shvaler
Balkanspezialist
obavezno vredi procitati....
SRCEPARAJUĆA ISPOVEST SESTRE JEFIMIJE
Dame i gospodo,
U predvečerje vrelog kasnojulskog dana na zamolbu mog školskog druga, bio je toliko pobožan, smeran i duhovno vaznesen da smo ga još u bogoslovskim skamijama svi zvali pop Jova iz Niša, ljudine od koje bejah i jesam toliko različit po svemu, pogotovo temperamentu, glagogoljivosti i neustrašivosti, čiji duševni mir, isposnička, gotovo svetačka, fizička špatnost i topli, vlažni i prožimajući pogled kojem je nemoguće reći nešto što nije istina su me frapirali još u junoškim danima, sada arhimandrita u jednom srpskom manastiru, da ga posetim mi je delovalo kao nestvarnost. Pogotovo njegove reči: „Brate Krle, pratim tvoj boj sa DOS-manlijama i imam nešto da ti pokažem kako bi im poglavicu raskrinkao.” Gotovo jecajući sam mu uzvratio: „Ne čitaj to, bre, sablazniće te moje psovke” nasmejao se i uzvratio: „Onaj ko oseća Gospoda u duši ništa ne može sablazniti, a ponajmanje reči brata njegovog. Dolazi ! Sredio sam kod Njegovog visokopreosveštenstva mitropolita Amfilohija da preko svoje sestre Zorice Radović utiče na Koštunicu da povuče poternicu koju su DOS-manlije za tobom lani izdale. Sve je sređeno. Dakle !?”
Nisam imao kuda, već sledećeg dana sam se obreo u meni dobropoznatom srpskom manastiru čije zidine, gle čuda, su mi tog dana delovale nekako toplije, lepše i dostojanstvenije. Imah osećaj da me je čak i škripa ogromnih kapijskih vrata toplo pozdravljala. Mada sve beše na svom mestu, isto kao tako davno dok sam još ovde danima sozercavao, ipak mi se pričini da je sve imalo gotovo pozlaćenu boju, miris tamjana i melodični poj boguugodnosti. Već prvi kucaj reze na preglomaznim dverima pred mojim očima se stvorila smerna podoba srpskog starca koji mi i ne čekajući da izustim bilo što bratski gotovo skoči u zagrljaj. Bio sam pomalo zbunjen, no videći meni tako poznat pogled „popa Jove iz Niša” smirio sam se. Nismo dugo ćaskali jer vreme za bdenije se je nezaustavivo približavalo. Napustivši me za nekoliko treptaja oka vratio se je vodeći za ruku vidno pogrbljenu staricu. Mislim da sam prvi promumlao nešto slično kao : „Pomaže Bog !”, no nisam siguran da mi je starica na to uzvratila. Na moju ispruženu ruku nije se ni osvrnula. Nije me čak ni jednim pogledom udostojila. Drhteći kao jagnje koje vode na zaklanje sela je, zapravo šćućurila se tu na domak moje desnice. Srce mi je tutnjilo kao bim-bo u Sabornoj Sr.Karlovačkoj crkvi, mestu gde mi je čuka uvek nekako čudno lupala. Tajac koji je ubijao svojom neizvesnošću su prekunule „Jovine” reči: „Kćeri, ovo je brat Krstan čovek o kojem ti onomad pričah.” Na te reči, Bog mi je svedok da su mi reči istinite kao anđeoski šapat, skočila je sa svog sedala, bratski me zagrlila i kroz plač prozborila: „Dobro došao, brate Krstane !” Ne znam da li su te reči, a pogotovo neočekivana scena, bar za jotu uznemirile „popa Jovu”, na njegovom licu nema mesta za emocije i teško je zaključiti njegovo raspoloženje, no da mene jesu nije potrebno ni naglašavati.
Bože, namesto pogrbljene starice pred mojim očima se zabatila kao cvet lepa žena u najlepšim godinama. Dugo sam je gledao netremice dok je njen užareni pogled milovao moju Hristom prepojenu dušu. Bore na gotovo prepodobnom licu su odavale njeno „hoždenije po mukah”, lelujavi klecaji fizičko paćenje, oscilacija desnice na brojanici njenu telesnu obogaljenost, ali oči. E, taj pogled je skoro prkosno nagoveštavao da nije slomljena jer je pronašla sebe i Hrista u sebi. Njene reči: „Brate Krstane, tvoje reči su glas vopijućeg u pustinji. ” su me skoro vređale, ljutio sam se na samoga sebe što više ne pazih na odmerenost svojih reči, no znajući da takvi pravednici nikada i nikoga ne vređaju islim da sam prozborio. „Nije to ništa. Ono najglavnije, najjače, a bogme i najbolnije uvek dolazi na kraju !” Sestrinski mi se nasmešila i prozborila: „Sećaš li se šta ti je ”Vera„ pisala na sajtu www.revijad.cg.yu/dan !?« »Ta nisi valjda to ti ?” behu moje reči. Kroz svest mi je kao nebeska munja proletalo mnogo što-šta što napisah na tom sajtu u vreme DOS-manlijske „Sablje”, vremena kada bogohuli, zločinci, izdajnici i mafijaši hteše da utamniče Istinu, obračunaju zverski sa svojim politikim protivnicina i razore SRPSTVO i Srbiju. Ćaskajući o tim vremenima kada, čak i u svetoj zemlji Srbiji, bi teško biti Srbin nismo ni osetili da nas je moj „drugar Jova” napusti i otišao na bdenije. Nasmejali smo se kad nam je crkveno zvono svojim udarcima tu istinu potvrdilo. Mada o toj pravednici, pre nego što sam se tamo obreo negde to pročitah, zvaću je sestra JEFIMIJA jer je u međuvremenu završila svoj isposnički status i sada je monahinja sa tim imenom, znah ponešto, a naročito istinu da beše žena Borisa Tadića, najvećeg izdajnika, srbomrza i kriminalca od kad je sveta i veka, „predsednika” Srbije. I ako dođoh sa jednom jedinom namerom da čujem ispovest sestre Jefimije Boga molih, videći je takvu kakva je, da nikada ne počne sa tom svojom ispovešću. Znao sam da će me njene reči veoma boleti, ali nisam mogao ni naslutiti da će taj bol biti toliko nepodnošljiv, tako srcerazarajući. Zalelujala je kao osušeni list breze na vetru, podoba joj se opet vratila u stanje pogrbljene starice, a reči su dobile prizvuk dečijeg jecaja kada je počela da govori o svom „žiotu” sa „predsednikom” Srbije, izabranog glasovima nesrba i neprijatelja Srba i Srbije. „Kad-god bi se vratio sa svakodnevnih terevenki sa istomišljenicima, nakljukan alkoholom i narkoticima do čepa, već s vrata bi zaurlao:
„Kurvo srpska !” Ako bih mu bilo šta uzvratila, ponekad samo kad bi ga pogledala, obrušio bi se na mene kao goropada jazjarena zver. Tukao me je sve dok se ne bih onesvestila. Znala sam desetak dana ležati na postelji ne mogavši ni da hodam. Skoro svi udovi su mi polomljeni. Ako bi me neko posetio od mojih morala sam da lažem da sam pala po stepenicama, da imam išijas, ili da sam veoma jako prehlađena. Za vreme poseta moje rodbine Pas bi bio veoma dobar domaćin. Trudio se da niko ne primeti da se radi o sadisti i zločincu. Pokušavala sam nekoliko puta da ga napustim, ali pronalazi bi me i preti smrću ukoliko bilo šta zucnem. Zbog njega sam se i obrela ovde gde sam jer nisam imala više kuda da pobegnem. Nije me toliko bolelo njegovo zversko fizičko nasilje, svakodnevno maltretiranje, ali bolelo me je i boli što je uvek, taj njegov svakodnevni monolog me i dan-dani veoma boli, ponavljao i ponavljao da psuje moju majku SRPSKU, DA SMO SVI SRBI CIGANI i DA ĆE NAS ON I NjEGOVI PRIJATELjI ISTREBITI. Saznala sam, to su radili u našem stanu, da pripremaju njegovu lažni biografiju iz koje će biti izbrisano i falsifikovano da je unuk ustaše JURE FRANCETIĆ-a. Njegov otac, mislim da i ti poznaješ Lazića i Terzića jer i oni su bili bogoslovi u tvoje vreme, i taj dvojac su napisali ono što je sada objavljeno u listu „Glas javnost”.
Braćo Srbi i sestre Srpkinje, kako da i kamen ne zaplače posle ove ispovesti ? Koliko je još sličnih naših sestra kao što je sestra Jefimija koje trpe samo zbog svog SRPSTVA u sebi ? Učinimo bar nešto da se kazne zlikovci za svoje činjenje !
Vaš drug, prijatelj i brat,
Krstan Đ. Kovjenić
Boris Tadic je bolestan moron, ustaski zlotvor, kojeme je sadasnja biografija opsta laz i falsifikat...
poz
SRCEPARAJUĆA ISPOVEST SESTRE JEFIMIJE
Dame i gospodo,
U predvečerje vrelog kasnojulskog dana na zamolbu mog školskog druga, bio je toliko pobožan, smeran i duhovno vaznesen da smo ga još u bogoslovskim skamijama svi zvali pop Jova iz Niša, ljudine od koje bejah i jesam toliko različit po svemu, pogotovo temperamentu, glagogoljivosti i neustrašivosti, čiji duševni mir, isposnička, gotovo svetačka, fizička špatnost i topli, vlažni i prožimajući pogled kojem je nemoguće reći nešto što nije istina su me frapirali još u junoškim danima, sada arhimandrita u jednom srpskom manastiru, da ga posetim mi je delovalo kao nestvarnost. Pogotovo njegove reči: „Brate Krle, pratim tvoj boj sa DOS-manlijama i imam nešto da ti pokažem kako bi im poglavicu raskrinkao.” Gotovo jecajući sam mu uzvratio: „Ne čitaj to, bre, sablazniće te moje psovke” nasmejao se i uzvratio: „Onaj ko oseća Gospoda u duši ništa ne može sablazniti, a ponajmanje reči brata njegovog. Dolazi ! Sredio sam kod Njegovog visokopreosveštenstva mitropolita Amfilohija da preko svoje sestre Zorice Radović utiče na Koštunicu da povuče poternicu koju su DOS-manlije za tobom lani izdale. Sve je sređeno. Dakle !?”
Nisam imao kuda, već sledećeg dana sam se obreo u meni dobropoznatom srpskom manastiru čije zidine, gle čuda, su mi tog dana delovale nekako toplije, lepše i dostojanstvenije. Imah osećaj da me je čak i škripa ogromnih kapijskih vrata toplo pozdravljala. Mada sve beše na svom mestu, isto kao tako davno dok sam još ovde danima sozercavao, ipak mi se pričini da je sve imalo gotovo pozlaćenu boju, miris tamjana i melodični poj boguugodnosti. Već prvi kucaj reze na preglomaznim dverima pred mojim očima se stvorila smerna podoba srpskog starca koji mi i ne čekajući da izustim bilo što bratski gotovo skoči u zagrljaj. Bio sam pomalo zbunjen, no videći meni tako poznat pogled „popa Jove iz Niša” smirio sam se. Nismo dugo ćaskali jer vreme za bdenije se je nezaustavivo približavalo. Napustivši me za nekoliko treptaja oka vratio se je vodeći za ruku vidno pogrbljenu staricu. Mislim da sam prvi promumlao nešto slično kao : „Pomaže Bog !”, no nisam siguran da mi je starica na to uzvratila. Na moju ispruženu ruku nije se ni osvrnula. Nije me čak ni jednim pogledom udostojila. Drhteći kao jagnje koje vode na zaklanje sela je, zapravo šćućurila se tu na domak moje desnice. Srce mi je tutnjilo kao bim-bo u Sabornoj Sr.Karlovačkoj crkvi, mestu gde mi je čuka uvek nekako čudno lupala. Tajac koji je ubijao svojom neizvesnošću su prekunule „Jovine” reči: „Kćeri, ovo je brat Krstan čovek o kojem ti onomad pričah.” Na te reči, Bog mi je svedok da su mi reči istinite kao anđeoski šapat, skočila je sa svog sedala, bratski me zagrlila i kroz plač prozborila: „Dobro došao, brate Krstane !” Ne znam da li su te reči, a pogotovo neočekivana scena, bar za jotu uznemirile „popa Jovu”, na njegovom licu nema mesta za emocije i teško je zaključiti njegovo raspoloženje, no da mene jesu nije potrebno ni naglašavati.
Bože, namesto pogrbljene starice pred mojim očima se zabatila kao cvet lepa žena u najlepšim godinama. Dugo sam je gledao netremice dok je njen užareni pogled milovao moju Hristom prepojenu dušu. Bore na gotovo prepodobnom licu su odavale njeno „hoždenije po mukah”, lelujavi klecaji fizičko paćenje, oscilacija desnice na brojanici njenu telesnu obogaljenost, ali oči. E, taj pogled je skoro prkosno nagoveštavao da nije slomljena jer je pronašla sebe i Hrista u sebi. Njene reči: „Brate Krstane, tvoje reči su glas vopijućeg u pustinji. ” su me skoro vređale, ljutio sam se na samoga sebe što više ne pazih na odmerenost svojih reči, no znajući da takvi pravednici nikada i nikoga ne vređaju islim da sam prozborio. „Nije to ništa. Ono najglavnije, najjače, a bogme i najbolnije uvek dolazi na kraju !” Sestrinski mi se nasmešila i prozborila: „Sećaš li se šta ti je ”Vera„ pisala na sajtu www.revijad.cg.yu/dan !?« »Ta nisi valjda to ti ?” behu moje reči. Kroz svest mi je kao nebeska munja proletalo mnogo što-šta što napisah na tom sajtu u vreme DOS-manlijske „Sablje”, vremena kada bogohuli, zločinci, izdajnici i mafijaši hteše da utamniče Istinu, obračunaju zverski sa svojim politikim protivnicina i razore SRPSTVO i Srbiju. Ćaskajući o tim vremenima kada, čak i u svetoj zemlji Srbiji, bi teško biti Srbin nismo ni osetili da nas je moj „drugar Jova” napusti i otišao na bdenije. Nasmejali smo se kad nam je crkveno zvono svojim udarcima tu istinu potvrdilo. Mada o toj pravednici, pre nego što sam se tamo obreo negde to pročitah, zvaću je sestra JEFIMIJA jer je u međuvremenu završila svoj isposnički status i sada je monahinja sa tim imenom, znah ponešto, a naročito istinu da beše žena Borisa Tadića, najvećeg izdajnika, srbomrza i kriminalca od kad je sveta i veka, „predsednika” Srbije. I ako dođoh sa jednom jedinom namerom da čujem ispovest sestre Jefimije Boga molih, videći je takvu kakva je, da nikada ne počne sa tom svojom ispovešću. Znao sam da će me njene reči veoma boleti, ali nisam mogao ni naslutiti da će taj bol biti toliko nepodnošljiv, tako srcerazarajući. Zalelujala je kao osušeni list breze na vetru, podoba joj se opet vratila u stanje pogrbljene starice, a reči su dobile prizvuk dečijeg jecaja kada je počela da govori o svom „žiotu” sa „predsednikom” Srbije, izabranog glasovima nesrba i neprijatelja Srba i Srbije. „Kad-god bi se vratio sa svakodnevnih terevenki sa istomišljenicima, nakljukan alkoholom i narkoticima do čepa, već s vrata bi zaurlao:
„Kurvo srpska !” Ako bih mu bilo šta uzvratila, ponekad samo kad bi ga pogledala, obrušio bi se na mene kao goropada jazjarena zver. Tukao me je sve dok se ne bih onesvestila. Znala sam desetak dana ležati na postelji ne mogavši ni da hodam. Skoro svi udovi su mi polomljeni. Ako bi me neko posetio od mojih morala sam da lažem da sam pala po stepenicama, da imam išijas, ili da sam veoma jako prehlađena. Za vreme poseta moje rodbine Pas bi bio veoma dobar domaćin. Trudio se da niko ne primeti da se radi o sadisti i zločincu. Pokušavala sam nekoliko puta da ga napustim, ali pronalazi bi me i preti smrću ukoliko bilo šta zucnem. Zbog njega sam se i obrela ovde gde sam jer nisam imala više kuda da pobegnem. Nije me toliko bolelo njegovo zversko fizičko nasilje, svakodnevno maltretiranje, ali bolelo me je i boli što je uvek, taj njegov svakodnevni monolog me i dan-dani veoma boli, ponavljao i ponavljao da psuje moju majku SRPSKU, DA SMO SVI SRBI CIGANI i DA ĆE NAS ON I NjEGOVI PRIJATELjI ISTREBITI. Saznala sam, to su radili u našem stanu, da pripremaju njegovu lažni biografiju iz koje će biti izbrisano i falsifikovano da je unuk ustaše JURE FRANCETIĆ-a. Njegov otac, mislim da i ti poznaješ Lazića i Terzića jer i oni su bili bogoslovi u tvoje vreme, i taj dvojac su napisali ono što je sada objavljeno u listu „Glas javnost”.
Braćo Srbi i sestre Srpkinje, kako da i kamen ne zaplače posle ove ispovesti ? Koliko je još sličnih naših sestra kao što je sestra Jefimija koje trpe samo zbog svog SRPSTVA u sebi ? Učinimo bar nešto da se kazne zlikovci za svoje činjenje !
Vaš drug, prijatelj i brat,
Krstan Đ. Kovjenić
Boris Tadic je bolestan moron, ustaski zlotvor, kojeme je sadasnja biografija opsta laz i falsifikat...
poz
