VASKRES
#1
Uclanjen: 16/2/2006
Lokacija:
Poruka: 1026
Велики четвртак
Пред празник Пасхе, у четвртак, Христос се са ученицима вратио у Јерусалим. Ту су заједно вечерали а Христос је, ломећи и делећи им хлеб и вино, рекао да је то тело и крв његова и да тако и они чине убудуће. Саветовао их је и учио љубави једних према другима.
Исус Христос је знао шта следи и кад се молио Оцу у Гетсименском врту, замолио је да га мимоиђе чаша страдања, али је додао: «Нека буде воља твоја, а не моја». Јуда је дошао са војницима, пришао Исусу и пољубио га. То је био уговорени знак, па су војници пришли и ухватили Исуса. А пре него што су војници дошли, он је питао Јуду: "Зар ме пољупцем издајеш." Јуда није ништа одговорио. Тако су Исуса одвели пред првосвештеника да му суди. Те ноћи, ученици су били као стадо без пастира, изгубљени и очајни. Чак је и Петар, који је бескрајно волео Христа, поклекао и три пута Га се од вечери до зоре одрекао. Питали су га да ли је он један од ученика и да ли је био са Исусом, Петар је одговорио да не зна ко је он и да га не познаје. Кад је трећи пут изустио да није, запевао је петао. Петар се тада сетио речи Исусових да ће га се и он три пута одрећи пре него што запева петао. Петар је схватио колики је његов пад, покајао се из дубине душе и плакао је горким, чемерним сузама, молећи опроштај. Иако зао, похлепан и безочан,Јуда је схватио да је то што је урадио ужасно. Дошао је у храм и бацио новац, рекавши да је издао крв невину, али његово окорело срце није било спремно на покајање, он није могао да се покаје и моли за опроштај, зато се у очајању обесио и тако је безбројним гресима које је починио, додао и грех самоубиства. Првосвештеници нису хтели у благајну храма да ставе новац који је Јуда бацио, зато што је то новац за крв. За тај новац је купљена њива да буде место на којем ће се сахрањивати странци. Њиву су прозвали «Крвна њива», зато што је за крвави новац купљена.
Зора следећег дана није најављивала ништа добро, био је то дан Христовог коначног страдања и највећих мука, Велики петак.
ВЕЛИКИ ПЕТАК
Злим људима ништа није тако мрско и одвратно као добар човек. А уколико пред собом имају човека без икаквог греха, онда постају гори од звери, јер животиња убија и комада плен само да утоли глад, а човек то ради из најнижих побуда, да би уживао у туђим мукама.
У ноћи између Великог четвртка и Великог петка, Јудеји су уз грозне поруге, Исуса Христа бичевали. Римљани су наставили сутрадан крвави пир. Пилат је све то мирно гледао. Његов кукавичлук је био већи од људског осећања за правду, и судијског поштовања закона. У жељи да Исуса потпуно понизе, римски војници су му обукли скерлетну одору, јер скерлетна боја је била боја царева и нико други није смео да је носи. Скакали су и играли око њега смејући се цару, а на главу су му ставили трнов венац, као круну. У свом безумљу нису знали да су, из жеље да га понизе, уствари посведочили истину. Исус јесте био Цар над царевима, јер његово царство није од овога света.
Ту сурову игру су наставили Јудеји, кад им је Пилат предао Исуса, рекавши да никакве кривице на налази на њему, односно, да тај човек није прекршио никакав закон, дакле, он је невин. Сурови и опаки Ирод, блудник, родоскрвнитељ и убица св. Јована Претече, је могао све да прихвати, али не и да пред њим стоји невин човек. Онај ко у себи нема ни трунчицу чистоте, не може да прихвати да она постоји код других. Желећи да се нај невинијем од свих људи који су икада земљом ходили наруга, Ирод је наредио да Исусу обуку белу одору, која је знак невиности. Тако су и Јудеји признали истину (иако тога нису били свесни), мада им је намера била да покажу поруганог, исмејаног и униженог човека, којег је светина до јуче славила као Пророка и Спаситеља. Тако су у оба случаја, иако због лакрдије и бестијалног иживљавања и Римљани и Јудеји, иако несвесно признали Исуса Христа за оно што је он и био, Безгрешни Цар.
Тог страшног дана Пилат и Ирод су се измирили, јер су пре тога били у завади. Ујединило их је зло дело.
Кад су Јудеји видели да могу само да муче Исуса, али да не могу да га осуде, рекли су Пилату да се Исус уствари буни против императора, јер себе проглашава царем, а такав грех мора да казне Римљани. Како је то било време уочи Пасхе, највећег јудејског празника, обичај је налагао да један затвореник буде пуштен на слободу. Тада је у затвору био Варава (Бараба), осуђен због убиства римских војника и побуне против Римљана. Пилат је питао народ кога хоће да ослободи, Исуса или Вараву, и народ је тражио Вараву, а кад је питао шта да уради са Исусом, светина је почела да урла: "Распни га! Распни га!"
Исусу су опет обукли његову одећу коју му је исткала Пресвета Богородица, у којој је ишао и проповедао, за коју су војници касније бацали коцку, и тиме су се испуниле речи из Псалма да ће се за његове хаљине бацати коцка.
Натоварили су му тешки крст на леђа и повели га путем који и данас, две хиљаде година касније, носи име Улица Бола (Via dolorosa). Успут су га пљували, добацивали погрдне речи. Нашао се ту и један добар човек Симон из Киринеје, који се сажалио и помогао Господу да носи крст страдања. И једна добра жена, Вероника, истрчала је из куће и марамом обрисала крв, зној и пљувачку са Исусовог лица. Он није могао речима да јој се захвали, али је то учинио на свој начин. На марами је остала слика лика Христовог. Како онда тако и данас. Та марама постоји и на њој је нерукотворени лик Христов.
На брду Голгота (Лобања), била су три крста. Христов у средини и двојице разбојника са стране, и то је био један од начина на који су желели да га понизе.
Чак и тада, после свих мучења и понижавања која је доживео, Христос није клео, он је молио Оца свог небеског да опрости овим људима јер не знају шта чине.
Кад је коначно, око три сата поподне, по нашем рачунању времена, дух свој предао Оцу, сва природа, Божја творевина, се побунила против неправде и злочина: помрачило се сунце, отварали су се гробови, затресла се земља, завеса у Храму се расцепила одозго до доле, и камење се распадало у прах уз ужасан прасак. Тако су се обистиниле Христове речи да ће и камење проговорити. И мртво камење је сведочило Живога Бога.
"Само васкрсење могло је наградити оволико страдање. Само се васкрсом Христовим може природа и наша савест умирити" (еп. Николај Велимировић).
РАЗМИШЉАЊЕ НА ВЕЛИКИ ПЕТАК
И бијаху Га трском по глави и пљуваху на њега.
(Мк. 15,19)
Оче ! Опрости им; јер не знају шта чине !
(Лк. 23,34)
Пуно, пуно страшних и крвавих дана било је у историји света и човечанства. Дана када је народ, у паначином страху, страдо од елементарних непогода: поплава, земљотреса, олуја пожара... Дана када је племе устајало на племе, царство на царство, раса на расу, када је земља била у огњу братоубилачког рата...
Али... од свих дана у историји најстрашнији и најкрвавији јесте ВЕЛИКИ ПЕТАК; ДАН КАДА СУ ЉУДИ РАСПЕЛИ БОГА - И КАДА ЈЕ БОГ СПАСАО ЉУДЕ. Тога дана, сведоче јеванђелисти, ученици Онога кога распеше, земља се затресла, црквена завеса раздерала на двоје, а многа телеса устала из гробова. Све се узбунило против распећа Богочовека, само је злобно, пакосно срце људско остало спокојно и тражило извршење овог крвавог злочина. Распни Га, распни. (Мк. 15,14) урлала је маса, викали су они којима је добро чинио. А Он ? Он се тихо моли Оцу небеском: Оче ! Опрости им; јер не знају шта чине ! (Лк. 23.24). То је само Бог могао, и нико више ! Проповедање љубави према непријатељима сада је остварена и на крсту. То је најречитија, најблаженија и најсрдачија молитва, која је икада изречена устима човечијим. Јеврејски народ, пре двадесет векова, није препознао обећаног им Месију (Спаситеља) у лицу Исуса Христа, већ је свога Спаситеља осудио на смрт, извео на Голготу, брдо поред града Јерусалима, које је од тада синоним патње и страдања - где Га је распео на крст, између два разбојника - изговарајући, најстрашнију клетву којом је један народ проклео сам себе, говорећи: Крв његова на нас и на децу нашу. (Мт. 27,25). Тридесетак година касније ова клетва се испунила у свој својој језивости: римски императори Веспазијан и Тит, угушивши у крви јеруслимски устанак, разорили су град Јерусалим и Соломонов храм, да ни камен на камену није остао, а јеврејски народ је расејан по целом свету, где, до дана данашњег лута, преживљавајући много пута муке Голготског Страдалника. И тада су се испуниле Христове речи упућене женама мироносицама, које су Га, са сузама, пратиле на крсном путу: Кћери Јерусалимске, не плачите за мном, већ плачите за собом и за децом вашом ! (Лк. 23,28). И у нашем српском роду, било је генерација које, Исуса Назарећанина, нису признавале за Бога, Спаситља свога; које су Га изнова изводиле на Голготу и распињале. Наравно, као и јеврејском народу, следила је казна: муке, патње и страдња, које су подносиле многе генерације. Тако и узроке ововремених, данашњих страдања и посртања, морамо тражити и у полувековном отуђењу од Бога и Цркве Његове - у времену када је била заборављена крсна слава, Свети Сава, венчања, крштења, исповести и причешћа.
Нека би дао Бог да, као што после Великог Петка (мука, страдања, смрти) долази радост Васкрсења (победа смрти), да и страдања недужног, напаћеног народа нашег престану, а у српским земљама да се зацари братство, праштање и љубав.
На Велики Петак, пре две хиљаде година, римски капетан, гледајући страдања, муке и крсну смрт Сина Божијег, видећи мучитеље Његове, као се утркују ко ће Га више увредити, узвикнуо је: Заиста, овај син Божији бијаше. (Мт. 27,54).
?Верујем Господе Исусе Христе, да си Ти допустио те муке на крсту да би нас спасао и препородио. На Твом мученичком лицу видимо како сија љубав. Много векова она зрачи умирујућу светлост усред светског мрака. Допусти да та светлост продре у наше душе, да оплемени наша срца и да осветли наш живот.
Господе клањамо се Твоме распећу у пуном сазнању наше немоћи и грешности.
И свом снагом наше вере, из дубине наше душе молимо Ти се: Опрости нам грехове наше, излиј Твоју свемоћну благодат на нас, утврди у срцима нашим веру, љубав, правду и милосрђе?
Велика субота
На Велику Суботу, телом у гробу, а душом у Аду, Христос је разрушио врата пакла. Смрт која је до тада владала над преминулим душама, побегла је од Спаситеља. Тада је Господ душе праведника из Ада увео у Рајска насеља, а пре свих душу покајаног разбојника.
ЕЛИКА СУБОТА - Значај Христовог силаска у ад и проповједи упокојенима
-------------------------------------------------------------------------------- Велика субота – дан који раздваја два догађаја са којима се ништа у историји свијета не може поредити.
Великој суботи предходи страдање Господа и Спаса нашег Исуса Христа који је као обећани избавитељ од робовања гријеху и смрти добровољно принео себе на крсну жртву. Велика субота је увод у остварену побједу над смрћу коју је Христос својим славним васкрсењем даровао људском роду као залог вјечнога живота.
Св. Јевањђеље свједочи да су Христа његови следбеници скинули са крста,, да тјело не би остало на крсту у суботу, јер велики празник би та субота'' и положили га у нов гроб усјечен у камену. Гроб је био близу мјеста распећа. Сутрадан су старјешине јеврејске тражиле од Понтија Пилата да осигура гроб војни-цима јер су се сјетили да је Христос говорио о свом васкресењу у трећи дан. Пилат је дозволио да војници чувају гроб у којем је положен Христос.
У вријеме Христовог боравка на земљи Јевреји су се о празнику Пасхе сабрали у Јерусалиму да би жртвовали јагње или јаре. Ово су Јевреји чинили као успомену на избављење из египатског ропства када су њих

hehe
