rechengenie
Balkaner
Sto godina od srpske okupacije Albanije
VOJSKA BEZ OBUĆE U PRIZRENU
Pred Mitrovdan, 25. oktobra 1912., bila je skupljena cela Šumadijska Divizija u Prizrenu... Ljudi bez obuće gazili su po odjugovelom snegu i onako mokri legali u staru, polurazrušenu tursku kasarnu, pribijali se jedan uz drugog da se malo zagreju... Već je počelo poboljevanje od nogu i stomaka: za lekarsku pomoć javljala se iz puka čitava četa svakog jutra.
- Gde li ćemo sad? - pitao se svaki kad smo stigli u Prizren... Sutra dan po dolasku govorilo se o izlasku na more a prekosutra je već došla naredba. Obrazuju se tri odreda, koji će jedan za drugim imati da izbiju na more... Komandant Armije dobio je naredbu da se prvi odred odmah uputi. Ljudi nisu imali obuće, toplog odela, čarapa - a nije bilo ni hleba. - Mora se ići - glasila je naredba i to je glavno: ostalo je sve sporedno. Da bi se moglo izvršiti naređenje, obrazovan je taj I. bataljon od vojnika iz celog puka koji su imali zdravu obuću i malo bolje odelo. Pa opet, dobra trećina pošla je bez obuće a polovina bez ikakve tople odeće do sebe.
BOLESNI I GLADNI U OSVAJANJE ALBANIJE
Iscrpljeni od srdobolje... koja nije poštedela ni jednog vojnika od dve i po hiljade, bledi kao aveti krenuli smo se da osvajamo Albaniju i da napojimo konje na Sinjem Moru... Ne mogu oprostiti Vrhovnoj Komandi i našoj vladi za tu njinu avanturu koja nas stade toliko života; ne mogu oprostiti lekarima koji masu bolesnih: reumatičnih, tuberkuloznih, iznemoglih uputiše da ostave svoje kosti u Albaniji.
ŽIVOT JE KOCKA
Komandantima bataljona nije se išlo „na more“ i kockom su rešavali koji će bataljon ići prvi. Tako je kocka pala na komandanta 1. bataljona. ... Valjda po ugledu na starije, koji su bacali kocku, podoficiri i narednici četa vršili su otkupljivanje od izlaska na more. Naplaćivali su po dva-tri pa i pet-šest dinara vojnicima, da ih ne uvedu u spisak onih koji će ići na more.
Svedok osvajačkog rata: Kosta Novaković
Photo: Stock
POPALJENA SELA, RAZRUŠENE KUĆE, ODSEČENE GLAVE
U selu Bruti zanoćismo. Lepo, malo selo bilo je popaljeno i porušeno. U dve polurazrušene kuće bilo je nešto čeljadi: ostale su bile puste... Sutradan opet niz Drim, put Vezirova Mosta... Kraj mosta naiđosmo na našu stražu, na devet grobova naših vojnika i na devet glava arnautskih, poređanih na grobovima.
Osvetnici poginulih vojnika, kako su sami sebe nazvali, jedan potporučnik i jedan narednik sa još 14 vojnika, behu zapisali svoja imena na parčetu hartije i ostavili na grobovima. Straža na mostu ispriča nam za tu osvetu. Poručili su seljacima iz obližnjih sela da im donesu hrane, i kad su ovi došli, pobili su ih i poodsecali im glave. Te su glave docnije saranjene kraj nogu poginulih vojnika, kao što se i pristoji: robovi kraj nogu svojih gospodara!
UBISTVO I PLJAČKA, DVA SRCA JUNAČKA
Pređosmo Drim... Nekakav nesrećni Arnautin nađe se sa čitavim stadom ovaca bliže putu. I kad pokuša da sačuva ovce da ih vojska ne uzme - ubiše ga a ovce poteraše sa sobom.
NEĆEMO VAS OSVAJATI, ČASNA REČ
I ljudi i žene bili su ubeđeni u to da je nemoguće da mi dolazimo kao osvajači, da ih potčinimo, već da idemo na tursku vojsku koju i oni mrze. Prenk Bib Doda, plemenski starešina Merdita, komandant 4000 oružanih saplemenika propustio je na miru prvi naš odred samo pod pogodbom, da mu se da časna reć da mi ne nameravamo da pokorimo Arbaniju. Komandant prvog odreda Bulić, sada pukovnik, dao mu je tu časnu reč. Inače bi Prenk Bib Doda objavio borbu srpskoj vojsci.
KUĆNA NEGA
Vojnici su padali na putu premoreni i toliko oslabeli da smo mislili neće se ni dići više. Na idućem konaku vidimo ih opet. Dođu po dva-tri ili i čitavih šest-sedam sati docnije. Neki su ostajali u arbanaskim kućama, gde su ih Arnauti pazili i negovali, dok se ne bi oporavili da mogu produžiti put.
PREDELI SLIKANI NUŽDOM
Teren je brdovit, kamenit, zemlja posna. Od useva uspeva samo kukuruz i pomalo zob. Krševita Albanija hrani se isključivo kukuruzom... Cela krševita Albanija, dakle, siromašna je i hranom i stokom. Njive su otrgnute od kamenjara s mukom i iz potrebe koju razume samo onaj koji je bačen na onaj krš i upućen da tu živi. Zbog nesigurnosti imovine i bojazni od krađe useva i stoke, njive su oko samih kuća a stoka u stajama uz kuću ili, obično, ispod kuće, u podrumu. Kuće od kamena, po nekoliko njih na broju, sačinjavaju selo ili zaselak. Prostora koji se može obraditi i zasejati malo je za više porodica, za više kuća, i sve što se narodi više no što se može tu ishraniti udaljuje se i bira kakvo mesto gde se može podići kuća i malo zemljišta očistiti od kamena.
Onoga koji prvi put prolazi kroz te krajeve mora zadiviti pojava njive ili male livade u kakvoj strani od samog kamena: ili kada u udoljici između dva brega ugleda čitavo selance sa lepo uređenim i stepeničasto poravljenim njivama - da voda ne bi snela ovo malo zemlje... Kontrast između gologa kamena i lepe zelene njive ili livade izaziva kod gledaoca jedno silno osećanje Lepoga. I mi smo uživali gledajući te istinite „pejsaže“, naslikane prirodom i nuždom. Ne samo da su ta zapažanja pravili školovani ljudi iz naše trupe već i masa naših vojnika svraćali su pažnju na to i nazivali ga lepim. Arnauti tog osećanja nisu imali. To je za njih bilo samo „mir“ - dobro - ali ne i lepo. Oni se tome nisu divili, niti su mogli uživati u tome svome plodu trudnoga rada i nužde onako kao oni koji prolaze tuda, i prolaze a ne zadržavaju se i ne ostaju tu da žive.
NA CRNOM HLEBU
Prirodno je da su svi ljudi tih krajeva suvi, upravo pečeni. Do dolaska na more, u Primorsku Albaniju, ja sam video samo jednog punog Arnautina... Od samih mišića i kostiju sastavljeno telo se lako i brzo kreće uz brdo kao i niz brdo. Dani hoda su kod njih obično dva puta veći od naših dana, pa makar išli i sa natovarenim konjem. Hleb im je najglavniji deo hrane, upravo cela hrana.
Photo: Stock
RATNA HIJERARHIJA VREDNOSTI
Lješ se predao Drinskoj Diviziji i Albanskom Odredu posle drugog pucnja topovskog... Crnogorci su ga opljačkali, a zatim su zavladali tifus i srdobolja... Lješka tvrđava gleda daleko u more... i na male šatore ispod nje, na jednom zaravanjku brega obraslog maslinom... U zlo doba, kad je gotovo sve bilo posečeno, naši oficiri se setiše da zabrane sečenje maslinovih drveta. Ne znajući im vrednost a nemajući drva naši vojnici su isekli ogroman broj maslinovih drveta...
Rat je: vrednosti stvari se menjaju. Da bi se ogrejao - vojnik će mirno, bez ustezanja poseći najlepšu voćku. Da bi imao mesa za obrok - zaklaće ovcu ili goveče.Da bi dobio hleba - upotrebiće i nasilje i ostaviće kuću punu čeljadi bez parčeta hleba i bez brašna. Njegov život ne cene ništa i on ne ceni tuđi život ništa. Rat je!
PRESTONICA JE NAŠA
Lješ je važan i po tome što je trebao da bude glavni naš primorski grad, tj. to treba da bude ako se ostvari jadranska pruga sa izlaskom na San-Đovani di Medina. Iz tog „našeg“ pristaništa gledao sam prvi put u životu zalazak sunca u more.
VAROŠ POD ZEMLJOM
Važna strana Lješa jeste srpsko groblje, veliko vojničko groblje Drinske Divizije i manjim delom Šumadijske Divizije. U početku januara kada smo bili u Tirani, prođe telefonom jedan izveštaj koji je glasio: da je do tada umrlo od bolesti u arbanskim trupama 1500 vojnika. Na sam Lješ dolazilo je preko hiljade. Dugo vremena nije imalo nikakvih lekova, rublja, kreveta, zgrada, posluge, a malo lekara; i tifus i kolera kosili su iznurene Užičane, Šapčane i Valjevce. I tako ta mala varoš dobila je samo za pola godine onoliko stanovnika pod zemljom koliko ih ima nad zemljom.
IMPERIJALIZAM U NALETU
Sa istoka i juga Srbija i Grčka pritiskuju, i pomeraju svoju granicu sve dublje u Albaniju. Sve se to čini iz grubih, sebičnih interesa vladajućih krugova tih država. Nasuprot svim tim uticajima svi delovi Albanije pokazuju težnju da dadu otpora, da stvari okrenu na bolje, da život naprave boljim i snošljivijim. Samo ono što taj otpor pravi slabim, još nemoćnim, jeste rasparčanost snaga. Skupiti sve te snage ujedno značilo bi ostvariti ili pokušati da se ostvare težnje svih, od kojih su mnoge u suprotnosti jedna s drugom... Da Ii je moguće skupiti sve snage u Albaniji, koje ne samo daju otpora već koje žele i traže promenu, i njihovim težnjama postaviti izvestan cilj? Naglašavamo još jednom, da je nesumnjiv fakt da nasrtanje u ma kom vidu na Albaniju izaziva, pravilno, otpor od strane Arnauta.
STVARAMO NEPRIJATELJE GDE GOD MOŽEMO
Ono pozitivno što je srpska vojska stvorila za albanski narod jeste jednodušan otpor i neprijateljstvo prema Srbiji. Osnovica na kojoj bi se sada - a naročito posle ove najnovije pobune Arnauta i upada u Srbiju - mogli naći svi Arnauti, jeste neprijateljstvo prema Srbiji. Fakt je žalostan, ali njegovom postojanju nisu krivi Amauti. Bojazan od gubljenja samostalnosti jeste važan faktor i on će uskoro dovesti i do jedinog pravilnog načina odbrane od spoljnlh neprijatelja, do jedne čvršće zajednice, do jednog državnog obilka.
POČETAK VOJNE OKUPACIJE
Po dolasku u Albaniju za srpsku vojsku nije postojalo za dugo pitanje hoće li Albanija biti srpska ili ne. Ona ga je rešila odmah, samo je bilo pitanje da li će Srbija zauzeti zemlje do Tirane ili sve do Škumbe, u kom bi se slučaju graničila sa Grčkom, koja bi uzela onu drugu polovinu Albanije. Sa tim drugim načinom rešenja izgleda da su bile sve vojne starešine saglasne. Bar to se da zaključiti iz naredaba Vrhovne Komande, koja je Albaniju smatrala za srpsku oblast. To mišljenje bilo je tako čvrsto ukorenjeno kod viših i nižih starešina Albanskog Odreda, da je prezrivo, ako ne i neprijateljski, posmatran svaki onaj koji bi u razgovoru govorio o nemogućnosti održanja Albanije... Najzad, ti ljudi nisu bili sasvim za osudu. Oni iz Vrhovne Komande, a to će reći i sama srpska vlada trudila se da održi to verovanje kod naše vojske i kod arnautskog stanovništa.
Dobro. Vojska je smatrala da je to naše i da mora ostati naše. Ona je, kao što to biva u ratu, preduzela upravu nad Albanijom do vaspostavljanja normalnih prilika. Pa šta je logičnije nego to da svojim režimom pripremi stanovništvo za jedan novi režim, da ga za taj režim pridobije i da mu pokaže kako je „srpska vojska došla da oslobađa a ne zarobljava“ - kako se to, naročito Arnautima, mnogo govorilo.
NAREDBA ZA PALEŽ I ZLOČIN
Niti je Vrhovna Komanda, niti srpska vlada preko nje davala kakav plan, niti je ona imala kakav cilj. Za nju je bio cilj postignut: Albanija je osvojena, tj. zauzeta i sad samo treba čekati dok se rat završi. Za to vreme treba se postarati jedino o tome: kako će se trupe snabdevati: voditi najstrožijeg računa o tome da se svako i najmanje nezadovoljstvo uguši najkrvavije; ne štedeti nikoga prilikom ma i pojedinačnih slučajeva otpora srpskim vlastima i spaliti čelo selo u kome se čuje pucanj puške.
Oficirima je izdavana na potpis naredba u kojoj se ukoravaju za svoju blagost, a kojom se naređuje nemilosrdnost i svirepost u postupanju sa stanovništvom.
ČETNICI SU I TADA S BLAGOSLOVOM KLALI
U manja mesta slati su komitski odredi za posadu i njihova svirepstva prema pobunjenom stanovništvu služila su kao najbolja preporuka za odlikovanje starešina tih odreda.
Photo: Stock
LJAGA PADA NA CEO SRPSKI NAROD
Niko u višim vojnim komandama nije pomišljao na to kako će se odazvati postupanje vojske prema stanovništvu, kakvo će raspoloženje izazvati kod njega prema našoj vojsci, a po tom i prema srpskom narodu, u ime čije se to radi.
VOJNA UPRAVA VEŠALIMA
Vojnički režim se zacario sa svim svojim rđavim stranama. Nosioci njegovi bili su podoficiri i oficiri sa kasarnskom psihologijom: ljudi s preuskim horizontom a i s ono malo što su imali upropašćenim moralnim pojmovima: bez skrupula prema ljudima tuđe narodnosti, bez kriterijuma šta se sme a šta ne sme. I ako se desila koja posada čiji se komandant, bilo iz plašnje bilo iz blagosti, zadržao na tome opštem pravilu da ne radi ništa što bi ličilo na upravu, to je bilo još najbolje. Na svim ostalim mestima gde se osetila vlast i uprava srpske vojske, stanovništvo je sačuvalo najgore uspomene na srpsku vojsku.
Prvo i najpotrebnije za upravu u Albaniji vojne komande su smatrale vešala i zastrašivanje smrću. Vojne starešine nisu se trudile da izmišljaju drugi kakav metod za rešavanje pitanja, kad je već jedan bio tu: ubiti. Za to se nije odgovaralo nikome, jer je rat. Ako je ko pogrešio, ubi ga da ne bi više grešio, da se tako popravi - ne on već drugi. Neka vlada strah, neka sve drhti pred njima, to je bio glavni princip većine komandanata mesta i posada.
HARAČ I PRONEVERA SREDSTAVA
Pustimo samo nekoliko primera, koliko da nam se ne prebaci za nevernost u iznošenju stvari. Vojne vlasti su odmah (neke po naređenju komandanta Albanskog Odreda a neke i bez ovog) po dolasku u Albaniju počele kupiti od stanovništva sve državne dažbine, koje su pod turskom upravom kupljene. I ako su te sume bile neznatne za izdržavanje vojske, one su bile veoma znatne za siromašno stanovništvo od koga su kupljene: jer je ovo bilo satrveno ratom i prestankom svih radova; ali najznatnije za one koje su ih kupile: jer su predstavljale krupne sume za pojedince i nikakvu obavezu da ih sve moraju pokazati i uknjižiti u vojne blagajničke knjige.
BILO JE PARA, ALI NISU TROŠENE NA VOJNIKE
U našem puku je na neki čudan i neobjašnjiv način bila uvedena štednja na ljudima. Od 20.000 dinara u zlatu, koliko je odred dobio za put, potrošeno je svega u putu četiri ili pet hiljada: ostalo je ušteđeno, i to ušteđeno od života ljudskih, od zdravlja i snage njihove.
GLADNA I BOSA VOJSKA
Ljudi su jedva vukli noge. Polovina je već bila bosa i prsti, smrzli, otekli od hladnoće i uboja virili su iz poderanih opanaka. Mnogima je već i hleba bilo nestalo. Da: uoči polaska i za dva dana marša ljudi su pojeli pet hlebova. To ih je krepilo u putu i održavalo snagu, ali to je bilo i zlo za njih, pošto je trebalo još pet dana putovati - bez hleba.
MITO I KORUPCIJA, NEKAD KAO I SAD
U prvo vreme, u prvim momentima straha prikupljanje je išlo vrlo dobro; ljudi su smatrali da porezom otkupljuju svoj život. Tako su skupljene velike sume novaca koje su predavane od nižih komandanata višim do komandanta Albanskog Odreda u Draču. Prolazeći kroz više ruku taj se novac smanjivao, i rezultat toga smanjivanja jeste ono opšte uverenje svih vojnika o sumnjivom bogaćenju velikog broja oficira, jeste i javnosti dobro poznato kompromitovanje komandanta Albanskog Odreda, koji je bačen u penziju; jesu one mnoge uputnice iz pošte Dračke i dosta takvih stvari. Kako li će tek mišljenje i uvaženje prema takvoj vojsci imati Arnauti kojima je novac uzet!
POBUNE STANOVNIŠTVA ZBOG OTIMAČINE
U mnogo slučajeva u uterivanju poreze išlo se tako daleko da je stanovništvo izazivano i na pobunu. Pobunu siromašnog sela Žeje, između Tirane i Kroje, koje broji 25 kuća, izazvao je neki kapetan Petrović, komandant posade u Kroji, iznuđavajući porezu silom. Arnauti su napali 4 vojnika koji su išli sa zakupcem poreze, da je silom naplate: jednoga od njih ranili ili ubili (ne sećam se tačno), a zatim se sutradan iselili svi, sa ženama i decom, u Mat, koji je za sve vreme bio pod oružjem. Kada su dve čete sa jednim topom i jednim mitraljezom pošle iz Tirane na buntovnike, njih nije više bilo. Čuli su da je na njih pošla vojska i napustili su svoja ognjišta.
Photo: Wikipedia
KAPETAN PETROVIĆ I VEŠALA U KROJI
Kad je već reč o komandantu posade u Kroji, onda pominjemo da je tu bilo mnogo smrtnih kazni, izvršenih puškom, a naročito vešanjem. Nema veće sramote za Arnautina nego ga javno ošamariti ili izudarati, a nema poniznije smrti za njega od smrti na vešalima. To često vešanje u Kroji uticalo je veoma rđavo na stanovništvo Kroje i okoline pa i samoga Mata.I kada je komandant Kroje jednom prilikom poslao vod vojnika sa jednim oficirom da zapale kuće nekih Arnauta koji su sa oružjem, još pred naš dolazak, otišli od kuće i pridružili se Matu, Arnauti su napali taj vod i razbili ga potpuno. Tek posle dva-tri dana vod se skupio u Kroji pretrpevši dosta gubitaka.
Blagodareći tome što u Tirani, gde smo mi bili, vešala nisu radila, i što je prvo razoružavanje palo u deo jednom taktičnom oficiru, mi nismo imali ni pobuna, ni napada. Ne samo to, već sela i plemena iz okoline Kroje, koja su pred dolazak naše vojske bila stala pod oružjem, slala su poruke komandantu Tirane, da hoće da pregovaraju sa njim o predaji oružja. Pošto to nije spadalo u nadležnost komandanta Tirane, njima je preporučivano da se obrate u Kroju, što oni nisu smeli nikako učiniti. Bilo je nekoliko slučajeva da su ti ljudi, koji su se vratili na svoja ognjišta i položili oružje na reč da im neće biti ništa, prošli veoma rđavo. Bili su obešeni ili pobijeni iz pušaka.Ostalima je to služilo za primer i oni se više nisu predavali u Kroji. To je naročito uticalo na pleme Mat, koje se bilo jedno vreme odlučilo na mir, saznavši da je režim srpske vojske privremen i da se sukobima ne da postići ništa. Mat bi priznao privremeno našu vlast i ljudi bi se razišli svojim kućama. Ovako, pak, Mat je ostao pod oružjem za sve vreme našeg bavljenja u Albaniji, spreman da odbije napad srpske vojske na njega. On nije imao vere u srpsku vojsku i smatrao je da je bolje očuvati svoju samostalnost. On se spremao samo na odbranu a ne na napad.
STANOVNIŠTVO JE DRŽANO U STRAHU I NEIZVESNOSTI
I ako je u krugovima vojske već bilo rešeno da Albanija bude srpska: stanovništvo se održavalo u strahu ili očekivanju nečega što ono nije znalo šta je. Danas mu je govoreno jedno, sutra drugo. Sve je to izazivalo veliko nepoverenje kod stanovništva prema našoj vojsci, a Grci i pokršteni Arnauti počeli su hladneti u svome oduševljenju za „oslobođenje“ čekajući blagodeti nove uprave. Oni su se pokajali brzo za one manifestacije koje su nam pravili za vreme bavljenja u Tirani, Draču i Kavaji i prebacivali nam što im nismo rekli da umere svoje držanje, da ne bi izazvali na sebe gnjev Arnauta posle našeg odlaska.
Jedan od žrtava tog gnjeva Jeste Grk Leonida Mineo iz Kavaje, koji je bio predsednik opštine i ogromne sume poreza i prireza predao našim vojnim vlastima. Njega su ubili usred Kavaje... Osim njega palo je još nekoliko Grka i Arnauta, koji su se bili kompromitovali stalnim druženjem sa srpskim vojnim vlastima i potkazivanjem, koje je često puta bilo lažno.
SRBIJA PODRŽAVA BEGOVE, A NE SIROTINJU
Sasvim odvojeni od naših vlasti ostali su siromašni stanovnici... I u Albaniji, kao što biva po pravilu u svima zavojevanim zemljama, bogati slojevi zemlje postali su najpre lojalni: oni su ti koji u prvo vreme pomažu novi režim. Da bi bili lojalni prema novom režimu, trebao je ovaj da im samo osigura njihovu svojinu. To im je režim srpske vojske osiguravao i oni su se prema njemu ophodili lojalno. Svi oni begovi koji nisu ranijim svojim političkim radom bili toliko kompromitovani da su morali izbeći još pre dolaska srpske vojske, ostali su i živeli su isto onako, a možda i bezbednije pod režimom srpske vojske.
Zašto su pak bili nezadovoljni siromašni i srednji slojevi? Ono čime bi se kod njih mogla stvoriti lojalnost, toga nije bilo kod srpskih vojnih vlasti. Prema njima se i dalje drukče ophodilo nego prema bogatašima i begovima, a zatim njima nove vlasti nisu ništa dale. Pa i samo to što su begovi i kod novih vlasti bili rado primani, bilo je dovoljno da ih napravi nezadovoljnim. Oni su pod novim režimom, o kome smo im govorili, pod ravnopravnošću razumevali nestanak svih privilegija begovskih i ispravku svih nezakonitosti počinjenih od strane begova.
ČETNICI VIDE SAMO NOVAC I NOŽ
Kad je takav režim bio onde gde su bile veće jedinice i regularne trupe, može se misliti kakav je režim mogao biti onde gde su bile male jedinice ili komite. Jedan niži oficir, sa jedan, dva, tri voda ili najviše četom, gospodario je mestom u koje je poslat po srednjevekovnom pravu osvajača. On se nije trudio da zamisli sebe u položaju stanovništva, i još siromašnog stanovništva, koje mu je došlo pod vlast ratnim slučajem a ne srećom. A u to da on nema za dužnost da privremeno upravlja tim mestom, i, prema tome, da približi sebi ljude, bio je tako uveren i tolikim primerima istog ponašanja starijih i sebi ravnih starešina snabdeven, da je to sve bilo kod njega sliveno u jedan razlog protiv svih ostalih: batine i puška.
Komite su, pak, smatrale da imaju puno pravo na sve. I kada još njima padne u deo da upravljaju jednim mestom, može se pomisliti šta sve mogu počiniti ljudi koji su otvoreno izjavljivali, stupajući u komitske čete, da idu da se napljačkaju. Izdvojeni obično od viših jedinica, regularnih trupa, oni se trude da se dugo vremena tako reći izgube. Masa njih, nemajući ni za vreme mira nikakvih skrupula ni obzira u životu, za vreme rata prestaje sasvim biti čovek i ne vidi pred sobom ništa više do novac i nož.
ČETNIČKA TRADICIJA ZLOČINA
Interesantna je stvar, uopšte, zašto su zadržane komitske čete za vreme rata. Imali smo prilike videti za vreme rata, počev od Merdara pa do Ljume, kakvu su ulogu vršile komite; i mogli smo se uveriti, a i čuti uverenje mnogih viših oficira, da je sve ono što su komite vršile van predstražarske službe i rada prednjih odeljenja - dakle, sve to što vrši redovna vojska - bilo više od štete nego od koristi po nas. Paljenje kuća i ogromnih količina stočne i ljudske hrane, bespoštedno ubijanje i pljačkanje - svakojako nije koristilo našim operacijama, a naročito kad se to vrši u pozadini trupa.
Da pomenem samo Pekin na reci Škumbi, u kome su naše komite vladale izvesno vreme. Zbog jedne male borbe pred Pekinom, pre nego što su ga zauzeli i zbog 6 poginulih komita - vojnika (jer su te čete obrazovane od vojnika koji su se javili dragovoljno da stupe u četu) poubijano je nekoliko stotina Arnauta. I ako su ti vojnici poginuli za vreme borbe, ipak je svaki od tih „Vitezova“ smatrao za dužnost da „osveti“ poginule drugove. I to na taj način što će poubijali i poklati što više Arnauta.
RAVNODUŠNI PREMA KLANJU
Čovek se zgrozi kad sluša iz usta tih ljudi kako gotovo ravnodušno pričaju o klanju ljudi. Njega boli što su ti ljudi istog imena i iste narodnosti kao i on. Teško mu je što gleda ljude u kojima je rat ubio sve pojmove o dostojanstvu i o svemu uopšte. Neću ulaziti u pojedinosti, koje bi još bolje pokazale kako je rat izbrisao iz njihove svesti sve osim straha od smrti. Da, najviše među njima, koji su sejali smrt oko sebe, vlada bojazan od smrti.
SAMOSTALNO DELOVANJE NA ZLOČINAČKI NAČIN
Opet se pitamo: zašto su posle turskog rata zadržane komitske čete, zašto su one slobodno operisale i u početku bugarskog rata po Skoplju, Velesu, Kumanovu itd., kada je najviša vojna komanda uvidela da su one apsolutno nepotrebne za vojne operacije i da njihova težnja da se odvoje i samostalno deluju nanosi samo moralne štete vojsci i narodu iz koga su!
EVROPA NAS OTERALA KUĆI, OSTALI SAMO GROBOVI KAO NAŠ MINULI RAD
Blokadne lađe Evropskih Sila stajale su pred San Đovanijem i Dračom, čekajući na naš odlazak iz Albanije... Već početkom aprila srpskim trupama je naređeno da se povuku iz Albanije. Srpska je se vojska odmah povukla i punih petnaest dana ukrcavala u Draču preostalu hranu, furaž, odelo, prtljag i naposletku ljude i stoku. I kada je sve to bilo ukrcano, u Albaniji nije ostalo ništa što bi govorilo o bavljenju Srba osim grobova, mnogih grobova rasejanih po svim mestima.
NIKADA NISMO VODILI OSVAJAČKE RATOVE
Ni srpska vojska, svojim dugim bavljenjem, nije mogla da uoči ni da iskoristi prave snage albanskog naroda koje leže u težnjama naroda za nečim boljim. Srpska vojska nije smatrala da je pozvana da pomogne tom narodu, već da ga potčini: ali ona nije mogla ni da mu pokaže put kojim se može ići nečem boljem. Ona se nije trudila da narod zaželi ako ne njih a ono upravu kakva je bila pod njima.
MI IH LEPO OKUPIRAMO, A ONI NAS MRZE
Raspoloženje naroda prema Srbiji našlo je svoga izraza u najomiljenijoj narodnoj pesmi Skender-begova pesma. Do našeg dolaska u Albaniju dva stiha njena glasila su: 'Mi nismo Grci ni Bugari, već smo junaci Šćipetari'. Sada ti stihovi glase: 'Mi nismo Grci ni Srbijanci, već smo junaci Šćipetari'. Kada tih stihova nestane u Skender-begovoj pesmi, možemo reći da smo otkajali greške politike naše buržoazije prema Albaniji.
SRBIN JE ALBANCU TURČIN
Pošavši iz Drača bilo mi je teško što ostavljam tu zemlju u kojoj sam video toliko primera pravoga junaštva i prave bede... Razgovarajući na lađi sa jednim oficirom o našem odlasku, dođosmo na razgovor o prošlosti Albanije. Njegove reći formulisale su zgodno moje misli i osećanja: „Mi smo ono Arnautima, što su nama bili Turci. Pitanje je vremena kada će se zaboraviti na naša dela; pitanje je naše državne politike da li će se moći ubrzati taj zaborav. Nama sada Turci nisu tako mrski kao prede, ali je prošlo 500 godina dok je istorijska nepravda popravljena. Treba težiti da ne bude potrebno toliko vremena Arnautima da nas zaborave kao neprijatelje.“
ZAŠTO SUKOB, A NE SAVEZ?
Zašto nismo mi bili pomagači u stvaranju albanske države? Zašto nismo stvorili nama tako potrebno prijateljstvo sa zemljom koja nam može mnogo smetati, i koja smetajući nama ubija i sebe? Zašto naši vladajući krugovi ne misle da to prijateljstvo stvore ubuduće?
*Izvor: Kosta Novaković, Četiri meseca u srednjoj Albaniji, Borba, knjiga 7, 1914; oprema teksta redakcijska
e-novine.com - Ratni dnevnik Koste Novakovi
- - - Aktualisiert - - -
Hahaha unglaublich
VOJSKA BEZ OBUĆE U PRIZRENU
Pred Mitrovdan, 25. oktobra 1912., bila je skupljena cela Šumadijska Divizija u Prizrenu... Ljudi bez obuće gazili su po odjugovelom snegu i onako mokri legali u staru, polurazrušenu tursku kasarnu, pribijali se jedan uz drugog da se malo zagreju... Već je počelo poboljevanje od nogu i stomaka: za lekarsku pomoć javljala se iz puka čitava četa svakog jutra.
- Gde li ćemo sad? - pitao se svaki kad smo stigli u Prizren... Sutra dan po dolasku govorilo se o izlasku na more a prekosutra je već došla naredba. Obrazuju se tri odreda, koji će jedan za drugim imati da izbiju na more... Komandant Armije dobio je naredbu da se prvi odred odmah uputi. Ljudi nisu imali obuće, toplog odela, čarapa - a nije bilo ni hleba. - Mora se ići - glasila je naredba i to je glavno: ostalo je sve sporedno. Da bi se moglo izvršiti naređenje, obrazovan je taj I. bataljon od vojnika iz celog puka koji su imali zdravu obuću i malo bolje odelo. Pa opet, dobra trećina pošla je bez obuće a polovina bez ikakve tople odeće do sebe.
BOLESNI I GLADNI U OSVAJANJE ALBANIJE
Iscrpljeni od srdobolje... koja nije poštedela ni jednog vojnika od dve i po hiljade, bledi kao aveti krenuli smo se da osvajamo Albaniju i da napojimo konje na Sinjem Moru... Ne mogu oprostiti Vrhovnoj Komandi i našoj vladi za tu njinu avanturu koja nas stade toliko života; ne mogu oprostiti lekarima koji masu bolesnih: reumatičnih, tuberkuloznih, iznemoglih uputiše da ostave svoje kosti u Albaniji.
ŽIVOT JE KOCKA
Komandantima bataljona nije se išlo „na more“ i kockom su rešavali koji će bataljon ići prvi. Tako je kocka pala na komandanta 1. bataljona. ... Valjda po ugledu na starije, koji su bacali kocku, podoficiri i narednici četa vršili su otkupljivanje od izlaska na more. Naplaćivali su po dva-tri pa i pet-šest dinara vojnicima, da ih ne uvedu u spisak onih koji će ići na more.
Svedok osvajačkog rata: Kosta Novaković
Photo: Stock
POPALJENA SELA, RAZRUŠENE KUĆE, ODSEČENE GLAVE
U selu Bruti zanoćismo. Lepo, malo selo bilo je popaljeno i porušeno. U dve polurazrušene kuće bilo je nešto čeljadi: ostale su bile puste... Sutradan opet niz Drim, put Vezirova Mosta... Kraj mosta naiđosmo na našu stražu, na devet grobova naših vojnika i na devet glava arnautskih, poređanih na grobovima.
Osvetnici poginulih vojnika, kako su sami sebe nazvali, jedan potporučnik i jedan narednik sa još 14 vojnika, behu zapisali svoja imena na parčetu hartije i ostavili na grobovima. Straža na mostu ispriča nam za tu osvetu. Poručili su seljacima iz obližnjih sela da im donesu hrane, i kad su ovi došli, pobili su ih i poodsecali im glave. Te su glave docnije saranjene kraj nogu poginulih vojnika, kao što se i pristoji: robovi kraj nogu svojih gospodara!
UBISTVO I PLJAČKA, DVA SRCA JUNAČKA
Pređosmo Drim... Nekakav nesrećni Arnautin nađe se sa čitavim stadom ovaca bliže putu. I kad pokuša da sačuva ovce da ih vojska ne uzme - ubiše ga a ovce poteraše sa sobom.
NEĆEMO VAS OSVAJATI, ČASNA REČ
I ljudi i žene bili su ubeđeni u to da je nemoguće da mi dolazimo kao osvajači, da ih potčinimo, već da idemo na tursku vojsku koju i oni mrze. Prenk Bib Doda, plemenski starešina Merdita, komandant 4000 oružanih saplemenika propustio je na miru prvi naš odred samo pod pogodbom, da mu se da časna reć da mi ne nameravamo da pokorimo Arbaniju. Komandant prvog odreda Bulić, sada pukovnik, dao mu je tu časnu reč. Inače bi Prenk Bib Doda objavio borbu srpskoj vojsci.
KUĆNA NEGA
Vojnici su padali na putu premoreni i toliko oslabeli da smo mislili neće se ni dići više. Na idućem konaku vidimo ih opet. Dođu po dva-tri ili i čitavih šest-sedam sati docnije. Neki su ostajali u arbanaskim kućama, gde su ih Arnauti pazili i negovali, dok se ne bi oporavili da mogu produžiti put.
PREDELI SLIKANI NUŽDOM
Teren je brdovit, kamenit, zemlja posna. Od useva uspeva samo kukuruz i pomalo zob. Krševita Albanija hrani se isključivo kukuruzom... Cela krševita Albanija, dakle, siromašna je i hranom i stokom. Njive su otrgnute od kamenjara s mukom i iz potrebe koju razume samo onaj koji je bačen na onaj krš i upućen da tu živi. Zbog nesigurnosti imovine i bojazni od krađe useva i stoke, njive su oko samih kuća a stoka u stajama uz kuću ili, obično, ispod kuće, u podrumu. Kuće od kamena, po nekoliko njih na broju, sačinjavaju selo ili zaselak. Prostora koji se može obraditi i zasejati malo je za više porodica, za više kuća, i sve što se narodi više no što se može tu ishraniti udaljuje se i bira kakvo mesto gde se može podići kuća i malo zemljišta očistiti od kamena.
Onoga koji prvi put prolazi kroz te krajeve mora zadiviti pojava njive ili male livade u kakvoj strani od samog kamena: ili kada u udoljici između dva brega ugleda čitavo selance sa lepo uređenim i stepeničasto poravljenim njivama - da voda ne bi snela ovo malo zemlje... Kontrast između gologa kamena i lepe zelene njive ili livade izaziva kod gledaoca jedno silno osećanje Lepoga. I mi smo uživali gledajući te istinite „pejsaže“, naslikane prirodom i nuždom. Ne samo da su ta zapažanja pravili školovani ljudi iz naše trupe već i masa naših vojnika svraćali su pažnju na to i nazivali ga lepim. Arnauti tog osećanja nisu imali. To je za njih bilo samo „mir“ - dobro - ali ne i lepo. Oni se tome nisu divili, niti su mogli uživati u tome svome plodu trudnoga rada i nužde onako kao oni koji prolaze tuda, i prolaze a ne zadržavaju se i ne ostaju tu da žive.
NA CRNOM HLEBU
Prirodno je da su svi ljudi tih krajeva suvi, upravo pečeni. Do dolaska na more, u Primorsku Albaniju, ja sam video samo jednog punog Arnautina... Od samih mišića i kostiju sastavljeno telo se lako i brzo kreće uz brdo kao i niz brdo. Dani hoda su kod njih obično dva puta veći od naših dana, pa makar išli i sa natovarenim konjem. Hleb im je najglavniji deo hrane, upravo cela hrana.
Photo: Stock
RATNA HIJERARHIJA VREDNOSTI
Lješ se predao Drinskoj Diviziji i Albanskom Odredu posle drugog pucnja topovskog... Crnogorci su ga opljačkali, a zatim su zavladali tifus i srdobolja... Lješka tvrđava gleda daleko u more... i na male šatore ispod nje, na jednom zaravanjku brega obraslog maslinom... U zlo doba, kad je gotovo sve bilo posečeno, naši oficiri se setiše da zabrane sečenje maslinovih drveta. Ne znajući im vrednost a nemajući drva naši vojnici su isekli ogroman broj maslinovih drveta...
Rat je: vrednosti stvari se menjaju. Da bi se ogrejao - vojnik će mirno, bez ustezanja poseći najlepšu voćku. Da bi imao mesa za obrok - zaklaće ovcu ili goveče.Da bi dobio hleba - upotrebiće i nasilje i ostaviće kuću punu čeljadi bez parčeta hleba i bez brašna. Njegov život ne cene ništa i on ne ceni tuđi život ništa. Rat je!
PRESTONICA JE NAŠA
Lješ je važan i po tome što je trebao da bude glavni naš primorski grad, tj. to treba da bude ako se ostvari jadranska pruga sa izlaskom na San-Đovani di Medina. Iz tog „našeg“ pristaništa gledao sam prvi put u životu zalazak sunca u more.
VAROŠ POD ZEMLJOM
Važna strana Lješa jeste srpsko groblje, veliko vojničko groblje Drinske Divizije i manjim delom Šumadijske Divizije. U početku januara kada smo bili u Tirani, prođe telefonom jedan izveštaj koji je glasio: da je do tada umrlo od bolesti u arbanskim trupama 1500 vojnika. Na sam Lješ dolazilo je preko hiljade. Dugo vremena nije imalo nikakvih lekova, rublja, kreveta, zgrada, posluge, a malo lekara; i tifus i kolera kosili su iznurene Užičane, Šapčane i Valjevce. I tako ta mala varoš dobila je samo za pola godine onoliko stanovnika pod zemljom koliko ih ima nad zemljom.
IMPERIJALIZAM U NALETU
Sa istoka i juga Srbija i Grčka pritiskuju, i pomeraju svoju granicu sve dublje u Albaniju. Sve se to čini iz grubih, sebičnih interesa vladajućih krugova tih država. Nasuprot svim tim uticajima svi delovi Albanije pokazuju težnju da dadu otpora, da stvari okrenu na bolje, da život naprave boljim i snošljivijim. Samo ono što taj otpor pravi slabim, još nemoćnim, jeste rasparčanost snaga. Skupiti sve te snage ujedno značilo bi ostvariti ili pokušati da se ostvare težnje svih, od kojih su mnoge u suprotnosti jedna s drugom... Da Ii je moguće skupiti sve snage u Albaniji, koje ne samo daju otpora već koje žele i traže promenu, i njihovim težnjama postaviti izvestan cilj? Naglašavamo još jednom, da je nesumnjiv fakt da nasrtanje u ma kom vidu na Albaniju izaziva, pravilno, otpor od strane Arnauta.
STVARAMO NEPRIJATELJE GDE GOD MOŽEMO
Ono pozitivno što je srpska vojska stvorila za albanski narod jeste jednodušan otpor i neprijateljstvo prema Srbiji. Osnovica na kojoj bi se sada - a naročito posle ove najnovije pobune Arnauta i upada u Srbiju - mogli naći svi Arnauti, jeste neprijateljstvo prema Srbiji. Fakt je žalostan, ali njegovom postojanju nisu krivi Amauti. Bojazan od gubljenja samostalnosti jeste važan faktor i on će uskoro dovesti i do jedinog pravilnog načina odbrane od spoljnlh neprijatelja, do jedne čvršće zajednice, do jednog državnog obilka.
POČETAK VOJNE OKUPACIJE
Po dolasku u Albaniju za srpsku vojsku nije postojalo za dugo pitanje hoće li Albanija biti srpska ili ne. Ona ga je rešila odmah, samo je bilo pitanje da li će Srbija zauzeti zemlje do Tirane ili sve do Škumbe, u kom bi se slučaju graničila sa Grčkom, koja bi uzela onu drugu polovinu Albanije. Sa tim drugim načinom rešenja izgleda da su bile sve vojne starešine saglasne. Bar to se da zaključiti iz naredaba Vrhovne Komande, koja je Albaniju smatrala za srpsku oblast. To mišljenje bilo je tako čvrsto ukorenjeno kod viših i nižih starešina Albanskog Odreda, da je prezrivo, ako ne i neprijateljski, posmatran svaki onaj koji bi u razgovoru govorio o nemogućnosti održanja Albanije... Najzad, ti ljudi nisu bili sasvim za osudu. Oni iz Vrhovne Komande, a to će reći i sama srpska vlada trudila se da održi to verovanje kod naše vojske i kod arnautskog stanovništa.
Dobro. Vojska je smatrala da je to naše i da mora ostati naše. Ona je, kao što to biva u ratu, preduzela upravu nad Albanijom do vaspostavljanja normalnih prilika. Pa šta je logičnije nego to da svojim režimom pripremi stanovništvo za jedan novi režim, da ga za taj režim pridobije i da mu pokaže kako je „srpska vojska došla da oslobađa a ne zarobljava“ - kako se to, naročito Arnautima, mnogo govorilo.
NAREDBA ZA PALEŽ I ZLOČIN
Niti je Vrhovna Komanda, niti srpska vlada preko nje davala kakav plan, niti je ona imala kakav cilj. Za nju je bio cilj postignut: Albanija je osvojena, tj. zauzeta i sad samo treba čekati dok se rat završi. Za to vreme treba se postarati jedino o tome: kako će se trupe snabdevati: voditi najstrožijeg računa o tome da se svako i najmanje nezadovoljstvo uguši najkrvavije; ne štedeti nikoga prilikom ma i pojedinačnih slučajeva otpora srpskim vlastima i spaliti čelo selo u kome se čuje pucanj puške.
Oficirima je izdavana na potpis naredba u kojoj se ukoravaju za svoju blagost, a kojom se naređuje nemilosrdnost i svirepost u postupanju sa stanovništvom.
ČETNICI SU I TADA S BLAGOSLOVOM KLALI
U manja mesta slati su komitski odredi za posadu i njihova svirepstva prema pobunjenom stanovništvu služila su kao najbolja preporuka za odlikovanje starešina tih odreda.
Photo: Stock
LJAGA PADA NA CEO SRPSKI NAROD
Niko u višim vojnim komandama nije pomišljao na to kako će se odazvati postupanje vojske prema stanovništvu, kakvo će raspoloženje izazvati kod njega prema našoj vojsci, a po tom i prema srpskom narodu, u ime čije se to radi.
VOJNA UPRAVA VEŠALIMA
Vojnički režim se zacario sa svim svojim rđavim stranama. Nosioci njegovi bili su podoficiri i oficiri sa kasarnskom psihologijom: ljudi s preuskim horizontom a i s ono malo što su imali upropašćenim moralnim pojmovima: bez skrupula prema ljudima tuđe narodnosti, bez kriterijuma šta se sme a šta ne sme. I ako se desila koja posada čiji se komandant, bilo iz plašnje bilo iz blagosti, zadržao na tome opštem pravilu da ne radi ništa što bi ličilo na upravu, to je bilo još najbolje. Na svim ostalim mestima gde se osetila vlast i uprava srpske vojske, stanovništvo je sačuvalo najgore uspomene na srpsku vojsku.
Prvo i najpotrebnije za upravu u Albaniji vojne komande su smatrale vešala i zastrašivanje smrću. Vojne starešine nisu se trudile da izmišljaju drugi kakav metod za rešavanje pitanja, kad je već jedan bio tu: ubiti. Za to se nije odgovaralo nikome, jer je rat. Ako je ko pogrešio, ubi ga da ne bi više grešio, da se tako popravi - ne on već drugi. Neka vlada strah, neka sve drhti pred njima, to je bio glavni princip većine komandanata mesta i posada.
HARAČ I PRONEVERA SREDSTAVA
Pustimo samo nekoliko primera, koliko da nam se ne prebaci za nevernost u iznošenju stvari. Vojne vlasti su odmah (neke po naređenju komandanta Albanskog Odreda a neke i bez ovog) po dolasku u Albaniju počele kupiti od stanovništva sve državne dažbine, koje su pod turskom upravom kupljene. I ako su te sume bile neznatne za izdržavanje vojske, one su bile veoma znatne za siromašno stanovništvo od koga su kupljene: jer je ovo bilo satrveno ratom i prestankom svih radova; ali najznatnije za one koje su ih kupile: jer su predstavljale krupne sume za pojedince i nikakvu obavezu da ih sve moraju pokazati i uknjižiti u vojne blagajničke knjige.
BILO JE PARA, ALI NISU TROŠENE NA VOJNIKE
U našem puku je na neki čudan i neobjašnjiv način bila uvedena štednja na ljudima. Od 20.000 dinara u zlatu, koliko je odred dobio za put, potrošeno je svega u putu četiri ili pet hiljada: ostalo je ušteđeno, i to ušteđeno od života ljudskih, od zdravlja i snage njihove.
GLADNA I BOSA VOJSKA
Ljudi su jedva vukli noge. Polovina je već bila bosa i prsti, smrzli, otekli od hladnoće i uboja virili su iz poderanih opanaka. Mnogima je već i hleba bilo nestalo. Da: uoči polaska i za dva dana marša ljudi su pojeli pet hlebova. To ih je krepilo u putu i održavalo snagu, ali to je bilo i zlo za njih, pošto je trebalo još pet dana putovati - bez hleba.
MITO I KORUPCIJA, NEKAD KAO I SAD
U prvo vreme, u prvim momentima straha prikupljanje je išlo vrlo dobro; ljudi su smatrali da porezom otkupljuju svoj život. Tako su skupljene velike sume novaca koje su predavane od nižih komandanata višim do komandanta Albanskog Odreda u Draču. Prolazeći kroz više ruku taj se novac smanjivao, i rezultat toga smanjivanja jeste ono opšte uverenje svih vojnika o sumnjivom bogaćenju velikog broja oficira, jeste i javnosti dobro poznato kompromitovanje komandanta Albanskog Odreda, koji je bačen u penziju; jesu one mnoge uputnice iz pošte Dračke i dosta takvih stvari. Kako li će tek mišljenje i uvaženje prema takvoj vojsci imati Arnauti kojima je novac uzet!
POBUNE STANOVNIŠTVA ZBOG OTIMAČINE
U mnogo slučajeva u uterivanju poreze išlo se tako daleko da je stanovništvo izazivano i na pobunu. Pobunu siromašnog sela Žeje, između Tirane i Kroje, koje broji 25 kuća, izazvao je neki kapetan Petrović, komandant posade u Kroji, iznuđavajući porezu silom. Arnauti su napali 4 vojnika koji su išli sa zakupcem poreze, da je silom naplate: jednoga od njih ranili ili ubili (ne sećam se tačno), a zatim se sutradan iselili svi, sa ženama i decom, u Mat, koji je za sve vreme bio pod oružjem. Kada su dve čete sa jednim topom i jednim mitraljezom pošle iz Tirane na buntovnike, njih nije više bilo. Čuli su da je na njih pošla vojska i napustili su svoja ognjišta.
Photo: Wikipedia
KAPETAN PETROVIĆ I VEŠALA U KROJI
Kad je već reč o komandantu posade u Kroji, onda pominjemo da je tu bilo mnogo smrtnih kazni, izvršenih puškom, a naročito vešanjem. Nema veće sramote za Arnautina nego ga javno ošamariti ili izudarati, a nema poniznije smrti za njega od smrti na vešalima. To često vešanje u Kroji uticalo je veoma rđavo na stanovništvo Kroje i okoline pa i samoga Mata.I kada je komandant Kroje jednom prilikom poslao vod vojnika sa jednim oficirom da zapale kuće nekih Arnauta koji su sa oružjem, još pred naš dolazak, otišli od kuće i pridružili se Matu, Arnauti su napali taj vod i razbili ga potpuno. Tek posle dva-tri dana vod se skupio u Kroji pretrpevši dosta gubitaka.
Blagodareći tome što u Tirani, gde smo mi bili, vešala nisu radila, i što je prvo razoružavanje palo u deo jednom taktičnom oficiru, mi nismo imali ni pobuna, ni napada. Ne samo to, već sela i plemena iz okoline Kroje, koja su pred dolazak naše vojske bila stala pod oružjem, slala su poruke komandantu Tirane, da hoće da pregovaraju sa njim o predaji oružja. Pošto to nije spadalo u nadležnost komandanta Tirane, njima je preporučivano da se obrate u Kroju, što oni nisu smeli nikako učiniti. Bilo je nekoliko slučajeva da su ti ljudi, koji su se vratili na svoja ognjišta i položili oružje na reč da im neće biti ništa, prošli veoma rđavo. Bili su obešeni ili pobijeni iz pušaka.Ostalima je to služilo za primer i oni se više nisu predavali u Kroji. To je naročito uticalo na pleme Mat, koje se bilo jedno vreme odlučilo na mir, saznavši da je režim srpske vojske privremen i da se sukobima ne da postići ništa. Mat bi priznao privremeno našu vlast i ljudi bi se razišli svojim kućama. Ovako, pak, Mat je ostao pod oružjem za sve vreme našeg bavljenja u Albaniji, spreman da odbije napad srpske vojske na njega. On nije imao vere u srpsku vojsku i smatrao je da je bolje očuvati svoju samostalnost. On se spremao samo na odbranu a ne na napad.
STANOVNIŠTVO JE DRŽANO U STRAHU I NEIZVESNOSTI
I ako je u krugovima vojske već bilo rešeno da Albanija bude srpska: stanovništvo se održavalo u strahu ili očekivanju nečega što ono nije znalo šta je. Danas mu je govoreno jedno, sutra drugo. Sve je to izazivalo veliko nepoverenje kod stanovništva prema našoj vojsci, a Grci i pokršteni Arnauti počeli su hladneti u svome oduševljenju za „oslobođenje“ čekajući blagodeti nove uprave. Oni su se pokajali brzo za one manifestacije koje su nam pravili za vreme bavljenja u Tirani, Draču i Kavaji i prebacivali nam što im nismo rekli da umere svoje držanje, da ne bi izazvali na sebe gnjev Arnauta posle našeg odlaska.
Jedan od žrtava tog gnjeva Jeste Grk Leonida Mineo iz Kavaje, koji je bio predsednik opštine i ogromne sume poreza i prireza predao našim vojnim vlastima. Njega su ubili usred Kavaje... Osim njega palo je još nekoliko Grka i Arnauta, koji su se bili kompromitovali stalnim druženjem sa srpskim vojnim vlastima i potkazivanjem, koje je često puta bilo lažno.
SRBIJA PODRŽAVA BEGOVE, A NE SIROTINJU
Sasvim odvojeni od naših vlasti ostali su siromašni stanovnici... I u Albaniji, kao što biva po pravilu u svima zavojevanim zemljama, bogati slojevi zemlje postali su najpre lojalni: oni su ti koji u prvo vreme pomažu novi režim. Da bi bili lojalni prema novom režimu, trebao je ovaj da im samo osigura njihovu svojinu. To im je režim srpske vojske osiguravao i oni su se prema njemu ophodili lojalno. Svi oni begovi koji nisu ranijim svojim političkim radom bili toliko kompromitovani da su morali izbeći još pre dolaska srpske vojske, ostali su i živeli su isto onako, a možda i bezbednije pod režimom srpske vojske.
Zašto su pak bili nezadovoljni siromašni i srednji slojevi? Ono čime bi se kod njih mogla stvoriti lojalnost, toga nije bilo kod srpskih vojnih vlasti. Prema njima se i dalje drukče ophodilo nego prema bogatašima i begovima, a zatim njima nove vlasti nisu ništa dale. Pa i samo to što su begovi i kod novih vlasti bili rado primani, bilo je dovoljno da ih napravi nezadovoljnim. Oni su pod novim režimom, o kome smo im govorili, pod ravnopravnošću razumevali nestanak svih privilegija begovskih i ispravku svih nezakonitosti počinjenih od strane begova.
ČETNICI VIDE SAMO NOVAC I NOŽ
Kad je takav režim bio onde gde su bile veće jedinice i regularne trupe, može se misliti kakav je režim mogao biti onde gde su bile male jedinice ili komite. Jedan niži oficir, sa jedan, dva, tri voda ili najviše četom, gospodario je mestom u koje je poslat po srednjevekovnom pravu osvajača. On se nije trudio da zamisli sebe u položaju stanovništva, i još siromašnog stanovništva, koje mu je došlo pod vlast ratnim slučajem a ne srećom. A u to da on nema za dužnost da privremeno upravlja tim mestom, i, prema tome, da približi sebi ljude, bio je tako uveren i tolikim primerima istog ponašanja starijih i sebi ravnih starešina snabdeven, da je to sve bilo kod njega sliveno u jedan razlog protiv svih ostalih: batine i puška.
Komite su, pak, smatrale da imaju puno pravo na sve. I kada još njima padne u deo da upravljaju jednim mestom, može se pomisliti šta sve mogu počiniti ljudi koji su otvoreno izjavljivali, stupajući u komitske čete, da idu da se napljačkaju. Izdvojeni obično od viših jedinica, regularnih trupa, oni se trude da se dugo vremena tako reći izgube. Masa njih, nemajući ni za vreme mira nikakvih skrupula ni obzira u životu, za vreme rata prestaje sasvim biti čovek i ne vidi pred sobom ništa više do novac i nož.
ČETNIČKA TRADICIJA ZLOČINA
Interesantna je stvar, uopšte, zašto su zadržane komitske čete za vreme rata. Imali smo prilike videti za vreme rata, počev od Merdara pa do Ljume, kakvu su ulogu vršile komite; i mogli smo se uveriti, a i čuti uverenje mnogih viših oficira, da je sve ono što su komite vršile van predstražarske službe i rada prednjih odeljenja - dakle, sve to što vrši redovna vojska - bilo više od štete nego od koristi po nas. Paljenje kuća i ogromnih količina stočne i ljudske hrane, bespoštedno ubijanje i pljačkanje - svakojako nije koristilo našim operacijama, a naročito kad se to vrši u pozadini trupa.
Da pomenem samo Pekin na reci Škumbi, u kome su naše komite vladale izvesno vreme. Zbog jedne male borbe pred Pekinom, pre nego što su ga zauzeli i zbog 6 poginulih komita - vojnika (jer su te čete obrazovane od vojnika koji su se javili dragovoljno da stupe u četu) poubijano je nekoliko stotina Arnauta. I ako su ti vojnici poginuli za vreme borbe, ipak je svaki od tih „Vitezova“ smatrao za dužnost da „osveti“ poginule drugove. I to na taj način što će poubijali i poklati što više Arnauta.
RAVNODUŠNI PREMA KLANJU
Čovek se zgrozi kad sluša iz usta tih ljudi kako gotovo ravnodušno pričaju o klanju ljudi. Njega boli što su ti ljudi istog imena i iste narodnosti kao i on. Teško mu je što gleda ljude u kojima je rat ubio sve pojmove o dostojanstvu i o svemu uopšte. Neću ulaziti u pojedinosti, koje bi još bolje pokazale kako je rat izbrisao iz njihove svesti sve osim straha od smrti. Da, najviše među njima, koji su sejali smrt oko sebe, vlada bojazan od smrti.
SAMOSTALNO DELOVANJE NA ZLOČINAČKI NAČIN
Opet se pitamo: zašto su posle turskog rata zadržane komitske čete, zašto su one slobodno operisale i u početku bugarskog rata po Skoplju, Velesu, Kumanovu itd., kada je najviša vojna komanda uvidela da su one apsolutno nepotrebne za vojne operacije i da njihova težnja da se odvoje i samostalno deluju nanosi samo moralne štete vojsci i narodu iz koga su!
EVROPA NAS OTERALA KUĆI, OSTALI SAMO GROBOVI KAO NAŠ MINULI RAD
Blokadne lađe Evropskih Sila stajale su pred San Đovanijem i Dračom, čekajući na naš odlazak iz Albanije... Već početkom aprila srpskim trupama je naređeno da se povuku iz Albanije. Srpska je se vojska odmah povukla i punih petnaest dana ukrcavala u Draču preostalu hranu, furaž, odelo, prtljag i naposletku ljude i stoku. I kada je sve to bilo ukrcano, u Albaniji nije ostalo ništa što bi govorilo o bavljenju Srba osim grobova, mnogih grobova rasejanih po svim mestima.
NIKADA NISMO VODILI OSVAJAČKE RATOVE
Ni srpska vojska, svojim dugim bavljenjem, nije mogla da uoči ni da iskoristi prave snage albanskog naroda koje leže u težnjama naroda za nečim boljim. Srpska vojska nije smatrala da je pozvana da pomogne tom narodu, već da ga potčini: ali ona nije mogla ni da mu pokaže put kojim se može ići nečem boljem. Ona se nije trudila da narod zaželi ako ne njih a ono upravu kakva je bila pod njima.
MI IH LEPO OKUPIRAMO, A ONI NAS MRZE
Raspoloženje naroda prema Srbiji našlo je svoga izraza u najomiljenijoj narodnoj pesmi Skender-begova pesma. Do našeg dolaska u Albaniju dva stiha njena glasila su: 'Mi nismo Grci ni Bugari, već smo junaci Šćipetari'. Sada ti stihovi glase: 'Mi nismo Grci ni Srbijanci, već smo junaci Šćipetari'. Kada tih stihova nestane u Skender-begovoj pesmi, možemo reći da smo otkajali greške politike naše buržoazije prema Albaniji.
SRBIN JE ALBANCU TURČIN
Pošavši iz Drača bilo mi je teško što ostavljam tu zemlju u kojoj sam video toliko primera pravoga junaštva i prave bede... Razgovarajući na lađi sa jednim oficirom o našem odlasku, dođosmo na razgovor o prošlosti Albanije. Njegove reći formulisale su zgodno moje misli i osećanja: „Mi smo ono Arnautima, što su nama bili Turci. Pitanje je vremena kada će se zaboraviti na naša dela; pitanje je naše državne politike da li će se moći ubrzati taj zaborav. Nama sada Turci nisu tako mrski kao prede, ali je prošlo 500 godina dok je istorijska nepravda popravljena. Treba težiti da ne bude potrebno toliko vremena Arnautima da nas zaborave kao neprijatelje.“
ZAŠTO SUKOB, A NE SAVEZ?
Zašto nismo mi bili pomagači u stvaranju albanske države? Zašto nismo stvorili nama tako potrebno prijateljstvo sa zemljom koja nam može mnogo smetati, i koja smetajući nama ubija i sebe? Zašto naši vladajući krugovi ne misle da to prijateljstvo stvore ubuduće?
*Izvor: Kosta Novaković, Četiri meseca u srednjoj Albaniji, Borba, knjiga 7, 1914; oprema teksta redakcijska
e-novine.com - Ratni dnevnik Koste Novakovi
- - - Aktualisiert - - -
Hahaha unglaublich
Freunde wie 1997-99.