Stevan
Gesperrt
VERA I ISKVAREN ZIVOT
Ispravna vera ne koristi nista ako je zivot iskvaren. (Sv. Jovan Zlatousti)
POVRATAK U DOM OCEV
U nase vreme, kao uostalom i u ranijim vekovima, ali danas svakako vise, mnogi od nekadasnjih hriscana prestali su to biti. Razlozi da je neko prestao biti hriscanin mnogi su i raznovrsni.
Kod mnogih nasih ljudi za poslednjih pola veka odigravale su se u dusama citave drame i lomovi, koje su ostavljale posledice na citav ostali njihov zivot i rad. Svedoci toga bili smo i sami u vise navrata tokom poslednjih decenija. Za takve licne ili porodicne drame, vezane za Boga, veru i Crkvu, ne mozemo reci da su bile stvarno otpadnistvo od Boga.
U nase dane ponovo je ozivela vera hriscanska kod mnogih takvih udaljenih, otpalih ili ohladnelih hriscana. Svakodnevno smo svedoci obnove veze mnogih ranije prestalih da budu hriscani sa svojom verom i svojom Crkvom. Ali, pitanje koje treba postaviti glasi: Da li je to samo neki oportunizam i formalnost? Da li je zaista nastupilo iskreno hriscansko kajanje i svesrdno pokajanje za ono sto smo do sada bili?
Crkva je oduvek i preporucivala i trazila, od svih u kojima vera ohladni i ucesce u crkvenoj zajednici oslabi ili prestane, iskreno hriscansko pokajanje. Pokajanje pre svega pred Bogom Zivim i Istinitim, pred Gospodom Hristom, Spasiteljem nasim, Koji je zato i dosao „da nas gresne pozove na pokajanje i spasenje" (Lk. 5, 32). Sveti Apostoli i Sveti Oci Crkve Hristove tu su oduvek bili pre svega pravi pastiri, koji su najvise brinuli o spasenju ljudi, a ne o „kaznjavanju" ili samo o „postovanju zakona". Vrhovni zakon za Oce uvek je bila ljubav Bozija i covekoljublje, ali to nije znacilo nikakvo povladjivanje ljudskim gresima i slabostima.
Da bi se u nase vreme ponovo postalo hriscanin potrebno je, dakle, najpre iskreno to zazeleti, i pritom zazaliti sto smo do sad bili takvi kakvi smo bili otpadnici, bogoodstupnici, ili mlaki i indiferentni, „otudjeni i od sebe i od Boga i od nase verne brace". Povratak u veru i u Dom Ocev - Crkvu treba zapoceti onim cime je zapocelo i uvek iznova zapocinje Hristovo Jevandjelje spasenja: „Pokajte se i verujte u Jevandjelje" (Mr. 1, 7)
Sledeci korak povratka veri i Hriscanstvu, ili podvig obnove napustene vere i veze sa Bogom Zivim i sa Crkvom Bozijom, jeste obnova veze sa svojim svestenikom i svojom parohijom, sa verujucim clanovima Zive Crkve, a to je kroz posecivanje Crkve, ispovest i ucesce u Liturgiji (= Sveto Pricesce). Glavno je u svemu tome: iskreno se odreci od licemerja, od bezbostva, od indiferentnosti, od raznoraznih spekulacija i kalkulacija i zloupotrebe vere i svoga ponasanja. Zatim treba prestati sa „starom praksom" dovijanja i „prilagodjavanja" duhu vremena i zahtevima „trenda" drustva itd. Ponovo postati hriscanin znaci poceti novi zivot — zivot iskrene vere, postenja i morala Hriscanskog, zivot molitve i ljubavi, cestitosti i postenja, bogoljublja i bratoljublja.
Ovim je ovaj covek ponovo postao hriscanin, pokazao da je zaista njegovo pokajanje i povratak Hristu i Crkvi bilo pravo i potpuno, a ne samo „privatno" kajanje i „privatna stvar".
(vladika Atanasije Jeftic, skraceni tekst)
PUTOVANJE U CARSTVO NEBESKO
Pravoslavna liturgija pocinje svecanim slavoslovljem: "Blagosloveno Carstvo Oca i Sina i Svetoga Duha sada i uvek i u sve vekove". Od samog pocetka najavljen je cilj: putovanje u Carstvo nebesko. Mi tamo idemo i to ne simvolicno nego realno.
Na jeziku Biblije, a to je i jezik Crkve, blagosloviti Carstvo ne znaci prosto klicati mu. To znaci izjaviti da je ono nas cilj, kraj svih nasih zelja i interesa, naseg celog zivota, najveca i poslednja vrednost celokupnog naseg postojanja.
PRIHVATITI U LJUBAVI
Blagosloviti to znaci prihvatiti u ljubavi; znaci i kretanje u pravcu onoga sto se ljubi i prihvata. Crkva postaje tako skup, sabor onih kojima je otkriven krajnji cilj celokupnog zivota i svih onih koji su ga prihvatili. Ovo prihvatanje izrazeno je u svecanom odgovoru na slovoslovlje: Amin. To je zaista jedna od najvaznijih reci u svetu, jer izrazava saglasnost Crkve da sledi Hrista u Njegovom vaznesenju ka Ocu da bi ucinio da ovo vaznesenje bude sudbina covekova To je Hristov dar nama, jer jedino u Njemu mi mozemo Bogu kazati Amin, ili bolje receno, sam Hristos je nas Amin Bogu, a Crkva je Amin Hristu. Prema ovom Aminu odlucena je sudbina ljudskog roda. On otkriva daje pokret u pravcu Boga otpoceo.
RADOSNI KARAKTER EVHARISTIJE
Medjutim, jos smo na samom pocetku. Mi smo napustili "ovaj svet". Sabrali smo se. Culi smo blagu vest o nasem krajnjem cilju. Rekli smo Amin ovoj blagovesti. Mi smo eklisija, odziv na ovaj poziv i zapovest. I mi pocinjemo sa "zajednickim molitvama i prozbama", zajednickim i radosnim cinom hvale. Jos jednom mora biti naglasen radosni karakter evharistijskog skupa. Jer srednjevekovno isticanje krsta, mada nije bilo pogresno, bilo je jednostrano. Liturgija je, pre svega drugog, radosni sabor onih koji ce se susresti sa vaskrslim Gospodom i uci sa Njim u "bracne odaje". I bas ta radost iscekivanja i to ocekivanje radosti izrazeni su u pjeniju, u obredu, u odezdama i kadjenju, u toj celokupnoj "lepoti" liturgije, koja je tako cesto bila proglasavana za nepotrebnu pa cak i gresnu.
RADOST POVRACENOG DETINJSTVA
Zaista ona nije nuzna jer smo mi prevazisli kategoriju nuznog. Lepota nije nikad "neophodna", "funkcionalna" ili "korisna". I kada u ocekivanju nekoga koga volimo, stavimo divan stolnjak na sto, a sto ukrasimo svecama i cvecem, cinimo sve ovo ne zbog neophodnosti, vec iz ljubavi. A Crkva je ljubav, ocekivanje i radost. Ona je prema nasoj, pravoslavnoj tradiciji: nebo na zemlji, radost povracenog detinjstva, one slobodne radosti, bezuslovne i bez interesa, koja je jedina u stanju da preobrazi svet. U nasoj odrasloj "ozbiljnoj" poboznosti, mi trazimo definicije i opravdanja, a one imaju svoj koren u strahu strahu od izopacenosti, skretanja, "paganskih uticaja" i cega samo ne. Medjutim, "onaj koji je u strahu nije savrsen u ljubavi" (1 Jn, 4:18). Dogod hriscani budu voleli Carstvo Bozije, a ne samo diskutovali o njemu, oni ce ga "predstavljati" i izobrazavati ga umetnoscu i lepotom. I onaj koji obavlja tajnu radosti, pojavljivace se u predivnom stiharu, jer je odeven u slavu Carstva nebeskog, jer se Bog pojavio u slavi, cak u obliku coveka. U evharistiji mi stojimo u prisustvu Hrista, i kao Mojsije pred Bogom, mi treba da budemo pokriveni Njegovom slavom. Sam Hristos je nosio nesiven hiton, koji ni vojnici pod krstom nisu hteli da dele, odnosno cepaju; on nije bio kupljen na trznici vec, po svoj verovatnoci izatkan rukom nekoga ko je imao mnogo ljubavi.
CIN, DEJSTVO I REALNOST
Da, lepota nasih priprema za evharistiju nema prakticnu korist. Romano Gvardinije pametno govorio o ovoj "beskorisnoj" lepoti. O liturgiji on kaze: "Coveku je uz pomoc blagodati data mogucnost da prilagodi svoje bice da postane ono sto po Bozanskom opredeljenju treba da bude i zudi da bude dete Bozije. U liturgiji on treba da ide Bogu koji daje radost njegovoj mladosti"... Zato sto je zivot liturgije veci od onoga u kome joj obicna realnost daje ili mogucnost ili formu izraza, ona uzima podesne forme i metode, iz one oblasti u kojoj se one mogu jedino pronaci, tj. u umetnosti. Ona govori odmereno i melodicno. Ona primenjuje oblikovane, ritmicke pokrete; ona je obucena u boje i odezde cudne za svakodnevni zivot. Ona je u visem smislu zivot jednog deteta kod koga je sve u slici, melodiji i pesmi. Kakav cudesni prizor pokazuje liturgija! Ona ujedinjuje cin, dejstvo i realnost u natprirodno detinjstvo pred Bogom".
(protojerej Aleksandar Smeman: Evharistija)
O NADI
Svi koji imaju tvrdu nadu u Boga uzvode se k Njemu i prosvetljuju sijanjem vecne Svetlosti.
Istinska i mudra nada ogleda se u tome da covek nimalo ne brine za sebe, i to iz ljubavi prema Bogu i radi dela dobrodetelji (vrline), znajuci da o njemu brine Bog. Ako, pak, covek sam brine za svoje poslove i Bogu se molitvom obraca samo onda kada ga snalaze neizbezne nesrece, ne videci u sopstvenim snagama sredstvo kadro da ih odvrati, pa tek tada pocne da se nada u pomoc Boziju – ta je nada sujetna i lazna. Istinska nada iste samo Carstvo Bozije, a uverena je da ce joj i sve zemaljsko, sto joj je potrebno u ovom prolaznom zivotu, biti darovano. Dok tu nadu ne stekne, srce nase nece moci da ima mira ni pokoja. Tek ta nada umirice ga i u njega uliti radost. O njoj su upravo poklonjenja dostojna i presveta Usta rekla: “Hodite k meni svi koji ste umorni i natovareni, i ja cu vas odmoriti!” To znaci da ce umorni i natovareni nadu svoju poloziti na Gospoda i da ce tako naci olaksanje u trudu i strahu svome.
U Jevandjelju Lukinom receno je o Simeonu: “I bi mu obecano Duhom Svetim da nece videti smrti dok ne vidi Hrista Gospodnjeg” (2,26). Pravedni starac nije gasio nadu svoju, nego je cekao prezeljenog Spasitelja i s radoscu Ga primivsi na ruke svoje, rekao: “Sad me otpustas da idem, Vladiko, u prezeljeno Carstvo Tvoje, jer sam primio nadu svoju – Hrista Gospodnjeg.”
(Pouke sv. Serafima Sarovskog)
KO DONOSI ODLUKU O POBACAJU?
Kada se govori o tome ko donosi odluku za prekid trudnoce, najcesce se odgovornost za to automatski pripisuje zeni.
Mnogi smatraju da dete postaje zivo tek rodjenjem, prvim udahom i krikom. Koliko je takav stav pogresan dokazuju nam saznanja ne samo teologije, nego i moderne medicine. Po njima dete je zasebna licnost od momenta njegovog zaceca.
SAMO ODLUKA ZENE?
Za nastanak deteta potrebno je dvoje, a odluku o pobacaju zvanicno donosi samo majka - zena. Medjutim, da li je to samo odluka zene?
O ulozi muskarca pri donosenju odluke o pobacaju vrlo malo se govori, mada su prema misljenjima nekih psihologa i sociologa muskarci u vecem broju odgovorni za smrt svoje nerodjene dece nego majke. Cesti su slucajevi da majka ostavi zaceti plod i radja ga uprkos protivljenju oca i nagovaranju na abortus. Poznati su slucajevi da po rodjenju, za oca nezeljenog deteta, isti prekida vanbracnu zajednicu napustajuci je, a sto se na zalost cesto dogadja i u bracnoj. Egoizam koji se posebno razvio u posleratnom dobu, a koji je posledica raspada porodice, nije mimoisao ni muskarca.
PRAVI MUSKARAC
Pravi muskarac preuzima odgovornost za posledice svojih postupaka i svestan je svoje odgovornosti. On stoji na strani zene i svog buduceg deteta i cini sve da majci ulepsa trudnocu i porodjaj, a detetu pruzi pravu ocinsku ljubav. A da li takvih ima kod nas? Na zalost, u razgovoru sa mnogim zenama moze se cuti odgovor: ”Takvih nema, na takve nisam naisla, ni u svom porodicnom zivotu ni po prici mojih drugarica u njihovom zivotu”.
Ne govore li nam ova saznanja da o vaspitanju muskaraca nije vodjena odgovarajuca briga u poslednjih 50 godina, u dobu duhovnog bespuca. Smatralo se da je pravi muskarac “muskarcina” onaj koji sto vise zena osvoji, a posle ih, kad je njima i njihovom buducem detetu najpotrebniji – ostavi. Logicno, kako bi on inace mogao da osvaja drugu, kada mora da vodi racuna o svom rodjenom ili nerodjenom detetu, da pomogne u njegovom odgajanju. U posleratnim ideoloskim obrascima za ponasanje retko se ,vrlo retko govorilo o ocu kao najodgovornijem clanu porodice.
Dr Stojan Adasevic
CARSKO SVESTENSTVO
Apostolska crkva nije poznavala podelu na klirike i laike u nasem smislu, ali nije ni koristila same termine laik i klirik. Ovo je elementarna cinjenica crkvenog zivota prvobitne epohe, ali ne bi bilo ispravno iz nje izvoditi zakljucak da se sluzenje u Crkvi svodilo na svima zajednicko svestenicko sluzenje.
Ono je bilo sluzenje Crkve. Druga cinjenica zivota prvobitne crkve jeste raznovrsnost sluzbi. Jedan isti Duh, kojim su svi krsteni u jedno telo i kojim su svi napojeni, razdaje darove svakom ponaosob “na korist” (1. Kor. 12, 7) radi delanja i sluzenja unutar Crkve.
RAZNOVRSNOST SLUZBI
“I On dade jedne kao apostole, a druge kao proroke, jedne kao jevandjeliste, a druge kao pastire i ucitelje, za usavrsavanje svetih u delu sluzenja, za sazidanje tela Hristova” (Efes. 4, 11-12). Raznovrsnost sluzbi proistice iz organske prirode Crkve. U njoj svaki clan zauzima odredjeni, samo njemu svojstven polozaj i mesto. “Bog postavi udove u telu, svaki pojedini od njih kako htede” (1. Kor. 12, 18). U zivom organizmu mesto i polozaj njegovih udova nalaze se u zavisnosti od funkcija koje ti udovi vrse; tako je i u telu Hristovom razlicitost sluzbi povezana sa mestom i polozajem njegovih udova. Darovi Duha ne daju se sami po sebi, i ne kao nekakva nagrada, nego radi sluzenja u Crkvi; i ti se darovi daju samo onima koji su vec napojeni Duhom. To znaci da opsta napojenost Duhom predstavlja osnovu sluzenja, jer bez te blagodatne osnove ne bi bila mogucna raznovrsnost darova Duha. Sveopsta napojenost Duhom svih clanova Crkve nalazi izraz i u njihovom svestenickom sluzenju, posto bez aktivnosti ne moze biti Duha. Osobite sluzbe usmerene su “na sazidanje tela Hristova” (Efes. 4, 12). U njima nalaze svoj izraz raznovrsne funkcije koje su neophodne za opsti zivot citavog tela. Zbog toga sveopste sluzenje u Crkvi pretpostavlja razlicitost sluzbi, a razlicitosti sluzbi ne moze biti bez sveopsteg sluzenja.
RAZLICNI SU DAROVI
Raznovrsnost sluzbi ne remeti jedinstvo prirode clanova Crkve. Njihovo ontolosko jedinstvo medju sobom proizilazi iz njihovog jedinstva “u Hristu”. Po prirodi svojoj svi su clanovi jednaki, jer svi poseduju jedan isti Duh. “Razlicni su darovi, ali je Duh isti...” (1. Kor. 12, 4). Po svojoj prirodi niko ne moze postavljati sebe iznad drugih u Crkvi, a utoliko pre iznad Crkve, niti moze imati pretenzija da na poseban nacin izrazava Crkvu. Ni apostoli, ni proroci, ni ucitelji ne cine Crkvu sami po sebi, bilo svi zajedno, bilo svaki pojedinacno. I jedni, i drugi, i treci samo su clanovi Crkve, a ne celina Crkve, i otuda ne mogu postojati bez ostalih clanova, jer u protivnom oni ne bi mogli vrsiti one funkcije radi kojih ih je Bog postavio. Razlika izmedju onih clanova Crkve koji imaju osobite sluzbe i onih koji ih nemaju nije ontoloska nego funkcionalna.
NEMAJU SVI ISTE DAROVE DUHA
Ova razlika presla bi u ontolosku kada u Crkvi ne bi postojala svestenicka sluzba zajednicka svim njenim clanovima. Tada bi se pokazalo da samo jednom delu clanova Crkve pripada sluzenje u njoj, dok vecem delu clanova ne pripada nikakvo sluzenje. A to bi znacilo da bi veci deo clanova ostao bez darova Duha, jer se Duh u Crkvi daje radi delovanja u njoj. U blagodatnom organizmu Crkve nasli bi se bezblagodatni clanovi. »I bice u poslednje dane, govori Gospod, izlicu od Duha Mojega na svako telo; i proricace sinovi vasi i kceri vase, i mladici vasi videce vidjenja i starci vasi sanjace snove. Pa i na sluge Svoje i na sluskinje Svoje u te dane izlicu od Duha Mojega, i proricace« (Dap. 2, 17-18; Joil 2, 28-29). U Crkvi ne moze biti bezblagodatnih clanova, kao sto ne moze biti clanova koji u njoj ne bi imali svoju sluzbu. U Crkvi je u punoci izlivena blagodat Duha – »i od punoce Njegove mi svi primismo, i blagodat na blagodat« (Jn. 1, 16) – na sve njene clanove. Razlika medju njima je u tome sto oni koji su prizvani na osobito sluzenje dobijaju i osobite darove Duha za svoje sluzenje u Crkvi. Svi su obdareni jednim Duhom, ali nemaju svi iste darove Duha. Oni koji imaju osobite sluzbe poseduju i osobite darove, koje ne poseduju oni koji ne vrse te sluzbe. U svetoj tajni braka onima koji se vencavaju daju se darovi Duha radi njihovog zajednickog zivota. Ove darove ne poseduju osobe koje nisu u braku, ali su i jedni i drugi blagodatni.
“BLAGODAT NA BLAGODAT”
Razlicitost darova nije povezana sa razlicitoscu punoce blagodati. Blagodat se ne deli izmedju razlicitih darova. U svakome daru prisutna je sva punoca blagodati. Razume se, iz cinjenice da je punoca blagodati predata svima ne sledi zakljucak da svako prima svu punocu blagodati. To je stvar zivota svakog pojedinca, i svako prima onu meru blagodati koju je kadar da prihvati. Ljudima nije dato da utvrde meru blagodati, koju Bog ne daje na meru, ali svako od nas zna da ta mera nije jednaka. U Svetima ona dostize veoma visok stupanj, a u drugima samo slabasno treperi, premda se nikada ne gasi. I pored razlicitosti darova Duha blagodat ostaje jedna ista, a mera blagodati koja ce biti primljena moze biti razlicita i ukoliko se poseduju istovetni darovi. Blagodat nije stupnjevita, i otuda se ne moze govoriti o visim i nizim stupnjevima blagodati, kao sto to cini danasnja skolska teologija. To bi znacilo deliti ono sto Sam Bog ne deli i umanjivati delo Hristovo, kroz Koga smo svi mi primili »blagodat na blagodat«. Svi darovi imaju istovetnu pnevmaticku osnovu. Niko u Crkvi ne moze po prirodi svojoj biti iznad drugog, premda moze vrsiti visu sluzbu u odnosu na sve ostale, i niko ne moze delovati bez ili mimo drugih. Jos je manje u Crkvi moguce postojanje sluzbi koje ne bi zahtevale posedovanje darova Duha. Gde je sluzenje, onde je Duh, a gde nema sluzenja, onde nema Duha i nema zivota.
Protoprezviter Nikolaj Afanasjev
BESEDA NA PREOBRAZENJE
Pri stvaranju sveta Bog je rekao: Da nacinimo coveka po svome obrazu i podobiju.
Obraz Boziji u coveku pojavljuje se u njegovim umnim sposobnostima, u njegovoj vlasti nad prirodom, u njegovoj stvarackoj sposobnosti. Podobije Bozije krije se u njegovom moralnom savrsenstvu, u duhovnim stremljenjima u mogucnosti da dosegne svetost.
Obraz i podobije Bozije po kojima su bili stvoreni nasi praroditelji u potpunosti u potpunosti su se odrazavali u njima do pada u greh. Greh je narusio i jedno i drugo, mada ih covek nije bio u sasvim lisen. Ostao je u coveku um i sve ostalo sto je predstavljalo obraz Boziji, no za razvitak ovoga potreban je mnogo veci napor, kojim se tek delimicno postize ono sto su praroditelji u pocetku primili u potpunosti. Ostao je u coveku izvestan stepen stremljenja k podobiju Bozijem.
POTREBNO JE UCESCE
Sin Boziji je sisao na zemlju i ovaplotio se kako bi povratio coveku njegovu prvobitnu bliskost Bogu. Primio je na sebe celu ljudsku prirodu, postao u svemu slican coveku, osim u grehu. Dosao je da obnovi nasu po obrazu Bozijem sazdanu lepotu. No dok je u pocetku Bog coveka stvorio po svom obrazu tako da covek u svom stvaranju nije uzeo nikakvog ucesca, dotle je za obnovu prvobitnog obraza potrebno ucesce i samoga coveka. Covek treba da stremi savrsenstvu da bi ga blagodacu i pomocu Bozijom dostigao. Svojim ucenjem Gospod je ukazao na put ka savrsenstvu, pokazao ga je svojim primerom. To je put usavrsavanja u dobrodeteljima, pozrtvovanosti, spremnosti da se sa sebe skine sve grehovno.
BITKA SA SAMIM SOBOM
Greh je duboko usao u ljudsku prirodu kao da se slio s njom. Svaki covek se javlja sa zametkom greha pa oslobadjanje od njega na neki nacin predstavlja bitku sa samim sobom. Ova borba je mucna ali neophodna za priblizavanje Bogu. Ko hoce da ide zamnom nek se odrekne sebe, uzme krst svoj i podje – rekao je Hristos. Krst koji valja uzeti jeste borba sa svojim slabostima, porocima i grehom. Postepeno ih se oslobadjajuci, covek se priblizava Bogu prema Cijem je obrazu bio sazdan. Sam covek nema dovoljno snage za to, ali pomaze mu blagodat Bozija koju Bog daje preko Crkve koju je sazdao ovaploceni sin Boziji. On se ovaplotio radi toga da bi ponovo uspostavio Svoj pali obraz (coveka).
Na Tavoru je Hristos pokazao krasotu i slavu Svoga Bozanstva, da bi apostoli znali, a preko njih i cela vaseljena, Cije podobije predstavlja covek i cemu se priblizava svojim duhovnim rastom. Po meri covekovog ociscenja od greha i priblizavanja Bogu, sve vise u njemu dolazi do izrazaja slava Bozija. Zato se sveti i nazivaju prepodobnima. Kao u ogledalu ogleda se slava Bozija u njihovoj dusi ispunjavajuci je svetloscu. Kad nastupi vecno carstvo svi ce ljudi vaskrsnuti, duse ce se sjediniti sa svojimn telima, tada ce, kako je rekao Sam Hristos, pravednici zasijati kao sunce u domu Oca svog (Mt. 13,43).
Sv. Jovan Sangajski
DVESTA GODINA OD SRPSKOG USTANKA – ODLOMAK IZ POSLANICE
HRABROST I VERA
Pre tacno dva veka, u ustanickom Orascu, na praznik Sretenja Gospodnjeg, sretose se srpski prvaci.
Nagovoreni precima, a umoljeni potomcima - izabrase medju sobom, kao prvog medju jednakima, Vozda Karadjordja. A on ce se, vodjen Promislom Bozjim, obratiti, tada i zauvek, svom mucenickom narodu i svojim junackim knezovima. Poput Svetog Kneza Lazara, i on ce izgovoriti svoju Rec kao Molitvu:
„Tako, braco nasa, ja vas opet pozivam da svi na noge ustanete i oruzje podignete na neprijatelja koji na nas podje, da se sa njim bijemo. Mi ni na koga polaziti i nastupati necemo, a koji bi na nas posao - da se od njega branimo. Bolje je u svojoj Veri i svome Otecestvu umreti nego Veru svoju pogaziti. Zato u Svetom Evangeliju govori: Ako pravu veru imas, to i spasen budes. Dakle, bolje je u svojoj Veri i umreti nego pred Bogom i narodom osudjen biti. A Bog Svemoguci hoce nam pomoci! Ja se uveravam na usrdije vase, koje imate k pravoslavnoj veri i Otecestvu, i na hrabrost vasu, koju ste do danas pokazivali, da truda postedeti necete, i krvi svoje proliti, za ljubav Vere, Otecestva i potomstva naseg. A Bog Svemoguci velika je Nadezda nasa.”
Sloboda je najveci dar Bozji svakom coveku i svakom narodu; dar neprocenjiv, koji se, ako je pravi, nikada ne moze oduzeti. Od kada je krstenjem primio ovaj dar, pa sve do danas, srpski narod zrtvenoprinosno vojuje za svoju Slobodu – jer je za nju stvoren i jer ga je ona stvorila. I nije to sloboda bilo kakva vec upravo ona najveca od svih, Hristolika Sloboda – u kojoj je Stradanje Krsta, ali i Pobeda Vaskrsenja. Zato je nase narodno vojevanje za Krst casni i Slobodu Zlatnu.
Jos drevni hriscanski spis Didahi (Ucenje, najstariji posleapostolski tekst) govori o dva puta za sve ljude i sve narode: Putu zivota i putu smrti. Izborom pravog Puta, zivotvornog, bira se, jednom zauvek, onaj krajnji cilj nasih zivota. Srpski narod u svojoj krstenoj istoriji ima, od pocetka, citav niz podviznikv pravog izbora.
Od svetih Apostola do svetih Prosvetitelja nasih i svepravoslavnih, Zastitnika Evrope Kirila i Metodija, upuceni smo da kroz istoriju hodimo onim uskim i stradalnim Hristovim putem, koji, preko strasne Golgote, vodi u Carstvo Nebesko. U svakom veku i u svakom pokoljenju, nasem narodu bila je, uvek iznova, darovana mogucnost da opitno iskusi svu punocu istorijskog vremena. Otuda mi, i pored nasih posrnuca i padova, treba da se trudimo da zaidsta budemo i ostanemo hriscanski narod.
Sveti Sava, prvi arhiepiskop i Prosvetitelj srpski, do kraja je ovaj nauk delom posvedocio, uvek sve usmeravajuci ka prenebesnom zivotu, postavljajuci sidro naseg broda u Carstvo Nebesko. Odatle i proishodi sav nas poredak istorijskih i duhovnih vrednosti. Tek nebeski red stvari daje pun smisao ovozemaljskom postojanju.
POUCENJE U STIHOVIMA - SVETI PETAR CETINJSKI
Nu poslusaj, dragi pobratime,
Ili brate, preljubezno ime,
Jere cu ti istinu kazati,
No zapazi, neces se kajati,
Sto su davno rekli i kazali
Mudri ljudi koji su poznali:
Da u Turske i u ljute zmije
Hriscanskoga prijatelja nije,
Ni razuma bistra u pjanice,
Ni u lazi tvrde uzdanice,
Ni vjernoga druga u strasljivca,
Ni postena cojka u svadljivca,
Ne uzdaj se, brate, u lakomca
Odstupice i od Boga Tvorca,
Od zakona i od svoje vjere,
Nece pazit oca ni matere,
Otacastva, roda, ni plemena,
Jer ne ljubi casta ni postenja,
Nako blago, da se obogati,
I zato ce svakoga prodati!
Ovo velim samo za lakomca,
Za lakomca, ljuckoga trgovca,
Koji ljubi blago preko mjere,
A prodaje vjeru u nevjerje,
Vjeru dragu otacastva svoga,
Najposlije i sebe samoga!
Pak ostaje tako izdajica
Kako tuzna, lakoma lisica,
Kad na mamu bude prevarena
I u lomna gvozdja uhvacena;
Da se trze, sama sebe glodje,
Dokle lovac iznenada dodje,
Pa je drvljem i kamenjem tuce,
Najposlije i kozu joj svuce.
Svakome se tako dogodilo,
Kome opsto dobro nije milo,
I koji ce biti izdajica
Da ga Bozja sakrusi desnica!
A ti, brate, zdrav i vesel budi,
Za potrebu nemoj zalit trudi!
Slusaj mudre, a malo besjedi
I hriscanskim putem sebe vodi.
Koji mnogo zbori bez razloga,
Kajace se od govora svoga;
Kad sto reces i kad rijec dajes,
Pazi dobro, da se ne pokajes:
Sramota je sade rijec reci,
Obecati pa se pokajati;
Konop veze konje i volove
A postena rijec vitezove.
Drzi slogu, a moli se Bogu,
Ljubi dobro i dragu slobodu;
Dobro rekoh, a ne samovoljstvo,
Ni lazivo kleto licemjerstvo;
Pazi ovo moje govorenje,
Bice tebi radost i postenje,
A u tudje postenje ne tici,
No se raduj, veseli i dici,
I kad vidis postena glavara,
Vojevodu, sudju, alk serdara,
Dobra cojka, alk razumna kneza,
U narodu junaka viteza,
Ili castna, mudra svestenika,
Sto je dobro, to je opsta dika.
U narodu sto je od potrebe:
Postovati starije od sebe,
Mudre ljude prave savjetnike
I vojnike, hrabre nacelnike,
Ako hoces biti mnogoljetan.
A na ovaj svijet puno - srecan:
A ti postuj drage roditelje
I duhovne oce, ucitelje,
Da blagoslov od Boga polucis,
A i vjecno blazenstvo dobijes,
Da nam Bog da svijem pravoslavnim,
Ja iz svega moga srca zelim...
UGRADITE SEBE U HRAM ZA VECNOST
Hram sv.velikomucenika Georgija u Bezaniji, koji spada medju najstarije hramove Beogradsko-karlovacke Eparhije, sagradjen je 1827. godine kao seoska crkva, ali sada oko sebe sabira veliki broj vernika, jer je to, za sada, jedini pravoslavni hram u novobeogradskim blokovima. U toku svoje 175 godina duge istorije hram je nekoliko puta generalno rekonstruisan. Poslednja rekonstrukcija bila je nekoliko godina pre Drugog svetskog rata. Tada je i ruski akademski slikar Andrej Bicenko izradio freske koje su zbog loseg materijala i uticaja vlage do danas skoro u potpunosti unistene.
U nekoliko poslednjih godina ulozen je veliki trud da se oronuli hram rekonstruise i ucini da bude prijatno mesto i duhovna oaza u nasem gradu. Rekonstruisan je zvonik, krov hrama, presecan je temelj radi zaustavljanja vlage, obnovljena je fasada, izgradjen novi parohijski dom, temeljno rekonstuisana i zasticena ograda porte, planski zasadjeno drvece i sezonsko cvece...
Po blagoslovu Njegove Svetosti Patrijarha Pavla, pocetkom 2002. godine zapoceli smo izradu novih fresaka po tehnologiji srpskih srednjovekovnih zografa (na svezem malteru). Ova tehnika omogucava da se freske sacuvaju i budu sveze dok god postoji zgrada hrama.
Prema proceni u unutrasnjosti hrama treba zivopisati oko 850 m2, sto prema ceni od 9.500 dinara po 1 m2 iznosi ukupno 8.1 miliona dinara.
Planirano je da se materijalna sredstva obezbede dobrovoljnim prilozima, tako sto bi zainteresovani priloznici pojedinacno uplacivali sumu novca u vrednosti jednog (ili vise) kvadratnih metara freske (9.500 din). Imena svih priloznika bice stampana u monografiji koja ce biti izdata posle zavrsetka radova, dok ce imena ktitora (onih koji uplate vise od 25m2) biti uklesana na mermernu plocu koja ce biti postavljena na zidu hrama. Novac moze da se uplati i u vise mesecnih rata, s tim da mesecna rata ne bude manja od 1.500 dinara.
Manje dobrovoljne priloge moguce je ubaciti i u kutiju koja se nalazi u hramu sa leve strane. Za sve detalje treba se obratiti svestenicima ili omladincima prilikom nedeljnog posluzenja.
Aktivnim ucestvovanjem u obnovi crkve vi ugradjujete deo sebe i stavljate se u red onih koji ce se pominjati na svakom Bogosluzenju dok ova svetinja postoji.
Jerej Vladimir Zamahajev
SPISAK NOVIH PRILOZNIKA ZA OSLIKAVANJE NASE CRKVE
Porodica Tmusic (50 evra)
Dragoslavka Milovanovic (20 evra)
Srecko Andjelovski (100 evra)
Ljiljana Batos (100 evra)
Verica Kuzmanovic (20 evra)
Miroslav Knezevic (4700)
N.N. (100 evra)
Natasa Bulaja i Zorica Orbovic (1800)
Draginja Cvetkovic (5000)
N.N. (1500)
Parohijani (4070)
ZAHVALNICA DOBROTVORIMA NASE CRKVE I ZAJEDNICE:
Skupstina opstine Novi Beograd
Internet provajder www.Yubc.net
Internet provajder www.Beotel.net
- SVETOSAVSKI BLAGODARNIK -
BILTEN SVETOSAVSKE OMLADINSKE ZAJEDNICE
HRAMA SV.VELIKOMUCENIKA GEORGIJA
Broj 31, jul-avgust 2004.
S blagoslovom staresine hrama, protojereja Miljka Koricanina
Urednik: jerej Vladimir Zamahajev
Tiraz: 1500 primeraka
Stampa: SO Novi Beograd
Ispravna vera ne koristi nista ako je zivot iskvaren. (Sv. Jovan Zlatousti)
POVRATAK U DOM OCEV
U nase vreme, kao uostalom i u ranijim vekovima, ali danas svakako vise, mnogi od nekadasnjih hriscana prestali su to biti. Razlozi da je neko prestao biti hriscanin mnogi su i raznovrsni.
Kod mnogih nasih ljudi za poslednjih pola veka odigravale su se u dusama citave drame i lomovi, koje su ostavljale posledice na citav ostali njihov zivot i rad. Svedoci toga bili smo i sami u vise navrata tokom poslednjih decenija. Za takve licne ili porodicne drame, vezane za Boga, veru i Crkvu, ne mozemo reci da su bile stvarno otpadnistvo od Boga.
U nase dane ponovo je ozivela vera hriscanska kod mnogih takvih udaljenih, otpalih ili ohladnelih hriscana. Svakodnevno smo svedoci obnove veze mnogih ranije prestalih da budu hriscani sa svojom verom i svojom Crkvom. Ali, pitanje koje treba postaviti glasi: Da li je to samo neki oportunizam i formalnost? Da li je zaista nastupilo iskreno hriscansko kajanje i svesrdno pokajanje za ono sto smo do sada bili?
Crkva je oduvek i preporucivala i trazila, od svih u kojima vera ohladni i ucesce u crkvenoj zajednici oslabi ili prestane, iskreno hriscansko pokajanje. Pokajanje pre svega pred Bogom Zivim i Istinitim, pred Gospodom Hristom, Spasiteljem nasim, Koji je zato i dosao „da nas gresne pozove na pokajanje i spasenje" (Lk. 5, 32). Sveti Apostoli i Sveti Oci Crkve Hristove tu su oduvek bili pre svega pravi pastiri, koji su najvise brinuli o spasenju ljudi, a ne o „kaznjavanju" ili samo o „postovanju zakona". Vrhovni zakon za Oce uvek je bila ljubav Bozija i covekoljublje, ali to nije znacilo nikakvo povladjivanje ljudskim gresima i slabostima.
Da bi se u nase vreme ponovo postalo hriscanin potrebno je, dakle, najpre iskreno to zazeleti, i pritom zazaliti sto smo do sad bili takvi kakvi smo bili otpadnici, bogoodstupnici, ili mlaki i indiferentni, „otudjeni i od sebe i od Boga i od nase verne brace". Povratak u veru i u Dom Ocev - Crkvu treba zapoceti onim cime je zapocelo i uvek iznova zapocinje Hristovo Jevandjelje spasenja: „Pokajte se i verujte u Jevandjelje" (Mr. 1, 7)
Sledeci korak povratka veri i Hriscanstvu, ili podvig obnove napustene vere i veze sa Bogom Zivim i sa Crkvom Bozijom, jeste obnova veze sa svojim svestenikom i svojom parohijom, sa verujucim clanovima Zive Crkve, a to je kroz posecivanje Crkve, ispovest i ucesce u Liturgiji (= Sveto Pricesce). Glavno je u svemu tome: iskreno se odreci od licemerja, od bezbostva, od indiferentnosti, od raznoraznih spekulacija i kalkulacija i zloupotrebe vere i svoga ponasanja. Zatim treba prestati sa „starom praksom" dovijanja i „prilagodjavanja" duhu vremena i zahtevima „trenda" drustva itd. Ponovo postati hriscanin znaci poceti novi zivot — zivot iskrene vere, postenja i morala Hriscanskog, zivot molitve i ljubavi, cestitosti i postenja, bogoljublja i bratoljublja.
Ovim je ovaj covek ponovo postao hriscanin, pokazao da je zaista njegovo pokajanje i povratak Hristu i Crkvi bilo pravo i potpuno, a ne samo „privatno" kajanje i „privatna stvar".
(vladika Atanasije Jeftic, skraceni tekst)
PUTOVANJE U CARSTVO NEBESKO
Pravoslavna liturgija pocinje svecanim slavoslovljem: "Blagosloveno Carstvo Oca i Sina i Svetoga Duha sada i uvek i u sve vekove". Od samog pocetka najavljen je cilj: putovanje u Carstvo nebesko. Mi tamo idemo i to ne simvolicno nego realno.
Na jeziku Biblije, a to je i jezik Crkve, blagosloviti Carstvo ne znaci prosto klicati mu. To znaci izjaviti da je ono nas cilj, kraj svih nasih zelja i interesa, naseg celog zivota, najveca i poslednja vrednost celokupnog naseg postojanja.
PRIHVATITI U LJUBAVI
Blagosloviti to znaci prihvatiti u ljubavi; znaci i kretanje u pravcu onoga sto se ljubi i prihvata. Crkva postaje tako skup, sabor onih kojima je otkriven krajnji cilj celokupnog zivota i svih onih koji su ga prihvatili. Ovo prihvatanje izrazeno je u svecanom odgovoru na slovoslovlje: Amin. To je zaista jedna od najvaznijih reci u svetu, jer izrazava saglasnost Crkve da sledi Hrista u Njegovom vaznesenju ka Ocu da bi ucinio da ovo vaznesenje bude sudbina covekova To je Hristov dar nama, jer jedino u Njemu mi mozemo Bogu kazati Amin, ili bolje receno, sam Hristos je nas Amin Bogu, a Crkva je Amin Hristu. Prema ovom Aminu odlucena je sudbina ljudskog roda. On otkriva daje pokret u pravcu Boga otpoceo.
RADOSNI KARAKTER EVHARISTIJE
Medjutim, jos smo na samom pocetku. Mi smo napustili "ovaj svet". Sabrali smo se. Culi smo blagu vest o nasem krajnjem cilju. Rekli smo Amin ovoj blagovesti. Mi smo eklisija, odziv na ovaj poziv i zapovest. I mi pocinjemo sa "zajednickim molitvama i prozbama", zajednickim i radosnim cinom hvale. Jos jednom mora biti naglasen radosni karakter evharistijskog skupa. Jer srednjevekovno isticanje krsta, mada nije bilo pogresno, bilo je jednostrano. Liturgija je, pre svega drugog, radosni sabor onih koji ce se susresti sa vaskrslim Gospodom i uci sa Njim u "bracne odaje". I bas ta radost iscekivanja i to ocekivanje radosti izrazeni su u pjeniju, u obredu, u odezdama i kadjenju, u toj celokupnoj "lepoti" liturgije, koja je tako cesto bila proglasavana za nepotrebnu pa cak i gresnu.
RADOST POVRACENOG DETINJSTVA
Zaista ona nije nuzna jer smo mi prevazisli kategoriju nuznog. Lepota nije nikad "neophodna", "funkcionalna" ili "korisna". I kada u ocekivanju nekoga koga volimo, stavimo divan stolnjak na sto, a sto ukrasimo svecama i cvecem, cinimo sve ovo ne zbog neophodnosti, vec iz ljubavi. A Crkva je ljubav, ocekivanje i radost. Ona je prema nasoj, pravoslavnoj tradiciji: nebo na zemlji, radost povracenog detinjstva, one slobodne radosti, bezuslovne i bez interesa, koja je jedina u stanju da preobrazi svet. U nasoj odrasloj "ozbiljnoj" poboznosti, mi trazimo definicije i opravdanja, a one imaju svoj koren u strahu strahu od izopacenosti, skretanja, "paganskih uticaja" i cega samo ne. Medjutim, "onaj koji je u strahu nije savrsen u ljubavi" (1 Jn, 4:18). Dogod hriscani budu voleli Carstvo Bozije, a ne samo diskutovali o njemu, oni ce ga "predstavljati" i izobrazavati ga umetnoscu i lepotom. I onaj koji obavlja tajnu radosti, pojavljivace se u predivnom stiharu, jer je odeven u slavu Carstva nebeskog, jer se Bog pojavio u slavi, cak u obliku coveka. U evharistiji mi stojimo u prisustvu Hrista, i kao Mojsije pred Bogom, mi treba da budemo pokriveni Njegovom slavom. Sam Hristos je nosio nesiven hiton, koji ni vojnici pod krstom nisu hteli da dele, odnosno cepaju; on nije bio kupljen na trznici vec, po svoj verovatnoci izatkan rukom nekoga ko je imao mnogo ljubavi.
CIN, DEJSTVO I REALNOST
Da, lepota nasih priprema za evharistiju nema prakticnu korist. Romano Gvardinije pametno govorio o ovoj "beskorisnoj" lepoti. O liturgiji on kaze: "Coveku je uz pomoc blagodati data mogucnost da prilagodi svoje bice da postane ono sto po Bozanskom opredeljenju treba da bude i zudi da bude dete Bozije. U liturgiji on treba da ide Bogu koji daje radost njegovoj mladosti"... Zato sto je zivot liturgije veci od onoga u kome joj obicna realnost daje ili mogucnost ili formu izraza, ona uzima podesne forme i metode, iz one oblasti u kojoj se one mogu jedino pronaci, tj. u umetnosti. Ona govori odmereno i melodicno. Ona primenjuje oblikovane, ritmicke pokrete; ona je obucena u boje i odezde cudne za svakodnevni zivot. Ona je u visem smislu zivot jednog deteta kod koga je sve u slici, melodiji i pesmi. Kakav cudesni prizor pokazuje liturgija! Ona ujedinjuje cin, dejstvo i realnost u natprirodno detinjstvo pred Bogom".
(protojerej Aleksandar Smeman: Evharistija)
O NADI
Svi koji imaju tvrdu nadu u Boga uzvode se k Njemu i prosvetljuju sijanjem vecne Svetlosti.
Istinska i mudra nada ogleda se u tome da covek nimalo ne brine za sebe, i to iz ljubavi prema Bogu i radi dela dobrodetelji (vrline), znajuci da o njemu brine Bog. Ako, pak, covek sam brine za svoje poslove i Bogu se molitvom obraca samo onda kada ga snalaze neizbezne nesrece, ne videci u sopstvenim snagama sredstvo kadro da ih odvrati, pa tek tada pocne da se nada u pomoc Boziju – ta je nada sujetna i lazna. Istinska nada iste samo Carstvo Bozije, a uverena je da ce joj i sve zemaljsko, sto joj je potrebno u ovom prolaznom zivotu, biti darovano. Dok tu nadu ne stekne, srce nase nece moci da ima mira ni pokoja. Tek ta nada umirice ga i u njega uliti radost. O njoj su upravo poklonjenja dostojna i presveta Usta rekla: “Hodite k meni svi koji ste umorni i natovareni, i ja cu vas odmoriti!” To znaci da ce umorni i natovareni nadu svoju poloziti na Gospoda i da ce tako naci olaksanje u trudu i strahu svome.
U Jevandjelju Lukinom receno je o Simeonu: “I bi mu obecano Duhom Svetim da nece videti smrti dok ne vidi Hrista Gospodnjeg” (2,26). Pravedni starac nije gasio nadu svoju, nego je cekao prezeljenog Spasitelja i s radoscu Ga primivsi na ruke svoje, rekao: “Sad me otpustas da idem, Vladiko, u prezeljeno Carstvo Tvoje, jer sam primio nadu svoju – Hrista Gospodnjeg.”
(Pouke sv. Serafima Sarovskog)
KO DONOSI ODLUKU O POBACAJU?
Kada se govori o tome ko donosi odluku za prekid trudnoce, najcesce se odgovornost za to automatski pripisuje zeni.
Mnogi smatraju da dete postaje zivo tek rodjenjem, prvim udahom i krikom. Koliko je takav stav pogresan dokazuju nam saznanja ne samo teologije, nego i moderne medicine. Po njima dete je zasebna licnost od momenta njegovog zaceca.
SAMO ODLUKA ZENE?
Za nastanak deteta potrebno je dvoje, a odluku o pobacaju zvanicno donosi samo majka - zena. Medjutim, da li je to samo odluka zene?
O ulozi muskarca pri donosenju odluke o pobacaju vrlo malo se govori, mada su prema misljenjima nekih psihologa i sociologa muskarci u vecem broju odgovorni za smrt svoje nerodjene dece nego majke. Cesti su slucajevi da majka ostavi zaceti plod i radja ga uprkos protivljenju oca i nagovaranju na abortus. Poznati su slucajevi da po rodjenju, za oca nezeljenog deteta, isti prekida vanbracnu zajednicu napustajuci je, a sto se na zalost cesto dogadja i u bracnoj. Egoizam koji se posebno razvio u posleratnom dobu, a koji je posledica raspada porodice, nije mimoisao ni muskarca.
PRAVI MUSKARAC
Pravi muskarac preuzima odgovornost za posledice svojih postupaka i svestan je svoje odgovornosti. On stoji na strani zene i svog buduceg deteta i cini sve da majci ulepsa trudnocu i porodjaj, a detetu pruzi pravu ocinsku ljubav. A da li takvih ima kod nas? Na zalost, u razgovoru sa mnogim zenama moze se cuti odgovor: ”Takvih nema, na takve nisam naisla, ni u svom porodicnom zivotu ni po prici mojih drugarica u njihovom zivotu”.
Ne govore li nam ova saznanja da o vaspitanju muskaraca nije vodjena odgovarajuca briga u poslednjih 50 godina, u dobu duhovnog bespuca. Smatralo se da je pravi muskarac “muskarcina” onaj koji sto vise zena osvoji, a posle ih, kad je njima i njihovom buducem detetu najpotrebniji – ostavi. Logicno, kako bi on inace mogao da osvaja drugu, kada mora da vodi racuna o svom rodjenom ili nerodjenom detetu, da pomogne u njegovom odgajanju. U posleratnim ideoloskim obrascima za ponasanje retko se ,vrlo retko govorilo o ocu kao najodgovornijem clanu porodice.
Dr Stojan Adasevic
CARSKO SVESTENSTVO
Apostolska crkva nije poznavala podelu na klirike i laike u nasem smislu, ali nije ni koristila same termine laik i klirik. Ovo je elementarna cinjenica crkvenog zivota prvobitne epohe, ali ne bi bilo ispravno iz nje izvoditi zakljucak da se sluzenje u Crkvi svodilo na svima zajednicko svestenicko sluzenje.
Ono je bilo sluzenje Crkve. Druga cinjenica zivota prvobitne crkve jeste raznovrsnost sluzbi. Jedan isti Duh, kojim su svi krsteni u jedno telo i kojim su svi napojeni, razdaje darove svakom ponaosob “na korist” (1. Kor. 12, 7) radi delanja i sluzenja unutar Crkve.
RAZNOVRSNOST SLUZBI
“I On dade jedne kao apostole, a druge kao proroke, jedne kao jevandjeliste, a druge kao pastire i ucitelje, za usavrsavanje svetih u delu sluzenja, za sazidanje tela Hristova” (Efes. 4, 11-12). Raznovrsnost sluzbi proistice iz organske prirode Crkve. U njoj svaki clan zauzima odredjeni, samo njemu svojstven polozaj i mesto. “Bog postavi udove u telu, svaki pojedini od njih kako htede” (1. Kor. 12, 18). U zivom organizmu mesto i polozaj njegovih udova nalaze se u zavisnosti od funkcija koje ti udovi vrse; tako je i u telu Hristovom razlicitost sluzbi povezana sa mestom i polozajem njegovih udova. Darovi Duha ne daju se sami po sebi, i ne kao nekakva nagrada, nego radi sluzenja u Crkvi; i ti se darovi daju samo onima koji su vec napojeni Duhom. To znaci da opsta napojenost Duhom predstavlja osnovu sluzenja, jer bez te blagodatne osnove ne bi bila mogucna raznovrsnost darova Duha. Sveopsta napojenost Duhom svih clanova Crkve nalazi izraz i u njihovom svestenickom sluzenju, posto bez aktivnosti ne moze biti Duha. Osobite sluzbe usmerene su “na sazidanje tela Hristova” (Efes. 4, 12). U njima nalaze svoj izraz raznovrsne funkcije koje su neophodne za opsti zivot citavog tela. Zbog toga sveopste sluzenje u Crkvi pretpostavlja razlicitost sluzbi, a razlicitosti sluzbi ne moze biti bez sveopsteg sluzenja.
RAZLICNI SU DAROVI
Raznovrsnost sluzbi ne remeti jedinstvo prirode clanova Crkve. Njihovo ontolosko jedinstvo medju sobom proizilazi iz njihovog jedinstva “u Hristu”. Po prirodi svojoj svi su clanovi jednaki, jer svi poseduju jedan isti Duh. “Razlicni su darovi, ali je Duh isti...” (1. Kor. 12, 4). Po svojoj prirodi niko ne moze postavljati sebe iznad drugih u Crkvi, a utoliko pre iznad Crkve, niti moze imati pretenzija da na poseban nacin izrazava Crkvu. Ni apostoli, ni proroci, ni ucitelji ne cine Crkvu sami po sebi, bilo svi zajedno, bilo svaki pojedinacno. I jedni, i drugi, i treci samo su clanovi Crkve, a ne celina Crkve, i otuda ne mogu postojati bez ostalih clanova, jer u protivnom oni ne bi mogli vrsiti one funkcije radi kojih ih je Bog postavio. Razlika izmedju onih clanova Crkve koji imaju osobite sluzbe i onih koji ih nemaju nije ontoloska nego funkcionalna.
NEMAJU SVI ISTE DAROVE DUHA
Ova razlika presla bi u ontolosku kada u Crkvi ne bi postojala svestenicka sluzba zajednicka svim njenim clanovima. Tada bi se pokazalo da samo jednom delu clanova Crkve pripada sluzenje u njoj, dok vecem delu clanova ne pripada nikakvo sluzenje. A to bi znacilo da bi veci deo clanova ostao bez darova Duha, jer se Duh u Crkvi daje radi delovanja u njoj. U blagodatnom organizmu Crkve nasli bi se bezblagodatni clanovi. »I bice u poslednje dane, govori Gospod, izlicu od Duha Mojega na svako telo; i proricace sinovi vasi i kceri vase, i mladici vasi videce vidjenja i starci vasi sanjace snove. Pa i na sluge Svoje i na sluskinje Svoje u te dane izlicu od Duha Mojega, i proricace« (Dap. 2, 17-18; Joil 2, 28-29). U Crkvi ne moze biti bezblagodatnih clanova, kao sto ne moze biti clanova koji u njoj ne bi imali svoju sluzbu. U Crkvi je u punoci izlivena blagodat Duha – »i od punoce Njegove mi svi primismo, i blagodat na blagodat« (Jn. 1, 16) – na sve njene clanove. Razlika medju njima je u tome sto oni koji su prizvani na osobito sluzenje dobijaju i osobite darove Duha za svoje sluzenje u Crkvi. Svi su obdareni jednim Duhom, ali nemaju svi iste darove Duha. Oni koji imaju osobite sluzbe poseduju i osobite darove, koje ne poseduju oni koji ne vrse te sluzbe. U svetoj tajni braka onima koji se vencavaju daju se darovi Duha radi njihovog zajednickog zivota. Ove darove ne poseduju osobe koje nisu u braku, ali su i jedni i drugi blagodatni.
“BLAGODAT NA BLAGODAT”
Razlicitost darova nije povezana sa razlicitoscu punoce blagodati. Blagodat se ne deli izmedju razlicitih darova. U svakome daru prisutna je sva punoca blagodati. Razume se, iz cinjenice da je punoca blagodati predata svima ne sledi zakljucak da svako prima svu punocu blagodati. To je stvar zivota svakog pojedinca, i svako prima onu meru blagodati koju je kadar da prihvati. Ljudima nije dato da utvrde meru blagodati, koju Bog ne daje na meru, ali svako od nas zna da ta mera nije jednaka. U Svetima ona dostize veoma visok stupanj, a u drugima samo slabasno treperi, premda se nikada ne gasi. I pored razlicitosti darova Duha blagodat ostaje jedna ista, a mera blagodati koja ce biti primljena moze biti razlicita i ukoliko se poseduju istovetni darovi. Blagodat nije stupnjevita, i otuda se ne moze govoriti o visim i nizim stupnjevima blagodati, kao sto to cini danasnja skolska teologija. To bi znacilo deliti ono sto Sam Bog ne deli i umanjivati delo Hristovo, kroz Koga smo svi mi primili »blagodat na blagodat«. Svi darovi imaju istovetnu pnevmaticku osnovu. Niko u Crkvi ne moze po prirodi svojoj biti iznad drugog, premda moze vrsiti visu sluzbu u odnosu na sve ostale, i niko ne moze delovati bez ili mimo drugih. Jos je manje u Crkvi moguce postojanje sluzbi koje ne bi zahtevale posedovanje darova Duha. Gde je sluzenje, onde je Duh, a gde nema sluzenja, onde nema Duha i nema zivota.
Protoprezviter Nikolaj Afanasjev
BESEDA NA PREOBRAZENJE
Pri stvaranju sveta Bog je rekao: Da nacinimo coveka po svome obrazu i podobiju.
Obraz Boziji u coveku pojavljuje se u njegovim umnim sposobnostima, u njegovoj vlasti nad prirodom, u njegovoj stvarackoj sposobnosti. Podobije Bozije krije se u njegovom moralnom savrsenstvu, u duhovnim stremljenjima u mogucnosti da dosegne svetost.
Obraz i podobije Bozije po kojima su bili stvoreni nasi praroditelji u potpunosti u potpunosti su se odrazavali u njima do pada u greh. Greh je narusio i jedno i drugo, mada ih covek nije bio u sasvim lisen. Ostao je u coveku um i sve ostalo sto je predstavljalo obraz Boziji, no za razvitak ovoga potreban je mnogo veci napor, kojim se tek delimicno postize ono sto su praroditelji u pocetku primili u potpunosti. Ostao je u coveku izvestan stepen stremljenja k podobiju Bozijem.
POTREBNO JE UCESCE
Sin Boziji je sisao na zemlju i ovaplotio se kako bi povratio coveku njegovu prvobitnu bliskost Bogu. Primio je na sebe celu ljudsku prirodu, postao u svemu slican coveku, osim u grehu. Dosao je da obnovi nasu po obrazu Bozijem sazdanu lepotu. No dok je u pocetku Bog coveka stvorio po svom obrazu tako da covek u svom stvaranju nije uzeo nikakvog ucesca, dotle je za obnovu prvobitnog obraza potrebno ucesce i samoga coveka. Covek treba da stremi savrsenstvu da bi ga blagodacu i pomocu Bozijom dostigao. Svojim ucenjem Gospod je ukazao na put ka savrsenstvu, pokazao ga je svojim primerom. To je put usavrsavanja u dobrodeteljima, pozrtvovanosti, spremnosti da se sa sebe skine sve grehovno.
BITKA SA SAMIM SOBOM
Greh je duboko usao u ljudsku prirodu kao da se slio s njom. Svaki covek se javlja sa zametkom greha pa oslobadjanje od njega na neki nacin predstavlja bitku sa samim sobom. Ova borba je mucna ali neophodna za priblizavanje Bogu. Ko hoce da ide zamnom nek se odrekne sebe, uzme krst svoj i podje – rekao je Hristos. Krst koji valja uzeti jeste borba sa svojim slabostima, porocima i grehom. Postepeno ih se oslobadjajuci, covek se priblizava Bogu prema Cijem je obrazu bio sazdan. Sam covek nema dovoljno snage za to, ali pomaze mu blagodat Bozija koju Bog daje preko Crkve koju je sazdao ovaploceni sin Boziji. On se ovaplotio radi toga da bi ponovo uspostavio Svoj pali obraz (coveka).
Na Tavoru je Hristos pokazao krasotu i slavu Svoga Bozanstva, da bi apostoli znali, a preko njih i cela vaseljena, Cije podobije predstavlja covek i cemu se priblizava svojim duhovnim rastom. Po meri covekovog ociscenja od greha i priblizavanja Bogu, sve vise u njemu dolazi do izrazaja slava Bozija. Zato se sveti i nazivaju prepodobnima. Kao u ogledalu ogleda se slava Bozija u njihovoj dusi ispunjavajuci je svetloscu. Kad nastupi vecno carstvo svi ce ljudi vaskrsnuti, duse ce se sjediniti sa svojimn telima, tada ce, kako je rekao Sam Hristos, pravednici zasijati kao sunce u domu Oca svog (Mt. 13,43).
Sv. Jovan Sangajski
DVESTA GODINA OD SRPSKOG USTANKA – ODLOMAK IZ POSLANICE
HRABROST I VERA
Pre tacno dva veka, u ustanickom Orascu, na praznik Sretenja Gospodnjeg, sretose se srpski prvaci.
Nagovoreni precima, a umoljeni potomcima - izabrase medju sobom, kao prvog medju jednakima, Vozda Karadjordja. A on ce se, vodjen Promislom Bozjim, obratiti, tada i zauvek, svom mucenickom narodu i svojim junackim knezovima. Poput Svetog Kneza Lazara, i on ce izgovoriti svoju Rec kao Molitvu:
„Tako, braco nasa, ja vas opet pozivam da svi na noge ustanete i oruzje podignete na neprijatelja koji na nas podje, da se sa njim bijemo. Mi ni na koga polaziti i nastupati necemo, a koji bi na nas posao - da se od njega branimo. Bolje je u svojoj Veri i svome Otecestvu umreti nego Veru svoju pogaziti. Zato u Svetom Evangeliju govori: Ako pravu veru imas, to i spasen budes. Dakle, bolje je u svojoj Veri i umreti nego pred Bogom i narodom osudjen biti. A Bog Svemoguci hoce nam pomoci! Ja se uveravam na usrdije vase, koje imate k pravoslavnoj veri i Otecestvu, i na hrabrost vasu, koju ste do danas pokazivali, da truda postedeti necete, i krvi svoje proliti, za ljubav Vere, Otecestva i potomstva naseg. A Bog Svemoguci velika je Nadezda nasa.”
Sloboda je najveci dar Bozji svakom coveku i svakom narodu; dar neprocenjiv, koji se, ako je pravi, nikada ne moze oduzeti. Od kada je krstenjem primio ovaj dar, pa sve do danas, srpski narod zrtvenoprinosno vojuje za svoju Slobodu – jer je za nju stvoren i jer ga je ona stvorila. I nije to sloboda bilo kakva vec upravo ona najveca od svih, Hristolika Sloboda – u kojoj je Stradanje Krsta, ali i Pobeda Vaskrsenja. Zato je nase narodno vojevanje za Krst casni i Slobodu Zlatnu.
Jos drevni hriscanski spis Didahi (Ucenje, najstariji posleapostolski tekst) govori o dva puta za sve ljude i sve narode: Putu zivota i putu smrti. Izborom pravog Puta, zivotvornog, bira se, jednom zauvek, onaj krajnji cilj nasih zivota. Srpski narod u svojoj krstenoj istoriji ima, od pocetka, citav niz podviznikv pravog izbora.
Od svetih Apostola do svetih Prosvetitelja nasih i svepravoslavnih, Zastitnika Evrope Kirila i Metodija, upuceni smo da kroz istoriju hodimo onim uskim i stradalnim Hristovim putem, koji, preko strasne Golgote, vodi u Carstvo Nebesko. U svakom veku i u svakom pokoljenju, nasem narodu bila je, uvek iznova, darovana mogucnost da opitno iskusi svu punocu istorijskog vremena. Otuda mi, i pored nasih posrnuca i padova, treba da se trudimo da zaidsta budemo i ostanemo hriscanski narod.
Sveti Sava, prvi arhiepiskop i Prosvetitelj srpski, do kraja je ovaj nauk delom posvedocio, uvek sve usmeravajuci ka prenebesnom zivotu, postavljajuci sidro naseg broda u Carstvo Nebesko. Odatle i proishodi sav nas poredak istorijskih i duhovnih vrednosti. Tek nebeski red stvari daje pun smisao ovozemaljskom postojanju.
POUCENJE U STIHOVIMA - SVETI PETAR CETINJSKI
Nu poslusaj, dragi pobratime,
Ili brate, preljubezno ime,
Jere cu ti istinu kazati,
No zapazi, neces se kajati,
Sto su davno rekli i kazali
Mudri ljudi koji su poznali:
Da u Turske i u ljute zmije
Hriscanskoga prijatelja nije,
Ni razuma bistra u pjanice,
Ni u lazi tvrde uzdanice,
Ni vjernoga druga u strasljivca,
Ni postena cojka u svadljivca,
Ne uzdaj se, brate, u lakomca
Odstupice i od Boga Tvorca,
Od zakona i od svoje vjere,
Nece pazit oca ni matere,
Otacastva, roda, ni plemena,
Jer ne ljubi casta ni postenja,
Nako blago, da se obogati,
I zato ce svakoga prodati!
Ovo velim samo za lakomca,
Za lakomca, ljuckoga trgovca,
Koji ljubi blago preko mjere,
A prodaje vjeru u nevjerje,
Vjeru dragu otacastva svoga,
Najposlije i sebe samoga!
Pak ostaje tako izdajica
Kako tuzna, lakoma lisica,
Kad na mamu bude prevarena
I u lomna gvozdja uhvacena;
Da se trze, sama sebe glodje,
Dokle lovac iznenada dodje,
Pa je drvljem i kamenjem tuce,
Najposlije i kozu joj svuce.
Svakome se tako dogodilo,
Kome opsto dobro nije milo,
I koji ce biti izdajica
Da ga Bozja sakrusi desnica!
A ti, brate, zdrav i vesel budi,
Za potrebu nemoj zalit trudi!
Slusaj mudre, a malo besjedi
I hriscanskim putem sebe vodi.
Koji mnogo zbori bez razloga,
Kajace se od govora svoga;
Kad sto reces i kad rijec dajes,
Pazi dobro, da se ne pokajes:
Sramota je sade rijec reci,
Obecati pa se pokajati;
Konop veze konje i volove
A postena rijec vitezove.
Drzi slogu, a moli se Bogu,
Ljubi dobro i dragu slobodu;
Dobro rekoh, a ne samovoljstvo,
Ni lazivo kleto licemjerstvo;
Pazi ovo moje govorenje,
Bice tebi radost i postenje,
A u tudje postenje ne tici,
No se raduj, veseli i dici,
I kad vidis postena glavara,
Vojevodu, sudju, alk serdara,
Dobra cojka, alk razumna kneza,
U narodu junaka viteza,
Ili castna, mudra svestenika,
Sto je dobro, to je opsta dika.
U narodu sto je od potrebe:
Postovati starije od sebe,
Mudre ljude prave savjetnike
I vojnike, hrabre nacelnike,
Ako hoces biti mnogoljetan.
A na ovaj svijet puno - srecan:
A ti postuj drage roditelje
I duhovne oce, ucitelje,
Da blagoslov od Boga polucis,
A i vjecno blazenstvo dobijes,
Da nam Bog da svijem pravoslavnim,
Ja iz svega moga srca zelim...
UGRADITE SEBE U HRAM ZA VECNOST
Hram sv.velikomucenika Georgija u Bezaniji, koji spada medju najstarije hramove Beogradsko-karlovacke Eparhije, sagradjen je 1827. godine kao seoska crkva, ali sada oko sebe sabira veliki broj vernika, jer je to, za sada, jedini pravoslavni hram u novobeogradskim blokovima. U toku svoje 175 godina duge istorije hram je nekoliko puta generalno rekonstruisan. Poslednja rekonstrukcija bila je nekoliko godina pre Drugog svetskog rata. Tada je i ruski akademski slikar Andrej Bicenko izradio freske koje su zbog loseg materijala i uticaja vlage do danas skoro u potpunosti unistene.
U nekoliko poslednjih godina ulozen je veliki trud da se oronuli hram rekonstruise i ucini da bude prijatno mesto i duhovna oaza u nasem gradu. Rekonstruisan je zvonik, krov hrama, presecan je temelj radi zaustavljanja vlage, obnovljena je fasada, izgradjen novi parohijski dom, temeljno rekonstuisana i zasticena ograda porte, planski zasadjeno drvece i sezonsko cvece...
Po blagoslovu Njegove Svetosti Patrijarha Pavla, pocetkom 2002. godine zapoceli smo izradu novih fresaka po tehnologiji srpskih srednjovekovnih zografa (na svezem malteru). Ova tehnika omogucava da se freske sacuvaju i budu sveze dok god postoji zgrada hrama.
Prema proceni u unutrasnjosti hrama treba zivopisati oko 850 m2, sto prema ceni od 9.500 dinara po 1 m2 iznosi ukupno 8.1 miliona dinara.
Planirano je da se materijalna sredstva obezbede dobrovoljnim prilozima, tako sto bi zainteresovani priloznici pojedinacno uplacivali sumu novca u vrednosti jednog (ili vise) kvadratnih metara freske (9.500 din). Imena svih priloznika bice stampana u monografiji koja ce biti izdata posle zavrsetka radova, dok ce imena ktitora (onih koji uplate vise od 25m2) biti uklesana na mermernu plocu koja ce biti postavljena na zidu hrama. Novac moze da se uplati i u vise mesecnih rata, s tim da mesecna rata ne bude manja od 1.500 dinara.
Manje dobrovoljne priloge moguce je ubaciti i u kutiju koja se nalazi u hramu sa leve strane. Za sve detalje treba se obratiti svestenicima ili omladincima prilikom nedeljnog posluzenja.
Aktivnim ucestvovanjem u obnovi crkve vi ugradjujete deo sebe i stavljate se u red onih koji ce se pominjati na svakom Bogosluzenju dok ova svetinja postoji.
Jerej Vladimir Zamahajev
SPISAK NOVIH PRILOZNIKA ZA OSLIKAVANJE NASE CRKVE
Porodica Tmusic (50 evra)
Dragoslavka Milovanovic (20 evra)
Srecko Andjelovski (100 evra)
Ljiljana Batos (100 evra)
Verica Kuzmanovic (20 evra)
Miroslav Knezevic (4700)
N.N. (100 evra)
Natasa Bulaja i Zorica Orbovic (1800)
Draginja Cvetkovic (5000)
N.N. (1500)
Parohijani (4070)
ZAHVALNICA DOBROTVORIMA NASE CRKVE I ZAJEDNICE:
Skupstina opstine Novi Beograd
Internet provajder www.Yubc.net
Internet provajder www.Beotel.net
- SVETOSAVSKI BLAGODARNIK -
BILTEN SVETOSAVSKE OMLADINSKE ZAJEDNICE
HRAMA SV.VELIKOMUCENIKA GEORGIJA
Broj 31, jul-avgust 2004.
S blagoslovom staresine hrama, protojereja Miljka Koricanina
Urednik: jerej Vladimir Zamahajev
Tiraz: 1500 primeraka
Stampa: SO Novi Beograd
