da u njoj nedostaju ast i potenje.

Stanje discipline uzima se kao jedan od vanih pokazatelja u oceni i procenjivanju morala komandi i jedinica. Mada su o moralu u Srpskoj vojsci Krajine izricane pozitivne ocene, to se ne bi moglo rei i za stanje discipline. Ona je esto naruavana od strane svih kategorija pripadnika Srpske vojske Krajine. Opta je pojava bila da se nedisciplina vie tolerisala nego to se popravljala. Najee je u pitanju bila samovolja. Nepotovanje onoga to je nareeno vodilo je u sukobe. Rogobatnost nije nailazila na osudu. Izbegavalo se zameranje iz straha od olake upotrebe i potezanja oruja.

U arhivama komandi sauvano je na desetine primera destruktivnog ponaanja (maltretiranja potinjenih, uzimanje goriva, municije i drugih materijalno- tehnikih sredstava pod pretnjom orujem).

Pojedine stareine su omalovaavale institucije i sve oficire na viim dunostima u vojnoj organizaciji. I takvima se najee gledalo kroz prste, a njihova samovolja i krivina dela koja su inili nisu stavljana pod udar zakona i vojnih propisa.

Uoavana je i podvojenost meu stareinama u nekakvom razvrstavanju na "partizane" i "etnike". Pokuavano je u vie navrata da se u Srpskoj vojsku Krajine ubaci klica razdora po tom tobonjem kriterijumu. Bila je to gola ali popaljiva parola kojom se moglo uticati na jedinstvo vojske, pa i naroda. Svi oni koji su se po toj "osnovi" zalagali za podele, bili su za srpski narod u RSK neprijatelji kao to su Franjo Tuman i njegova soldateska. U Krajini je sreom postignuta saglasnost po tom "pitanju", pa su izbegnuti raskoli.

Komandovanje je uglavnom bilo nemono i nesposobno (neosposobljeno) da reava probleme nediscipline. Tome su doprinosili uslovi ivota i izvravanja borbenih zadataka vojnika i stareina, kao i nedostatak propisa adekvatnih ratnoj situaciji. Glavni tab Srpske vojske Krajine u takvim sluajevima, kao po pravilu, neadekvatno reaguje. Uglavnom upuivanjem saoptenja javnosti, u kojima se navode konkretni primeri nediscipline, a pre svega oni koji su imali za posledicu ranjavanje ili pogibiju. Apelovanja na borce i stareine da budu disciplinovani nisu mogla nita promeniti osim to su uznemiravala graane i pripadnike Srpske vojske Krajine do kojih su stizali apeli.

Javnosti su se saoptenjima obraali pojedini krizni tabovi optina. U njima se uglavnom govorilo o hapenjima pojedinih pripadnika Srpske vojske Krajine, MUP ili dravne bezbednosti, sa navoenjem konkretnih nedela ili zbog naruavanja zakona i reda. Neki e se karakterisati kao lica koja su se "otela kontroli". Saoptavae se osude i izricati pretnje. Ni svakojake ucene nisu bile retkost. Naalost, neke su i ispunjavane. Na primer, deavalo se da zatvoreni prekritelj zakona zahteva da razgovara sa ministrom unutranjih poslova, sa predsednikom vlade ili nekom drugom linou.

Samovoljna ponaanja pojedinaca i grupa demonstrirana su i napadima i ugroavanjem ivota graana nesrpske nacionalnosti. To se naroito deavalo posle napada hrvatske vojske na pojedine delove RSK (Maslenica, Divoselo, Teslingrad...). To e navesti predsednika RSK Gorana Hadia da izda naredbu sa ciljem da se sprei iseljavanje lojalnih graana hrvatske nacionalnosti. Glavni tab Srpske vojske Krajine e pokuati da neto i sam uradi. U nareenju za fiziku zatitu graana nesrpske nacionalnosti, od 16. juna 1993. godine, stoji: "U redovima Srpske vojske Krajine, pored najveeg dijela pripadnika srpskog naroda, bori se i manji deo graana nesrpske nacionalnosti. Neki od njih nalaze se u redovima srpskih branilaca od samog poetka rata na ovim prostorima, ispoljavajui potpunu lojalnost srpskim vlastima, hrabrost u borbi i solidarnost sa stradanjem naeg naroda. Kao takvi, stekli su potpuno povjerenje svojih saboraca i starjeina jedinica. S obzirom da su potpuno lojalni graani nae drave, smatramo da im je i ubuudue mjesto u naoj vojsci, i da je potpuno logino da njihove porodice nastave da ive na naim prostorima. Meutim, u posljednje vrijeme uestale su pojave uznemiravanja, maltretiranja i fizikog zlostavljanja pojedinaca i cijelih porodica nesrpske nacionalnosti, posebno Hrvata u zoni odgovornosti naih jedinica..".

Nedisciplina se pojavljivala u raznim oblicima i modalitetima. Na tom planu postignuto je pravo bogatstvo raznih iskustava. Tako su povremeno injeni pokuaji da se postavljaju zahtevi komandovanju iza kojih su stajale cele jedinice. Tako je 15. marta 1993. "Vojska 1. oklopnog bataljona" uputila odreene zahteve na adrese: Komande 1. oklopnog bataljona, 1. operativne grupe komande 7. korpusa, Glavnog taba Srpske vojske Krajine i Vlade RSK. Pored ostalog, ta "vojska" je traila smenu komandanta bataljona i njegovo liavanje ina. Pri postavljenju njenog komandanta ta "vojska" trai da se konsultuje. Meu zahtevima su i "ukidanje rezervnog sastava milicije", zatim donoenje vojnog zakona i njegovo stupanje na snagu odmah. Navedeni zahtev je zavren reenicom: "Smrt profiterima i ustaama".

Bio je ovo primer u kome vojnici reaguju odvojeno od svojih stareina. To je ujedno i potvrda loeg funkcionisanja sistema komandovanja. Oito je da vojnici zapaaju postojanje problema i da veruju da stareine ne ele da ih reavaju.

Tri meseca kasnije, juna meseca 1993. godine, doi e do reagovanja Benkovake brigade. Komanda ove brigade organizovala je miting, kao skup predstavnika naroda i vojske optine Benkovac. Upueni su pozivi najodgovornijim pojedincima iz dravnog vrha i Glavnog taba Srpske vojske Krajine. Tekst poziva na miting je glasio: "Obraamo vam se sa zahtevom naroda i vojske benkovake optine da se odazovete i prisustvujete skupu koje bi civilne i vojne vlasti organizovale sa predstavnicima naroda i jedinica. Dogaaji koji su se deavali poslednjih nekoliko meseci doveli su do veoma teke i sloene situacije, kako kod stanovnitva tako i kod pripadnika nae jedinice. Svakodnevno su stareine ove brigade i predstavnici civilnih vlasti izloeni mnogim problemima i pitanjima na koja niti smo kompetentni, niti smo u mogunosti da odgovorimo.

Vojsku i stanovnitvo optereuju mnogi nagomilani problemi i pitanja tako da je dolo do znatnog pada morala zbog iscrpljenosti od dugog rata, kao i nepoznavanja konanog cilja, te sumnji u konaan ishod rata, jer nema zdravog kontakta naroda i vladajuih struktura".

Pripadnici Benkovake brigade traili su odgovore na vie pitanja a posledice su porazi u borbama za Maslenicu i Ravne Kotare, januara i februara 1993. godine. Traeno je da se na miting doe sa odgovorima na pitanja kao to su: ko je odgovoran za gubitak teritorija; zato mobilizacija nije pravovremeno izvrena; da li su sela Crno, Murvica, Savkovi, Islam Latinski, Islam Grki i Kai izgubljeni izdajom; da li e biti podrke SRJ; ta se preduzima protiv onih koji su pobegli iz RSK; koji je krajnji cilj u ovom ratu, kako e se, kada i na koji nain rat zavriti; zato se pojedini artikli iz humanitarne pomoi nalaze u slobodnoj prodaji u trgovini...

Insistiranje na konkretnoj odgovornosti rezultat je stanja i raspoloenja branitelja Krajine ali i opravdanih prigovora na raun onih koji rukovode dravom i vojskom.

Kada se jedna nacionalna grupacija nae u poziciji u kojoj su se nali Srbi u Hrvatskoj 1991. godine, od kljunog je znaaja organizovanost stanovnitva i spremnost graana da se suprotstave opasnostima koje neminovno slede. Zadatak je drave i svih njenih institucija da utiu i omogue pozitivno ponaanje stanovnitva prema ciljevima borbe za sopstveni spas i egzistenciju. Narod je pozivan na ustanak, koji je zapoeo aktivnostima milicije kad su Hrvati pokuali da je razoruaju. Graanima su davana razna obeanja, kako od onih koji su rukovodili otporom u Krajini, tako i od oficijelne vlasti Srbije i "krnjeg" Predsednitva SFRJ, kasnije i SRJ. Stvarala se slika o brzoj pobedi nad ustaama i opstajanju Krajine u Jugoslaviji. Prenaglaavano je pravo Srba da odluuju o sopstvenoj sudbini kao i spremnost Srbije da pomogne borbu Krajine sa Hrvatskom. Takav nastup prema narodu sejao je iluzije i lane nade o brzoj i lakoj pobedi.

Nagomilani problemi

Srbima u Krajini se govorilo da Hrvati ni pod kakvim uslovima ne mogu uspostaviti vlast nad srpskim etnikim prostorima. Nije se ukazivalo na probleme, tekoe i rtve koje Srbi u toj borbi moraju podneti. Bilo je daleko od svesti Srba da mogu opstati samo ako su spremni da se sami bore i da uz velike rtve istraju u borbi do konanog reenja. Nije se govorilo o iskuenjima kojima se narod neminovno mora izloiti.. Bilo je i zavaravanja poput tvrdnje da e rat biti zavren za pola godine do godinu dana, da e u borbama uz Srbe u Krajini biti Srbija, da e u borbi za spas Srba u Krajini uestvovati i Vojska Republike Srpske i sl. Kako je proklamovano sve vie odmicalo od stvarnog mnogi roditelji su se trudili da svoju decu sklone u Srbiju. Mnogo se i vojnih obveznika nalo u Srbiji, gde ih je od nasilnog povratka titio zakon. U Krajini su ostajali prvenstveno oni koji su tu izbegli sa prostora pod kontrolom hrvatske vlasti i ljudi starijih godita. Roditelji su ostajali u RSK da za sinove uvaju imovinu do konane pobede. Takvi roditelji su verovali da pobedu treba da donesu neki drugi Srbi, iz Srbije, a ne njihovi sinovi. Zbog masovnog odlaska vojnih obveznika iz RSK u Srbiju, jedinice koje su formirane u RSK bile su sa krajnje nepovoljnom starosnom strukturom. Prosena starost ete-baterije u Srpskoj vojsci Krajine iznosila je 48 godina. Pojedine brigade su imale prosenu starost svog sastava ak i iznad 50 godina.
Nizak moral naroda i vojske
Nepostojanje jasne nacionalne politike. - Oteano organizovanje stanovnitva i motivisanje boraca za borbu. - Graani su negativno reagovali na bilo kakvo upuivanje "svojih" vojnih obveznika na ratita van svojih optina. - Agresija Hrvatske na Zapadnu Slavoniju i njena okupacija pokopali su i poslednju nadu u mogunost uspenog suprotstavljanja RSK hrvatskoj oruanoj sili. - Posle tragedije u Zapadnoj Slavoniji narod vie nikome nije verovao



Nepostojanje jasne nacionalne politike i konanih ciljeva koji se oruanim otporom ele i mogu ostvariti oteavalo je organizovanje stanovnitva i motivisanje boraca za borbu. Oruano organizovanje ostalo je od odlaska JNA iz RSK (maj 1992. godine) do konanog poraza (avgust 1995) na najniem i poetnom nivou.

U teritorijalnoj vojnoj organizaciji graani su se vezivali za svoja mesta i sela pa je bilo teko da se odatle bilo gde pokrenu. Jedva da se mogao oekivati uspeh u pokretanju vojnih obveznika van teritorija matinih optina. Svaka stopa izvan sopstvenog atara tretirana je kao tua. Teko da se iko hteo boriti izvan svoga praga. Zato je upuivanje jedinica sa prostora jedne optine u drugu ili jedne regije u drugu praktino bilo nemogue. Tome su se suprotstavljali kako vojni obveznici, tako i celokupno stanovnitvo. U praksi se nijedna formacijska jedinica zonskog i operativnog nivoa, nije kao celina mogla uputiti sa "svoje" teritorije na drugu, da bi uzela uea u borbenim dejstvima. Umesto formacijskih jedinica pristupilo se obrazovanju privremenih formacijskih sastava. Ti sastavi su formirani od ljudstva koje je uzimano iz raznih jedinica. Formiranje je trajalo od dva do pet dana. Uz mnogo molbi i raznih obeanja delimino se u tome uspevalo. A kad god su takvi sastavi dovoeni na prostore gde se izvode borbena dejstva, njihovo ljudstvo uopte nije bilo motivisano za borbu, i oportuno se ponaalo. Izbegavanje borbe manifestovano je kolektivnim odbijanjem nareenja, kao i pojedinanim ili grupnim samovoljnim naputanjem zona borbenih dejstava.

Nedisciplina uzima maha

I graani su negativno reagovali na bilo kakvo upuivanje "svojih" vojnih obveznika na ratita van svojih optina. Posebno je bio vidan otpor pokretanju vojnika i jedinica iz istonog dela RSK. Tolerisanje takvog ponaanja graana i nemo da se presee borbena opstrukcija imalo je krajnje negativne posledice po ukupnu sposobnost odbrane. ak je i neizbebno obuavanje vojnika- regruta predstavljano kao teko reiv problem za Teritorijalnu odbranu, odnosno Srpsku vojsku Krajine. Ratna situacija, stalna dejstva neprijateljske artiljerije po RSK, nedostatak stareinskog kadra za planiranje, organizaciju i rukovoenje borbenom obukom, kao i neraspolaganje materijalnom bazom za obuavanje, uslovljavali su da se regruti iz RSK upuuju na obuku u nastavne centre Vojske Jugoslavije. Ta odluka brzo je postala predmet svakojakih spekulacija.

Reakcije roditelja bile su bune i nepromiljene, esto podrane i od onih graana koji nisu imali decu na obuci u Vojsci Jugoslavije. Reakcije roditelja prenete su i na vojnike-regrute. Nezadovoljstvo je iskazivano tako to je odbijano polaganje sveane obaveze, traena je kraa obuka od one koja je praktikovana u Vojsci Jugoslavije. Insistiralo se na drugaijoj uniformi i "adekvatnijim" oznakama na kapama. Pojedinci su samovoljno naputali jedinice i prostor SRJ i vraali se kui u Krajinu. Roditelji i ostali graani su najee podravali takva ponaanja. Organi vlasti nisu nita inili da se sprei takva nedisciplina, koja je sve vie uzimala maha. U svemu tome, vojne vlasti su bile nemone. Obilasci vojnika na obuci i ubeivanja nisu dali skoro nikakav rezultat. U prvoj polovini 1994. godine naelnik Generaltaba Vojske Jugoslavije, posle brojnih pritubi od komandi u ijim jedinicama je izvoena obuka, nareuje da se sa prijemom regruta iz RSK prekine (izuzev jednog broja regruta tzv. kritinih specijalnosti).

Poetak obuke regruta u jedinicama Srpske vojske Krajine u prvi mah je naiao na dobar prijem kod graana. Ali, ve u toku obuke prve (julske) generacije vojnika (1994), stiu zahtevi za skraivanje obuke i vraanje vojnika-regruta u matine optine. Roditelji su sa svih strana zahtevali da im se deca vrate to blie kui. Zahteve roditelja podrali su organi vlasti u optinama, a nedovoljno promiljeno su prihvaeni i od tadanjeg komandanta Glavnog taba Srpske vojske Krajine i predsednika RSK. O posledicama moe se suditi i po potonjim dogaajima.

Od vojnika koji su zavravali obuku u Srpskoj vojsci Krajine vren je izbor kandidata za kolu rezervnih oficira. Dok vojnici nisu znali da e posle obuke ii u svoje optine, u kolu rezervnih oficira mnogi su se dobrovoljno prijavili. To je omoguavalo izbor najboljih i najsposobnijih. Ali, kada se saznalo da e vojnici na kraju obuke ii u jedinice na prostorima svojih optina, masovno su odustajali od ranije izjavljenih elja da se koluju u koli rezervnih oficira. Stizali su, zatim, novi zahtevi.

Kada je u centrima Srpske vojske Krajine poela obuka druge partije regruta, dolo je do pritiska roditelja da se njihova deca ne upuuju na obuku van mesta ivljenja, to je, praktino, bilo neizvodljivo. Naroito je jak otpor pruan grupisanju regruta za obuku u garnizonu Knin. Najvei otpor je dolazio sa Banije i teritorija Istone Slavonije, Zapadnog Srema i Baranje. Tako roditelji sa Banije u maju 1995. godine organizuju pravu pobunu, blokiranjem puteva i podizanjem barikada. Ni brojni sastanci sa komandama brigada i korpusa nisu mogli privoleti roditelje da popuste. Znali su se i razlozi.

O borbenom, ratnom angamanu Knina i Kninjana, vladalo je veoma loe miljenje na celoj teritoriji RSK. Smatralo se da Knin nije dovoljno aktivan u borbi, da je najvie osloboenih od vojne obaveze sa prostora Knina, i da odatle jo nije upuena ni jedna jedinica za pomo na drugim prostorima.

Agresija Hrvatske na Zapadnu Slavoniju i njena okupacija, pokopali su i poslednju nadu u mogunost uspenog suprotstavljanja RSK hrvatskoj oruanoj sili. U narodu je dolo do protesta kojim se iskazivalo opte nezadovoljstvo i krajnje nepovernje u vlasti i Vojsku Republike Srpske Krajine. pasivan odnos Srbije, odnosno SRJ i Republike Srpske, prema agresiji Hrvatske izazivao je nedoumice i zaprepaenje. Traeni su odgovori na mnoga pitanja. Kako objasniti injenicu da dravna televizija Srbije, na dan agresije na Zapadnu Slavoniju, nije o tome obavestila javnost. Zar se u samo 23 sekunde, u veernjem TV dnevniku, opisuje tragedija i egzodus Srba iz Zapadne Slavonije? Zar Vojska Jugoslavije i Vojska Republike Srpske nisu htele ama ba nita da uine da bi se spreila agresija na narod koji se nije mogao odbraniti?

Vlasti i vojni vrh RSK nisu ni pomiljali da narodu saopte istinu. Zavaravanje je nastavljeno po ranijem scenariju, maltene kao da se nita strano nije desilo. Jedno od esto postavljanih pitanja glasilo je - zato se narodu iz Zapadne Slavonije, ako se ona nije htela braniti, nije dozvolilo da se iseli? Tokom 1993. i 1994. godine poprilino ljudi iz Zapadne Slavonije se iselilo, ali je kasnije iseljavanje brzo onemogueno. Reeno je da e se Zapadna Slavonija braniti po svaku cenu i da e u odbrani uestvovati Vojska Jugoslavije i Vojska Republike Srpske. Takve tvrdenje imale su toboe i podlogu u postojeim planovima za odbranu Zapadne Slavonije.

Posle tragedije u Zapadnoj Slavoniji narod vie nikome nije verovao. Porasla su iseljavanja sa svih prostora zapadnog dela RSK. Oficijelni organi RSK (civilni i vojni) spreavali su iseljavanje, sluei se i zavaravanjem uz uporne tvrdnje da e se RSK braniti i da e Vojska Jugoslavije sigurno uestvovati u spreavanju hrvatske agresije na "ostatak" RSK. Oni koji su narod ubeivali da ostane na svojim ognjitima bili su u sutini laovi i dvolinjaci, jer e istovremeno svoje porodice smestiti daleko od Krajine. Svakodnevne su bile intervencije sa najvieg nivoa, da se odreenim ljudima odobri odlazak u Srbiju navodno zbog neizbenih i neodlonih poslova, odakle se, naravno, vie nisu vraali.

Tipian je i primer optine Obrovac. Zvanini organi vlasti pokrenuli su akciju za kolektivno iseljavanje naroda. Nosilac akcije bila je Skuptina optine. Akcija je inicirana od pojedinaca iz Skuptine i Vlade RSK, sa ciljem da se krivica za pad Zapadne Slavonije adresira samo na predsednika RSKMilana Martia i na Srpsku vojsku Krajine. Otuda je delegacija Obrovca traila hitan prijem kod komandanta Glavnog taba Srpske vojske Krajine generala Mila Mrkia. On je to odbio, pa je zatraen prijem kod predsednika RSK Milana Martia. I on izbegava da se sretne sa takvom delegacijom. "Izlaz" je naen tako to je 8. juna 1995. godine delegaciju primio ef vojnog kabineta predsednika RSK, general Milan eleketi. On e zabeleku o razgovorima sa delegacijom proslediti Glavnom tabu Srpske vojske Krajine, sa svojim miljenjem "da treba uvaiti njihovu ozbiljnu zabrinutost i razmotriti slabosti vojne organizacije na koje ukazuju".

Nakon svega i mnogih meupoteza, dolo je do sastanka u skuptini Obrovca, kome su prisustvovali predstavnici Optine, sve stareine Obrovake brigade, predstavnici Komande Dalmatinskog korpusa, Ministarstva odbrane i Glavnog taba Srpske vojske Krajine. Iz nastupa predstavnika vlasti video se pokuaj da se dokae kako je Obrovaka brigada u "haotinom" stanju i da ona ne moe zatiti narod ako Hrvatska napadne Obrovac. Na primedbe da obrovaka vlast nije realizovala nijednu svoju obavezu prema odbrani, odgovoreno je tobonjim nedostatkom i propustima u zakonima i propisima. Pravo stanje stvari nije se htelo javno priznati.

Bilo je vie nego oigledno da su dogaaji u Zapadnoj Slavoniji deprimirajue uticali na narod i vlast Obrovca. Strah je postao dominantan. Meutim, nesporne su i injenice da su ulice Obrovca uvek pune oficira i vojnih obveznika. Vie ih je na ulici nego na poloajima. Ako se i sa takvim ponaanjem trae garancije da e graani biti sauvani od ustake agresije, koa e to zaustaviti Hrvatke kad krenu u napad.

elnici optine tvrde da je 60 posto graana spakovalo kofere za beaniju. Postavljaju na desetine pitanja, vide greke, propuste i izdaju u svemu. Sve je propust. Nema ansi ni za ta!

Stareine iz Obrovake brigade govorile su ono to misle i ne pokuavajui da poriu ocene i miljenja predstavnika optine. Porunik Lazo Vukevi poto je sa ponosom naglasio da je bio borac generala Ratka Mladia, prvo se upitao: "ta i kome ovo radimo?" Neshvatljivo mu je da "gubimo teritoriju a unapreujemo stareine". I on tvrdi da su izbeglice na teritoriji obrovake optine u nemoguoj situaciji. Zatim saoptava da je sa prostora Obrovca u SRJ otilo 116 vojnih obveznika. Istie zloupotrebu vojne obaveze.

Porunik Duan Joki, komandant bataljona, trai energiniju borbu protiv mafijaa, i tvrdi: da nedostaje zajednika i jedinstvena borba protiv dezertera. Kae da u bataljonu ima etu bolesnih. Podsea da se vojska mora obui, nahraniti i platiti. Ukazuje da je privoenje pobeglih i neodazvanih vojnih obveznika - slabo, zatim da je u brigadi manje komandovanja a vie dogovaranja i da stanje borbene gotovosti jedva zadovoljava. U porastu je otpor uspostavljanju reda i discipline.

Kapetan prve klase Radivoj Paravinja, komandant Obrovake brigade, govorio je po onoj narodnoj "bez dlake na jeziku". Izrazio je spremnost da u "svakom trenutku preda brigadu boljem i sposobnijem", jer se "nakomandovao". Govorei o stareinama u svojoj brigadi, naglasio je da je najmanje sposobnih da izvode obuku vojnika i jedinica. Po njemu, "dezerteri su problem koji Srpsku vojsku Krajine vuku u poraz". Ocenjuje da je "sve vea upotreba alkohola koju je nemogue kontrolisati..". Tvrdi da o invalidima i lanovima porodica poginulih niko ne brine, da o borcima uopte ne postoji organizovana briga, zatim da ne rade kole i privreda, da radna obaveza nije regulisana na nain koji bi bio prihvatljiv. Pita kako se na radnoj obavezi moe raditi dnevno samo po 8 asova, biti slobodan subotama i nedeljama i imati platu od 500 dinara, dok u isto vreme vojni obveznik provodi na poloaju dan i no i prima samo 40 do 50 dinara.

Iz sadraja i prikazanog stanja, lako se moe uoiti zato je nizak moral naroda i vojske, i otkud najave onoga to e se desiti 4. i 5. avgusta 1995. godine. Ovakav nastup organa vlasti optine Obrovac, poetkom juna 1995. godine, predstavljao je pripremu i generalnu probu za evakuaciju naroda i vojske, do koje e doi nepuna dva meseca kasnije. Stvoreni su uslovi da se lako i na mig, narod moe pokrenuti sa svojih ognjita. Oigledno je da su ovakve "pripreme i generalke" bile efikasnije i ubojitije nego sva hrvatska ubojna sredstva.


Vojnici i stareine Srpske vojske Krajine bili su predmet neprekidnog propagandno-psiholokog delovanja Hrvatske. Nisu bili pripremani da se tome odupru niti je stareinski kadar bio osposobljen da se uhvati ukotac sa raznim psiholokim dejstvima na svest i volju vojnika. Praktino, nisu znali da zatite ni sopstvenu linost.

Propagandno delovanje Hrvatske i njene vojske bilo je osmiljeno a baziralo se na dobro prouenom stanju i poloaju pripadnika Vojske Republike Srpske. Uz uee i pomo propagande svojih sponzora i mentora, Hrvatska je i te kako uspevala da porazno utie na svest srpskog vojnika i stareine. Znala je i umela, pre svega, da iskoristi i pojaa konfuziju u svesti pripadnika Srpske vojske Krajine koji su stvarali tzv. unutranji faktori. Nacionalna nesloga bila je dominantna, a stranake politike su svakodnevno ubijale volju za otporom i suprotstavljanjem neprijatelju. Psiholoko stanje u srpskoj vojsci bilo je velika nepoznanica za celokupno komandovanje Vojskom Republike Srpske kao i za one koji su vodili dravnu politiku. Emocije i emocionalna stanja pripadnika Srpske vojske Krajine nisu bila razmatrana ni na jednoj instanci komandovanja. Olako se prelazilo preko svega to je stvaralo emocionalni naboj srpskog vojnika i stareine ili to ga je totalno demotivisalo.

Slino je i kad su u pitanju problemi zamora, apatije, rezignacije... Nisu esto uvaavana ni bioloka ogranienja to je, uz iscrpljenost ubijalo i volju, jednom reju umrtvljavalo i demotivisalo ljudstvo. Vojnik se takorei mehaniki kretao, radio i ponaao onako kako mu je nametano. Preduzimljivosti i samoinicijative stalno je manjkalo. Nedostajala je briga i za sopstvenu sigurnost, za socijalno troenje vremena. Sa ljudstvom nije izvoena obuka niti neke druge vojnike aktivnosti. Jednom reju, vojnik je bio preputen sam sebi, pretvarajui se u pasivnog posmatraa stanja oko sebe. Povremeni obilasci ekipa iz pretpostavljenih komandi nita bitno nisu menjali. Deurstva se otaljavaju, pri emu veina spava. Rauna se na onu nedopustivu - valjda e nas neko upozoriti, sigurno e neko primetiti ako ta bude... Upotreba alkohola je esta i malo je onih koji ne piju. Stvara se navika da alkohol oputa a ne otupljuje i uspavljuje. Kad se sve to sabere, praktino, vojnik ivi kao poluvojnik. Ono to ne moe da izbegne, ini tako tek da se otarasi obaveze - traljavo, bezvoljno, povrno, polovino. Ne uzbuuje ga prekor. Ne bi ga mnogo radovala ni pohvala da je nekim sluajem i zaslui. Dok izvrava dobijeni zadatak, trudi se da uloi to manje a jedina ozbiljna preokupacija mu je kada e istei vreme da moe da krene kui. Desi li se da vojnik i neto posebno dobro uini, to ostali ili ne primeuju ili ne cene. Nedostaju zvanja i autoritet stareine, kao strunjaka i oveka, da bi svaki zadatak koji vojnik izvrava uao i u njegovu svest. Otuda i pomisao na komesare iz partizanskih jedinica ali bez ondanje ideologije i sa novim jasnijim nacionalnim ciljevima.

Ni rat ni mir

Borac sa navedenim karakteristikama je proizvod neosmiljenog vojnikovanja u uslovima "ni rata ni mira". On je i subjekat i objekat nevojnikog ivota i ponaanja. Nepreduzimanje mera da se stanje popravi gasi u vojniku volju i motivaciju da boravi u jedinici. Otuda se izlaz trai u neopravdanom bolovanju ili u nastojanju da se oglasi nesposobnim za vojnu vebu. U tome su, naravno, neophodni sauesnici u liku nesavesnog lekara.

Vojnik Srpske vojske Krajine bio je okovan i oiglednom nebrigom. Niko ga ne pita kako mu je porodica. Sa trideset dinara plate ne moe se preiveti. Kako se snai? Niko i ne pokuava da mu objasni dokle e trajati beda u kojoj ivi i ta e biti posle. Ne nudi mu se nita bolje. Nema ni propagandnog "ulivanja optimizma". Bie kako bude, a vojnik vidi i osea da je sve gore. Niko ne brine o ranjenim i porodicama poginulih vojnika. Ostavljanje ranjenih i poginulih u toku trajanja borbenih dejstava vojnik smatra najveom nebrigom prema oveku uopte. Sme li sebi dopustiti da mu se tako neto dogodi? Kad ga takve misli spopadnu i preokupiraju, jasno je da od takvog borca nema vajde. Moe se zato i zakljuiti da su vojniku Srpske vojske Krajine bili najugroeniji svest i volja. Manji je rizik bio od hrvatskih puaka i topova.

 

[Krajina-Force]

Peta strana

Ni rat ni mir
Vojnik Srpske vojske Krajine bio je okovan i oiglednom nebrigom. - Niko ne brine o ranjenim i porodicama poginulih vojnika. - Stareine su zbog malobrojnosti imale isuvie zaduenja i obaveza. - Mnogi su dobijali zadatke za koje nisu kolovani i osposobljeni, niti poseduju neophodno iskustvo. - Samoranjavanja i samoubistva su bila u stalnom narastanju. - Dominirala je nedisciplina



Kad se sve to sabere, praktino, vojnik ivi kao poluvojnik. Ono to ne moe da izbegne, ini tako tek da se otarasi obaveze - traljavo, bezvoljno, povrno, polovino. Ne uzbuuje ga prekor. Ne bi ga mnogo radovala ni pohvala da je nekim sluajem i zaslui. Dok izvrava dobijeni zadatak, trudi se da uloi to manje a jedina ozbiljna preokupacija mu je kada e istei vreme da moe da krene kui. Desi li se da vojnik i neto posebno dobro uini, to ostali ili ne primeuju ili ne cene. Nedostaju zvanja i autoritet stareine, kao strunjaka i oveka, da bi svaki zadatak koji vojnik izvrava uao i u njegovu svest. Otuda i pomisao na komesare iz partizanskih jedinica ali bez ondanje ideologije i sa novim jasnijim nacionalnim ciljevima.

Borac sa navedenim karateristikama je proizvod neosmiljenog vojnikovanja u uslovima "ni rata ni mira". On je i subjekat i objekat nevojnikog ivota i ponaanja. Nepreduzimanje mera da se stanje popravi gasi u vojniku volju i motivaciju da boravi u jedinici. Otuda se izlaz trai u neopravdanom bolovalnju ili u nastojanju da se oglasi nesposobnim za vojnu vebu. U tome su naravno, neophodni sauesnici u liku nesavesnog lekara.

Vojnik Srpske vojske Krajine bio je okovan i oiglednom nebrigom. Niko ga ne pita kako mu je porodica. Sa trideset dinara plate ne moe se preiveti. Kako se snai? Niko i ne pokuava da mu objasni dokle e trajati beda u kojoj ivi i ta e biti posle. Ne nudi mu se nita bolje. Nema ni propagandnog "ulivanja optimizma". Bie kako bude, a vojnik vidi i osea da je sve gore. Niko ne brine o ranjenim i porodicama poginulih vojnika. Ostavljanje ranjenih i poginulih u toku trajanja borbenih dejstava vojnik smatra najveom nebrigom prema oveku uopte. Sme li sebi dopustiti da mu se tako neto dogodi? Kad ga takve misli spopadnu i preokupiraju, jasno je da od takvog borca nema vajde. Moe se zato i zakljuiti da su vojniku Srpske vojske Krajine bili najugroeniji svest i volja. Manji je rizik bio od hrvatskih puaka i topova.

Nestruan rad

to se stareina Srpske vojske Krajine tie jasno je da su zbog malobrojnosti imali isuvie zaduenja i obaveza. Od njih se oekivalo da urade i ono to je nemogue, za ta ne postoje uslovi. Mnogi su dobijali zadatke za koje nisu kolovani i osposobljeni, niti poseduju neophodno iskustvo. Mnogi komandiri odeljenja su obini vojni obveznici, bez desetarskog kursa, bez obuke i osposobljavanja. Zato oni praktino i ne komanduju, ve se dogovaraju sa vojnicima i mole ih da izvre zadatak. Komandiri vodova su najee vojnici bez ina, razvodnici, desetari i vodnici koji su unapreivani po raznim osnovama. Nisu osposobljeni da komanduju vodom u borbi. Komandiri eta su najee vodnici i potporunici, i retko ima poneki porunik koji nije ni pomiljao da e komandovati etama. Malo je stareina po ugovoru, i vrlo mali broj njih je zavrio kolu rezervnih oficira. Komandanti bataljona i diviziona su rezervne vojne stareine, veina bez zavrene kole rezervnih oficira. Njihove aktivnosti su neredovne i nepotpune; obavljaju ih povrno i nikad od poetka do kraja. Jednom reju odlikuje ih nestruan i neplanski rad pa zato i nema pozitivnih efekata.

Stareine veinom kontaktiraju sa vojnicima koji gree, slabo rade ili prave probleme. Dobri vojnici su zanemareni. Njih ne vide, ne podstiu i ne istiu. Tako se ono to je dobro zapostavlja i ne primeuje. Moe se zato i zakljuiti da su iskustva stareina, od znaaja za uspeh komandovanja, bila razliita, a u celini vie skromna nego dovoljna u odnosu na potrebe. Oko 50 posto stareina je uestvovalo u borbenim dejstvima tokom 1991. godine i kasnije. Najvei broj stareina bio je bez iskustva u izvoenju borbene obuke sa vojnicima i jedinicama, pa su zato i izbegavali da prihvate takve zadatke.

Pozicija vojnika i stareina u Srpskoj vojsci Krajine nije ni od koga uvaavana. A ona je bila delikatna. U moru problema i tekoa jedinice su predstavljale pozornicu ponaanja vojnika i stareina i upozoravale na mogue posledice. Frustracije, konflikti, agresivne reakcije, opijanja, samovolja bili su izraz i forma neprilagoenom ponaanju.

esta su nepotrebna pucanja bojevom municijom - kod kue, u kafani, naselju, u odlasku na smenu i povratku iz jedinice. Karakteristina je "udruena pucnjava" vie vojnika, sa nasilnikim ponaanjem, sa elementima pljake i otimaine. Znaajnu stavku neprilagoenog ponaanja inile su beanija u bolest i iseljavanje u Srbiju i svet. Da bi se izbegle obaveze, bili su esti sluajevi samovoljnog naputanja sopstvene jedinice, radi odlaska u drugu koja je dalje od fronta. Takvih dolazaka bilo je najvie iz jedinica Vojske Republike Srpske u jedinice Srpske vojske Krajine. Sudei i po tome, bilo je oigledno gde se vie ratuje. Pruanje otpora odlasku u jedinice koje se pokreu na prostore izvoenja borbenih dejstava savlaivalo se ubeivanjem, obeanjima, molbama, pretnjama. Naputanje borbenih dejstava i bekstvo na desetine kilometara od poprita borbe zauzimali su visoko mesto u arsenalu neprilagoenog ponaanja.

Opijanje je karakterisalo svaku jedinicu koja je bila bez aktivnosti i kontrole, a vidno mesto u neprilagoenom ponaanju imala su omalovaavanja i klevetanja pretpostavljenih. Proglaavani su izdajnicima, lagalo se da imaju velike plate. Registrovane su i ne u malom broju pretnje i fiziki napadi na aktivne oficire. Sve se najee zavravalo bez adekvatnih posledica po izgrednike.

Samoranjavanja i samoubistva su bila u stalnom narastanju. Nije bilo lako razgraniiti koja su sluajna a koja namerna. Samoubice su najee bile iz redova izbeglica. Imali su mnoge, takorei nereive probleme. Dizanje ruke na sopstveni ivot javljalo se kao posledica gubljenja vere u smisao borbe u kojoj se uestvovalo. Besperspektivnost je narastala zbog neobezbeenog smetaja porodice, malih primanja i nezainteresovanosti nadlenih za tekoe u kojima se grca. Nedostatak razumevanja i preputenost samom sebi uticali su da se takvi povlae u sebe, da ute. Nisu se alili, pokazivali nezadovoljstvo. Ili su nemo svojim putem bezizlaza. Samoubistva su vrena najee kod kue, kada se nalaze van jedinica. Nijedno samoubistvo nije izvreno u pijanom stanju, to govori o svesnom (!) inu.

Samoranjavanje je bilo znatno vie od samoubistava. Oko 80 posto svih samoranjavanja imalo je kvalifikaciju nehat ili u pijanom stanju. Neka od samoranjavanja su i posledica nesporne bolesti, a ponekad i namera da se izbegne boravak u jedinici.

Tretman neprilagoenog ponaanja ima i negativistiki odnos prema borbenoj obuci. Ne mali broj vojnika i stareina, pod raznim izgovorima, odbijao je uee u borbenoj obuci. Najei razlog je tvrdnja da nema potrebe za obukom, jer oni to znaju. To se toboe dokazuje time to ve dugo uestvuju u ratu. Provere znanja i obuenosti doivljavaju kao iivljavanje oficira i formalnosti za koju nema navodno opravdanja. Stvarala se takva atmosfera da je malo koji stareina imao hrabrosti da od vojnika zahteva obuku. To je bila boljka sa katastrofalnim posledicama. Jedan od uzroka takvom otporu je i nespremnost da se podnose fiziki napori. Vojni obveznici jednostavno nisu bili spremni da potre, da se maskiraju, da maruju, da savlauju prepreke, da nose ranac, municijsku kutiju, rezervne delove... ta rei o kondiciji vojnika i stareina koji nisu spremni da tre ni 300 metara. Koliko je sve to bilo pogubno i po zdravlje moe se pretpostaviti, jer je automatski slabila i otpornost njihovog organizma.

Nedisciplina je dominirala meu oblicima neprilagoenog ponaanja. Nikome u Srpskoj vojsci Krajine, takorei, nije smetalo nepozdravljanje, nepravilno oslovljavanje, nepristojno odevanje, neurednost, kretanje bez kape, neustajanje u susretu sa starijim. Biti dobar vojnik u vodu i eti koja je popunjena ljudstvom sa istih prostora doivljavalo se maltene kao sramota, kao ulagivanje stareini, izdvajanje iz proseka jedinice i kolektiva. Takav reim je posledica okotalosti negativistike svesti, koja se ustalila kao normalno stanje stvari. I, naalost, postala je prevlaujui oblik i manir ponaanja koji prolazi bez ikakvih posledica.

Malo je injeno da se razvije sistem motivacije vojnika i stareina za podnoenje tekoa i rtava koje je rat nametao. Iako je u Srpskoj vojsci Krajine bilo mnogo borbenih aktivnosti sa brojnim primerima hrabrosti ali i kukaviluka, ni jedni ni drugi primeri nisu naroito isticani. Hrabrost nije hvaljena, niti je kukaviluk kritikovan. Drava nije uvela odlikovanja ili bilo kakva priznanja za ljudstvo koje se istie hrabrou i rezultatima u toku borbe. Poginuli i ranjeni, su zaturani i zaboravljani. Njihov primer i stradanje nije znailo nita. Sve bi se na kraju svelo samo na njihovu nesreu. Osnovna karakteristika Srpske vojske Krajine je bila nemotivisanost. Posledice toga su bile negativne po ponaanju kod svih pripadnika Srpske vojske Krajine.

Za Srpsku vojsku Krajine je karakteristino postojanje nepojmljivog fizikog i psihofizikog umora. Sluba po smenama, dugo zadravanje u zonama odgovornosti bez konkretnih zadataka, neblagovremeno smenjivanje vojnika i stareina sa dunosti, naroito na delovima ratita gde su izvoena borbena dejstva, rezultirali su umorom za koji se moe rei da je bio hronian. Takorei nita organizovano se nije moglo uiniti da se umor ublai. U sutini stareine i komande Srpske vojske Krajine nisu znale da organizuju odmor umornog ljudstva i jedinica. Odnos prema odmoru bio je istovetan u mirovanju kao i u borbenim dejstvima. Posledice toga niko nije razmatrao. U potpunosti je izostalo procenjivanje sposobnosti vojnika i stareina. Stareine i komande uopte nisu pravile razliku izmeu sposobnih, manje sposobnih i nesposobnih za zadatke koje izvravaju. Zato je u Srpskoj vojsci Krajine bilo mnogo primera gde su manje sposobni i nesposobni rukovodili sposobnijima od sebe.

Ratna opasnost u kojoj se ivelo kod veine pripadnika Srpske vojske Krajine nije razvijala rodoljubiva oseanja, niti motivaciju i elju da se lino uestvuje u borbi. elela se pobeda ali bez linog uea u borbi koja bi donela pobedu. Rat je aktivirao snane emocije ali razliitog kvaliteta. Vie je bilo straha, bola i delimino mrnje, nego ljubavi, patriotizma i radosti.

U Srpskoj vojsci Krajine je bilo mnogo stavova po raznim pitanjima koji nisu imali istinitu osnovu a bili su emotivno obojeni. U predrasude spadaju stavovi koji se odnose na paravojno organizovanje, omalovaavanje aktivnih vojnih stareina, prenaglaavanje srpstva i poistoveivanje ovinizma sa patriotizmom.

Moglo bi se mnogo toga rei i o nepostojanju adekvatne ili nikakve zakonske regulative o ratu i ratnom stanju, o mobilizaciji i pripremi za borbu i opstanak. Dravu u obrisima nisu mogle uvrivati improvizacije i nedoreenost rukovodstva, niti atmosfera u kojoj je svako prvenstveno brinuo o sebi. Neosnovano i nepotrebno, to bi rekao narod, traje dok traje.

Uslovi u kojima se nala poetkom 1995. godine Republika Srpska Krajina bili su znatno nepovoljniji nego poetkom prethodne godine. Hrvatska vojska je ve bila izbila na Dinaru, livanjsko-grahovskim pravcem odakle je ugroavala kninsku teritoriju. Opasnost od njenog ovladavanja Grahovom rezultirala bi istovremeno i odvajanjem Republike Srpske Krajine i Republike Srpske na grahovskom i dinarskom prostoru. To bi, onda, odbranu RSK dovelo u krajnje nepovoljnu situaciju. Uz sve to, bilo je evidentno narastanje i organizovanost, opremljenost i obuenost hrvatske vojske do granica koje su bile viestruko iznad stanja s poetka 1994. godine. U isto vreme borbene mogunosti Srpske vojske Krajine bile su ispod onih s poetka 1994. godine. Da stanje bude jo bezizglednije, meunarodna zajednica je odustala od svoje obaveze da ne dozvoli Hrvatskoj da "problem reintegracije RSK u Hrvatsku" reava primenom sile. Istovremeno su i pozicije Republike Srpske u ratu sa muslimanima i Hrvatima u Bosni i Hercegovini ozbiljno poele da slabe. Pod pritiskom blokade i pretnji bombardovanjem, srbijanski reim je odustao od daljeg meanja u odnose Hrvatske i RSK. Uz sve navedeno, stanje unutar RSK je bilo krajnje nepovoljno. Nejedinstvo u dravnom vrhu, podsticano spolja, onemoguavalo je osveivanje, otrenjenje i shvatanje situacije onakvom kakva je bila.

Bio je poslednji as da se u RSK shvati da opstanak Srba u Krajini jedino zavisi od njih samih i da se u skladu s tim moraju traiti reenja. Sve zablude o optesrpskoj odbrani vodile su RSK u tragediju i totalnu propast. Takav trenutak Srba traio je jedinstven nastup svih faktora koji su inili dravu RSK i njene institucije. Srpska vojska Krajine se morala okrenuti grozniavim pripremama za odbranu a vlast u traenje reenja pregovorima koji bi Srbe zadrali na njihovim etnikim prostorima. Jo je bilo ansi da se uz ustupke i poputanja, uz pomo meunarodne zajednice obezbedi opstanak na ognjitima, makar i bez vlastite drave, ali uz autonomiju koju je svet nudio od poetka svoga meanja u sukobe na prostorima bive SFRJ. Naalost, nastavljeno je sa politikom zavaravanja koja e dovesti do tragedije. Tok dogaaja i aktivnosti, diktirae faktori van RSK. Tako e Srpska vojska Krajine nastaviti jalovo angaovanje u borbama oko Zapadne Bosne iako RSK od toga nije imala nikakve koristi. Takvo angaovanje je samo olakavalo hrvatskoj vojsci da se uvrsti na Dinari i da ovlada teritorijom u zahvatu livanjsko-grahovskog pravca.

Masovna dezerterstva

Srpska vojska Krajine i dalje e nastaviti sa angaovanjem svojih jedinica u sastavu "Pauka", umesto da se pripremala za odsudnu odbranu. Iz Likog, Kordunskog i Banijskog korpusa neprekidno je upuivano na hiljade vojnika prema Cazinskoj krajini. Tako e, u tim operacijama, do poetka marta 1995. godine iz Kordunskog korpusa biti angaovano vie od 2.000 vojnika i stareina. U tim borbama najmanje 50 ljudi je ranjeno i poginulo. Angaovanje Banijskog korpusa dostizalo je cifru i do 8.000 vojnika i stareina. Poginulo je ili ranjeno oko 130 vojnika i stareina. Sve u svemu, kao i sama ta operacija, ukljuivanje vojnika Srpske vojske Krajine u borbena dejstva sa 5. muslimanskim korpusom bilo je kontraproduktivno. Jedinicama iz sastava Srpske vojske Krajine nisu komandovale komande iz Banijskog i Kordunskog korpusa, nego Komanda "Pauka" i komande Taktikih grupa na elu sa komandantima iz redova Ministarstva unutranjih poslova. Vojnici i stareine su pruali otpor da odlaze na ratita prema 5. muslimanskom korpusu. Dezerterstva su bila masovna a moral je slabio toliko da se nije mogao popraviti do dana kada je trebalo odsudno braniti Krajinu.
Priprema Hrvatske za definitivan obraun sa RSK
Gubitak Zapadne Slavonije u neometanoj agresiji Hrvatske propraen je dovoenjem generala Mila Mrkia na dunost komandanta Glavnog taba Srpske vojske Krajine. - Mrki brzo uoava probleme. - Tano procenjuje sposobnosti saradnika. - Pred kraj juna 1995. godine postignuta je saglasnost izmeu komandanata glavnih tabova Srpske vojske Krajine i Vojske Republike Srpske. - Operacije pod nazviom "Ma-95" i "tit-95"



Priprema Hrvatske za definitivni obraun sa RSK koincidira i sa promenom na elu Srpske vojske Krajine. Gubitak Zapadne Slavonije u neometanoj agresiji Hrvatske propraen je dovoenjem generala Mila Mrkia na dunost komandanta Glavnog taba Srpske vojske Krajine. On dolazi kao "spasilac". Tako ga bar veina pripadnika Srpske vojske Krajine doivljava. Njegov dolazak prikazuje se i kao potvrda krivice i odgovornosti generala Milana eleketia za gubitak Slavonije. To je pravim krivcima sasvim odgovaralo. Milan eleketi je mirno prihvatio postavljanje na novu dunost. Postao je naelnik kabineta vrhovnog komandanta Milana Martia. Nedoraslost generala eleketia prethodnoj dunosti, kao i petljanje sa vercom i kriminalom u Zapadnoj Slavoniji, nisu presudno uticali na gubitak tok dela RSK. Na alost, nikome nije padalo na pamet da se bavi pravim uzrocima poraza, pri emu bi se definisala i eleketieva odgovornost.

Sve je to jednostavno pokriveno dolaskom generala Mila Mrkia na elo Srpske vojske Krajine. Ispalo je, maltene, da se ne vredi vraati porazu u Zapadnoj Slavoniji i pravim krivcima za haos u RSK, ve da treba samo slediti novog komandanta, kao da je on reenje za sve boljke i nedae. Otuda je njegovo predstavljanje pred oficirima Glavnog taba Srpske vojske Krajine pravi obrazac samopredstavljanja. Dri se nedotino i uzvieno. Uz njega je stalno lina svita specijalaca. Demonstrira i "svoju" metodologiju rada. Komandante korpusa stavlja pod "svoje" i vie je sa njima nego u Glavnom tabu. Pokazuje i primerenu elastinost. Zahteva samo ono to se moe realizovati. Ima i "svoje" ljude, u koje bezgranino veruje, pa ih je zato sa sobom i doveo. Oekivanja da e promeniti oficire na kljunim dunostima nisu se obistinila. Bar ne u Glavnom tabu Srpske vojske Krajine.

Mrki deluje kao oficir koji brzo uoava probleme. Tano procenjuje sposobnosti saradnika. Ne istrava. Utisak je da ne uri. Pristup mu je irok i globalan. Deluje samouvereno i bez kolebanja. Nije mu do reklamiranja, ali se vidi da ume da uva imid komandanta i generala (Mrkia) iz slavnih (!) borbi oko Vukovara. Tamo gde ceni da e biti otpora nekom njegovom potezu odlazi na lice mesta i u linom kontatku postavlja stvari na svoje mesto. Insistira na obuci vojnika i jedinica. Ree odrava kolegijume.

Sirotinja u borbenim strojevima

Sa pomonicima vie kontaktira pojedinano nego grupno. Odrava svakodnevni kontakt sa predsednikom RSK. Na aktivnoj vezi je sa elnicima Skuptine RSK i predsednikom vlade. Pokuava da ostvari uticaj na Ministarstvo unutranjih poslova, posebno na upotrebu milicije u borbenim dejstvima. Teite rada usmerio je na pregrupisavanje Srpske vojske Krajine i njeno preformiranje i pripremu za rat. Obrazuje korpus specijalnih jedinica sa gardijskom i oklopnom brigadom i jakim izviakim i policijskim sastavima.

Takav rad, mora se priznati, brzo je pokazao rezultate. Ono to je uraeno za neto vie od mesec dana Mrkievog komandovanja prikazano je 28. juna 1995. godine na smotri (paradi) na poligonu Slunj. Postiglo se vie nego za sve prethodne godine.

General Mrki je insistirao na usvajanju taktike koja e vojnike i vojsku to pre staviti u aktivnu ulogu prema hrvatskoj vojsci. Nastojao je zato da se svakog dana neto dogaa, svakodnevna aktivnost je po Mrkiu presudna za borbenu gotovost. On je znao i u emu je osnovni problem morala vojnika i stareina, iako je kao fenomen nedovoljno uoen i malo analiziran. Radi se o vojnicima koji su seljaci i radnici. Meu njima su mnogi izbeglice bez igde iega. Siromatvo je veliko, i dovodi u pitanje njihovu ivotnu egzistenciju. U borbenim strojevima je samo sirotinja. Bogatiji i intelektualci su van borbenog stroja. Briga prema porodicama poginulih i ranjenih je nikakva. Setva, etva, kolstvo, zdravstvo - sve se prelama u jedinicama. I oekuje se da Srpska vojska Krajine sve to reava, umesto civilnih vlasti koje se dre po strani.

Odmah je Mrki uvideo da je poseban problem lo kvalitet obavetajnog obezbeenja. To je bila najbolnija taka. Neizvesnost, netanost, nepouzdanost, neblagovremenost, nasedanje poturenim podacima... Zbog toga se i nije moglo nita pouzdano zakljuivati.

Mrki brzo uoava i zna da odvoji koliko je drastian problem statusa stareinskog kadra u Srpskoj vojsci Krajine. Najbronije su stareine koje su sve izgubile i ne znaju kada e im biti reeni stambeni i drugi problemi. Stareinska nepopunjenost se ne moe reiti ako im se nita ne moe pruiti. I taj zadatak je morao biti briga vlasti.

Jo jedna strana je postavljena na noge. Pred kraj maja 1995. godine grupacija "Pauk" stavljena je pod kontrolu Glavnog taba Srpske vojske Krajine, odnosno njegovog komandanta generala Mila Mrkia.

Pred kraj juna 1995. godine postignuta je saglasnost izmeu komandanata glavnih tabova Srpske vojske Krajine i Vojske Republike Srpske da se pripremi i izvede zajednika operacija kojom bi se razbile hrvatske snage na Dinari i u zahvatu pravca Grahovo-Livno i Glamo-Livno. Predvieno je i osloboenje Livna. Ovom operacijom se Srpska vojska Krajine mogla obezbediti od opasnosti koja joj je pretila sa teritorija koje su ulazile u sastav Republike Srpske. Kada je zavreno planiranje, a priprema jedinica i komandi se privodila kraju, usledila je iznenadna odluka sugerisana iz Beograda da se prvo krene na Biha i po njegovom zauzimanju da se razbiju hrvatske snage na Dinari i na pravcu Grahovo- Livno. Takva odluka nije odgovarala RSK i Srpskoj vojsci Krajine ni sa jednog aspekta. Operacijom prema Bihau, pa i njegovim ovlaivanjem, RSK ni u emu nije popravljala svoju veoma teku i nepovoljnu situaciju. Bilo je jasno da orijentacija Srpske vojske Krajine na Biha predstavlja stvaranje uslova hrvatskoj vojsci da bez znaajnog otpora uvrsti svoje pozicije na Dinari i ovlada Grahovom. Sa stanovita RSK nije postojao ni jedan valjan argument za odustajanje od operacije prema Dinari i na grahovskio-livanjskom pravcu. Na sva pitanja pa i protivljenja postojao je samo jedan odgovor - tako je nareeno iz Beograda!

Ceo jul 1995. godine bie obeleen zajednikom operacijom snaga Srpske vojske Krajine i Vojske Republike Srpske i jedinica ministarstava unutranjih poslova obe srpske republike. Operacija je pripremana i izvedena pod nazivom "Ma-95" za Srpsku vojsku Krajine, a "tit-95" za Vojsku Republike Srpske. Cilj operacije bio je ovladavanje teritorijom zapadne Bosne i konano razbijanje i unitenje snaga 5. muslimanskog korpusa armije BiH. Donoenju odluke za ovu operaciju prethodila su intezivna borbena dejstva operativne grupe "Pauk" u kojima su postignuti znaajni uspesi. Ova grupa je od 28. maja stavljena pod komandu Glavnog taba Srpske vojske Krajine. Veinu sastava "Pauk" inile su snage "Narodne odbrane Zapadne Bosne", odnosno Abdieve "vrhovne komande". Naelnik ove "vrhovne komande" bio je erif Mustedanagi.

Operacija se vodila protiv 5. muslimanskog korpusa iji je sastav imao oko 17.000 boraca i stareina, svrstanih u osam brigada, jednu hrvatsku pukovniju i pet samostalnih bataljona - diviziona. Procenjeno je da je taj korpus imao 3.500 poginulih i oko 5.000 ranjenih. Generator morala bio je i pri tolikim gubicima islamski fundamentalizam.

Kako se procenjivalo da e ubrzo doi do radikalne agresije Hrvatske na RSK, i ofanzive veih razmera, hrvatske i muslimanske vojske na livanjsko-grahovskom i livanjsko-glamokom pravcu, oekivao se i protivudar snaga 5. korpusa prema Velikoj Kladui na severu i prema Petrovcu i Otrelju na jugu. Zato glavni tabovi Vojske Republike Srpske i Srpske vojske Krajine ocenjuju da bi hitno trebalo izvesti operaciju koja bi obema vojskama poboljala operativni poloaj pre nego to doe do napada Hrvatske na RSK. Ocenjeno je da najvie ansi na uspeh prua operacija protiv 5. muslimanskog korpusa, te otuda operacije "Ma-95" i "tit-95". Operacija "Ma-95" trebalo je da predstavlja vatreno krtenje novoformiranog Korpusa specijalnih jedinica Srpske vojske Krajine i 15. lake peadijske brigade. Popuna tih jedinica vrena je privoenjem vojnih obveznika izbeglih u Saveznu Republiku Jugoslaviju.

Dogovor o operaciji izmeu glavnih tabova Vojske Republike Srpske i Srpske vojske Krajine postignut je 4. jula 1995. godine, i predviao je da Vojska Republike Srpske uputi odreeni broj jedinica Vojske Republike Srpske i pripadnika posebnih jedinica Ministarstva unutranjih poslova RS u sastav "Pauka" u rejon Vrnograa. Pripremno nareenje za operaciju "Ma- 95" izdato je 6. jula 1995. godine. Istovremeno je upuen zahtev na istaknuto komandno mesto Glavnog taba Vojske Republike Srpske u Drvar, da se do 11. jula upute dogovorene jedinice u sastav "Pauka". Bilo je predvieno da se napadna operacija za slamanje 5. korpusa izvede sa ciljem da se deo snaga okrui i uniti, zatim da se ovlada teritorijom na kojoj je stanovnitvo naklonjeno F. Abdiu i da se ovlada Buimom, kao centrom muslimanskog ekstremizma. Time bi i 5. korpus definitivno bio izbaen iz borbe. Dok bude trajala operacija "Ma-95", predvieno je da jedinice Srpske vojske Krajine, svojim prvim ealonima, budu u gotovosti da spree iznenadne napade hvatrske vojske na severnom i junom delu ratita.

Od snaga iz sastava Srpske vojske Krajine koje su predviene da uestvuju u operaciji "Ma-95" obrazovane su dve operativne grupe i jedan taktiki sastav iz Banijskog korpusa. Od ukupnog brojnog stanja svih snaga pod komandom Glavnog taba Srpske vojske Krajine; za napadna dejstva se angauje 5.006 vojnika i stareina ili (34%) za podrku 610 ili (4%), a za odbranu u neposrednom dodiru sa delovima 5. muslimanskog korpusa 9.074 (ili 62%).

Poetak napada predvien je za 15. jul 1995. godine. Dovoenje jedinice u oekujue rejone za napad nije teklo po planu. To se odnosilo na jedinice Ministarstva unutranjih poslova i jedinice koje su iz sastava Vojske Republike Srpske trebalo da uu u sastav operativne grupe u rejonu Vrnograa. Zbog toga e komandant Glavnog taba Srpske vojske Krajine zatraiti da se do 12. jula mobilie celokupan sastav milicije RSK. Insistiralo se da se na nivou resora formiraju jedinice milicije jaine ete i da se od ovih jedinica obrazuje bataljon sa zajednikom komandom, koji bi inio rezervu Glavnom tabu Srpske vojske Krajine.

U toku 11. jula u sve jedinice upuena je zapovest za napad. U toku 12. jula 1995. godine Glavni tab Srpske vojske Krajine je uputio zahtev vladi zapadne Bosne da izvri mobilizaciju svih vojno sposobnih i da ih rasporedi u ratne jedinice "Pauka". Mobilizacija je trebalo da se zavri do 14. jula 1995. godine. Glavni tab Srpske vojske Krajine e zatim izdati dopunu zapovesti, po kojoj je poetak napada pomerio na 16. jul 1995. godine. Meutim, ni muslimani nisu sedeli skrtenih ruku. Tako e u jutarnjim satima 13. jula muslimani izvriti iznenadni napad, delovima jedne brigade, pravcem turli - Komesarac. Probili su front i zauzeli brdo Trigonometar 445. Zato komandant Srpske vojske Krajine vue protivpotez, te se hitno izlazi na predviene linije razvoja i otvara vatra na sve otkrivene ciljeve. Naredio je da se adekvatnijim snagama razbiju snage 517. muslimanske brigade u rejonu sela Komesarac, da se vrati izgubljeni prostor i da se bude u gotovosti za dejstva u skladu sa odlukom za operaciju "Ma-95". Nareena je mobilizacija Likog i Kordunskog korpusa.

U toku 14. jula proglaena je zona borbenih dejstava i upuen zahtev Glavnom tabu Vojske Republike Srpske u Drvar da se pojaaju dejstva na bihako-krupskom pravcu i da otpone napad na pravcu Ivanjska - Buim.

Konana operacija "Ma-95"

Zbog kanjenja u pregrupisavanju snaga u Operativnoj grupi koja je trebalo da napada od Vrnograa ka Buimu, komandant e jo dva puta odlagati poetak napada. Onda je, tokom 17. jula, od Vojske Republike Srpske traeno da iz svog sastava uputi samo jedan bataljon, jer je bilo nerealno oekivati da e od njih stii sve dogovorene jedinice. Dan kasnije stigao je odgovor u kome se i ne spominje bilo kakvo upuivanje jedinica iz Vojske Republike Srpske. Insistira se da Srpska vojska Krajine pone sa napadom, uz tvrdnju da je Vojska Republike Srpske krenula u napad jo 15. jula i da ve ima etiri poginula i 22 ranjena vojnika.

Od snaga Ministarstva unutranjih poslova RSK i Srbije u operaciji uestvuje jedna brigada, jedan samostalni odred i jedan bataljon. Jedinice su integrisane u operativne i taktike grupe Srpske vojske Krajine i njima komanduju komande jedinica Srpske vojske Krajine.

Konano operacija "Ma-95" je poela 19. jula. Tog dana najbolje je dejstvovala Operativna grupa koja je nastupila sa severa, na pravcu Vrnogra - Buim. Po otpoinjanju napada koji je kretao iz Like, na pravcu Traka Ratela - Cazin postignut je samo delimian uspeh. Jedna taktika grupa nije krenula u napad zbog odbijanja brigade MUP i 101. odreda milicije da krenu u borbu. U napad nisu krenule ni snage iz Banijskog korpusa. Jedan broj tenkovskih posada odbija da krene u napad dok im se rezervoari sa gorivom ne napune do vrha. Imali su 2/3 goriva u rezervoarima i to im je za tu priliku bilo sasvim dovoljno.

Sporazum Izetbegovia i Tumana
Sporazumom koji je potpisan u Splitu, legalizovan je boravak hrvatske vojske u Bosni i Hercegovini, a Hrvatska je preuzela obavezu da se angauje u odbrani zatiene zone Biha. - Put u orsokak



Uoeno je takoe da i jedan broj vojnika i stareina koriste svaku priliku za izgovor da bi izbegli uee u borbenim dejstvima.

U toku 20. jula nareeno je nastavljanje napada, s tim to je teite preneto na snage koje su iz Like dejstvovale ka Cazinu. Neprijateljska propaganda je reagovala optubama da je napadnuta zatiena zona Biha. irom Evrope i Amerike takve optube su stvarale antisrpsko raspoloenje, posebno prema RSK. Niko nije hteo da prihvati demanti, jer lavina je krenula, a RSK i RS nisu imale mogunosti i prilike da se upuste u medijski rat. Poinju da stiu i upozorenja iz Beograda u vidu napomena da se Biha ne dira. Tako je, tog istog dana, napad zaustavljen ali se oekivalo da bude nastavljen sutradan 21. jula u 8 asova. Meutim, u jutarnjim satima 21. jula, komandant Glavnog taba Srpske vojske Krajine izdaje nareenje da jedinice ne kreu u napad, nego da nastave sa pripremama a napad e se nastaviti kada bude nareeno. Taj i naredni dan jedinice e provesti u "pripremama za napad", odnosno u ekanju da se negde gore, na najviem nivou, odlui o ishodu ove operacije.

Dok je to trajalo Glavni tab Srpske vojske Krajine donosi odluku da postupi po predvienoj varijanti kao da je hrvatska vojska napala RSK dok traju borbena dejstva prema Zapadnoj Bosni. Korpusi su dobili nareenja da postupe tako kao da za 24 asa predstoji napad hrvatske vojske. Samo je komandant Glavnog taba Srpske vojske Krajine znao da li je zaista postojala opasnost od hrvatskog napada i ako je postojala - kolika je bila. Na opasnost je ukazivao sporazum Alije Izetbegovia i Franje Tumana, koji su ba u to vreme potpisali u Splitu. Sporazumom je legalizovan boravak hrvatske vojske u Bosni i Hercegovini, a Hrvatska je preuzela obavezu da se angauje u odbrani zatiene zone Biha. Da li je obustavljanje napada, 21. i 22. jula, rezultat procenjenih opasnosti ili necija odluka izvan i iznad znao je u to vreme samo general Mile Mrksic.

 

[Schiptar]

:wav: :wav:

 

[Krajina-Force]

Sesta strana

Poetak opstrukcije napada

U veernjim satima 22. jula posle sumiranja dotadanjih rezultata odlueno je da se napad nastavi 23. jula dejstvom Operativne grupe u 2.00 sa severa ka Buimu. Postignuto je efikasno iznenaenje i dvadesetak sela je ulo u sastav "Autonomne Pokrajine Zapadna Bosna". Napad sa teritorije Like ka Cazinu kasnio je. Poeo je tek u 11 asova. Zauzeta su tri sela posle ega je napad zaustavljen. Zatim se saznalo da je jedan tenk iz sastava Oklopne brigade zarobila muslimanska jedinica, i da je to ubrzalo pad borbenog raspoloenja. General Mrki je bio nezadovoljan tokom napada grupacije koja je dejstvovala iz Like ka Cazinu. Njegova namera da tom grupacijom 23. jula ovlada Cazinom, i da posle toga izvue Korpus specijalnih jedinica za spreavanje napada Hrvatske na RSK, pala je u vodu. Oekivanje agresije hrvatske vojske na RSK preokupiralo je rad stareina iz Glavnog taba na komandnom mestu. Bila je primetna odreena doza nervoze i neizvesnosti.

U toku 24. jula nije bilo krupnijih borbenih dejstava. Napad je nastavila grupa od Vrnograa ka Buimu i pomerila liniju dodira priblino tri kilometra. Gledano u celini tog dana se mirovalo. U toku dana, general Mile Mrki e iznenada otputovati u Beograd. U njegovom odsustvu komandovanje je preuzeo general Mile Novakovi, komandant Operativne grupe koja je napadala sa severa ka Buimu.

Tokom 25. jula jedinice vre pripreme za nastavljanje napada a iz Beograda se vratio general Mile Mrki. Nije skrivao optimizam, ali nije ni neto posebno objanjavao. Prema najavljenom zasedanju Skuptine RSK u Topuskom govorio je sa prizvukom rezervisanosti. Smatrao je da nije dobro reenje ako Milan Babi bude obrazovao Vladu RSK. Iz toga se moglo zakljuiti da je Milan Babi linost koju Beograd ne bi prihvatio umesto Borisava Mikelia. General Mrki je sigurno dobro znao ta eli i ta namerava reim u Beogradu. To se moglo naslutiti i iz njegove izjave da je "bitno da se operacija Ma-95 zavri za dva do tri dana, i da se posle toga nastavi sa izgradnjom Srpske vojske Krajine". Najavljuje zatim da e Glavni tab Srpske vojske Krajine premestiti u Baniju, da bi se sredilo stanje u Banijskom korpusu.

Iz svega to je general Mrki obelodanio po povratku iz Beograda vidno je da ni re ne progovara o Dinari i Grahovu. Preutkivanje ne moe biti posledica nepoznavanja i neshvatanja opasnosti po RSK sa Dinare i od grahovskog podruja. Mrki je dobro znao realnu situaciju. Pre bi se moglo rei da je preutkivanje bilo rezultat nekih uveravanja koja je dobio u Beogradu, i u koja je vrsto verovao.

Oekivalo se da 26. jul bude pravi ratniki dan. Sve to je nareeno jedinicama i svi izvetaji koji su stigli na istaknuto komandno mesto, govorili su u prilog takvom oekivanju. Ali, sve je poelo traljavo. Kasni napad grupe generala Mila Novakovia i to nekoliko asova, a kada je poeo, zaustavljen je posle dva sata. Grupa iz Like, kojom je komandovao general Milorad Stupar, poela je aktivnosti dobro izvedenom artiljerijskom pripremom. Meutim, kraj artiljerijske pripreme oznaio je poetak opstrukcije napada. U borbu nisu krenule Prva i Druga taktika grupa. Spreene su od 101. odreda milicije, koji je ne samo odbio da krene u borbu, nego je i tenkove spreavao da krenu tako to su milicioneri posedali na put kojim su tenkovi jedino mogli proi. Tek u poslepodnevnim satima u napad e krenuti Trea i etvrta taktika grupa. Ovladae se delom sela Bugari i nekim okolnim objektima.

Ovog dana (26. jul), na livanjsko-grahovskom pravcu hrvatska vojska krenue sa intenzivnim napadima ka Grahovu i Glamou. Naalost, srpske snage koje su branile prilaze Grahovu nisu pruile vei otpor (delovi 3. i 9. lake peadijske brigade Vojske Republike Srpske i borbena grupa "Vijuga" iz Srpske vojske Krajine). Namerno su prikrivale prave informacije o stanju na prilazima Grahovu, pa su zato sa istaknutog komandnog mesta Glavnog taba Vojske Republike Srpske, i od Komande 2. krajikog korpusa, stizale tvrdnje da na pravcu Grahova nije dolo do pomeranja linija fronta.

Zbog te neistine intervenisano je iz Knina, od strane naelnika Glavnog taba Srpske vojske Krajine generala Duana Lonara ali bez rezultata. On e komandantu, generalu Milu Mrkiu,preko sredstava veze, saoptiti svoje strahovanje za mogui kritian razvoj dogaaja oko Grahova. Tom upozorenju Mrki nee pridavati vei znaaj. Vie je Mrki verovao u nameru Hrvatske da vazdunim desantima utie na razvoj dogaaja oko Zapadne Bosne. Zbog toga je naredio da se posednu odreeni rejoni za protivdesantnu odbranu. Takva predvianja bila su nerealna, jer Hrvatska jo nije imala zeleno svetlo da javno kri obaveze pred Savetom bezbednosti, pogotovu to jo nisu bili ispunjeni uslovi za poetak radikalnog obrauna sa RSK. Meutim, navedena odluka generala Mrkia oslabie pozicije Srpske vojske Krajine prema Zapadnoj Bosni. On veruje, kako je sam govorio toga dana, u "zakon spojenih sudova". Po njemu, "ako Srpska vojska Krajine ne napadne aerodrom oralie i grad Cazin, ni hrvatska vojska nee napasti Grahovo".

Oigledno, u pitanju je ako ne zabluda onda sasvim odreena namera. Nemogue je da general Mrki ne uvia nesagledive posledice po RSK zbog ve izvesnog gubitka Grahova i Glamoa. Nije li u pozadini svega onaj neobjanjeni i iznenadni odlazak u Beograd?! Dok jedinice u dodiru sa 5. muslimanskim korpusom miruju, 26. jula u 12 asova oglaava se Fikret Abdi iz Velike Kladue i proglaava Republiku Zapadnu Bosnu. Umesto da insistira na daljem napadu, komandant Glavnog taba Srpske vojske Krajine razmilja da iz borbi izvue Korpus specijalnih jedinica a da napad ka Buimu nastavi Operativna grupa generala Mila Novakovia. Odluuje zatim i da delom snaga ojaa odbranu Grahova. Izvuene snage upuuje u predviene rejone za protivdesantnu borbu. U rejon Grahova upuena je Gardijska brigada iz sastava Korpusa specijalnih jedinica. Komandant Dalmatinskog korpusa, pukovnik Veso Kozomora, dobija zadatak da sa komandantom 2. krajikog korpusa, generalom Radivojem Tomaniem, dogovori zajednika dejstva na grahovskom pravcu.

Komandant Glavnog taba Srpske vojske Krajine nareuje 26. juna Ministarstvu odbrane da pokrene postupak kod predsednika RSK Milana Martia za hitno proglaavanje ratnog stanja. Kao da je Mrki tek od tog asa i napreac svestan znaaja Grahova za odbranu RSK. U popodnevnim satima 26. jula usledie drugo nareenje komandantnu Korpusa specijalnih jedinica i komandantu bataljona milicije za angaovanje u odbrani Grahova. Ni jedan od ova dva komandanta postavljene zadatke nee izvriti onako kako je zahtevano. Milicija je jednostavno odbila da uestvuje u odbrani Grahova. Izgovarala se time to komandant Glavnog taba Srpske vojske Krajine "nije nadlean da nareuje jedinicama milicije". Iza takvog izgovora stajali su kljuni ljudi iz Ministarstva unutranjih poslova RSK, meu njima je i novoizabrani ministar, i to iz sasvim odreenih razloga. Imali su zadatak da vre opstrukciju odbrane jer su, oigledno, znali ta e se deavati i da se odbrana RSK "mora" uruiti.

U toku 27. jula nareeni napadi na Zapadnu Bosnu nee praktino ni zapoinjati. Na scenu je prvo stupio 101. odred milicije. Odbio je da izvri nareenje i zapretio da e napustiti zonu izvoenja borbenih dejstava. General Mrki reaguje tako to nareuje da se 101. odred razorua, a brigada Ministarstva unutranjih poslova skine s fronta prema Zapadnoj Bosni i uputi na iri prostor Grahova. Poto je potpisao takvo nareenje, Mrki odlazi na Skuptinu RSK koja zaseda u Topuskom. Ubrzo, meutim, na istaknuto komandno mesto Glavnog taba Srpske vojske Krajine stie zahtev da se stopira nareenje o razoruavanju 101. odreda milicije. Zatraeno je i stopiranje pokreta brigade Ministarstva unutranjih poslova ka Grahovu. Zahtevi su doli od pomonika ministra unutranjih poslova RSK Neboje Pavkovia. Iza takvog zahteva stajale su uticajne linosti izvan RSK, a ne potpisani inovnik. Re je o onim istim ljudima koji su Srpskoj vojsci Krajine nametnuli da krene u borbe u Zapadnoj Bosni umesto prema Dinari i Grahovu, odakle joj je stizala smrtna opasnost.

Na grahovskom pravcu tokom 27. jula popustili su svi elementi odbrane. Hrvatska vojska je ve praktino drala pod kontrolom Grahovo i liniju koja od Grahova izvodi preko Obljaja ka Tievu.

Kritika preispitivanja

Po Mrkievom povratku iz Topuskog, naloeno je da milicija izae iz sastava Korpusa specijalnih jedinica i da se potini generalu Milu Novakoviu, koji nastavlja borbe sa 5. muslimanskim korpusom. Dat je zadatak da se deo Glavnog taba Srpske vojske Krajine, na istaknutom komandnom mestu, pripremi za vraanje u Knin, za dva do tri dana. O dogaajima oko Zapadne Bosne i na teritoriji Grahova izveten je Generaltab Vojske Jugoslavije. U informaciji je navedeno da e Srpska vojska Krajine ojaati odbranu Grahova i da e ga braniti po svaku cenu!

Ve sutradan, tokom 28. jula, hrvatska vojska je ovladala Grahovom pa se Glavni tab vojske Krajine sa istaknutog komandnog mesta povukao u Knin. To e ujedno predstavljati i kraj operacije "Ma-95".

Upotreba Srpske vojske Krajine u operaciji "Ma-95", po mnogo emu je indikativna i navodi na kritika preispitivanja bar nekih dogaanja pre i u toku njenog trajanja. Vie je nego oigledno da je Srpskoj vojsci Krajine, poetkom jula 1995. godine, bilo prioritetno da uini sve to je mogue za stabilizaciju situacije na Dinari i livanjsko-grahovskom pravcu. Nametanje operacije prema Zapadnoj Bosni bio je oigledan put u orsokak. Za napad na Zapadnu Bosnu Srpskoj vojsci Krajine izdano se nude jedinice iz sastava Vojske Republike Srpske, sadejstva sa velikim snagama, raspolaganje vojskom Narodne odbrane Autonomne Pokrajine Fikreta Abdia. Tu su i snage milicije ekvivalenta veeg od dve brigade. I Srpska vojska Krajine umesto na Grahovo i Dinaru kree na Zapadnu Bosnu. Veu joj se ruke u pripremi napada a kada je poeo ne dozvoljava se da traje vie od nekoliko asova. Od obeanja iz Vojske Republike Srpske nema nita, kao da nisu ni data. Milicija svakog dana vri opstrukciju a pogotovu onda kada je u izgledu neki vei uspeh. Oni koji su je uputili u sastav Srpske vojske Krajine naredili su joj da nijedno nareenje komandi i komandanata Srpske vojske Krajine ne sme izvriti.
Dva dela iste armije
Opstanak RSK nije bio mogu bez oslonca na Srbiju i Republiku Srpsku, pri emu je presudno znaenje imala kopnena veza, preko takozvanog koridora. - Postojanje i opstanak koridora zavisili su od Vojske Republike Srpske. - Bez koridora, RSK bi nestala i bez rata sa Hrvatskom. - Prekid koridora znaio bi cepanje Republike Srpske na dva odvojena dela, to bi, takoe, znailo isto to i nestanak



Naalost, sasvim neoekivano i komandant Glavnog taba Srpske vojske Krajine sve sam radi, kao da mu pomo taba nije ni potrebna. Neprekidno je i neprimereno dugo sa dvojicom potinjenih komandanata - generalom Milom Novakoviem i Miloradom Stuparom. Odobrava im odlaganje poetka napada, pokazuje nevieno razumevanje za njihove neuspehe. U jeku operacije odlazi u Beograd, bez objanjenja i tamo referie, prima zadatke, vraa se i nalae nastavak dejstava. Zaboravlja Grahovo i Dinaru. Sa Vojskom Republike Srpske kao da je prekinuo sve veze. Da li to on ne postoji za generala Manojla Milovanovia, koji ispred Vojske Republike Srpske vodi tzv. bihaku operaciju ili je obrnuto. Zatim nepotrebno alje vojsku u rejone za protivdesantnu odbranu, a na scenu stupa milicijska farsa, prema kojoj je toboe bio energian. Zatim e ponuditi ostavku pred Skuptinom RSK u Topuskom. Neoekivano pranje jednog generala, koji, kad je dolo stani-pani, nije sluao svoga vrhovnog komandanta ve nekoga drugog iz Beograda. Razbio je u paramparad onaj zanos i optimizam koji je ulivao na samom poetku kninske epizode. Pae Grahovo, a komandant Mrki e imati "dokaze" da do njega nema krivice. Nee ni pokuati da kae ko je onda krivac, ako on nije.

U celini gledano komandovanje generala Mila Mrkia u operaciji "Ma- 95" ne moe se ceniti kao slabo. Naprotiv, ako se sasvim zanemare interesi RSK, ono zasluuje najveu ocenu. On je od nekoga dobio konkretan i jasan zadatak - da omogui izvoenje krupne vercerske operacije koja e Srpsku vojsku Krajine odvui od odbrane Grahova i Dinare, a anonimnim kreatorima "Maa-95" obezbediti zgrtanje basnoslovnog deviznog bogatstva, pre nego to sve krene po scenariju "mirotvoraca" za Bosnu i Hrvatsku. Mrki je maskirao formu zadatka, koji se mogao izvriti i bez pada Buima i Cazina, ali sa gubitkom Grahova i Dinare. Neupueni su verovali, a i ta bi drugo!

Tako e komandant Glavnog taba Srpske vojske Krajine Mile Mrki, uspeno izvriti prvu fazu operacije zbog koje je i poslat u RSK. "Ma-95" je bio prvi korak da se pred javnou pravdaju oni koji su Krajinu poveli i odveli u tragediju. Drugi korak usledie samo nekoliko dana po padu Grahova i zavretku operacije "Ma-95".

Zajedniki neprijatelj

Srpska vojska Krajine i Vojska Republike Srpske imale su mnogo slinosti u stvaranju, organizaciji i ustrojstvu, zadacima koje su izvravale, odnosima sa i prema Vojsci Jugoslavije kao i po mnogim drugim pitanjima. Najdominantnije je bilo postojanje jedinstvenog interesa da se Srbi preko Drine spasavaju od genocida ekstremistike politike Hrvata i Muslimana. Zajedniki interes je upuivao na potrebu da se odnosi izmeu ove dve vojske neguju i neprekidno dograuju. Za olakano uspostavljanje i odravanje dobrih odnosa postojali su povoljni uslovi. I jedna i druga vojska stvarane su tako rei na istovetan nain. Obe su bile iste srpske vojske. Imale su zajednikog i istog neprijatelja. Teritorije Republike Srpske Krajine i Republike Srpske predstavljale su jedinstvenu geografsku i operativno-strategijsku celinu koja je omoguavala povoljne uslove za odbrambena dejstva. Planiranje i izvoenje borbenih dejstava osloncem na vojno-geografske karakteristike zemljita, umanjivalo je prednosti neprijatelja u savremenijem naoruanju i opremi. Voenje zajednikih operacija, omoguavalo je postizanje jedinstvene pobede i relativno brzog zavravanja rata.

Obe vojske su imale istog "starijeg brata", Vojsku Jugoslavije, to je predstavljalo veliku prednost, pogotovu da je postojala i jedinstvena strategija. Opstanak RSK nije bio mogu bez oslonca na Srbiju i Republiku Srpsku, pri emu je presudno znaenje imala kopnena veza, preko tzv. koridora. Postojanje i opstanak koridora zavisio je od Vojske Republike Srpske. Bez koridora, RSK bi nestala i bez rata sa Hrvatskom. Prekid koridora znaio bi i cepanje Republike Srpske na dva odvojena dela, to bi, takoe, znailo isto to i nestanak. Oit je bio zajedniki interes da se koridor sauva i da se obezbedi njegovo neprekidno funkcionisanje.

Opravdano je bilo oekivanje da Srpska vojska Krajine i Vojska Republike Srpske deluju kao dva dela iste armije. Zajedniko je moglo i moralo biti planiranje, priprema i izvoenje borbenih dejstava. Podrazumeva se i opremanje obe vojske po jedinstvenom planu. Manevrisanje tehnikim sredstvima i jedinicama sa jednog prostora na drugi moralo je biti znaajna komponenta obostrano korisne saradnje. Ispomo u stareinskom kadru bila je nuna i mogua, ali se na nju nije ni pomiljalo.

U praksi su preovladale dve objektivne injenice koje su onemoguavale dobro i organizovano koordiniranje odnosa izmeu Srpske vojske Krajine i Vojske Republike Srpske. Prvi faktor je zavisnost od odnosa na relaciji dravni vrhovi RS i RSK sa dravnim vrhom Savezne Republike Jugoslavije. Pokazalo se nerealnim oekivanje da odnosi izmeu dve vojske mogu biti bolji od odnosa izmeu predsednika RS i RSK i vlada ove dve srpske drave. Drugi faktor objektivne prirode je nedoraslost i nesposobnost glavnih tabova da zajedniki i koordinaro realizuju ono to se moglo uraditi i u uslovima kakvi su postojali na rovitom meudravnom nivou.

Dok je postojala dobra saradnja na nivou dravnih vrhova Saveze Republike Jugoslavije, Republike Srpske i Republike Srpske Krajine, poprilino je raeno na izgraivanju saradnje izmeu Generaltaba Vojske Jugoslavije i glavnih tabova Vojske Republike Srpske i Srpske vojske Krajine. Korisne odnose izmeu tri vojske, svesrdno su u 1992. i donekle u 1993. godini podravali dravni vrhovni sve tri drave. Pravljen je i jedinstven plan odbrane srpskih drava za sluaj agresije na bilo koji deo jedne od tri drave. Dogovaranje je bilo redovno i nastojalo se da se dogovorene obaveze ispunjavaju. Takva saradnja doprinosila je dobrim odnosima izmeu Vojske Republike Srpske i Srpske vojske Krajine. Zajednika odbrana koridora i uee jedinica Vojske Republike Srpske u odbrani severne Dalmacije i Like, tokom 1993. godine, predstavljaju ono to je najvrednije u saradnji izmeu Srpske vojske Krajine i Vojske Republike Srpske. Naalost, poetak raskola na relaciji Slobodan Miloevi - Radovan Karadi uticao je i na odnose izmeu tri vojske. Koordinacija odnosa i saradnje izmeu tri srpske vojske sve je vie slabila. Koordinacija i saradnja nisu vie imale zajedniku platformu, koja bi obavezivala strane da zajedniki reavaju odreene probleme i da potuju sklopljene dogovore i sporazume.

Odluka Vlade SRJ da na Drini uvede blokadu prema Republici Srpskoj, dovela je do zabuna i zaotravanja odnosa meu vojskama. Ipak, odnosi su drani pod kontrolom Generaltaba Vojske Jugoslavije, pre svega uz pomo oficira u srpskim vojskama preko Drine koji su ujedno bili oficiri Vojske Jugoslavije.

Blokada je posebno pogodila Vojsku Republike Srpske. S jedne strane, vlast RS je zahtevala da se Vojska Republike Srpske mea u politiku tako to bi osuivala odluku o blokadi. Iz Beograda su, meutim, stizali zahtevi da Vojska Republike Srpske primora legalnu vlast RS da postupa onako kako se zahteva iz centra srpstva. Da je kojim sluajem realizovan bilo koji zahtev, to bi znailo kraj za Republiku Srpsku.
Balansiranje Glavnog taba

Glavni tab Vojske Republike Srpske postupie tako to nijedan od zahteva nee odbiti, ali nijedan od njih nee ni realizovati. Zbog toga e trpeti pritiske i udare sa obe strane, a opstajae prihvatajui da realizuje i ono to nije bilo u interesu srpskog naroda, i moglo se odbiti a da ne izazove katastrofu. Takvo balansiranje Glavnog taba Vojske Republike Srpske bilo je estoko igosano od Radovana Karadia. On je inio vie nego to je smeo samo da bi uklonio generala Ratka Mladia i one koji ga podravaju. Ali i reim s one strane Drine, znae da iskoristi "vrdanje" Ratka Mladia, za pravdanje i prikrivanje svoje neasne politike prema Srbima u Bosni i Hrvatskoj. Uslovi u kojima se nala Vojska Republike Srpske nisu joj doputali da brine o interesima Srba u RSK i potrebama Srpske vojske Krajine.

Okolnosti u kojima su se odvijale aktivnosti Srpske vojske Krajine i Vojske Republike Srpske od 1992. do avgusta 1995. godine poveavale su znaaj saradnje. Ona je, po nekim sadrajima, neprekidno trajala i nije se prekidala ni u jednom trenutku. Po znaaju i obimu isticala se saradnja na planu zbrinjavanja ranjenih i bolesnih. O tome govori stanje u bolnicama Banjaluke, Prijedora i Knina. U tim bolnicama nije pravljena nikakva razlika meu pacijentima. U Kninu su primani i leeni ranjenici iz Vojske Republike Srpske kao da su iz Srpske vojske Krajine, a u bolnicama Banjaluke i Prijedora bio je isti sluaj sa ranjenicima iz Srpske vojske Krajine. Zahvaljujui tome spaseni su mnogi ivoti pripadnika obe vojske. I na planu zdravstvenog obezbeivanja saradnja je imala iroke razmere. Pruanje pomoi u lekovima i sanitetskom materijalu spaslo je mnoge ivote, posebno od vremena uvoenja blokade na Drini. Pomo u prevoenju ranjenih do bolnica sanitetskim vozilima i helikopterima bila je vrlo dobro organizovana i funkcionisala je do poslednjeg dana rata.

Po znaaju se istie pruanje pomoi Vojsci Republike Srpske u gorivu i municiji. Stalna borbena dejstva i blokade na Drini smanjivali su rezerve municije ispod minimuma. esto goriva uopte nije bilo, to je ugroavalo ak i opstanak jednog dela jedinica Vojske Republike Srpske. Srpska vojska Krajine nesebino je slala municiju i gorivo u Republiku Srpsku. Ova vrsta pomoi bila je uzela maha i na niim nivoima komandovanja, bez uvida glavnih tabova Srpske vojske Krajine i Vojske Republike Srpske. Za municiju i gorivo poeli su se u ime Vojske Republike Srpske obraati i ljudi koji nisu pripadnici vojske ali su se predstavljali kao predstavnici vlasti. Otkrivene su tako i pojave verca municijom i gorivom. Reagovala su oba komandanta glavnih tabova, pa je pomo u municiji i gorivu dogovorena i realizovana uz znanje sa nivoa glavnih tabova obe vojske.

Jedan od oblika saradnje koji se kontinuirano odvija izmeu Vojske Republike Srpske i Srpske vojske Krajine bilo je kolovanje oficira i podoficira u Centru vojnih kola Vojske Republike Srpske u Banjaluci. Za potrebe Srpske vojske Krajine u ovom centru kolovane su dve generacije oficira i podoficira. Na Manjai su, za potrebe Srpske vojske Krajine, obuavani vojnici vozai borbenih vozila.

Pred kraj 1994. i do avgusta 1995. godine jedinice obe vojske pripremae i izvoditi zajednika borbena dejstva prema zapadnoj Bosni, na prostoru Dinare i u zahvatu livanjsko-grahovskog pravca. Na alost, tada e na scenu zakulisno stupiti i ucene iz Beograda, koje e proizvesti veliku mrlju u odnosima izmeu dve srpske vojske. Slika loih i neiskrenih odnosa izmeu glavnih tabova Vojske Republike Srpske i Srpske vojske Krajine i njihovih komandanta, ne da se retuirati, bez obzira na to koliko su i jedni i drugi bili ucenjeni. Stradao je narod, izgubljene su teritorije. Zbog takvih "igara", prvo je izgubljen Kupres. Vreme e pokazati da je pad Kupresa, u stvari poetak ulaska Hrvatske vojske na prostor RS, i pripreme da se sa tog prostora nanese glavni udar u konanom razbijanju RSK. Padom Kupresa, Hrvatskoj su otvorena vrata ka Dinari i livanjsko-grahovskom pravcu. Izostae bilo kakva znaajnija aktivnost Vojske Republike Srpske da se povrati Kupres i potisne hrvatska vojska sa Dinare i prostora Livanjskog polja. Teko je i pomisliti da Glavni tab Vojske Republike Srpske nije mogao pravilno da procei znaaj i posledice gubitka Kupresa. To u istoj meri vai i za Generaltab Vojske Jugoslavje. Glavni tab Vojske Republike Srpske e do poslednjeg trenutka tvrditi da se radi o sitnom problemu koji e Vojska Republike Srpske "lako reiti kada za to doe vreme". Svako pokretanje pitanja gubitka Kupresa i opasnosti zbog pojave Hrvatske vojske na Dinari (od strane Glavnog taba Srpske vojske Krajine) omalovaavano je i nazivano kukavilukom zbog, navodno, neosnovanog straha.

Akcija Hrvatske na zapadnu Slavoniju poetkom maja 1995. godine bie pored ostalog, i pokazatelj krajnje loih i neiskrenih odnosa izmeu Vojske Republike Srpske i Srpske vojske Krajine koje su odravali glavni tabovi obe vojske. Od dogovorene zajednike odbrane zapadne Slavonije nije bilo nita. Komanda Drugog krajikog korpusa Vojske Republike Srpske i njene potinjene komande vie e ii naruku Hrvatima nego ugroenoj Srpskoj vojsci Krajine.

Ni preputanje Dinare i njenog zalea Hrvatima, nije stavilo taku na komandantske ucene i raskole. Privezani za Beograd, igrali su nametnutu "igru" do kraja, a izmeu njihovih vojski uklinili su se zajedniki dumani. ta su time sauvali i spreili ve se i sada moe suditi bez prevelike istorijske distance. Kao da je zalud uena i priana ona priica o sedam prutova, ili ona koja govori o tome kako su na nekoj livadi pasla ona tri naivna vola pa doao zli vuk i doapnuo dvojici da izdaju treeg pa e im ostati vie trave.
Tragedija Srba u Krajini
Posle pada zapadne Slavonije, u prvoj polovini maja 1995. godine na ostalim prostorima Republike Srpske Krajine dolo je do nevienog haosa. - U sloenim politikim razraunavanjima kao sponzori zavaenih iz pozadine deluju Slobodan Miloevi i Radovan Karadi. - Svi su vuci na broju, ali nisu siti. - Sudbonosnog 4. avgusta poinje operacija "Oluja" vieasovnom artiljerijskom vatrom po svim gradovima i veim naseljenim mestima u RSK. - Bombardovanja su vrena bez milosti



A kad je posle "Pauka", "tita-95", "Maa 95" i "Dinare 95" palo i Grahovo, cela RSK se nala u bezizlaznoj situaciji, smrtnoj, moe se rei. Komandanti su jo dobro stajali. Izgledalo im je da je travnata livada. Ali, vuk nije mislio tako.

Reim Srbije dobio je izgovor da se pravda i da skine odgovornost za tragediju Srba u Krajini koja e ubrzo uslediti. I definitivno se verovalo da je time izbegnuto da Srbija i Crna Gora budu bombardovane, i da su skinule s vrata famoznu meunarodnu zajednicu i novi svetski poredak. Republika Srpska ponaala se u skladu sa obavezama koje je nerado morala da prihvati. Svoenje na 49 posto od ukupne teritorije Bosne i Hercegovine, reeno je ustupanjem dela RS u trouglu Grahovo - Glamo - Drvar. Protiv toga je bio Glavni tab Vojske Republike Srpske, ali nije imao izbora. Odluio se na igru sa "mlaim bratom". Bilo je vie nego vidno zalaganje da se za tragediju do koje e doi okrivi "mlai brat". S tim je bio saglasan "najstariji brat", koji se "mirotvorno" oglaavao iz Beograda.

U toku 2. avgusta 1995. godine doi e do sastanka vrhovnih saveta odbrane RS i RSK, kojima su prisustvovali predsednici obe drave i komandanti glavnih tabova Vojske Republike Srpske i Srpske vojske Krajine. Bie to, praktino, ne samo legalizacija ve izgubljenog, nego i onoga to e uslediti samo dva dana kasnije. Jo se verovalo da e RS izbei gubitak onoga to joj je nametnuto. Predsednik RS Radovan Karadi duboko je verovao da e to nekako postii ako se oslobodi generala Ratka Mladia. Slino je razmiljao i predsednik RSK Milan Marti. Ali, bilo je kasno da u poslednji okraj sa Hrvatskom ue bez generala Mila Mrkia, kakva god da je bila njegova uloga.

Reim u Beogradu bio je zadovoljan. Oekivao je poetak kraja.

Posle pada zapadne Slavonije, u prvoj polovini maja 1995. godine, na ostalim prostorima Republike Srpske Krajine dolo je do nevienog haosa. Bilo je teko dovesti u meusobnu vezu sva ta brojna dogaanja. U dravnom i vojnom vrhu rasplamsavala su se opasna politika razraunavanja. U javnosti su doivljavana kao lov i otkrivanje krivaca za gubitak zapadne Slavonije. U sudaru su, s jedne strane Milan Marti, predsednik RSK, a s druge Borisav Mikeli, predsednik Vlade RSK. U tom obraunu, Milan Babi koji "vlada" parlamentom, bez pompe prelazi od Borisava Mikelia - Milanu Martiu.

U sloenim politikim razraunavanjima kao sponzori zavaenih iz pozadine deluju Slobodan Miloevi i Radovan Karadi. Pri tome nijedan ni drugi nisu preokupirani brigom za Srbe u RSK, nego nastoje da prikriju i sopstvenu odgovornost, ne samo za pad zapadne Slavonije, nego i za tragediju koja e tek uslediti, to su oni dobro znali. Po Slobodanu Miloeviu, Vlada RSK sa Borisavom Mikeliem u svemu je u pravu, a Milan Marti i oni koji stoje iza njega, jedini su krivci. Po Radovanu Karadiu, Milana Martia je izdao Slobodan Miloevi. On je onemoguen da uradi sve to je mogao, prvenstveno zbog opstrukcija vlade Borisava Mikelia. Da bi pokazao koliko mu je toboe stalo do slobode Srba u RSK, Karadi irokogrudo nudi ujedinjavanje RS i RSK u jednu dravu. Znao je da je takav predlog nerealan i zakasneo. Vladavina politikog haosa iskljuivala je mogunost da se RSK sagleda u stvarnoj situaciji i da se povuku potezi koji bi bili u skladu sa interesima naroda.

Na papiru "pobeuje" struja Milana Martia, ali u realnosti RSK vlada politika Slobodana Miloevia. Izgleda kao da sa politike scene odlazi Borisav Mikeli, a ostaje samo Milan Marti, koji prihvata ostavku komandanta Glavnog taba Srpske vojske Krajine, generala Milana eleketia, ali ga zadrava kao naelnika svog kabineta. U sutini, posle poraza i gubitka zapadne Slavonije, pobeuje politika koju je vodio i oliavao Borisav Mikeli i vlada iji je predsednik bio. Toj politici se tajno priklonio i Milan Babi. Svi su vuci na broju ali nisu siti. Slede novi potezi Slobodana Miloevia. Na dunost komandanta Glavnog taba Srpske vojske Krajine iz Beograda dolazi general- potpukovnik Mile Mrki. On je izbor Slobodana Miloevia. Generalu Mrkiu je dobro bila poznata situacija u RSK. Moe se samo pretpostaviti da Mrki nije rado prihvatio odlazak u RSK. ta je od njega oekivao Slobodan Miloevi i ta mu je lino preporuio da ini, moe se samo nagaati.

Sa generalom Milom Mrkiem hitno se krenulo u osposobljavanje Srpske vojske Krajine i njenu pripremu za suprotstavljanje agresiji Hrvatske vojske. Trebalo je mnogo toga da se uradi. Krenulo se smelo. U Saveznoj Republici Jugoslaviji je ak povedena akcija za povraaj vojnih obveznika koji su pobegli iz RSK i Hrvatske. U toku je bila i kampanja da se dobrovoljcima ponovo omogui odlazak u RSK. Sve je to poelo da lii na dobar put, koji je zavisio samo od jednog faktora. Taj faktor je bio vreme. Trebalo je nekako odloiti poetak hrvatske agresije bar do oktobra. To je opet bilo u "nadlenosti" faktora van RSK. Ti faktori su bili: RS, zatim SRJ i meunarodna zajednica. Trebalo je da Vojska Republike Srpske sprei prodor Hrvatske vojske na livanjsko-grahovskom pravcu i Dinari. SRJ, odnosno Slobodan Miloevi, trebalo je nekako da privoli predstavnike meunarodnog faktora da ne dozvole Hrvatskoj da bar pre oktobra ne krene u agresiju na RSK. A meunarodni faktor je nekako trebalo navesti da primora Tumana da problem "reintegracije RSK u sastav Hrvatske" ne reava ratom. Dakle, sve to to je bilo presudno nije zavisilo nimalo od RSK.

Ovladavanjem Grahovom 28. jula i dranjem kljunih pozicija na Dinari, Hrvatska vojska se nalazila u izuzetno povoljnom strategijsko-operativnom poloaju za okupaciju zapadnog dela RSK. Poto je zatim izvrila dovoenje i grupisanje velikih snaga, mogla je svakog trenutka da krene u ofanzivu. Na ishod radikalne agresije moglo se uticati samo po dva osnova - ulaskom u rat Vojske Jugoslavije, posebno sa prostora istonog dela RSK i ilavim otporom Srpske vojske Krajine, ukljuujui adekvatna dejstva po hrvatskim gradovima (Zagrebu, Zadru, Karlovcu, ibeniku, Splitu). Ali politika Tumanove Hrvatske imala je ne samo odreene ruke nego i podrku meunarodnog faktora da oruanom silom rei tzv. "srpsko pitanje". Meunarodni faktor je preuzeo na sebe zadatak da onemogui Vojsku Jugoslaviju da se ukljui u rat.

 

[Krajina-Force]

Sedma strana

Pocetak agresije

Ameriki ambasador u Hrvatskoj, Piter Galbrajt, dobie 3. avgusta (dan pre poetka "Oluje") poslednja uveravanja Slobodana Miloevia da se Vojska Jugoslavije nee meati u rat Hrvatske protiv zapadnog dela RSK. Osim toga Miloevi preko Galbrajta daje garancije da Srpska vojska Krajine nee raketirati i bombardovati gradove u Hrvatskoj. ta je zauzvrat obeano Miloeviu moe se samo nagaati. Razvoj dogaaja i kasnije ponaanje Slobodana Miloevia neke analitiare navodi na zakljuak da je oekivano da Srpska vojska Krajine prui otpor do desetak dana i da e potom meunarodni faktori primorati Franju Tumana da zaustavi ofanzivu na Srbe. Usledili bi pregovori kojima bi se Srbi u RSK primorali da ostanu u Hrvatskoj, ali bez sopstvene drave. Slobodan Miloevi bi se i tako prikazao i pokazao kao spasitelj Srba u RSK, a krivci bi bili olieni u Milanu Martiu, Radovanu Karadiu, Vojislavu eelju i drugim "ratnim hukaima" i protivnicima "miroljubive politike Socijalistike partije Srbije".

U osvit 4. avgusta 1995. godine poela je radikalna agresija hrvatske vojske na zapadni deo RSK, poznata po nazivu "Oluja". Za vreme poetka agresije su dobro znali svi komandanti krajikih jedinica. Informacije o tome da e agresija poeti 4. avgusta u 5 asova stizale su sa vie strana. U ranim popodnevnim satima 3. avgusta stigla je i informacija iz Generaltaba Vojske Jugoslavije. Ona je zatim potvrena i od Glavnog taba Vojske Republike Srpske. Iz vie izvora Unprofora (UNKRO) saoptavano je vreme poetka agresije. Oficiri iz jedinica meunarodnih mirovnih snaga kao da su se utrkivali da organima Srpske vojske Krajine saopte vreme poetka agresije. Posle ponoi, odnosno u rano jutro 4. avgusta do 5 asova operativni centar Srpske vojske Krajine je vie puta pozivan od oficira Unprofora smetenih u junoj kasarni u Kninu. Saoptavali su vreme poetka agresije na RSK. Slini podaci stizali su i linijom dravne bezbednosti i drugih organa RSK.

Tolika "predusretljivost" oficira iz meunarodnih snaga samo potvruje da je u napadu Hrvatske na RSK unapred sve bilo dogovoreno. Oni koji dostavljaju informacije o poetku agresije imali su (meunarodnu) obavezu da spree agresiju. Umesto da izvre svoju obavezu, oni se utrkuju da rtvu predstojeeg napada upozore. Time su ujedno Glavnom tabu Srpske vojske Krajine stavljali do znanja da Unprofor i ne pomilja da uestvuje u spreavanju hrvatskog napada. Uz to, sugerie se i zakljuak da je RSK sama i da joj ne vredi da prua otpor. Samo to ne kau - beite ili se odmah predajte!

I onda, u 5 sati sudbonosnog 4. avgusta poinje operacija "Oluja" vieasovnom artiljerijskom vatrom po svim gradovima i veim naseljenim mestima u RSK. Bombardovanja su vrena bez milosti. U Kninu su pogoene kasarne, zgrada Glavnog taba Srpske vojske Krajine, ali i bolnice, kole, viespratnice sa stanovima, uderice na periferiji, jednako kao i zgrade u glavnoj ulici. U Operativni centar Glavnog taba Srpske vojske Krajine stiu izvetaji iz svih korpusa i samostalnih jedinica lociranih u Dalmaciji, Lici, Kordunu i Baniji. Sadraj je isti: hrvatska artiljerija besomuno dejstvuje po gradovima i naseljenim mestima. Ubrzo zatim stiu izvetaji u kojima se govori o pojavi ubaenih izviako-diverzantskih grupa, i njihovim uspelim ili neuspelim akcijama. Stiu i prvi izvetaji o poetku napada jedinice hrvatske vojske pokretom peadije i tenkova. Do 14 asova nagomilalo se izvetaja koji govore ta je sve neprijatelj pokuavao, ali da je protivakcijama - onemoguen.

U veernjim satima stiu izvetaji iz Likog i Dalmatinskog korpusa o prvim uspesima hrvatskih jedinica. Oekivalo se da e tokom noi 4/5. avgusta dejstva praktino prestati, i da e se no iskoristiti za obostrane pripreme za nastavak borbenih dejstava u jutarnjim satima sledeeg dana. U Operativnom centru Glavnog taba Srpske vojske Krajine pripremana je analiza dejstava tokom 4. avgusta i izvlaenje zakljuaka za nastavak odbrane.

Poetak agresije Glavni tab je doekao u zgradi u kojoj je bilo smeteno i Ministarstvo unutranjih poslova RSK. Operativni deo Glavnog taba radio je osloncem na Operativni centar, preko koga su postojale veze sa potinjenim jedinicama, zatim sa Glavnim tabom Vojske Republike Srpske i Operativnim centrom Vojske Jugoslavije. Preko Operativnog centra mogla se brzo uspostaviti veza sa komandom 2. krajikog korpusa Vojske Republike Srpske (desni sused) i sa organima Ministarstva unutranjih poslova RSK. Operativni deo komande inili su svi organi taba. Komandant Glavnog taba Srpske vojske Krajine je imao direktne veze sa komandantima korpusa i druge veze sline onima koje su bile razvijene iz Operativnog centra. Posebnu grupu inile su stareine iz organa za Ratno vazduhoplovstvo i protivvazdunu odbranu Glavnog taba Srpske vojske Krajine. Ovom grupom rukovodio je pomonik komandanta Glavnog taba Srpske vojske Krajine za RV i PVO general Branislav Petrovi. Grupa je koristila prostoriju Operativnog centra bataljona za vazduno osmatranje, javljanje i navoenje. Pozadinska grupa radila je u kasarni Senjak.

Dva kljuna oveka

U Operativnom centru Glavnog taba Srpske vojske Krajine praena je situacija na ratitu. Organizovano su vrene procene i pripremani predlozi za komandantove odluke. Komandant je neposredno kontaktirao sa naelnikom Glavnog taba - generalom Duanom Lonarom, zatim sa pomonikom za pozadinu - generalom Mirkom Bjelanoviem i pomonikom za RV i PVO - generalom Branislavom Petroviem. Organ za obavetajne poslove radio je odvojeno od Operativnog centra i imao je svoje veze sa obavetajnim i izviakim organima. Zadatke je dobijao od naelnika Glavnog taba Srpske vojske Krajine. Naelnik obavetajnog organa je redovno uestvovao u pripremi predloga za komandanta. Karakteristino je da je naelnik obavetajnog organa direktno kontaktirao (optio) sa komandantom i naelnikom taba. Sadraji tih razgovora nisu saoptavani operativnoj grupi. Odlazak naelnika obavetajnog organa kod komandanta (i naelnika Glavnog taba SVK) nije podrazumevao konsultovanja sa drugim organima taba. Procene obavetajnih podataka samo od strane obavetajnog organa i bez konsultovanja organa rodova, operativaca, organa slubi, nisu mogle biti adekvatne. To je bila praksa koja je vaila i pre poetka agresije 4. avgusta.

U bezbednosti je radilo poprilino mnogo ljudi i bili su odvojeni od operativnog dela komande.

Podvojenost tog sektora bila je praena i izbegavanjem organa bezbednosti da se ukljuuju u timski i tapski rad organa komandi, odnosno Glavni tab Srpske vojske Krajine. Jednom reju, bezbednjaci su se drali i ponaali krajnje tajanstveno i mistino, kao da njihov rad nije trebalo da koristi i Glavni tab Srpske vojske Krajine.

Tokom 4. avgusta organi bezbednosti su pratili i cenili bezbednosnu situaciju ne oslanjajui se na podatke i procene operativne situacije koju je vrio tab. Uz komandanta je sa manjim prekidima, neprekidno boravio i predsednik RSK Milan Marti. Ova dva kljuna oveka u sistemu komandovanja nisu skoro nita traili od operativne grupe. Komandant je uglavnom prihvatao predloge koji su dolazili od operativne grupe i posle potpisivanja dozvoljavao njihovu distribuciju.

Pomonik komandanta za moral je direktno optio sa komandantom, a verovatno i sa predsednikom RSK. Ni to to je radio organ za moral nije bilo dostupno operativnoj grupi, a bez toga se nije moglo poznavati stvarno stanje u jedinicama, rezultati i ishodi borbenih dejstava, gubici, odnosi sa stanovnitvom i sl. Objedinjavanje rada u Glavnom tabu Srpske vojske Krajine i organizaciju saradnje trebalo je da obezbedi naelnik Glavnog taba Srpske vojske Krajine. On to nije uspevao, a moda nije ni eleo.

Operativni organ taba je imao primernu saradnju sa organima pozadine. U operativnoj grupi je neprekidno boravio ili pomonik za pozadinu ili njegov naelnik odeljenja za operativne poslove. Oni su i odravali vezu sa naelnicima slubi.

Najgora mogua odluka - evakuacija stanovnitva
Prema podacima kojim je raspolagala Operativna grupa Glavnog taba Srpske vojske Krajine, situacija je tokom celog 4. avgusta bila relativno povoljna. - Neprijatelj je postigao uspeh na Velebitu ali su postojale realne mogunosti da se uspeh neutralie. - Predsednik RSK, Milan Marti, uputie apel Vladi SRJ i obavie razgovor sa predsednikom Srbije Slobodanom Miloeviem. - Slobodan Miloevi je postavio uslov - da se RSK sama brani 5 do 6 dana, a za to vreme on e se toboe izboriti za prekid borbenih dejstava



Operativnoj grupi nedostajale su informacije koje je komandant po svojoj liniji primao od potinjenih komandanata i suseda. Namere komandanta nisu saoptavane tabu, pogotovu se o njima nije moglo blagovremeno nita saznati. Mnoge znaajne informacije koje je primao komandant nisu prenoene u tab. Komandant nije traio miljenja i predloge od nadlenih organa pre nego to je izdavao nareenja ili odlazio na sastanke Vrhovnog saveta odbrane i drugih organa drave.

Za mnoga nareenja koja je komandant izdavao komandantima korpusa, operativna grupa nije znala. Tako izdata nareenja ostajala su nezabeleena. To je bilo dovoljno da onemogui operativnu grupu da realno prati situaciju i tok borbenih dejstava.

Pre poetka agresije, komandant Glavnog taba Srpske vojske Krajine je prihvatio predlog taba da se jedinice Srpske vojske Krajine na prostoru zapadnog dela RSK podele u dve grupacije: junu i severnu. Junu su inili 7. i 15. korpus i njome je komandovao Glavni tab Srpske vojske Krajine, odnosno komandant Glavnog taba Srpske vojske Krajine. Severnu grupaciju su inili Operativna grupa "Pauk", Korpus specijalnih jedinica, 21. i 39. korpus. Ova grupacija imala je naziv Operativna grupa "Kordun". Njome je komandovao general Mile Novakovi, a zamenik mu je bio general Milorad Stupar, inae komandant Korpusa specijalnih jedinica.

Takva podela i organizacija komandovanja imala je opravdanje zbog postojanja realne opasnosti da se zapadni deo RSK - prema Lici - presee na dve odvojene teritorije. Predviana su suprotna dejstva hrvatske vojske od Gospia ka Plitvicama i 5. muslimanskog korpusa od Bihaa, preko Llikog Petrovog Sela ka Plitvicama. Pokazae se da je podela prostora zapadnog dela RSK na juni i severni umanjila uticaj Glavnog taba Srpske vojske Krajine na tok borbenih dejstava. Komandovanje e centralizovati komandant Glavnog taba. On e jedino imati na direktnoj vezi komandante Operativne grupe "Kordun", zatim Vukovarskog i Likog korpusa. Komandant Dalmatinskog korpusa vie e biti u vezi sa komandom Glavnog taba nego sa komandantima brigada iz svoga korpusa. Takvo ponaanje, smanjie mogunost operativnog dela Glavnog taba da prati situaciju.

Granatiranje RSK

Prema podacma kojim je raspolagala Operativna grupa Glavnog taba Srpske vojske Krajine, situacija je tokom celog 4. avgusta bila relativno povoljna. Neprijatelj je postigao uspeh na Velebitu ali su postojale realne mogunosti da se uspeh neutralie. Postojala je i velika neizvesnost od oekivanih akcija 5. muslimanskog korpusa na pravcu eljava - Liko Petrovo Selo - Rakovica. Raunalo se na intervenciju snaga za protivdesantnu borbu iz rejona Dreingrada i Rakovice i Oklopne brigade iz rejona Slunja. U toku noi moralo se potraiti reenje za odbranu Knina i zadravanje napada preko Dinare. Dranje veine jedinica Srpske vojske Krajine tokom prvih desetak sati borbe bilo je dobro i trebalo je da poslui kao osnova za dejstva 5. avgusta.

Avijacija Srpske vojske Krajine uspeno je dejstvovala u podrci odbrane Likog, Kordunskog i Banijskog korpusa. Jedinice protivvazdune odbrane onemoguile su dejstvo hrvatske avijacije, ali su bile nemone u dejstvima protiv aviona NATO.

Na dalji tok odbrane, za 5. avgust, pozitivan uticaj mogle su imati artiljerija i raketne jedinice Srpske vojske Krajine. Bile su pripremljene za dejstvo po Zagrebu, Zadru, ibeniku i Splitu. Bombardovanje i raketiranje tih gradova bilo je predvieno u sluaju da neprijatelj svojom artiljerijom dejstvuje po gradovima i naseljima na teritoriji RSK. Taj uslov je bio ispunjen, jer je hrvatska vojska nemilice dejstvovala po svim gradovima RSK. Raunalo se i na mogunost prelaska u napad Vukovarskog korpusa ka upanji i artiljerijsko dejstvo po Osijeku i Vinkovcima. Jo su preostajale preuzete obaveze Vojske Jugoslavije, ako bi i ona htela da se ukljui. Naravno, sve te pobrojane mogunosti za produetak otpora u odbrani RSK bile su samo u glavama onih koji su eleli da se bore. Naalost, oni koji su odgovarali za sudbinu RSK, potrudie se da se upravo te mogunosti ne iskoriste. Oni e se "boriti" na drugi nain.

Komandant Glavnog taba, general Mile Mrki, saekae da prou dva sata besomunog granatiranja gradova i naselja po zapadnom delu RSK, pa e, tek onda, uputiti protest generalu Bertrandu anvijeu, komandantu Unprofora. U protestu e ga "upoznati" sa onim to on dobro zna - da se granatiraju srpski gradovi. Zatim e navesti da Srpska vojska Krajine nije dejstvovala po civilnim ciljevima u Republici Hrvatskoj, to je komandantu Unprofora, takoe, bilo poznato. Samo je falilo da kae eto, mi to moemo, ali neemo ili "nismo mi takvi kao oni, pa vi sad vidite kakvi su Hrvati"! General Mrki zahteva da se odmah preduzmu mere u cilju zaustavljanja hrvatske agresije, zatim da se obavesti Savet bezbednosti i generalni sekretar UN Butros Butros Gali. Mrkiev protest je zavren sa iskazom uverenja "da jo nije jasno da komandant Unprofora reaguje radi zaustavljanja agresije".

Takav telegram pre moe biti sve drugo nego protest. U njemu se, praktino, najavljuje kapitulacija, to se izraava i konstatacijom da Srpska vojska Krajine "nije dejstvovala po civilnim ciljevima" i da RSK treba da zatiti Savet bezbednosti i komandant Unprofora, time to e upozoriti Hrvatsku, koja inae i radi ono to joj je doputeno od strane onih od kojih Mrki oekuje pomo. Kad famozni meunarodni faktor nita nije preduzeo, Mrki 4. avgusta pie drugu "sitnu knjigu" i novi "protest" komandantu Unprofora. Podcrtava da Srpska vojska Krajine "jo uvek pokazuje suzdrljivost i ne vri odmazdu po dubini teritorije Republike Hrvatske" i da se u svemu "pridrava enevskih konvencija". Da li to Mrki pokuava da izblefira anvijea, koji je, svakako, znao za Miloevieve garancije date Galbrajtu - da nee biti odmazde. Ili veruje da tim ispraznim pisanjem uspeno pokriva borbenu sabotau.

U tom drugom nazoviprotestu, komandant Glavnog taba Srpske vojske Krajine ak "upoznaje" komandanta Unprofora da su na udaru i pripadnici mirovnih snaga u zonama razdvajanja. General Mrki kao da je potinjen anvijeu pa ga izvetava da je hrvatska vojska silom zauzela sedam punktova UN i da se 70 pripadnika mirovnih snaga nalazi u ulozi talaca. Ili je moda vie zabrinut za sudbinu vojnih mirovnjaka nego svojih vojnika i naroda. Ne moe se porei i injenica da Mrki moli komandanta Unprofora da svojim autoritetom zatiti civilno stanovnitvo RSK i pripadnike Ujedinjenih nacija! alje ak i predlog da se to uini angaovanjem snaga NATO.

Niz prevara

Sadraji oba "protesta" daju povoda za razmiljanje o ulozi generala Mrkia u scenariju agresije na RSK. Da li je moda i on, jo pre poetka hrvatske agresije, nekome obeao da nee dozvoliti dejstvo artiljerije Srpske vojske Krajine po gradovima Hrvatske? Nije li mu zauzvrat obeano da e Unprofor i Savet bezbednosti zaustaviti zapoetu agresiju? Otkud veruje da e zauzimanje sedam punktova UN i izolovanje 70 pripadnika Unprofora kao talaca biti razlog za ukljuivanje NATO u sukobu Hrvatske i RSK. Mrki e izgleda tek ili ve u popodnevnim satima prvog dana agresije shvatiti ono to neki ni vie godine posle 4. avugsta 1995. nisu shvatili, a to je da obeanja kao protivusluga za negaanje gradova u Hrvatskoj, predstavljaju samo jednu u nizu prevara namenjenih RSK.

Predsednik RSK, Milan Marti, uputie apel Vladi SRJ i obavie razgovor sa predsednikom Srbije Slobodanom Miloeviem. I njegove molbe i zahtevi ostali su bez podrke. Slobodan Miloevi je postavio uslov - da se RSK sama brani pet do est dana, a za to vreme on e se toboe izboriti za prekid borbenih dejstava. Nije prihvatio predlog da bar uputi pretnju Hrvatskoj, to je krajnje deprimiralo Milana Martia. Pokuao je da iznae nain na koji bi primorao Slobodana Miloevia i meunarodne faktore da interveniu, ali oigledno je precenjivao realnost takvih zahteva i znaaj svoje pozicije. Naivni Marti ne moe da shvati da je raketiranje gradova u Hrvatskoj "ispalo iz igre" pa zahteva od Mrkia da izvri njegovo nareenje i da pone sa raketiranjem Zagreba i drugih gradova. U navedenoj situaciji dolazi do sednice Vrhovnog saveta odbrane RSK, koja je odrana oko 17 asova. Na sednici je, uz predsednika Milana Martia, i komandant Glavnog taba Srpske vojske Krajine general Mile Mrki. General je otiao na Vrhovni savet odbrane bez konsultovanja onog dela taba koji je nadlean da mu predlae odluke. Na Savetu odbrane se donosi najgora mogua odluka - o evakuaciji stanovnitva. Pokazae se da je to bilo gore ak i od odluke o kapitulaciji.

 

[Krajina-Force]

Osma strana

Pokretanje naroda u beaniju
Oni koji su doneli takvu odluku o evakuaciji morali su dobro da znaju, i znali su, da su poveli narod i vojsku u izgnanstvo. - Odluka Vrhovnog saveta odbrane saoptena je javnosti 4. avgusta u 20 asova. - Odluka Vrhovnog saveta odbrane je kapitulantska, iako je izbegnuta upotreba rei kapitulacija



Da se drao realne situacije, Vrhovni savet je mogao doneti jednu od sledeih moguih odluka. Prva bi mogla da glasi - da se nastavlja sa odbranom i da se u toku noi 4/5. avgust srede jedinice a komandovanje pripremi za akcije koje treba preduzeti narednog dana. Osnov za ovakvu odluku je preduzimanje svih moguih i planom upotrebe predvienih mera i akcija, ukljuujui i dejstva po hrvatskim gradovima. Sastavni deo ove odluke bilo bi obraanje Unproforu, Saveznoj Republici Jugoslaviji, Republici Srpskoj... Druga odluka bi mogla biti - ponuda primirja i prihvatanje pregovora sa Hrvatskom, uz posredovanje Saveta bezbednosti. Ma kako tekli pregovori i koliko god bi bili nepovoljni po RSK, narod bi ostao na teritoriji i njegov bi status bio neuporedivo bolji nego odlazak u izbeglitvo. Trea mogua odluka, ticala bi se evakuacije samo onog stanovnitva koje je u tom asu bio ugroeno, a to su bili delovi severne Dalmacije i junog dela Like. Naalost, odluka koju je doneo Vrhovni savet odbrane znaila je evakuaciju celokupnog civilnog stanovnitva, kao i milicije i vojske, sa celog prostora zapadnog dela RSK.

Oni koji su doneli takvu odluku o evakuaciji, morali su dobro da znaju i znali su, da su poveli sav narod i vojsku u izgnanstvo. Ako to neko od lanova Vrhovnog saveta odbrane nije shvatao, na sednici je bio komandant Glavnog taba Srpske vojske Krajine, koji je to sigurno znao. Njegova je obaveza i dunost bila da lanovima saveta kae ta znai takva odluka, da ih upozori, pa ako se i pored toga usvoji, onda je trebalo da se definie onako kako jeste zamiljena - evakuacija naroda, milicije i vojske iz zapadnog dela RSK.

Odluka Vrhovnog saveta odbrane saoptena je javnosti 4. avgusta u 20 asova. Ona je otila u narod, a preko Unprofora na znanje hrvatskoj vojsci i Tumanovoj dravi, i glasila je:

"Vrhovni savjet odbrane Republike Srpske Krajine, donio je, na dananjoj sjednici, odluku da se zbog preventivnih i bezbjednosnih razloga organizuje evakuacija civilnog stanovnitva Sjeverne Dalmacije i junokg dijela Like. U organizaciji evakuacije i pratnji stanovnitva, aktivno e uestvovati pripadnici mirovnih snaga Ujedinjenih nacija, uz Civilnu zatitu RSK. Na ovaj potez Vrhovni savjet odbrane se odluio kako bi se zatitilo civilno stanovnitvo od eventualnih daljnjih napada hrvatske artiljerije i kako bi srpski borci, koji dre linije odbrane, bili rastereeni brige za svoje porodice".

"Vrhovni savjet odbrane apeluje da graani Krajine, na podruju sa koga se organizuje evakuacija stanovnitva, ne preduzimaju samoinicijativne akcije i da ne nasjedaju na hrvatsku propagandu. Za sve informacije graani se mogu obratiti mjesnim povjerenicima Civilne zatite. Jo jednom se naglaava da e u organizaciji evakuacije aktivno uestvovati pripadnici Unprofora".

Odluka Vrhovnog saveta odbrane je kapitulantska iako je izbegnuta upotreba rei kapitulacija. Odluka je isto to i nareenje za prekid otpora i pokretanje naroda u beaniju. Ona nije saoptena jasno i bez uvijanja. Time se prikrivalo njeno pravo znaenje. Cinino zvui reenica da je savet doneo odluku "zbog preventivnih i bezbednosnih razloga"! jer je celog 4. avgusta narod bio pod udarom hrvatske vojske i izdrao je granatiranja i napade. Izvlaenje naroda, sa kojim e krenuti i vojska, ne moe se opravdati "preventivnim i bezbednosnim razlozima".

Da bi se pospeilo pokretanje naroda naglaava se da e u "organizaciji evakuacije u pratnji stanovnitva aktivno uestvovati pripadnici mirovnih snaga Ujedinjenih nacija". Otkud to lanovi Saveta ili neki od njih znaju da e "i mirovnjaci uestvovati". Ko se to i s kim dogovorio? Kad pre? Ili i znatno pre?! Narod i vojska postupili su kao da je Vrhovni savet odbrane doneo odluku da se kapitulira i da se prekine dalja borba sa hrvatskom vojskom. Postupae se tako kao da je nareena evakuacija celokupnog stanovnitva, vojske i milicije sa celog zapadnog dela teritorije RSK.

Sadraj odluke bio je takav da se moglo tumaiti da u organizaciji evakuacije stanovnitva i vojske dobrovoljno uestvuju mirovne snage Ujedinjenih nacija i hrvatska vojska, zatim da odluku podravaju i maltene pozdravljaju Savet bezbednosti, NATO...

U 20 asova odrava se sastanak u Operativnom centru Glavnog taba, kome prisustvuju komandanti brigada iz 7. korpusa, sa komandantom korpusa generalom Slobodanom Kovaeviem. Sastankom rukovodi komandant Glavnog taba Srpske vojske Krajine general Mile Mrki a prisutni su i svi njegovi pomonici. Odluka o evakuaciji prenosi se kao gotova stvar. Ne govori se o evakuaciji stanovnitva samo iz optina severne Dalmacije i june Like. Svi prisutni su shvatili da se odluka odnosi na celu teritoriju zapadnog dela RSK. Stav komandanta Mrkia - da je evakuacikja stvar vlasti, sugerie da Vojska treba da nastavi odbranu i da omogui evakuaciju naroda. Komandantova je odluka da se suze frontovi odbrane i da se nastavi uporna odbrana. To je trebalo da vai za sve korpuse. Da bi se branio Knin komandant Glavnog taba Srpske vojske Krajine nareuje komandantu korpusa generalu Kovaeviu da do jutra izvue jedan bataljon iz 75. brigade i njime posedne poloaje za odbranu Knina na Bulijoj strani. Komandanti 92. i 4. brigade dobijaju zadatak da po jedan bataljon izvuku na velebitsko zalee i da spree prodore ka Graacu.

U skladu sa onim to je Mrki rekao trebalo je da 15. korpus nastavi odbranu na dostignutim linijama. Takav zadatak korpusu je trebalo da prenese naelnik, general Duan Lonar. Sa njim je krenuo i naelnik organa bezbednosti general Raeta. Razloga za promenu zadataka nije bilo za 21. i 39. korpus, grupu "Pauk" i Korpus specijalnih jedinica. Na njihovim teritorijama nije bila predviena evakuacija stanovnitva. Zadaci za dalja dejstva preneti su ifrom na komandante Operativne grue "Kordun".

Naelnik Operativnog odeljenja krenuo je u Drni, u komandu 75. brigade, kod komandanta Vladimira Davidovia da pouri sa upuivanjem jednog bataljona u rejon Bulije strane severno od Knina. Putem preko Kosova ka Drniu teko se moglo proi od traktora, motornih vozila, konjskih zaprega. Narod je ve bio u kolonama ka Kninu i dalje na sever. Na Kosovu se susreo sa grupom od dvadesetak vojnih obveznika koji su napustili svoje jedinice i kretali se ka Kninu. Zaustavio ih je, prikupio i na osvetljenom prostoru, ispred neke kue govorio kako je sramota to su napustili poloaje, zatim da su postali dezertari. Oni su ga sluali bez rei.

Kada je naelnik zavrio "govor" obratio mu se jedan pedesetogodinjak: "U redu je, gospodine generale, to to ste rekli. Molim Vas da kaete istinu, hoe li Vojska Jugoslavije stupiti u rat da nam pomogne da se odbranimo?" Hoe, nastavio je general neubedljivu priu, ako stvorimo uslove da bi se angaovala Vojska Jugoslavije... Sledi zatim pitanje drugog vojnog obveznika, ne mnogo mlaeg od generala: "Recite Vi meni, ko je ovaj narod pokrenuo? Ko e moju bolesnu majku, enu i troje dece noas povesti u beaniju? Ko e voziti moj traktor?"

General je opet pokuao neto da odgovori, ali ga vojni obveznici nisu vie hteli sluati. urilo im se. Jedan od njih, mirno i bez ubeivanja, obrati se generalu: "Gospodine, ako nas ne moete ili neete da razumete, mi emo nastaviti dalje. Krenuemo onim proplankom gde nema naroda. Ako elite da nas zaustavite orujem, pucajte po nama, mi neemo svoje oruje upotrebiti da bi se od vas odbranili".

Posle tih rei svi kao po komandi krenue prema Kninu, preko proplanka. Nijedan se nije osvrnuo.

Nemi svedoci panike
Izvetaji iz jedinica stiu u operativni centar u Kninu. - Pripremljeno nareenje o izmetanju komandnog mesta Glavnog taba Srpske vojske Krajine u rejon Srba. - Odlazak iz Knina posle ponoi. - Peat svim zbivanjima daje evakuacija. - Zadaci za stabilizaciju odbrane. - Vidno osipanje u organima Glavnog taba SVK. - Zadatak za okupljanje na Kozari. - Zahtev za formiranje to veeg broja novih jedinica



U Operativni centar u Kninu stiu izvetaji iz jedinica. Komandanti 15. korpusa i Korpusa specijalnih jedinica obavetavaju o napadu jedinica 5. muslimanskog korpusa prema Likom Petrovom Selu. Komandant 39. korpusa izvetavao je o ugroenosti Gline. Iz "Pauka" javljaju o masovnom prelasku brigada Abdieve Narodne odbrane na stranu 5. muslimanskog korpusa.

Pripremljeno je nareenje o izmetanju komandnog mesta Glavnog taba Srpske vojske Krajine iz Knina u rejon Srba. Ukrcavanje arhive i drugih materijalno-tehnikih sredstava bilo je u punom jeku.

U 23.30 asova poslednji minuti boravka generala Mrkia u zgradi Glavnog taba Srpske vojske Krajine i Ministarstva unutranjih poslova. Sa predsednikom RSK Milanom Martiem, kree na novo komandno mesto u Otri. Sa sobom vodi naelnika artiljerije, pukovnika Marka Vrcelja. Ne dozvoljava njegovo odvajanje ni za trenutak. Na rastanku Mrki potpisuje nareenje za komandanta Korpusa specijalnih jedinica - da oklopnu brigadu do jutra prebaci u rejon Gline i da sprei brze prodore hrvatskih jedinica ka Topuskom i Dvoru na Uni. Nareenje je upueno odmah i bilo je u komandi Korpusa ve oko ponoi.

Posle ponoi Knin naputa Operativna grupa Glavnog taba i sa Komandom taba odlazi u pravcu Srba.

Na celom prostoru zapadnog dela RSK peat svim zbivanjima daje evakuacija. Ona je prvo zapoela u Lici. ak je imala najmasovniji karakter u severnom delu Like, gde nije bila ni predviena. I cela Banija je pokrenuta na evakuaciju. Samo je Kordun bio pod kontrolom Koordinacionog tela, koje je pretendovalo da rukovodi svim civilnim poslovima dok traju borbena dejstva. Tamonji komandanti korpusa i brigada nisu ni od koga bili upoznati sa odlukom o evakuaciji stanovnitva. Oni su ubrzo postali nemi svedoci paninog kretanja stanovnitva i pridruivanja svojih vojnika izbeglikim kolonama. Na pitanja koja su im upuivana sa svih strana, nisu znali da odgovore. U uslovima kada je dolo do prekida svih veza, nisu mogli da se konsultuju sa viim nivoom komandovanja.

U prepodnevnim satima, 5. avgusta komandovanje sa nivoa Glavnog taba Srpske vojske Krajine bilo je parcijalizovano. Komandant Glavnog taba Srpske vojske Krajine, sa predsednikom RSK, i naelnikom artiljerije nalazio se na komandnom mestu u Ortiu. Uz njega je bio i komandant 7. korpusa - ili u blizini, i u stalnoj vezi. Naelnik taba, general Duan Lonar, bio je u Likom korpusu. Tamo se sve odvijalo po odlukama koje je sam donosio, verovatno u skladu sa zadatkom koji je dobio od komandanta Mrkia. Operativni deo taba bio je u Srbu, na uspostavljenom komandnom mestu, ali bez veza sa komandama korpusa. Pomonik komandanta za moral, sa dva pukovnika iz svoga organa, kretao se ka Banjaluci. Njegov zadatak i svrhu odlaska jedino je mogao znati ako je i on znao, komandant general Mile Mrki.

Po dolasku na komandno mesto u Srb, nadomak granice sa RS (BiH) general Mrki je potpisao nareenje kojim se postavljaju zadaci za stabilizaciju odbrane. U preambuli nareenja govori se o negativnom uticaju evakuacije stanovnitva na borbenu spremnost jednog broja jedinica. Navodi se da je jedan broj vojnika i stareina napustio svoje jedinice i da su otili da zbrinjavaju porodice. Ukazano je na dobro dranje jedinica tokom 4. avgusta. U nareenju su zatim postavljeni konkretni zadaci jedinicama.

Na alost, nijedna komanda nije mogla ili nije htela da izvri te nove zadatke. Glavna preokupacija svih komandi bila je da koliko-toliko ouvaju bar deo sastava od potpunog raspada i da omogue izvlaenje naroda i vojske prema Republici Srpskoj.

Glavni tab Srpske vojske Krajine okupio se kao celina na prostoru Republike Srpske u jutarnjim satima 7. avgusta. Komandant Glavnog taba, general Mile Mrki, ve je bio u Otrelju, duboko u teritoriji Republike Srpske, na oko 8 kilometara od Bosanskog Petrovca. Tu je stigao uvee 6. avgusta. U to vreme u Otrelju je ve bio naelnik taba general Duan Lonar. Mrki ga upuuje u rejon Novog Grada i Dvora na Uni, da prati dogaaje na Kordunu i Baniji.

U organima Glavnog taba Srpske vojske Krajine ve je vidno osipanje. Jedan broj oficira je samovoljno ili po zadatku (!) u Banjaluci i Prijedoru. Neki su ve u Beogradu ili u pokretu ka Drini.

Preostali organi Glavnog taba Srpske vojske Krajine ukljuili su se u prikupljanje jedinica, naoruanja i drugih sredstava. Pokuano je da se uspostavi, koliko je mogue, organizovana predaja borbene i druge tehnike Vojsci Republike Srpske u Petrovakom polju. Sve to je o primopredaji bilo dogovoreno sa generalom Ratkom Mladiem i komandantom 2. krajikog korpusa, generalom Radivojem Tomaniem, kao da nije bilo poznato onima koji su to trebali da sprovedu. Od strane pripadnika Vojske Republike Srpske bilo je mnogo vreanja i nipodatavanja pripadnika Srpske vojske Krajine. To se naroito videlo i osealo na Petrovakom polju, gde je vrena predaja naoruanja i opreme. Predlozi da se makar deo manjih krajikih jedinica zadri i ukljui u Vojsku Republike Srpske, kategoriki su odbijeni od nadlenih stareina Vojske Republike Srpske. Za tako neto interes nije pokazivao ni general Ratko Mladi. Slino se ponaao i komandant 2. krajikog korpusa general Tomani.

Glavni tab Srpske vojske Krajine je dobio zadatak da se prikupi na Kozari, to je 8. i 9. avgusta i uinjeno. Kako tamo nije bilo mogunosti za smetaj, Glavni tab Srpske vojske Krajine se vraa u Prijedor, gde nastavlja sa radom - sreivanjem podataka, rukovoenjem izvlaenjem sa prostora Banije i Korduna i rasformiranjem jedinica.

Neoekivano, 11. avgusta stie nareenje komandanta Glavnog taba Vojske Republike Srpske kojim se postavljaju zadaci Glavnom tabu Srpske vojske Krajine. Naloeno je da se odmah preduzmu sve mere da se od izvuenih krajikih jedinica formira to vie novih jedinica, koje e biti stavljene pod komandu Glavnog taba Vojske Republike Srpske i njegovih korpusa i delimino pod komandu Glavnog taba Srpske vojske Krajine, u cilju odbrane sadanjih prostora RS i RSK kao i radi priprema za osloboenje okupiranih teritorija RSK i RS.

Zatim se zahteva da se "sve vojno sposobno ljudstvo, starosti od 18 do 60 godina iz RSK, koje se neplanski povuklo, mobilie i od njih formiraju jedinice srpske vojske". Nalae se da se "po meri formiranja jedinica od ete pa navie, iste stavljaju pod komandu komandanata onih korpusa u ijoj zoni odgovornosti se formiraju". Ova taka zapovesti se zavrava stavom da se "eventualni dobrovoljci iz SRJ i drugih zemalja ukljuuju u ve postojee jedinice, s tim da organizacijska jedinica dobrovoljaca ne moe biti vea od voda".

Nadalje, obavezuju se sve jedinice Vojske Republike Srpske i pripadnici slube javne bezbednosti na teritoriji RS, da preko svojih punktova kontroliu kretanje izbeglica i da pri tome dozvoljavaju prolaz samo nejai (deci, enama, starcima). Borbeno sposobne treba da izdvajaju i ukljuuju u jedinice. Naglaava se da mobilisani vojni obveznici prikupljaju u Petrovcu, Prijedoru, Banjaluci i Derventi, a Glavni tabovi Vojske Republike Srpske i Srpske vojske Krajine e nareivati angaovanje prikupljenih jedinica.

Umesto obeane pomoi ponuen savet
Prihvatni objekti za vojne obveznike iz RSK u Bijeljini i Bilei. - Nareenje generala Ratka Mladia. - Krupne promene obeanog i dogovorenog poloaja Republike Srpske. - Saglasnost postignuta izmeu Slobodana Miloevia i amerikog ambasadora u Hrvatskoj Pitera Galbrajta. - Igra na kartu Saveta bezbednosti. - Evakuacija stanovnitva primljena s besom u Beogradu. - Spisak "krivice" krajikih Srba. - Oficijelna vlast u Beogradu velia svoju ulogu spasitelja. - Svojatanje izbeglica



U nareenju se dalje trai da se do 12. avgusta izbeglo stanovnitvo iz RSK smesti u prihvatne centre i odredita. Trai se mobilizacija vojno sposobnih ljudi iz RSK, formiranje jedinica i da se priprema za njihovo ukljuivanje u borbena dejstva zavri do 14. avgusta.

Ovo nareenje je napisano prekasno, pa se u vreme stupanja na snagu nije moglo izvriti, jer se ljudstvo u veini ve bilo razilo i stiglo u Srbiju, odnosno u SRJ. Meutim, u realizaciju ovog nareenja ukljuie se Generaltab Vojske Jugoslavije potvrujui to svojom informacijom, koja je upuena Ratku Mladiu i Milu Mrkiu. Njih dvojicu Vojska Jugoslavije obavetava, 14. avgusta, da se "u organizaciji Ministarstva unutranjih poslova vri prikupljanje vojnih obveznika RS i RSK koji se nalaze na teritoriji SRJ".

Formiran je i sabirni centar u Loznici. U sabirnom centru nalazi se lice koje koordinira zadatke sa MUP-om. Pratnju i prevoz vojnih obveznika do granice sa Republikom Srpskom obezbeuje MUP.

Od generala Mladia i Mrkia se trai da jave koliko vojnih obveznika mogu da preuzmu. Komandant Glavnog taba Vojske Republike Srpske, general Ratko Mladi, 15. avgusta, izdaje nareenje kojim regulie prihvat mobilisanih vojnih obveznika sa teritorije SRJ. Nareeno je da se prihvatni punktovi organizuju u Bijeljini (kasarna "Stepa Stepanovi") i Bilei (kasarna "Bileki borci"). Nareenjem se nalae da se "vojni obveznici roeni u RSK i RS zapadno od reke Bosne odmah prevoze pod policijskom pratnjom u nastavno-diverzantski centar "Manjaa", a vojni obveznici iz RS roeni istono od reke Bosne rasporeuju se u romanijski, hercegovaki i istonobosanski korpus. Komandant Glavnog taba Vojske Republike Srpske general Ratko Mladi 17. avgusta izdaje nareenje o formiranju jedinica Srpske vojske Krajine na teritoriji RS i njihovom upuivanju u borbena dejstva na teritorijama RS i RSK.

U preambuli ovog nareenja se navodi: "Aktivnosti dravnih organa i vojnih komandi SRJ i RS na prikupljanju i organizovanju vojnih obveznika RSK posle gubitka veeg dela teritorije RSK i njihovo ukljuivanje u borbena dejstva za oslobaanje okupiranih teritorija RSK nailaze na brojne potekoe i do sada je ova aktivnost totalno paralisana, uglavnom zbog nedefinisanih stavova politikog i vojnog rukovodstva RSK. Naime, dravno rukovodstvo i Generaltab Vojske Jugoslavije su preduzeli mere i u dogovoru sa glavnim tabom Vojske RS organizovali vraanje svih vojnih obveznika poreklom iz RS i RSK i iste organizovano vraaju na teritoriju RS.

MUP SRJ takvo ljudstvo organizovano dovozi u prihvatne centre u kasarnama u Bijeljini, Zvorniku i Bilei, odakle ih preuzimaju vojni organi Vojske Republike Srpske i sprovode ih u regrutni centar "Manjaa", gde se vri organizovanje i formiranje jedinica, oblaenje, naoruavanje i kratka obuka i upuivanje na zadatke po odlukama glavnih tabova Vojske Republike Srpske i Srpske vojske Krajine. Meutim, akcija ne uspeva zbog toga to vojni obveznici iz RSK, kada se prikupe u jedan od takvih centara opravdano trae da im predstavnici vojnih i civilnih vlasti RSK objasne zato su prikupljeni, kakvi su im dalji zadaci i perspektive. Meutim, odziv vojnih i politikih predstavnika ne dolazi do izraaja i vojni obveznici samovoljno i demonstrativno naputaju prihvatne i regrutne centre, pri emu se nedolino i ruilaki ponaaju prema onima koji su im ukazali gostoprimstvo i prema onima koji im pokuavaju pomoi da povrate izgubljeno dostojanstvo i dravu".

Postavljeni su i sasvim konkretni zadaci za te nove jedinice sa preciznim rokovima. Pored ostalog, naloeno je da se odmah ukljuuju u borbena dejstva, u poetku u sastavu Vojske Republike Srpske, a po stvaranju uslova da se ubacuju na okupiranu teritoriju RSK. Predoava se da vremenom te akcije treba da prerastu u operacije za osloboenje celokupne teritorije RSK.

Sve to to se deavalo od pada RSK do ovih novih ideja i nareenja, sa ukljuivanjem u "akcije" i Vojske Jugoslavije, odnosno SRJ govori da nisu "izvisili" samo krajiki rukovodioci i komandanti. Oigledno su bile u pitanju krupne promene obeanog i dogovorenog poloaja RS i njene dalje pozicije u konanom reavanju sudbine Bosne i Hercegovine. Ne moe biti daleko od istine da su obeanja data pre stradanja RSK - pala u vodu. Stvorena je mogunost da se i RS kazni, svoenjem u granice manje od obeanih. Oigledno se sada i Republika Srpska nala u slinom poloaju kao RSK u avgustu. Srbija joj je "pri ruci" na isti nain kao onda i RSK. Privodi izbeglice i upuuje ih u Vojsku Republike Srpske. A kada su poeli padati gradovi oko i do same Banjaluke, Srbija e sve to posmatrati nemo i bez pomisli da svojom vojskom pomogne "brai" preko Drine. Ostalo je jo samo da vuk smae i onog treeg... Sve je vodilo ka tome da meka uskoro zaigra i pred kuom najstarijeg, velikog brata. Prutovi srpske kratke pameti, nesloge i izdaje slamali su se jedan po jedan.

Poetak agresije na RSK od vlasti u SRJ i Srbiji doekan je bez uzbuenja. Pre toga obezbeena je sigurnost SRJ i Srbije od "uvlaenja" u rat. Vojska Jugoslavije nee pomagati Srpskoj vojsci Krajine u borbama za RSK, a NATO, zauzvrat, nee bombardovati aerodrome, mostove i druge vojne objekte u SRJ. Saglasnost je postignuta i verifikovana izmeu Slobodana Miloevia i amerikog ambasadora u Hrvatskoj Pitera Galbrajta. Srbima u RSK stavljeno je do znanja da su sami u ratu sa Hrvatskom. Umesto ranije obeane pomoi ponuen je savet - izdrite "pet do 7 dana" a za to vreme e Savet bezbednosti primorati Hrvatsku na obustavljanje agresije!

Kada je poela agresija, oficijelne vlasti zabranjuju organizovanje demonstracija u Beogradu za podrku Srbima u Krajini.

Evakuacija stanovnitva je primljena sa strahovitom ljutnjom i besom. Za oficijelnu vlast bilo je neshvatljivo da zahtev Miloevia nije ispotovan. To je bilo prvi put da se ono to je on traio ne uvai u RSK. To se Srbima iz Krajine ne moe oprostiti! I dok tragedija traje, Slobodan Miloevi ne vue nijedan potez koji bi makar simbolino pokazao brigu Srbije i SRJ za propast i stradanje jednog naroda. Slobodan Miloevi pokree mehanizam koji treba da pokae da su Srbi iz RSK sami krivi jer su samovoljno napustili svoja ognjita. U "krivicu" je strpana optuba da Srbi nisu hteli da se bore, da su kukavice, da su oekivali da za njihovu slobodu Srbija i SRJ ratuju... Da bi "krivica" izgledala ubedljivija, Srbi u Srbiji upoznati su kako je Srbija snabdela Srbe u Krajini i njihovu vojsku svim potreptinama za rat i da je ono to su Srbija i Vojska Jugoslavije poslale u RSK bilo dovoljno da se rat vodi najmanje tri meseca. U scenario prikrivanja krivice oficijelnih vlasti i Vojske Jugoslavije veto je ubaena i teza da je zbog naputanja RSK Vojska Jugoslavije onemoguena da intervenie (kao da bi ona intervenisala!).

ta sve vlast ne ini da sauva svoj obraz i da ostane na vlasti. Prihvat izbeglih Srba proglaava nevienom rtvom Srba u Srbiji. Sve to je odvojeno za smetaj i ishranu izbeglica pripisivano je Socijalistikoj partiji i oficijelnoj vlasti. Kao da se htelo kazati, eto, niste zasluili, zato to ste samovoljno napustili RSK, ali mi ovde u Srbiji inimo sve to moemo za va spas. I tako dok Tumanova vojska ubija i pljaka one koji su ostali na svojim ognjitima, i time potvruje koliko je bilo logino i opravdano to je nezatieni narod krenuo jedino tamo gde je mogao, oficijelna vlast velia svoju ulogu spasitelja. Nije narod krenuo u goste Slobodanu Miloeviu koji je svojom politikom Srbe u Krajini izigrao i primorao ih da krenu u izbeglitvo. Znali su Srbi Krajine da nisu dobrodoli za one koji su na vlasti. Srbi su krenuli u Srbiju kod svoje sabrae Srba. Znali su da e im oni jedini pomoi, i vie nego to mogu. Ta vera u Srbe u Srbiji bila je jedina uzdanica izbeglicama.

Potpisivanje tajnih obaveza
Republika Srpska Krajina kao teg na vagi u pregovorima Srbije i Hrvatske. - Odgovornost preneta na Savet bezbednosti UN. - Slobodan Miloevi priznaje Hrvatsku u avnojskim granicama u drugoj polovini 1992. godine. - Sudbonosni potezi vlasti. - Blokada na Drini. - Dugogodinje utanje. - Podsticanje reintegracije RSK u Hrvatsku mirnim putem. - Prikupljanje dobrovoljaca. - Sabotiranje organizovanog povratka vojnih obveznika. - Prikupljani poeni "poverenja"



Srbe izbeglice poele su da svojataju razne partije u Srbiji. Oficijelna vlast pripisuje sebi sve ono to narod Srbije ini za izbegle sunarodnike. Stranke u opoziciji koriste postojanje izbeglica da optuuju vladajuu stranku i oficijelnu vlast. To, uglavnom, ne ine iz stvarne brige prema izbeglicama. Njima je bitno da optue vlast a izbeglice su zgodan povod kojim se moe uticati na birae. Namerno ili sluajno, Dragan Tomi, predsednik Skuptine Srbije u februaru 1997. godine izrazie stav oficijelne vlasti i Socijalistike partije prema izbeglicama. Da bi umanjio znaaj demonstracija u Beogradu organizovanih zbog krae na izborima, u kojima je i sam uestvovao, Tomi izjavljuje da su demonstracije tako brojne jer u njima uestvuju i izbeglice iz RSK. U izjavi e tvrditi da demonstracije imaju faistiki karakter. Na reagovanja zbog takve kvalifikacije, on e, naknadno, kao gost TV dnevnika RTS, izjaviti: "Moja izjava imala je dejstva, jer su demonstracije posle toga postale mirnije sve do pre nekoliko dana, kada su se opet pojavile grupe koje su posle skupova opozicije pravile nerede. Militantno jezgro ovih grupa ine izbeglice iz Bosne i Hrvatske koje su nezadovoljne gubitkom svoje domovine. Oni okrivljuju druge zbog toga, iako su samovoljno napustili svoj rodni kraj".

Za Dragana Tomia bitno je da u javnosti umanji znaaj demonstracija naroda Srbije i opozicije zbog izborne krae. Uinilo mu se da e najvei uticaj na omalovaavanje demonstracija postii ako njihovu brojnost pripie ueu izbeglica a upornost demonstranata "militantnom jezgru" izbeglica. To, po njemu, i nisu nikakvi ljudi jer su samovoljno napustili svoje rodne krajeve. To izgovara ovek koji je, takoe, uticao na manipulisanje Srbima u RSK.

Ponaanje oficijelne Srbije prema RSK za sve vreme njenog postojanja ne moe se okarakterisati kao zatita Srba u Hrvatskoj. Slobodan Miloevi je od 1991. godine imao u vidu samo interese Srbije i Crne Gore. Srbi preko Drine korieni su u funkciji obezbeivanja to bolje pozicije Srbije i Crne Gore posle raspada Jugoslavije. Za ostvarivanje takvih interesa upotrebljena je i iskoriena i JNA. Njoj je poveren zadatak da zatiti Srbe u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini. Oekivano je da taj zadatak izvri bez guenja pobuna u Hrvatskoj i Sloveniji. Drugi nain da stvarno obezbedi Srbe nije postojao, a ako je i postojao, nije zavisio od JNA. Odustalo se od stvaranja srpske vojske, pa su tako Srbi van Srbije zauvek ostavljeni bez zatite.

Oficijelna vlast Srbije digla je Srbe preko Drine na oruje, a kad se uverila da to nema perspektivu digla je ruke i od takve politike i od Srba preko Drine.

Zatitu Srba u Republici Srpskoj Krajini, oficijelna vlast Srbije "prepustila" je Organizaciji ujedinjenih nacija, odnosno njenoj mirovnoj operaciji. Mirovna operacija imala je zadatak da razorua "pobunjene" Srbe i pomogne u reavanju srpskog pitanja u granicama avnojske Hrvatske. Po planu mirovne operacije, Srbi na prostorima RSK nisu mogli imati svoju vojsku. Posle napada hrvatske vojske na Miljevaki plato (jun 1992), sve maske su pale, pa je odlueno da RSK obrazuje svoju vojsku.

Politika oficijelne vlasti SRJ eli da Srbi u Hrvatskoj, sa svojom vojskom, postanu faktor koji e omoguiti da Srbi "zadre" svoju dravu Republiku Srpsku Krajinu. Republika Srpska Krajina sa svojom vojskom trebalo je da bude teg na vagi u pregovaranjima i regulisanju odnosa izmeu Srbije i Hrvatske. Time se oficijelna vlast Srbije oslobodila odgovornosti za zatitu Srba u RSK. Tu odgovornost je prenela na mirovnu operaciju Saveta bezbednosti. Javno je voena politika "nemeanja" u zbivanja u RSK, to je Srbima prikazivano kao prikrivanje politike podrke koja je "bezgranina". Predstavnici oficijelne vlasti i ugledni predstavnici Socijalistike partije Srbije, razliitim povodima izjavljivali su da e zatititi Srbe u RSK od prisilne integracije u Hrvatsku. U pregovorima sa meunarodnim faktorima tajno su potpisivane obaveze po kojima se SRJ nee meati u reavanje srpskog pitanja u Hrvatskoj. Jo u drugoj polovini 1992. godine, Slobodan Miloevi e dati saglasnost, po kojoj priznaje Hrvatsku u njenim avnojskim granicama. To e diktirati odnos Srbije prema Srbima u Hrvatskoj. Potrebe izbora i podrke Srba iz Srbije Socijalistikoj partiji, nametali su takvo javno nastupanje koje e zadovoljavati birae. Da bi se podrala opcija reavanja srpskog pitanja u granicama avnojske Hrvatske, oficijelna vlast vue niz sudbonosnih poteza.

Slobodan Miloevi i Socijalistika partija uspostavie potpunu kontrolu nad politikim zbivanjima u RSK. Meanjem u sve, i najvanije, u RSK e na dunost predsednika biti doveden Milan Marti, ime e se potisnuti uloga Milana Babia, ali ne i njegove Socijaldemokratske partije, koja e za sve vreme postojanja RSK predstavljati opoziciju Slobodanu Miloeviu i njegovoj dvolinoj politici. Za predsednika vlade u RSK Slobodan Miloevi dovodi svog oveka, Borisava Mikelia. Tandem Marti - Mikeli dobro e funkcionisati sve do odluke Miloevia da uvede sankcije Republici Srpskoj, poznatom blokadom na Drini.

Blokada na Drini udaljila je Milana Martia od politike Slobodana Miloevia. Doi e do "prestrojavanja" snaga na politikoj pozornici RSK. Porae uloga Milana Babia koji e preko Skuptine RSK diktirati dalji tok dogaaja. On e se javno izjanjavati protiv bilo kakvih pregovora sa Hrvatskom ali nee vui poteze koji bi onemoguili "pregovaraku" funkciju Borisava Mikelia. Milan Marti e se sve vie vezivati za politiku Radovana Karadia a protiv politike Slobodana Miloevia.

Borisav Mikeli je uspeo da u celosti realizuje politiku Slobodana Miloevia. Meu Srbima u RSK, Borisav Mikeli je vaio kao olienje onoga to eli Slobodan Miloevi.

Oficijelna politika u Srbiji irila je uverenje da ini sve to treba da RSK opstane i da se onemogui Hrvatska da ratom reava srpsko pitanje na svojoj teritoriji. Meutim, u praksi je sve bilo drugaije. Srbija nije ni pomiljala da ratuje za Srbe u Krajini, ali je o tome utala sve do poetka 1995. godine. Izjava Zorana Lilia, tada predsednika SRJ, da Srbija i Crna Gora nee ratovati za Republiku Srpsku Krajinu, doekana je sa iznenaenjem od graana i neupuenih ljudi - i iz vojnog i dravnog vrha. Ova izjava predstavljala je podrku Borisavu Mikeliu koji je u saglasnosti sa Beogradom radio na mirnoj reintegraciji RSK u sastav Republike Hrvatske.

Oficijelna Srbija je smatrala da Srbi u Krajini oruanom borbom ne mogu sauvati svoju dravu. Nije se verovalo ni da bi ukljuivanje Srbije u rat za odbranu RSK dovelo do pobede. Znalo se da bi najgore reenje za Srbe u Krajini bilo ono koje bi Hrvatska realizovala primenom sile. Takvo reenje niko u oficijelnoj Srbiji i SRJ nije eleo. Zbog toga se smatralo da nije dobro pomagati RSK po onim pitanjima koja bi jaala njenu vojsku i opredeljenja da RSK sama ratom brani svoj opstanak. Ako bi do toga dolo, oficijelna politika SRJ i Srbije nala bi se u velikim problemima.


Kraj


O autoru knjige:

-Milisav Sekulic, rodjen 11.novembra.1935 kod Loznice.
Zavrsio je vojnu akademiju JNA, Visu vojnu akademiju, Skolu narodne odbrane i Filozofski fakultet. Magistar vojne vetine. Objavio je vie od dvesta strucnih i naucnih radova.
Od pocetka ratnih sukoba na teritoriji bive SFRJ nalazio se na dunosti u Generaltabu oruanih snaga (do 1993), posle cega je, kao pukovnik, na poziv kolega sa ratita otiao u Knin, u Glavni tab Srpske vojske Krajine. Tamo je na dunosti nacelnika operativno-nastavnog odeljenja unapredjen u cin general-majora.
Iz jasnih razloga knjige Milisava Sekulica su prvorazredno svedocanstvo o dramaticnim zbivanjima s pocetka devedesetih, utoliko vrednije jer iznose citav niz i dokumenata prvorazredne vanosti javnosti malo poznatih ili nepoznatih cinjenica.

 

[Gospoda]

welcher idiot liest sich den das hier alles durch?