G
Gast829627
Guest
Vojvode prvog srpskog ustanka
Stanoje Glavaš prvi meðu hajducima
• Uoèi Prvog srpskog ustanka, najpoznatiji meðu hajducima bio je Stanoje Glavaš • Na skupu u Orašcu odbio da stane na èelo ustanika, smatrajuæi da "nisu sav narod 'ajduci, pa da za 'ajducima idu" • Ubili su ga Turci posle sloma Hadži-Prodanove bune
Stanoje Glavaš
Zamislite zemlju èiji stanovnici moraju da saviju glavu i sklone se s puta, makar i u blato do pasa, svaki put kada proðe pokoji Turèin, bio on paša, ili najobièniji zanatlija, da plaæaju deseti deo od svoga prinosa spahiji, deveti èitluksahibiji, carev haraè, porez, globu i uz to da hrane i poje svoje zlotvore svaki put kada im svrate u kuæu, a da ni sami nemaju dovoljno da se ishrane. Kada pijani Turci, posle obilate veèere požele da se malo zabave domaæinovo je samo da se skloni i ne gleda kako mu obljubljuju kæer, sestru ili roðenu ženu. U protivnom - leti glava.
Turèin ima pravo da udari èoveka bez objašnjenja, a katkada i da ga ubije, može da ima sve što poželi, jer kadija (sudija) i muselim (slièno šefu policije) uvek su na njegovoj strani, kao i sam zakon koji štiti Muhamedove pravovernike. Obièna raja nema nikakvih prava, sem da radi od jutra do mraka u pokušaju da namiri sve poreze koji se od nje traže i da pritom preživi, ukoliko može. Ako se, pak, poturèi i promeni veru, istoga èasa dobija prava kao i svaki Turèin.
Tako su Srbi živeli gotovo puna èetiri veka.
Hajduk
Hajduci - srpski ponos
Najponosniji meðu njima, oni koji nisu mogli da se pomire sa ulogom potlaèenih, odmetali su se u hajduke. Iz svojih gorskih staništa, dobro naoružani i neustrašivi, napadali su Turke kad god je za to bilo prilike, otimali im novac, zlato, konje, pa potom blago delili meðu sobom, ili pomagali svoje porodice, koje su ostale po selima. Ovaj vid otpora turskom zulumu bio je i zametak velikog ustanka koji je kasnije doveo do konaènog osloboðenja Srbije.
Hajduk je povremeno bio i sam vožd Srbije Karaðorðe Petroviæ, pre nego što je izabran za voðu ustanka, a vojevanje po srpskim gorama dobro mu je došlo u savlaðivanju ratnièke veštine koja je u ono vreme, kada je turska sila bila nebrojeno puta moænija od srpskih snaga, bila jedino efikasna. Ova veština podrazumevala je brzinu, lukavstvo i izuzetnu hrabrost.
Voð hajduka koji su preteèe narodnog ustanka bio je i znameniti harambaša Stanoje Glavaš. Dugih crnih brkova, tamnih namrštenih veða, pronicljivih oèiju, snažnog glasa i ponositog držanja bio je uzor mnogim mladiæima u tome kako bi trebalo da se drži pravi junak. Odelo mu je bilo najbolje: iskiæeno tokama i dugmadima, protkano zlatom, utegnuto pojasom, sa obaveznim kuburama zadenutim u njega. Kada bi projahao kroz kakvo selo, mada je to retko èinio, jer se uglavnom krio od turskih straža, izazivao bi divljenje i uzdahe devojaka.
Srbija je u to vreme bila mala seljaèka zemlja, sa ubogom rajom vazda odevenom u dronjke, od koje poneko nikada u životu nije video nijedan grad. Živelo se u bedi i pod stalnim strahom. Porodièni život odvijao se u takozvanoj zadruzi, gde je najstariji - otac, odluèivao o svemu, kada bi ostario prenosio je to pravo ili na najstarijeg, ili na najpametnijeg i najsposobnijeg muškog èlana.
Ove porodiène zajednice živele su u jednom domaæinstvu koje je imalo centralnu kuæu sa samo jednom prostorijom, gde se spremala hrana, u kojoj se jelo i savetovalo o porodiènim pitanjima, gde se slavio svetac i primali se gosti. U njoj su spavali domaæin i domaæica, a ostali, sinovi i snaje sa porodicama, spavali su u odvojenim kuæama - vajatima, koji su služili iskljuèivo da se u njima prespava, te nisu imali ognjište i nameštaj.
Nije zato ni èudo što je u to vreme hajduk bio pravi praznik za oèi: kršni pleæati momci odeveni u najbolja odela, naoružani dobrim puškama i uvek puni samopouzdanja, ulivali su poverenje svom narodu i izazivali strahopoštovanje kod neprijatelja. Od kako u proleæe gora olista do kasno ujesen, vojevali su, napadajuæi Turke po drumovima, a u zimu bi se sakrivali kod jataka i èekali svoje vreme.
U vreme seèe knezova, kojom su turske dahije pokušale da uguše poèetke ustanka, 1804. godine, u Orašju su se sastale voðe hajduka i kneževi srpski kako bi odluèili šta æe se dalje èiniti. Doneta je odluka da se ustanak podigne, èime je postavljeno i pitanje njegovog voðe.
- Nijedna kuæa ne može bez starešine, a kamoli toliki narod. Valja da se zna koga æemo pitati i slušati - reèeno je na ovom skupu.
Najveæi broj prisutnih poèeo je da izvikuje ime Stanoja Glavaša, kao najiskusnijeg i najboljeg ratnika meðu njima, onoga koji je pobio najviše Turaka i koga hajduci slepo slušaju. Glavaš je na to ustao i odgovorio:
- Dobro, braæo. Ja sam 'ajduk i mene 'ajduci slušaju i slušaæe me, ali sav narod nijesu 'ajduci, pak æe ljudi sjutra reæi: "Kuda æemo mi za 'ajdukom?" U 'ajduka niti ima kuæe ni kuæišta, sjutra kad Turci navale on æe u šumu, a mi æemo ostati na mejdanu da nas Turci robe i 'araju. Nego vi postavite starješinu kakoga èoveka izmeðu vas, koji je i do sad bio s narodom, a ja æu èiniti što mogu, kao i do sad.
Pošto je Stanoje Glavaš odbio predlog da predvodi Prvi srpski ustanak, izabran je Karaðorðe koji se takode isprva opirao, braneæi se da ne ume upravljati narodom i da je "zao i ljut, pa hoæe odmah da ubije", ali je skupština odluèila da je u tom èasu i potreban takav èovek, pa Crni Ðorðije posta vožd Srbije.
Borbe u Toplici
U borbama koje su usledile Glavaš je predvodio deo ustanika i pokazao se kao mudar i nadasve hrabar vojskovoða. Pri osvajanju Batoèine bio je teško ranjen, ali boj nije napustio do samog kraja. Po svršenoj borbi seo je na jedan panj, razgolitio krvavo rame i rekao: "Sad idemo da osvajamo Jagodinu. Tamo æe nas Turci još žešæe doèekati. Neka ima mesta za drugo olovo".
Godine 1806. kada je skadarski Ibrahim-paša udario na Deligrad, Glavaš je sa svojom vosjkom tako branio okolinu Prokuplja da je od pušèane vatre i plamena sva Toplica gorela. Pojavio se tamo odakle ga Turci nisu oèekivali, jer je preko planina i šuma Jastepca grunuo u grad. Borba je trajala èitavu noæ i Ibrahima-paša je na kraju bio prinuðen da se povuèe u Niš.
Sa propašæu Prvog srpskog ustanka 1813. godine Glavaš je od nove turske uprave koja je tražila naèin da miroljubivim putem uspostavi saradnju sa ustanicima, postavljen za krsardera, èuvara carigradskog druma, ali je on 1814. godine pomogao novom ustanikuHadži-Prodanu da pobegne iz zemlje, pa beogradski Skopljak-paša nareðuje da ga uhvate živa ili mrtva. Opkoljen je u svojoj skromnoj kuæi, gde je i poginuo, ne želeæi da se preda. NJegova glava odnesena je u Beograd, a odatle su je njegovi roðaci, veštinom i otkupom u zlatu, vratili i sahranili u Glavaševom rodnom Glibovcu kod Palanke.
---------------
Hajduk Veljko Petroviæ
Kad imam - delim, kad nemam - otimam!
• Hajduk Veljko Petroviæ ostao je bez roditelja kao deèak, pa je ranu mladost proveo u Vidinu • U boj kretao sa muzikantima • Kad u mene ima, kome god treba neka doðe da mu dam, ali kad u mene nestane, ja æu oteti u koga god znam da ima - govorio je • Prièa o Èuèuk Stani
Hajduk Veljko Petroviæ
Do Prvog srpskog ustanka verovatno ne bi ni došlo da nije bilo istrajnih i odluènih ljudi kojima su ponos i ideja slobodne zemlje bili istovremeno i motiv i cilj. Najpre su se u Šumadiji sastala tri narodna poglavara: Karaðorðe, Janko Katiæ i Vaso Èarapiæ, da bi ubrzo oko njih poèela da se okuplja potlaèena raja i stvara sliku o osloboðenju od Turaka, što se do tada èinilo potpuno nemoguæim. Ubrzo su poèeli da im se prikljuèuju i hajduci, a meðu njima Stanoje Glavaš i opevani srpski junak hajduk Veljko Petroviæ.
Veljko je roðen u istoènoj Srbiji, u selu Lenovci oko 1780. godine. Kada je bio deèak Turci su poharali njegovo selo, a on je otišao u Vidin, gde je postao sluga nekog turskog bega. Bio je nemirnog duha, pa je za ovaj period njegovog života vezana prièa koja lièi na one iz "Hiljadu i jedne noæi". Izgleda da je u službi kod bega Veljko proveo više godina, te ga je tu zateklo i momaštvo, uz prve uzdahe i maštarije o devojaèkim milovanjima.
Uniforma iz 1908. godine
Nezaboravna noæ u haremu
Kada je beg jednom otputovao u Beograd, Veljko je, gonjen neopisivom radoznalošæu, uspeo da se kroz otvor kojim se na pokretnom postolju slala hrana u harem, uvuèe meðu Turèinove žene. Iz otvora u zidu iskoèio je zajapuren i našao se pred iznenaðenim i uplašenim ženskim oèima.
Mahinalno, svaka od bula podigla je ruke da zaštiti lice, ali nakon prvog šoka, poèele su da posmatraju mladiæa. Isprva su bile bojažljive, jer ono što bi usledilo, ako bi beg saznao za noænu posetu, bilo bi više nego zastrašujuæe, ali su potom bile sve hrabrije i hrabrije, da bi na kraju odvažnost mladiæeva bila nagraðena milovanjima mnogih ženskih ruku.
Prièa se da je Veljko proveo u haremu noæ koju do kraja života nije mogao da zaboravi. Negovana mirisna tela prelepih Turkinja koje su od detinjstva vaspitavane da ugode gospodaru, èiji se èitav život odvijao unutar zidina harema, strogo èuvan od pogleda muških oèiju, pripijala su se uz njega, a u pauzama milovanja, nutkale su ga i posluživale egzotiènim poslasticama sa istoka. Omamljen, Veljko se potpuno prepustio èulnim uživanjima, ne pomišljajuæi nijednog èasa na opasnost. Ujutru se istim putem vratio u svoju sobu.
Hajdukovao je sa velikim harambašama: Stanojem Glavašem, vojvodom Pušom Vuliæeviæem i njegovim bratom Vujicom i ubrzo postao buljubaša. Sa Glavašem je bio i blizak prijatelj, pa ga je ovaj jedne zime poslao da kod njegove roðake provede zimu. Sa njom se Veljko i oženio, a da nije ni znala da je pošla za hajduka, veæ je, pošto je ustanak buknuo, a junak izvadio svoju hajduèku opremu i nagizdan se pojavio pred njom, zapanjena uzviknula: "Kuku meni, ja sam pošla za hajduka!"
Godine 1807, Karaðorðe mu odobrava da se osamostali i ode da podbuni oblast oko Crne Reke i Malog Timoka.
Tada Veljko postaje pravi gospodar. Sedište mu je bilo u gradu Banji, gde je imao svoje utvrðenje. Kuraž Veljkova i dovitljivost u boju isticali su ga visoko iznad ostalih ratnika, zbog èega su ga njegovi ljudi neobièno poštovali. Nebrojene su bitke u kojima je uèestvovao, a i onda kada je bio prinuðen da se pred Turcima povlaèi, èinio je to sa dostojanstvom, uz uverenje da æe osvanuti dan kada æe se za sve osvetiti.
Prièa se da je hajduk Veljko Petroviæ veseljem zapoèinjao sve megdane. Na svom omiljenom konju Kušlji, izjahivao je napolje, a za njim bi, pored konjice koja ga je pratila, krenula i èitava èeta sviraèa i pevaèa. Sviralo se i pevalo do samog bojišta. Veljko bi iskusnim okom procenio liniju iza koje više nije bezbedno, pa bi rukom davao znak da se zabavljaèi udalje. Sa svojom vojskom on bi nastavljao u susret neprijatelju, da bi, po svršenom boju ponovo pozivao muzikante i nastavljao veselje do zore.
Postupao je nagonski - naglo i nepredvidivo. Nije poštovao nikakav red, niti bilo èiji autoritet, svakome je u brk govorio ono što misli bez bojazni od posledica.
Nikada ga nije bilo onde gde ga èekaju zasede, a iskrsavao je, kao da je iz zemlje nikao onde gde ga niko nije oèekivao. Nije se znalo kada ruèa, kad veèera, jeo je onda kada to niko ne èini, spavao kad su svi budni, a budan bio u gluvo doba, kada je umeo da bez ikakvog razloga osedla svoga Kušlju i vitla po okolini.
Obuèen u svilu i kadifu, sa zlatom i srebrom na širitima dolame, u sedlu presvuèenom èistom svilom porubljenom srebrom, sa kiæankama na uglovima, bio je slika i prilika junaka iz prièe. Blago koje je sticao hajduèijom nije štedeo, veæ je poklanjao i šakom i kapom: "Kad u mene ima, kome god treba neka doðe da mu dam, ali kad u mene nestane, ja æu oteti u koga god znam da ima" - govorio je.
U kuæi negotinskog prote 1812. godine, prišla mu je petnaestogodišnja devojka i drsko zapitala: "Zar tvoji momci ne znaju Turke ubijati, nego devojaèke darove krasti?" Veljko je zastao zbunjen, jer sa njim nijedna žena tako nije razgovarala, ali su mu odmah objasnili da su njegovi momci poharali nekoliko sela i greškom odneli i devojaèku spremu one koja je stajala pred njim.
Zagledao se u lepo devojèino lice, a onda je obasuo dukatima: "Sada sam te ja darovao, sada si moja!" - ovako je Veljko zaprosio svoju drugu ženu, èuvenu Èuèuk Stanu.
Stanini roditelji živeli su u Negotinu, ali je ona školu završila u Beloj Crkvi, gde je, kao i njene dve sestre, po oèevoj želji nosila samo mušku odeæu. Neobièan oèev zahtev objašnjava se time što nije imao muškog potomka (sin mu se rodio mnogo kasnije). Stana je, iako nežna i sitna, po èemu je i dobila nadimak Èuèuk - mala, imala neèeg muškog u karakteru, pa je uz svoga muža èesto odlazila u boj.
Na megdanu je èak zadobila èetiri ozbiljne rane, dve na nozi, jednu na ramenu, a jednu, napravljenu turskim jataganom, na potiljku. Puškom je baratala kao pravi ratnik, svaku metu pogadala je sa ogromnom preciznošæu, a u sedlu bila sigurna i vešta.
Smrt u rovu
Poput života, i smrt hajduk Veljka Petroviæa bila je junaèka. Kao vojvoda krajinski i komandant negotinski, branio je Krajinu kada su Turci na njegovu vojsku od nekoliko stotina konjanika udarili silom od oko 16.000 ljudi. S jednom se vojskom tukao, a dve, tri su ga opkoljavale. Na kraju je bio prinuðen da se sa vojskom ušanèi kod Negotina. Turci su iz noæi u noæ stezali obruè da bi na kraju prišli toliko blizu da su se veæ batinama mogli tuæi.
Srbima je ponestajalo municije, zato su pokupili sve metalne predmete, pretopili ih u pušèana zrna i njima gaðali neprijatelja. Kada je i toga ponestalo u topove je Veljko stavljao srebrnjake. Smrt ga je našla u rovu, gde je bodrio svoje vojnike. Pogoðen je pravo u grudi, usred reèenice, i izgovorivši samo jedno: "Drž..." pao na mestu mrtav.
Èuèuk Stana ga nikada nije prežalila, a na brojne braène ponude odgovarala je: "Bila sam za junakom. Ako se ponovo udam, poæi æu samo za junaka". Ona je zaista tako i uèinila, udavši se kasnije za grèkog kapetana Jorgasa, Veljkovog pobratima.
------------
Milenko Stojkoviæ
Junak koji je uživao u haremu
• Milenko Stojkoviæ je u leto 1804. sa 50 ljudi upao u Adakale i pobio zloglasne dahije • Rða bio ako ti se uklonio! - èuvena je izjava vojvode Milenka Hafiz-paši, pred bitku kod Ivankovca u kojoj je izvojevao sjajnu pobedu • Zarobljene Turkinje vodio u svoj harem
Milenko Stojkoviæ
Izgleda da je Srbija osuðena da uvek živi u burnim vremenima, kako bi to narodni pripovedaè rekao: usud joj je dodelio takvu sudbinu. Previranja pred Prvi srpski ustanak donela su joj mnogo nevolja, ali ono što je bilo pozitivno svakako je buðenje nacionalne svesti i sve jaèe uverenje da srpski narod, sa svojom prebogatom istorijom i tradicijom, mora imati ponovo, kao u vreme Nemanjiæa, samostalnu državu.
Jedan od onih koji je umnogome doprineo ostvarenju državne nezavisnosti je i vojvoda Milenko Stojkoviæ, možda najkontroverzniji od svih vojskovoða tog doba.
Oficir srpske vojske
Bitka na Ivankovcu
Rodio se u selu Kliæevcu u nahiji požarevaèkoj. Neko vreme držao je duæan u Požarevcu, ali se ipak vratio u selo i živeo kao imuæni domaæin. Pred ustanak je veæ bio na èelu pokreta koji se razvio u njegovoj nahiji.
Kada je u leto 1804. godine doneta odluka da se pogube zloglasne turske dahije, zbog èije je okrutne vladavine i došlo do nezadovoljstva u narodu (Mehmed Foèiæ-aga, Kuèuk Alija, Aganlija i Mula Jusuf), Milenko Stojkoviæ je odreðen od strane srpske i turske carske vlasti (od koje su se dahije odmetnule i vladale samozvano) da izvrši presudu. Sa družinom od oko 50 momaka otišao je u Adakale, gde su se dahije sklonile, a onda prerušen, tokom noæi otišao Ibrahimu, upravniku grada i predao mu pismo u kome se objašnjava zašto je došao i ko ga šalje.
Preplašeni Ibrahim odao mu je kuæu u kojoj su se dahije krile i iste noæi Milenko ih je napao. Posle višeèasovne borbe dahije su pobijene, a njihove glave, kao liène trofeje, Milenko je odneo u Beograd. Bogato je nagraðen novcem i skupocenim darovima, kao i poèastima koje su usledile - tada je ostao zapamæen, što je i u kasnijim bitkama potvrdio, kao veliki junak.
Veliki vojnièki uspeh doživeo je Milenko Stojkoviæ u bici na Ivankovcu. Hafiz-paša niški je krenuo sa carskom turskom vojskom na Beograd da završi sa ustanicima, unapred slaveæi pobedu. Na Ivankovcu ih je doèekao Milenko Stojkoviæ sa Petrom Dobrnjcem.
Kada se približio srpskoj vojsci Hafiz-paša je poslao glasnike koji su poruèili srpskom vojvodi da mu se ukloni s puta, a Milenko je odgovorio: "Pretnjama me ne uplaši! Udri svom silom. Rða bio ako ti se uklonio!" U ovom presudnom boju srpska vojska je odnela pobedu.
Kada je osvojio tursko utvrðenje u Ramu, na obali Dunava, Milenko je iz harema komandanta grada zarobio nekoliko žena i ustanovio sopstveni harem. Sve žene je preveo u pravoslavnu veru.
Posle pogibelji Turaka u Beogradu 1807. godine, mnoge žene su ostale udovice, a deca siroèad; bilo ih je toliko mnogo da se po ulicama gotovo nije moglo prolaziti od onih koji su prosili kako bi opstali. Srbi su ovoj turskoj sirotinji organizovali prevoz laðama natrag u Tursku.
Milenko je laðe saèekao u Poreèu, mestu na obali Dunava, gde je imao svoje utvrðenje i meðu putnicima izabrao najlepše devojke i žene kojima je dopunio svoj harem. Negde u to vreme umrla je njegova zakonita žena koja je živela u Kliæevcu, pa se on ponovo oženio udovicom krajinskog oborkneza, Milenom.
Drugoj ženi je obeæao da æe raspustiti harem, ali obeæanje nije ispunio, nego je i Milenu opravio u Kliæevac, dok je on živeo u Poreèu sa desetinama haremskih žena.
Nesreæna supruga, u želji da se osveti mužu i sama je poèela da prima momke. Milenko je, saznavši za raspusni život svoje supruge dojurio i topuzom je istukao, a potom je otpustio, vrativši joj sav bogati miraz koji je donela sa sobom.
Turkinje iz harema nisu kod Milenka bile robinje, veæ više njegove liène miljenice koje su ga posluživale i dvorile. Èesto ih je vodio sa sobom na putovanja, a kada bi stali da se odmore pritrèavale su i prinosile mu èibuk i kafu.
Kada bi se koje zasitio nalazio joj je muža meðu svojim slugama ili vojnicima i davao joj miraz. Srpskim gospoðama koje nisu mogle imati poroda poklanjao je i decu koju su neke od žena dovele sa sobom u harem, a nije iskljuèeno da se meðu njima našlo i poneko kojem je i sam bio otac.
Smrt u Rusiji
Sukob sa Karaðorðem bio je razlog da Milenko pobegne preko Dunava. Pre toga raspustio je harem, ne dozvolivši nijednoj od žena da je snaðe neizvesna sudbina; svakoj je dao slobodu i dovoljno novca da sama izabere kakav æe život voditi. Sa sobom je poveo samo Èerkeskinju Katinku koja mu je bila najdraža. Jedna od žena iz njegovog harema postala je kasnije hajduèica koja je rame uz rame hajdukovala sa opakim harambašom Gicom.
Zvala se Jelenka. Kažu da je na duši nosila nebrojene smrti, a njenom lepotom i gotovo muškom hrabrošæu bio je opèinjen i sam knez Miloš.
Milenko je kažu bio mudar èovek, od onih koji ne govore mnogo, ali kada nešto kažu ima se šta i èuti. NJegovi podreðeni slepo su ga slušali, uz veliko strahopoštovanje, izvršavajuæi sva nareðenja bez pogovora. Bio je srednjeg rasta, crnomanjast i vrlo dopadljiv. Za njim je ostalo èetvoro dece, tri sina i jedna æerka.
Srbiju je, zbog pomenutog sukoba sa Karaðorðem napustio 1811. godine i otišao u Rusiju, gde je penzionisan u èinu pukovnika. Umro je na Krimu, nikada se više ne vrativši u svoju voljenu Srbiju.
---------------
Petar Dobrnjac
Voždova veèita opozicija
• Vojvoda Petar Teodoroviæ Dobrnjac je bio jedan od najomiljenijih junaka u srpskom narodu - hrabar, pravièan i, kažu, blagoreèiv • Više puta je dolazio u sukob sa Karaðorðem jer se nije plašio da mu protivreèi • Kada je 1811. godine poèeo progon Karaðorðevih pristalica i Dobrnjac je morao da ode u Rusiju
Petar Dobrnjac
Postati vojvoda u ustanièkoj Srbiji nije mogao svako, veæ samo onaj koji je prolio mnogo znoja i krvi, i zadobio nebrojene rane na megdanu. Ustanak su poveli i na svojim pleæima, uz pomoæ masa, izneli oni koji su svojom harizmom privoleli narod da ih sledi, a to su, pored onih o kojima smo govorili još i Aleksa, Jakov i prota Mateja Nenadoviæ, Pop Luka Lazareviæ, Janko Katiæ, Mladen Milovanoviæ, Stevan Sinðeliæ, Petar Dobrnjac...
Neki od pomenutih narodnih prvaka bili su knezovi i viðeniji ljudi u svojim nahijama i kneževinama, pa su pred ustanak obilazili domaæinstva, šireæi ideju o nezavisnosti Srbije, ne štedeæi pritom ni svoje vreme, ni zdravlje, ni novac. Drugi su se, poput Petra Dobrnjca, nametnuli iskljuèivo liènim kvalitetima, dokazanim kroz krupne istorijske dogaðaje.
Vojnik regularne vojske u letnjoj uniformi
"Gospodar Petar na carevom drumu"
Petar Teodoroviæ Dobrnjac rodio se u selu Dobrinji, po èemu je i dobio nadimak. U mladosti je bio trgovac, a kada su okolnosti za život postale nesnosne odmetnuo se u hajduke. Poznato je da je sa Milenkom Stojkoviæem drugovao i pre nego što su se susreli na zajednièkom zadatku - borbi protiv Turaka. NJihovo se prijateljstvo nastavilo kroz vojevanje, najpre u pobuni požarevaèke nahije koju je poveo Milenko, a potom i u ustanku.
Sudbine im se nisu razdvojile do smrti.
U bici na Ivankovcu proslavila ga vojnièka umešnost i dovela u red prvih srpskih starešina. Meðu beogradskim ženama pevala se pesma:
Gospodar Petar na carevu drumu -
On mi èeka sedam paša vojske
I osmoga careva vezira.
Moravska ustanièka vojska okupila se u resavskom kraju, kod sela Ivankovca, a predvodili su je Milenko Stojkoviæ i Petar Dobrnjac. Manje grupe srpske vojske zaposele su i štitile sve puteve pored Morave. Kraljevo brdo, prostor izmeðu Senja i Ivankovca, branio je Dobrnjac sa svojim odredom. Odlièan taktièar i vojskovoða, Dobrnjac je dva dana pre boja izvršio pregrupisavanje celokupnih srpskih snaga, kojima se, posle bitke kod Jasenjara pridružio i Stevan Sinðeliæ i time ojaèao položaje za odbranu od turske navale.
U zoru 6. avgusta 1805. godine, Turci su pošli u napad, jurišajuæi više od dvadeset puta, ali su svaki put bili odbijeni, zahvaljujuæi sjajnoj odbrambenoj formaciji. Hafiz-paša koji je predvodio Turke morao je na kraju da izda naredbu za povlaèenje ka Paraæinu.
Dobrnjac je bio upravnik utvrðenja u Deligradu, iz kog su ustanici smelo napadali naprijatelja i najèešæe pobeðivali na megdanu. Isterali su Turke iz Ražnja i Aleksinca, a kada je Pazvan Oglu, sa 6.000 svojih hajduka - krdžalija krenuo na Srbe, Dobrnjac ga je porazio do nogu. Na Mišaru su Dobrnjèevi ljudi, uz pomoæ Stevana Sinðeliæa neprestano branili šanèeve zasipane i danju i noæu vatrom i granatama, da bi, opaljeni od dima i baruta radosno doèekali svog vožda, pa onda, zajednièki iznova navalili na Turke.
Godine 1809. dolazi do prvih nesuglasica izmeðu Karaðorða i Petra Dobrnjca, kada vožd, uz višestruko i uporno zalaganje Mladena Milovanoviæa, predsednika Sovjeta i svog najpoverljivijeg èoveka, za zapovednika celokupne vojske koja je trebalo da brani jug Srbije, odreðuje Miloja Petroviæa Trnavca.
Mladen i Trnavac bili su kumovi, a još jedan od razloga Mladenovog zalaganja protiv Dobrnjca bila je i bojazan da æe on, po zauzimanju Niša steæi bogatstvo. Izgleda da mu se pomisao o podeli ratnog plena sa kumom više dopadala.
Ovaj Karaðorðev gest izazvao je nezadovoljstvo u èitavoj vojsci koja je bez pogovora slušala Dobrnjca, a nije imala poverenja u novog zapovednika, pa su usledili porazi na kamenièkom i èegarskom bojištu. Nakon toga Dobrnjac je, do svoje smrti ostao opozicija Karaðorðu, te ga je ovaj nekoliko puta proterivao iz zemlje.
Kako je nastala poznata psovka
Reèitost Dobrnjèeva takoðe je bila èuvena meðu Srbima: "Govorio je tako da ga je bilo milina slušati", "kao da èita iz knjige". Umeo je da privuèe ljude i zadobije njihovu naklonost, jer im je poklanjao èast i pažnju. Kao starešina bio je pravedan i staložen, ali je zato njemu bilo vrlo teško zapovedati. Nije priznavao nijedno mišljenje koje se kosilo sa njegovim, pa èak ni Karaðorðu nikada ne bi oæutao ako se u neèemu nije slagao sa njim.
Zato je vožd jednom prilikom, nakon bezuspešnog objašnjavanja sa Petrom, iznerviran i ljut, kakav je èesto umeo da bude, rekao (neka nam oprosti cenjena èitalaèka publika što voždove reèi iznosimo onako kako ih je izrekao): "Kojekude, govoriti o mom k... i Petru Dobrnjcu ista je stvar". Otuda verovatno i ona èuvena, mada ne baš pristojna izreka u Srba koju neæemo ovom prilikom ponavljati.
Gde god da je živeo, govori se, rado je primao goste. Sto je u njegovom domu uvek bio postavljen, spreman i za zvane i za nezvane goste, a i jedni i drugi su uvek bili dobrodošli. Novac je davao i na poklon i na zajam, ne pitajuæi kada æe i da li æe mu se vratiti. Iznad svega voleo je da se šali, zato je oko njega uvek bilo ljudi koji su mu rado poklanjali svoje vreme.
Zbog progona Karaðorðevih pristalica 1811. beži u Rusiju, gde je bio penzionisan u èinu potpukovnika. Umro je 1831. g. u Jašu.
----------------
Stevan Sinðeliæ
U slavu i smrt sa buljakom Turaka
• Vojvoda Stevan Sinðeliæ, jedan od najveæih junaka Prvog srpskog ustanka, prema narodu je bio surov i osion, pa su žalbe stizale i do samog Karaðorða • Najviše mu se prebacivalo da je ratovanje koristio za sticanje liènog bogatstva • U boju na Èegru stekao veènu slavu
Sinðeliæ Stevan
Nema veselja u Srbiji na kome se bar jednom ne zapeva stara narodna pesma "Oj, vojvodo Sinðeliæu" i to ne zabadava. Zaista je Stevan Sinðeliæ zaslužio poèasti koje su mu i za života i nakon muèenièke smrti pripale.
Roðen je u selu Vojska u resavskoj nahiji od majke Sinðelije i oca Radovana. Otac mu je rano umro, a majka se preudala i preselila sa sinom u selo Grabovac. Po majèinom imenu, a ne, kao što je obièaj, po oèevom, prozvan je Sinðeliæ.
Junak "Koèine krajine"
Uèestvovao je u borbama još u vreme austrijsko-turskog rata i "Koèine krajine", a nakon smrti resavskog oborkneza Petra, pod kojim je služio, staje na èelo resavske vojske. Posle boja na Ivankovcu u kome je sa svojim beæarima i dobrovoljcima i nekakvim topom koji je više prangijao negoli pucao, pokazao srèanost i poštovanje vojnièke discipline, ustanovljene od strane mudrog Dobrnjca, Karaðorðe ga je sveèano, pred svom vojskom, pohvalio i proizveo u vojvodu.
Prièa se da je Sinðeliæ na èudan i za današnje pojmove bizaran naèin iskušavao svoje ratnike u spremnosti za boj. Na jednoj smotri vojnika u Grabovcu zatražio je da oni koji imaju posebne razloge zbog kojih u boju neæe moæi da daju sve od sebe, istupe i objasne o èemu se radi. Javilo se njih desetak. Jedan po jedan, po nalogu vojvode, istupali su i objašnjavali šta ih spreèava da uèestvuju u bici koja sledi.
Sinðeliæ ih je mirno redom saslušao, a potom svojim ljudima naredio da ih odvedu u potok, odakle se, nakon nekoliko trenutaka zaèula pucnjava. Od tada u njegovoj vojsci više nije bilo onih koji su pokušali da izbegnu uèešæe u ratu.
Pored požrtvovanosti u boju i junaštva koje se granièi sa nesmotrenošæu, za Sinðeliæa se ipak ne bi moglo reæi da je bio slika i prilika skromnosti.
Veæ 1805. godine meðu resavskim narodom poèelo je da se šuška da je osion i drzak u ophoðenju sa vojnicima, a veæ 1808. godine u Deligradu, gde je upravljao garnizonom za obezbeðenje grada, izbila je prava pobuna, pa je èak upuæeno i pismo kojim se oficiri i borci žale lièno Karaðorðu.
Glavne optužbe su da je Sinðeliæ iskoristio konfuznu situaciju tokom ustanka kako bi stekao lièno bogatstvo, ali mu to nije bilo dovoljno, veæ narod preko dozvoljene mere tera na rad, ne samo ljude, veæ i žene, pa èak i decu.
Takoðe, pisali su tužitelji, bez svakog obzira neèasno postupa prema ženama èiji su muževi odsutni zbog vojnih obaveza. Saslušanje po ovoj tužbi odigralo se u Deligradu, uz mnogo buke i rasprava, ali su ogorèene Resavce, naposletku, Mladen Milovanoviæ i Hajduk Veljko uspeli da uvere da Stevan takve nepravde više neæe èiniti, a da æe se oni lièno založiti za to. Nažalost, nije bilo mnogo vremena za popravke svojeglavog Sinðeliæevog karaktera, jer je veæ naredne, 1809. godine usledila kobna bitka na Èegru.
Na kamenièkom bojištu branio se Niš od prodora Turaka. Srpsku vojsku predvodile su proslavljene vojvode: Dobrnjac, Hajduk Veljko, Ilija Barjaktareviæ, Paulj Matejiæ, Miloje Petroviæ Trnavac i drugi. Najistureniji položaj držao je Sinðeliæ na brdu Èegar (turski: staza, putanja), gde je ušanèen sa oko 3.000 pešaka i tri topa oèekivao glavni turski napad.
Turci su se ovog položaja najviše plašili, pa su pokušali da podmite Sinðeliæa - poslali su punu lubenicu zlatnika, pod uslovom da se preda i napusti položaj. Ako to uèini, obeæali su, dobiæe još tovar dukata i èitav jedan pašaluk.
Sinðeliæ je lubenicu odmah vratio, poslavši Turcima zauzvrat tikvu punu olova, sa porukom da æe poslati još sto tovara istog dok ne napuste Niš.
- Niš je srpski, a Turci neka idu odakle su došli! - dodao je.
Ne odoleše naletima
U poslednjem, najsilovitijem napadu, Turci su najzad uspeli da provale u šanac Resavaca. Poèela je borba prsa u prsa i nastao strašan pokolj, uz psovke i jauke ranjenika. Mlavski vojvoda Paulj Matejiæ pokušao je da pritekne Sinðeliæu u pomoæ, ali ga je presrela turska konjica i razbila na manje grupe.
Iz ostalih šanèeva srpska vojska je bespomoæno posmatrala neravnopravnu borbu i jezivi prizor u kome je iz èasa u èas Resavaca bilo sve manje i manje. Navala Turaka bila je sve veæa, dok kao mravi nisu preplavili šanac, a od resavske vojske ostalo još samo stotinak iscrpljenih ratnika koji su se borili poslednjim atomima snage.
Sinðeliæ je, u nemoguænosti da išta više uèini, odluèio da Turcima nanese poslednji udarac sa što više gubitaka. Izvadio je kuburu i zapalio barut koji je bio uskladišten u šancu. Strahovita eksplozija potresla je Èegar, a s njom su u vazduh odleteli i Turci i hrabri Resavci, sa vojvodom Sinðeliæem na èelu.
Èegarsku tragediju preživela su petorica Srba,od kojih je jedan prièao da je Sinðeliæ, videvši da je kraj blizu, poslao glasonošu Petka, na svom konju Prgašu, pravo ka turskim položajima. Naredio mu je da ponese beli barjak, kao da nosi glas o predaji, a kada ga Turci puste dovoljno blizu da obode konja i probije se do srpskih položaja. Poruka koju je nosio glasila je: "Vojvoda Sinðeliæ i Resavci izginuli su braneæi otadžbinu. Slavno su se borili, ali nisu mogli da odbiju sve nalete Turaka".
-------------
Vasa Èarapiæ i Milan Obrenoviæ
Ide Èarapiæ sa sedam talambasa
• Vasa Èarapiæ, junak koji je poginuo u oslobaðanju Beograda 1806. godine, bio je èuven po svojoj mržnji prema Turcima - nikad im nije oprostio ubistvo brata Marka • Milan Obrenoviæ, Milošev brat po majci, smatran je najveæim diplomatom meðu vojvodama, a iza njegove smrti su ostala govorkanja da možda i nije okonèao život na prirodan naèin
Vasa Èarapiæ
Meðu onima koji su prvi poèeli razgovore o dizanju ustanka u Srbiji je i Vasa Èarapiæ, potonji vojvoda groèanski, koji je slovio za èoveka koji najviše mrzi i najbolje poznaje Turke.
Rodio se u Belom Potoku, selu pod Avalom, ali je rodom iz sela Kuèi u Crnoj Gori. Jedan od njegovih predaka u Kuèima je nesreænim sluèajem ubio psa nekakvog Turèina, pa je ovaj za otkup tražio 500 groša. Èitava familija napregla se i sakupila traženu sumu, ali je zbog osvete novac poslala, ne u kesi, kako se obièno èinilo, veæ u èarapi. Zato su prozvani Èarapiæima.
Milan Obrenoviæ
Sa osmehom u smrt
U Koèinoj krajini uèestvovao je kao frajkor - dobrovoljac, èime je stekao ugled u svom kraju, pa je na nahijskoj skupštini izabran za kneza groèanske nahije.
NJegova mržnja prema Turcima bila je gotovo poslovièna, a rodila se, ili bolje reæi pojaèala do nesluæenih granica, kada su mu ubili brata - Marka Èarapiæa u rodnom mestu.
Tada je Vasa zapalio turski han i odmetnuo se u hajduke. Proveo je jednu tešku zimu u planini. Prièe kazuju da je sa prvim olistalim drvetom stavio cvancik na granu, opalio iz pištolja i od radosti uskliknuo: - E, èik sad Turo! Gora olista, Vasa steèe krila!
Epitaf bratu
Na nadgrobnom spomeniku Milana Obrenoviæa pisalo je: "U ovom kamenom grobu poèivaju naustrudne bivše kosti vernog sina otaèastva svoga Srbije, gospodara Milana Obrenoviæa. Za veèno vospominanije obnovi grob ovaj jedinoutrobni brat njegov vrhovni knez i predvoditelj naroda srpskoga, Miloš Obrenoviæ".
Proèuo se kada je presreo Turke krdžalije, sa zloglasnim harambašom Gušancem na èelu, kod Leštana, razbio ih i stekao veliko blago. Dobit od onoga što je zaplenjeno od neprijatelja, kažu, bila je tolika da se delilo meðu ljudima i šakom i kapom.
Karaðorðe ga je izuzetno cenio - Vasa Èarapiæ bio je jedan od retkih prijatelja voždovih koji je mogao u bilo koje doba dana ili noæi da u njegov èador uðe nenajavljen.
Jedna od pesama govori da za njim, kad s vojskom ide, udara sedam talambasa.
Govori se i da je bio malo nagluv, verovatno od silne pucnjave koju je preturio preko glave tokom života, ali je bilo dovoljno, èak i kada spava, samo malo glasnije izgovoriti: Turci! - pa da skoèi iz istih stopa, zgrabi pištolj, napne ga, a onda grozno seva oèima tražeæi na koju stranu treba pucati. Turèinov život za njega nije predstavljao ništa osim mete za odstrel. Nikada nije oprostio ni zaboravio smrt svoga brata.
Godine 1806. Karaðorðe se dvoumio da li je došao èas da se napadne beogradska tvrðava, ili treba saèekati povoljniji trenutak. Veliki broj vojvoda bio je za to da se saèeka još, a protiv èekanja istupao je Èarapiæ, zalažuæi se za što skoriji napad. Toliko je insistirao da je na kraju uverio Karaðorða da krenu u napad, koji mu je, kao odliènom poznavaocu Turaka verovao.
Pesma Èarapiæu
Posle pada Beograda ostala je pesma posveæena Vasi Èarapiæu:
"Beograde, velika radosti!
Èarapiæu, velika žalosti!
Beograd se od Turaka uze,
Ali soko Èarapiæu pade!"
Napad je poèeo u zoru 29. novembra, munjevitim upadom Srba unutar zidina. Nastala je zbrka i uzbuna meðu Turcima, a uskoro i pucnjava iz svih kuæa. Srbi su palili kuæe iz kojih su neprijatelji istrèavali pravo na sablje.
Vasa Èarapiæ napadao je turski šanac kod Stambol-kapije. U trku je predvodio svoje ljude i baš u èasu kada se okrenuo i povikao: "Za mnom, braæo!" u krsta ga je pogodilo pušèano tane i izašlo mu na stomak. "Gle, izede me pas, zakon mu njegov!... Ne bojte se! Eno, peva èamdžija!", procedio je kroz zube, hrabreæi do kraja svoje saborce.
Odneli su ga na Tašmajdan u Karaðorðev šator, gde se za život borio još dva sata, a onda izdahnuo. Na samrtnom odru pozvao je brata Tanasija i poruèio mu da èuva ženu, a njega da sahrani pored crkve u Rakovici.
Milan Obrenoviæ rodio se u selu Brusnici, u rudnièkoj nahiji, od majke Višnje i oca Obrena, po kome je i poneo prezime. Posle Obrenove smrti mati mu se preudala u selu Dobrinja u užièkoj nahiji, za Teodora Tešu Mihailoviæa, sa kojim je kasnije rodila i Miloša.
Isprva su sva njena muška deca (bilo ih je više) morala da služe kod drugih, zbog siromaštva u kome su živeli, sve dok Milan nije samostalno poèeo da se bavi trgovinom.
Trgovao je stokom, a ubrzo mu se pridružio i Miloš koji je do tada za platu gonio stada na trgove u Dalmaciji i primorju. Bliskost meðu njima bila je tako velika da je Miloš uzeo prezime Obrenoviæ, po Milanovom ocu. Posao im je cvetao, pa su veæ na poèetku ustanka 1804. godine smatrani uglednim ljudima.
Pomoæ iz Rusije
Karaðorðe je pred samu bunu protiv dahija poruèio Milanu da poène da obilazi svoj kraj i podbunjuje narod, što je ovome vrlo brzo pošlo za rukom s obzirom na poverenje koje je uživao. Postaje poglavar Rudnika, Požege i Užica.
Uèestvovao je u osvajanju Rudnika, Jagodine, u bici na Karanovcu i Užicu, a kasnije na Mišaru, Beogradu, Prijepolju i tako dalje. Gotovo da nema nijedne bitke u kojoj se nije pokazao. Meðutim, stil ratovanja dosta se razlikovao meðu braæom. Milan je mudrim i odmerenim potezima sprovodio svoje zamisli, dok je Miloš uvek bio u prvim redovima, na najtežim položajima i u jurišima. Bio je roðeni ratnik.
Milan 1807. postaje zapovednik Užica, a 1809. postaje izaslanik u Rusiji. Odande je doveo pomoæ - rusku vojsku sa kojom je uèestvovao u potonjim bitkama protiv Turaka (Dud, Brza Palanka, Prahovo, Varvarin...).
Karaðorðe je voleo da mu je Milan blizu, jer je uvek mogao da se osloni na njega i da mu poveri najteže zadatke. Obrenoviæ je bio i diplomata, prvenstveno zbog odmerenosti u ponašanju, zbog koje je i poslat, najpre u Rusiju, a potom, sa Ruskom delegacijom u Bukurešt, gde se razboleo i umro.
Posle Milanove smrti u Srbiji se govorkalo da nije umro prirodnom smræu, veæ da je otrovan, a neke optužbe pominju da je to uèinjeno po nalogu Mladena Milovanoviæa.
Za njim je ostao sin Hristifor - Rista kojeg je, kako kažu, Miloš poslao u Carigrad da nauèi turski jezik, ali se nesreæni mladiæ razboleo i umro. Žena Milanova, Stoja, umrla je par godina posle muža - kao da je na porodicu ovog èestitog vojvode baèeno prokletstvo.
Stanoje Glavaš prvi meðu hajducima
• Uoèi Prvog srpskog ustanka, najpoznatiji meðu hajducima bio je Stanoje Glavaš • Na skupu u Orašcu odbio da stane na èelo ustanika, smatrajuæi da "nisu sav narod 'ajduci, pa da za 'ajducima idu" • Ubili su ga Turci posle sloma Hadži-Prodanove bune
Stanoje Glavaš
Zamislite zemlju èiji stanovnici moraju da saviju glavu i sklone se s puta, makar i u blato do pasa, svaki put kada proðe pokoji Turèin, bio on paša, ili najobièniji zanatlija, da plaæaju deseti deo od svoga prinosa spahiji, deveti èitluksahibiji, carev haraè, porez, globu i uz to da hrane i poje svoje zlotvore svaki put kada im svrate u kuæu, a da ni sami nemaju dovoljno da se ishrane. Kada pijani Turci, posle obilate veèere požele da se malo zabave domaæinovo je samo da se skloni i ne gleda kako mu obljubljuju kæer, sestru ili roðenu ženu. U protivnom - leti glava.
Turèin ima pravo da udari èoveka bez objašnjenja, a katkada i da ga ubije, može da ima sve što poželi, jer kadija (sudija) i muselim (slièno šefu policije) uvek su na njegovoj strani, kao i sam zakon koji štiti Muhamedove pravovernike. Obièna raja nema nikakvih prava, sem da radi od jutra do mraka u pokušaju da namiri sve poreze koji se od nje traže i da pritom preživi, ukoliko može. Ako se, pak, poturèi i promeni veru, istoga èasa dobija prava kao i svaki Turèin.
Tako su Srbi živeli gotovo puna èetiri veka.
Hajduk
Hajduci - srpski ponos
Najponosniji meðu njima, oni koji nisu mogli da se pomire sa ulogom potlaèenih, odmetali su se u hajduke. Iz svojih gorskih staništa, dobro naoružani i neustrašivi, napadali su Turke kad god je za to bilo prilike, otimali im novac, zlato, konje, pa potom blago delili meðu sobom, ili pomagali svoje porodice, koje su ostale po selima. Ovaj vid otpora turskom zulumu bio je i zametak velikog ustanka koji je kasnije doveo do konaènog osloboðenja Srbije.
Hajduk je povremeno bio i sam vožd Srbije Karaðorðe Petroviæ, pre nego što je izabran za voðu ustanka, a vojevanje po srpskim gorama dobro mu je došlo u savlaðivanju ratnièke veštine koja je u ono vreme, kada je turska sila bila nebrojeno puta moænija od srpskih snaga, bila jedino efikasna. Ova veština podrazumevala je brzinu, lukavstvo i izuzetnu hrabrost.
Voð hajduka koji su preteèe narodnog ustanka bio je i znameniti harambaša Stanoje Glavaš. Dugih crnih brkova, tamnih namrštenih veða, pronicljivih oèiju, snažnog glasa i ponositog držanja bio je uzor mnogim mladiæima u tome kako bi trebalo da se drži pravi junak. Odelo mu je bilo najbolje: iskiæeno tokama i dugmadima, protkano zlatom, utegnuto pojasom, sa obaveznim kuburama zadenutim u njega. Kada bi projahao kroz kakvo selo, mada je to retko èinio, jer se uglavnom krio od turskih straža, izazivao bi divljenje i uzdahe devojaka.
Srbija je u to vreme bila mala seljaèka zemlja, sa ubogom rajom vazda odevenom u dronjke, od koje poneko nikada u životu nije video nijedan grad. Živelo se u bedi i pod stalnim strahom. Porodièni život odvijao se u takozvanoj zadruzi, gde je najstariji - otac, odluèivao o svemu, kada bi ostario prenosio je to pravo ili na najstarijeg, ili na najpametnijeg i najsposobnijeg muškog èlana.
Ove porodiène zajednice živele su u jednom domaæinstvu koje je imalo centralnu kuæu sa samo jednom prostorijom, gde se spremala hrana, u kojoj se jelo i savetovalo o porodiènim pitanjima, gde se slavio svetac i primali se gosti. U njoj su spavali domaæin i domaæica, a ostali, sinovi i snaje sa porodicama, spavali su u odvojenim kuæama - vajatima, koji su služili iskljuèivo da se u njima prespava, te nisu imali ognjište i nameštaj.
Nije zato ni èudo što je u to vreme hajduk bio pravi praznik za oèi: kršni pleæati momci odeveni u najbolja odela, naoružani dobrim puškama i uvek puni samopouzdanja, ulivali su poverenje svom narodu i izazivali strahopoštovanje kod neprijatelja. Od kako u proleæe gora olista do kasno ujesen, vojevali su, napadajuæi Turke po drumovima, a u zimu bi se sakrivali kod jataka i èekali svoje vreme.
U vreme seèe knezova, kojom su turske dahije pokušale da uguše poèetke ustanka, 1804. godine, u Orašju su se sastale voðe hajduka i kneževi srpski kako bi odluèili šta æe se dalje èiniti. Doneta je odluka da se ustanak podigne, èime je postavljeno i pitanje njegovog voðe.
- Nijedna kuæa ne može bez starešine, a kamoli toliki narod. Valja da se zna koga æemo pitati i slušati - reèeno je na ovom skupu.
Najveæi broj prisutnih poèeo je da izvikuje ime Stanoja Glavaša, kao najiskusnijeg i najboljeg ratnika meðu njima, onoga koji je pobio najviše Turaka i koga hajduci slepo slušaju. Glavaš je na to ustao i odgovorio:
- Dobro, braæo. Ja sam 'ajduk i mene 'ajduci slušaju i slušaæe me, ali sav narod nijesu 'ajduci, pak æe ljudi sjutra reæi: "Kuda æemo mi za 'ajdukom?" U 'ajduka niti ima kuæe ni kuæišta, sjutra kad Turci navale on æe u šumu, a mi æemo ostati na mejdanu da nas Turci robe i 'araju. Nego vi postavite starješinu kakoga èoveka izmeðu vas, koji je i do sad bio s narodom, a ja æu èiniti što mogu, kao i do sad.
Pošto je Stanoje Glavaš odbio predlog da predvodi Prvi srpski ustanak, izabran je Karaðorðe koji se takode isprva opirao, braneæi se da ne ume upravljati narodom i da je "zao i ljut, pa hoæe odmah da ubije", ali je skupština odluèila da je u tom èasu i potreban takav èovek, pa Crni Ðorðije posta vožd Srbije.
Borbe u Toplici
U borbama koje su usledile Glavaš je predvodio deo ustanika i pokazao se kao mudar i nadasve hrabar vojskovoða. Pri osvajanju Batoèine bio je teško ranjen, ali boj nije napustio do samog kraja. Po svršenoj borbi seo je na jedan panj, razgolitio krvavo rame i rekao: "Sad idemo da osvajamo Jagodinu. Tamo æe nas Turci još žešæe doèekati. Neka ima mesta za drugo olovo".
Godine 1806. kada je skadarski Ibrahim-paša udario na Deligrad, Glavaš je sa svojom vosjkom tako branio okolinu Prokuplja da je od pušèane vatre i plamena sva Toplica gorela. Pojavio se tamo odakle ga Turci nisu oèekivali, jer je preko planina i šuma Jastepca grunuo u grad. Borba je trajala èitavu noæ i Ibrahima-paša je na kraju bio prinuðen da se povuèe u Niš.
Sa propašæu Prvog srpskog ustanka 1813. godine Glavaš je od nove turske uprave koja je tražila naèin da miroljubivim putem uspostavi saradnju sa ustanicima, postavljen za krsardera, èuvara carigradskog druma, ali je on 1814. godine pomogao novom ustanikuHadži-Prodanu da pobegne iz zemlje, pa beogradski Skopljak-paša nareðuje da ga uhvate živa ili mrtva. Opkoljen je u svojoj skromnoj kuæi, gde je i poginuo, ne želeæi da se preda. NJegova glava odnesena je u Beograd, a odatle su je njegovi roðaci, veštinom i otkupom u zlatu, vratili i sahranili u Glavaševom rodnom Glibovcu kod Palanke.
---------------
Hajduk Veljko Petroviæ
Kad imam - delim, kad nemam - otimam!
• Hajduk Veljko Petroviæ ostao je bez roditelja kao deèak, pa je ranu mladost proveo u Vidinu • U boj kretao sa muzikantima • Kad u mene ima, kome god treba neka doðe da mu dam, ali kad u mene nestane, ja æu oteti u koga god znam da ima - govorio je • Prièa o Èuèuk Stani
Hajduk Veljko Petroviæ
Do Prvog srpskog ustanka verovatno ne bi ni došlo da nije bilo istrajnih i odluènih ljudi kojima su ponos i ideja slobodne zemlje bili istovremeno i motiv i cilj. Najpre su se u Šumadiji sastala tri narodna poglavara: Karaðorðe, Janko Katiæ i Vaso Èarapiæ, da bi ubrzo oko njih poèela da se okuplja potlaèena raja i stvara sliku o osloboðenju od Turaka, što se do tada èinilo potpuno nemoguæim. Ubrzo su poèeli da im se prikljuèuju i hajduci, a meðu njima Stanoje Glavaš i opevani srpski junak hajduk Veljko Petroviæ.
Veljko je roðen u istoènoj Srbiji, u selu Lenovci oko 1780. godine. Kada je bio deèak Turci su poharali njegovo selo, a on je otišao u Vidin, gde je postao sluga nekog turskog bega. Bio je nemirnog duha, pa je za ovaj period njegovog života vezana prièa koja lièi na one iz "Hiljadu i jedne noæi". Izgleda da je u službi kod bega Veljko proveo više godina, te ga je tu zateklo i momaštvo, uz prve uzdahe i maštarije o devojaèkim milovanjima.
Uniforma iz 1908. godine
Nezaboravna noæ u haremu
Kada je beg jednom otputovao u Beograd, Veljko je, gonjen neopisivom radoznalošæu, uspeo da se kroz otvor kojim se na pokretnom postolju slala hrana u harem, uvuèe meðu Turèinove žene. Iz otvora u zidu iskoèio je zajapuren i našao se pred iznenaðenim i uplašenim ženskim oèima.
Mahinalno, svaka od bula podigla je ruke da zaštiti lice, ali nakon prvog šoka, poèele su da posmatraju mladiæa. Isprva su bile bojažljive, jer ono što bi usledilo, ako bi beg saznao za noænu posetu, bilo bi više nego zastrašujuæe, ali su potom bile sve hrabrije i hrabrije, da bi na kraju odvažnost mladiæeva bila nagraðena milovanjima mnogih ženskih ruku.
Prièa se da je Veljko proveo u haremu noæ koju do kraja života nije mogao da zaboravi. Negovana mirisna tela prelepih Turkinja koje su od detinjstva vaspitavane da ugode gospodaru, èiji se èitav život odvijao unutar zidina harema, strogo èuvan od pogleda muških oèiju, pripijala su se uz njega, a u pauzama milovanja, nutkale su ga i posluživale egzotiènim poslasticama sa istoka. Omamljen, Veljko se potpuno prepustio èulnim uživanjima, ne pomišljajuæi nijednog èasa na opasnost. Ujutru se istim putem vratio u svoju sobu.
Hajdukovao je sa velikim harambašama: Stanojem Glavašem, vojvodom Pušom Vuliæeviæem i njegovim bratom Vujicom i ubrzo postao buljubaša. Sa Glavašem je bio i blizak prijatelj, pa ga je ovaj jedne zime poslao da kod njegove roðake provede zimu. Sa njom se Veljko i oženio, a da nije ni znala da je pošla za hajduka, veæ je, pošto je ustanak buknuo, a junak izvadio svoju hajduèku opremu i nagizdan se pojavio pred njom, zapanjena uzviknula: "Kuku meni, ja sam pošla za hajduka!"
Godine 1807, Karaðorðe mu odobrava da se osamostali i ode da podbuni oblast oko Crne Reke i Malog Timoka.
Tada Veljko postaje pravi gospodar. Sedište mu je bilo u gradu Banji, gde je imao svoje utvrðenje. Kuraž Veljkova i dovitljivost u boju isticali su ga visoko iznad ostalih ratnika, zbog èega su ga njegovi ljudi neobièno poštovali. Nebrojene su bitke u kojima je uèestvovao, a i onda kada je bio prinuðen da se pred Turcima povlaèi, èinio je to sa dostojanstvom, uz uverenje da æe osvanuti dan kada æe se za sve osvetiti.
Prièa se da je hajduk Veljko Petroviæ veseljem zapoèinjao sve megdane. Na svom omiljenom konju Kušlji, izjahivao je napolje, a za njim bi, pored konjice koja ga je pratila, krenula i èitava èeta sviraèa i pevaèa. Sviralo se i pevalo do samog bojišta. Veljko bi iskusnim okom procenio liniju iza koje više nije bezbedno, pa bi rukom davao znak da se zabavljaèi udalje. Sa svojom vojskom on bi nastavljao u susret neprijatelju, da bi, po svršenom boju ponovo pozivao muzikante i nastavljao veselje do zore.
Postupao je nagonski - naglo i nepredvidivo. Nije poštovao nikakav red, niti bilo èiji autoritet, svakome je u brk govorio ono što misli bez bojazni od posledica.
Nikada ga nije bilo onde gde ga èekaju zasede, a iskrsavao je, kao da je iz zemlje nikao onde gde ga niko nije oèekivao. Nije se znalo kada ruèa, kad veèera, jeo je onda kada to niko ne èini, spavao kad su svi budni, a budan bio u gluvo doba, kada je umeo da bez ikakvog razloga osedla svoga Kušlju i vitla po okolini.
Obuèen u svilu i kadifu, sa zlatom i srebrom na širitima dolame, u sedlu presvuèenom èistom svilom porubljenom srebrom, sa kiæankama na uglovima, bio je slika i prilika junaka iz prièe. Blago koje je sticao hajduèijom nije štedeo, veæ je poklanjao i šakom i kapom: "Kad u mene ima, kome god treba neka doðe da mu dam, ali kad u mene nestane, ja æu oteti u koga god znam da ima" - govorio je.
U kuæi negotinskog prote 1812. godine, prišla mu je petnaestogodišnja devojka i drsko zapitala: "Zar tvoji momci ne znaju Turke ubijati, nego devojaèke darove krasti?" Veljko je zastao zbunjen, jer sa njim nijedna žena tako nije razgovarala, ali su mu odmah objasnili da su njegovi momci poharali nekoliko sela i greškom odneli i devojaèku spremu one koja je stajala pred njim.
Zagledao se u lepo devojèino lice, a onda je obasuo dukatima: "Sada sam te ja darovao, sada si moja!" - ovako je Veljko zaprosio svoju drugu ženu, èuvenu Èuèuk Stanu.
Stanini roditelji živeli su u Negotinu, ali je ona školu završila u Beloj Crkvi, gde je, kao i njene dve sestre, po oèevoj želji nosila samo mušku odeæu. Neobièan oèev zahtev objašnjava se time što nije imao muškog potomka (sin mu se rodio mnogo kasnije). Stana je, iako nežna i sitna, po èemu je i dobila nadimak Èuèuk - mala, imala neèeg muškog u karakteru, pa je uz svoga muža èesto odlazila u boj.
Na megdanu je èak zadobila èetiri ozbiljne rane, dve na nozi, jednu na ramenu, a jednu, napravljenu turskim jataganom, na potiljku. Puškom je baratala kao pravi ratnik, svaku metu pogadala je sa ogromnom preciznošæu, a u sedlu bila sigurna i vešta.
Smrt u rovu
Poput života, i smrt hajduk Veljka Petroviæa bila je junaèka. Kao vojvoda krajinski i komandant negotinski, branio je Krajinu kada su Turci na njegovu vojsku od nekoliko stotina konjanika udarili silom od oko 16.000 ljudi. S jednom se vojskom tukao, a dve, tri su ga opkoljavale. Na kraju je bio prinuðen da se sa vojskom ušanèi kod Negotina. Turci su iz noæi u noæ stezali obruè da bi na kraju prišli toliko blizu da su se veæ batinama mogli tuæi.
Srbima je ponestajalo municije, zato su pokupili sve metalne predmete, pretopili ih u pušèana zrna i njima gaðali neprijatelja. Kada je i toga ponestalo u topove je Veljko stavljao srebrnjake. Smrt ga je našla u rovu, gde je bodrio svoje vojnike. Pogoðen je pravo u grudi, usred reèenice, i izgovorivši samo jedno: "Drž..." pao na mestu mrtav.
Èuèuk Stana ga nikada nije prežalila, a na brojne braène ponude odgovarala je: "Bila sam za junakom. Ako se ponovo udam, poæi æu samo za junaka". Ona je zaista tako i uèinila, udavši se kasnije za grèkog kapetana Jorgasa, Veljkovog pobratima.
------------
Milenko Stojkoviæ
Junak koji je uživao u haremu
• Milenko Stojkoviæ je u leto 1804. sa 50 ljudi upao u Adakale i pobio zloglasne dahije • Rða bio ako ti se uklonio! - èuvena je izjava vojvode Milenka Hafiz-paši, pred bitku kod Ivankovca u kojoj je izvojevao sjajnu pobedu • Zarobljene Turkinje vodio u svoj harem
Milenko Stojkoviæ
Izgleda da je Srbija osuðena da uvek živi u burnim vremenima, kako bi to narodni pripovedaè rekao: usud joj je dodelio takvu sudbinu. Previranja pred Prvi srpski ustanak donela su joj mnogo nevolja, ali ono što je bilo pozitivno svakako je buðenje nacionalne svesti i sve jaèe uverenje da srpski narod, sa svojom prebogatom istorijom i tradicijom, mora imati ponovo, kao u vreme Nemanjiæa, samostalnu državu.
Jedan od onih koji je umnogome doprineo ostvarenju državne nezavisnosti je i vojvoda Milenko Stojkoviæ, možda najkontroverzniji od svih vojskovoða tog doba.
Oficir srpske vojske
Bitka na Ivankovcu
Rodio se u selu Kliæevcu u nahiji požarevaèkoj. Neko vreme držao je duæan u Požarevcu, ali se ipak vratio u selo i živeo kao imuæni domaæin. Pred ustanak je veæ bio na èelu pokreta koji se razvio u njegovoj nahiji.
Kada je u leto 1804. godine doneta odluka da se pogube zloglasne turske dahije, zbog èije je okrutne vladavine i došlo do nezadovoljstva u narodu (Mehmed Foèiæ-aga, Kuèuk Alija, Aganlija i Mula Jusuf), Milenko Stojkoviæ je odreðen od strane srpske i turske carske vlasti (od koje su se dahije odmetnule i vladale samozvano) da izvrši presudu. Sa družinom od oko 50 momaka otišao je u Adakale, gde su se dahije sklonile, a onda prerušen, tokom noæi otišao Ibrahimu, upravniku grada i predao mu pismo u kome se objašnjava zašto je došao i ko ga šalje.
Preplašeni Ibrahim odao mu je kuæu u kojoj su se dahije krile i iste noæi Milenko ih je napao. Posle višeèasovne borbe dahije su pobijene, a njihove glave, kao liène trofeje, Milenko je odneo u Beograd. Bogato je nagraðen novcem i skupocenim darovima, kao i poèastima koje su usledile - tada je ostao zapamæen, što je i u kasnijim bitkama potvrdio, kao veliki junak.
Veliki vojnièki uspeh doživeo je Milenko Stojkoviæ u bici na Ivankovcu. Hafiz-paša niški je krenuo sa carskom turskom vojskom na Beograd da završi sa ustanicima, unapred slaveæi pobedu. Na Ivankovcu ih je doèekao Milenko Stojkoviæ sa Petrom Dobrnjcem.
Kada se približio srpskoj vojsci Hafiz-paša je poslao glasnike koji su poruèili srpskom vojvodi da mu se ukloni s puta, a Milenko je odgovorio: "Pretnjama me ne uplaši! Udri svom silom. Rða bio ako ti se uklonio!" U ovom presudnom boju srpska vojska je odnela pobedu.
Kada je osvojio tursko utvrðenje u Ramu, na obali Dunava, Milenko je iz harema komandanta grada zarobio nekoliko žena i ustanovio sopstveni harem. Sve žene je preveo u pravoslavnu veru.
Posle pogibelji Turaka u Beogradu 1807. godine, mnoge žene su ostale udovice, a deca siroèad; bilo ih je toliko mnogo da se po ulicama gotovo nije moglo prolaziti od onih koji su prosili kako bi opstali. Srbi su ovoj turskoj sirotinji organizovali prevoz laðama natrag u Tursku.
Milenko je laðe saèekao u Poreèu, mestu na obali Dunava, gde je imao svoje utvrðenje i meðu putnicima izabrao najlepše devojke i žene kojima je dopunio svoj harem. Negde u to vreme umrla je njegova zakonita žena koja je živela u Kliæevcu, pa se on ponovo oženio udovicom krajinskog oborkneza, Milenom.
Drugoj ženi je obeæao da æe raspustiti harem, ali obeæanje nije ispunio, nego je i Milenu opravio u Kliæevac, dok je on živeo u Poreèu sa desetinama haremskih žena.
Nesreæna supruga, u želji da se osveti mužu i sama je poèela da prima momke. Milenko je, saznavši za raspusni život svoje supruge dojurio i topuzom je istukao, a potom je otpustio, vrativši joj sav bogati miraz koji je donela sa sobom.
Turkinje iz harema nisu kod Milenka bile robinje, veæ više njegove liène miljenice koje su ga posluživale i dvorile. Èesto ih je vodio sa sobom na putovanja, a kada bi stali da se odmore pritrèavale su i prinosile mu èibuk i kafu.
Kada bi se koje zasitio nalazio joj je muža meðu svojim slugama ili vojnicima i davao joj miraz. Srpskim gospoðama koje nisu mogle imati poroda poklanjao je i decu koju su neke od žena dovele sa sobom u harem, a nije iskljuèeno da se meðu njima našlo i poneko kojem je i sam bio otac.
Smrt u Rusiji
Sukob sa Karaðorðem bio je razlog da Milenko pobegne preko Dunava. Pre toga raspustio je harem, ne dozvolivši nijednoj od žena da je snaðe neizvesna sudbina; svakoj je dao slobodu i dovoljno novca da sama izabere kakav æe život voditi. Sa sobom je poveo samo Èerkeskinju Katinku koja mu je bila najdraža. Jedna od žena iz njegovog harema postala je kasnije hajduèica koja je rame uz rame hajdukovala sa opakim harambašom Gicom.
Zvala se Jelenka. Kažu da je na duši nosila nebrojene smrti, a njenom lepotom i gotovo muškom hrabrošæu bio je opèinjen i sam knez Miloš.
Milenko je kažu bio mudar èovek, od onih koji ne govore mnogo, ali kada nešto kažu ima se šta i èuti. NJegovi podreðeni slepo su ga slušali, uz veliko strahopoštovanje, izvršavajuæi sva nareðenja bez pogovora. Bio je srednjeg rasta, crnomanjast i vrlo dopadljiv. Za njim je ostalo èetvoro dece, tri sina i jedna æerka.
Srbiju je, zbog pomenutog sukoba sa Karaðorðem napustio 1811. godine i otišao u Rusiju, gde je penzionisan u èinu pukovnika. Umro je na Krimu, nikada se više ne vrativši u svoju voljenu Srbiju.
---------------
Petar Dobrnjac
Voždova veèita opozicija
• Vojvoda Petar Teodoroviæ Dobrnjac je bio jedan od najomiljenijih junaka u srpskom narodu - hrabar, pravièan i, kažu, blagoreèiv • Više puta je dolazio u sukob sa Karaðorðem jer se nije plašio da mu protivreèi • Kada je 1811. godine poèeo progon Karaðorðevih pristalica i Dobrnjac je morao da ode u Rusiju
Petar Dobrnjac
Postati vojvoda u ustanièkoj Srbiji nije mogao svako, veæ samo onaj koji je prolio mnogo znoja i krvi, i zadobio nebrojene rane na megdanu. Ustanak su poveli i na svojim pleæima, uz pomoæ masa, izneli oni koji su svojom harizmom privoleli narod da ih sledi, a to su, pored onih o kojima smo govorili još i Aleksa, Jakov i prota Mateja Nenadoviæ, Pop Luka Lazareviæ, Janko Katiæ, Mladen Milovanoviæ, Stevan Sinðeliæ, Petar Dobrnjac...
Neki od pomenutih narodnih prvaka bili su knezovi i viðeniji ljudi u svojim nahijama i kneževinama, pa su pred ustanak obilazili domaæinstva, šireæi ideju o nezavisnosti Srbije, ne štedeæi pritom ni svoje vreme, ni zdravlje, ni novac. Drugi su se, poput Petra Dobrnjca, nametnuli iskljuèivo liènim kvalitetima, dokazanim kroz krupne istorijske dogaðaje.
Vojnik regularne vojske u letnjoj uniformi
"Gospodar Petar na carevom drumu"
Petar Teodoroviæ Dobrnjac rodio se u selu Dobrinji, po èemu je i dobio nadimak. U mladosti je bio trgovac, a kada su okolnosti za život postale nesnosne odmetnuo se u hajduke. Poznato je da je sa Milenkom Stojkoviæem drugovao i pre nego što su se susreli na zajednièkom zadatku - borbi protiv Turaka. NJihovo se prijateljstvo nastavilo kroz vojevanje, najpre u pobuni požarevaèke nahije koju je poveo Milenko, a potom i u ustanku.
Sudbine im se nisu razdvojile do smrti.
U bici na Ivankovcu proslavila ga vojnièka umešnost i dovela u red prvih srpskih starešina. Meðu beogradskim ženama pevala se pesma:
Gospodar Petar na carevu drumu -
On mi èeka sedam paša vojske
I osmoga careva vezira.
Moravska ustanièka vojska okupila se u resavskom kraju, kod sela Ivankovca, a predvodili su je Milenko Stojkoviæ i Petar Dobrnjac. Manje grupe srpske vojske zaposele su i štitile sve puteve pored Morave. Kraljevo brdo, prostor izmeðu Senja i Ivankovca, branio je Dobrnjac sa svojim odredom. Odlièan taktièar i vojskovoða, Dobrnjac je dva dana pre boja izvršio pregrupisavanje celokupnih srpskih snaga, kojima se, posle bitke kod Jasenjara pridružio i Stevan Sinðeliæ i time ojaèao položaje za odbranu od turske navale.
U zoru 6. avgusta 1805. godine, Turci su pošli u napad, jurišajuæi više od dvadeset puta, ali su svaki put bili odbijeni, zahvaljujuæi sjajnoj odbrambenoj formaciji. Hafiz-paša koji je predvodio Turke morao je na kraju da izda naredbu za povlaèenje ka Paraæinu.
Dobrnjac je bio upravnik utvrðenja u Deligradu, iz kog su ustanici smelo napadali naprijatelja i najèešæe pobeðivali na megdanu. Isterali su Turke iz Ražnja i Aleksinca, a kada je Pazvan Oglu, sa 6.000 svojih hajduka - krdžalija krenuo na Srbe, Dobrnjac ga je porazio do nogu. Na Mišaru su Dobrnjèevi ljudi, uz pomoæ Stevana Sinðeliæa neprestano branili šanèeve zasipane i danju i noæu vatrom i granatama, da bi, opaljeni od dima i baruta radosno doèekali svog vožda, pa onda, zajednièki iznova navalili na Turke.
Godine 1809. dolazi do prvih nesuglasica izmeðu Karaðorða i Petra Dobrnjca, kada vožd, uz višestruko i uporno zalaganje Mladena Milovanoviæa, predsednika Sovjeta i svog najpoverljivijeg èoveka, za zapovednika celokupne vojske koja je trebalo da brani jug Srbije, odreðuje Miloja Petroviæa Trnavca.
Mladen i Trnavac bili su kumovi, a još jedan od razloga Mladenovog zalaganja protiv Dobrnjca bila je i bojazan da æe on, po zauzimanju Niša steæi bogatstvo. Izgleda da mu se pomisao o podeli ratnog plena sa kumom više dopadala.
Ovaj Karaðorðev gest izazvao je nezadovoljstvo u èitavoj vojsci koja je bez pogovora slušala Dobrnjca, a nije imala poverenja u novog zapovednika, pa su usledili porazi na kamenièkom i èegarskom bojištu. Nakon toga Dobrnjac je, do svoje smrti ostao opozicija Karaðorðu, te ga je ovaj nekoliko puta proterivao iz zemlje.
Kako je nastala poznata psovka
Reèitost Dobrnjèeva takoðe je bila èuvena meðu Srbima: "Govorio je tako da ga je bilo milina slušati", "kao da èita iz knjige". Umeo je da privuèe ljude i zadobije njihovu naklonost, jer im je poklanjao èast i pažnju. Kao starešina bio je pravedan i staložen, ali je zato njemu bilo vrlo teško zapovedati. Nije priznavao nijedno mišljenje koje se kosilo sa njegovim, pa èak ni Karaðorðu nikada ne bi oæutao ako se u neèemu nije slagao sa njim.
Zato je vožd jednom prilikom, nakon bezuspešnog objašnjavanja sa Petrom, iznerviran i ljut, kakav je èesto umeo da bude, rekao (neka nam oprosti cenjena èitalaèka publika što voždove reèi iznosimo onako kako ih je izrekao): "Kojekude, govoriti o mom k... i Petru Dobrnjcu ista je stvar". Otuda verovatno i ona èuvena, mada ne baš pristojna izreka u Srba koju neæemo ovom prilikom ponavljati.
Gde god da je živeo, govori se, rado je primao goste. Sto je u njegovom domu uvek bio postavljen, spreman i za zvane i za nezvane goste, a i jedni i drugi su uvek bili dobrodošli. Novac je davao i na poklon i na zajam, ne pitajuæi kada æe i da li æe mu se vratiti. Iznad svega voleo je da se šali, zato je oko njega uvek bilo ljudi koji su mu rado poklanjali svoje vreme.
Zbog progona Karaðorðevih pristalica 1811. beži u Rusiju, gde je bio penzionisan u èinu potpukovnika. Umro je 1831. g. u Jašu.
----------------
Stevan Sinðeliæ
U slavu i smrt sa buljakom Turaka
• Vojvoda Stevan Sinðeliæ, jedan od najveæih junaka Prvog srpskog ustanka, prema narodu je bio surov i osion, pa su žalbe stizale i do samog Karaðorða • Najviše mu se prebacivalo da je ratovanje koristio za sticanje liènog bogatstva • U boju na Èegru stekao veènu slavu
Sinðeliæ Stevan
Nema veselja u Srbiji na kome se bar jednom ne zapeva stara narodna pesma "Oj, vojvodo Sinðeliæu" i to ne zabadava. Zaista je Stevan Sinðeliæ zaslužio poèasti koje su mu i za života i nakon muèenièke smrti pripale.
Roðen je u selu Vojska u resavskoj nahiji od majke Sinðelije i oca Radovana. Otac mu je rano umro, a majka se preudala i preselila sa sinom u selo Grabovac. Po majèinom imenu, a ne, kao što je obièaj, po oèevom, prozvan je Sinðeliæ.
Junak "Koèine krajine"
Uèestvovao je u borbama još u vreme austrijsko-turskog rata i "Koèine krajine", a nakon smrti resavskog oborkneza Petra, pod kojim je služio, staje na èelo resavske vojske. Posle boja na Ivankovcu u kome je sa svojim beæarima i dobrovoljcima i nekakvim topom koji je više prangijao negoli pucao, pokazao srèanost i poštovanje vojnièke discipline, ustanovljene od strane mudrog Dobrnjca, Karaðorðe ga je sveèano, pred svom vojskom, pohvalio i proizveo u vojvodu.
Prièa se da je Sinðeliæ na èudan i za današnje pojmove bizaran naèin iskušavao svoje ratnike u spremnosti za boj. Na jednoj smotri vojnika u Grabovcu zatražio je da oni koji imaju posebne razloge zbog kojih u boju neæe moæi da daju sve od sebe, istupe i objasne o èemu se radi. Javilo se njih desetak. Jedan po jedan, po nalogu vojvode, istupali su i objašnjavali šta ih spreèava da uèestvuju u bici koja sledi.
Sinðeliæ ih je mirno redom saslušao, a potom svojim ljudima naredio da ih odvedu u potok, odakle se, nakon nekoliko trenutaka zaèula pucnjava. Od tada u njegovoj vojsci više nije bilo onih koji su pokušali da izbegnu uèešæe u ratu.
Pored požrtvovanosti u boju i junaštva koje se granièi sa nesmotrenošæu, za Sinðeliæa se ipak ne bi moglo reæi da je bio slika i prilika skromnosti.
Veæ 1805. godine meðu resavskim narodom poèelo je da se šuška da je osion i drzak u ophoðenju sa vojnicima, a veæ 1808. godine u Deligradu, gde je upravljao garnizonom za obezbeðenje grada, izbila je prava pobuna, pa je èak upuæeno i pismo kojim se oficiri i borci žale lièno Karaðorðu.
Glavne optužbe su da je Sinðeliæ iskoristio konfuznu situaciju tokom ustanka kako bi stekao lièno bogatstvo, ali mu to nije bilo dovoljno, veæ narod preko dozvoljene mere tera na rad, ne samo ljude, veæ i žene, pa èak i decu.
Takoðe, pisali su tužitelji, bez svakog obzira neèasno postupa prema ženama èiji su muževi odsutni zbog vojnih obaveza. Saslušanje po ovoj tužbi odigralo se u Deligradu, uz mnogo buke i rasprava, ali su ogorèene Resavce, naposletku, Mladen Milovanoviæ i Hajduk Veljko uspeli da uvere da Stevan takve nepravde više neæe èiniti, a da æe se oni lièno založiti za to. Nažalost, nije bilo mnogo vremena za popravke svojeglavog Sinðeliæevog karaktera, jer je veæ naredne, 1809. godine usledila kobna bitka na Èegru.
Na kamenièkom bojištu branio se Niš od prodora Turaka. Srpsku vojsku predvodile su proslavljene vojvode: Dobrnjac, Hajduk Veljko, Ilija Barjaktareviæ, Paulj Matejiæ, Miloje Petroviæ Trnavac i drugi. Najistureniji položaj držao je Sinðeliæ na brdu Èegar (turski: staza, putanja), gde je ušanèen sa oko 3.000 pešaka i tri topa oèekivao glavni turski napad.
Turci su se ovog položaja najviše plašili, pa su pokušali da podmite Sinðeliæa - poslali su punu lubenicu zlatnika, pod uslovom da se preda i napusti položaj. Ako to uèini, obeæali su, dobiæe još tovar dukata i èitav jedan pašaluk.
Sinðeliæ je lubenicu odmah vratio, poslavši Turcima zauzvrat tikvu punu olova, sa porukom da æe poslati još sto tovara istog dok ne napuste Niš.
- Niš je srpski, a Turci neka idu odakle su došli! - dodao je.
Ne odoleše naletima
U poslednjem, najsilovitijem napadu, Turci su najzad uspeli da provale u šanac Resavaca. Poèela je borba prsa u prsa i nastao strašan pokolj, uz psovke i jauke ranjenika. Mlavski vojvoda Paulj Matejiæ pokušao je da pritekne Sinðeliæu u pomoæ, ali ga je presrela turska konjica i razbila na manje grupe.
Iz ostalih šanèeva srpska vojska je bespomoæno posmatrala neravnopravnu borbu i jezivi prizor u kome je iz èasa u èas Resavaca bilo sve manje i manje. Navala Turaka bila je sve veæa, dok kao mravi nisu preplavili šanac, a od resavske vojske ostalo još samo stotinak iscrpljenih ratnika koji su se borili poslednjim atomima snage.
Sinðeliæ je, u nemoguænosti da išta više uèini, odluèio da Turcima nanese poslednji udarac sa što više gubitaka. Izvadio je kuburu i zapalio barut koji je bio uskladišten u šancu. Strahovita eksplozija potresla je Èegar, a s njom su u vazduh odleteli i Turci i hrabri Resavci, sa vojvodom Sinðeliæem na èelu.
Èegarsku tragediju preživela su petorica Srba,od kojih je jedan prièao da je Sinðeliæ, videvši da je kraj blizu, poslao glasonošu Petka, na svom konju Prgašu, pravo ka turskim položajima. Naredio mu je da ponese beli barjak, kao da nosi glas o predaji, a kada ga Turci puste dovoljno blizu da obode konja i probije se do srpskih položaja. Poruka koju je nosio glasila je: "Vojvoda Sinðeliæ i Resavci izginuli su braneæi otadžbinu. Slavno su se borili, ali nisu mogli da odbiju sve nalete Turaka".
-------------
Vasa Èarapiæ i Milan Obrenoviæ
Ide Èarapiæ sa sedam talambasa
• Vasa Èarapiæ, junak koji je poginuo u oslobaðanju Beograda 1806. godine, bio je èuven po svojoj mržnji prema Turcima - nikad im nije oprostio ubistvo brata Marka • Milan Obrenoviæ, Milošev brat po majci, smatran je najveæim diplomatom meðu vojvodama, a iza njegove smrti su ostala govorkanja da možda i nije okonèao život na prirodan naèin
Vasa Èarapiæ
Meðu onima koji su prvi poèeli razgovore o dizanju ustanka u Srbiji je i Vasa Èarapiæ, potonji vojvoda groèanski, koji je slovio za èoveka koji najviše mrzi i najbolje poznaje Turke.
Rodio se u Belom Potoku, selu pod Avalom, ali je rodom iz sela Kuèi u Crnoj Gori. Jedan od njegovih predaka u Kuèima je nesreænim sluèajem ubio psa nekakvog Turèina, pa je ovaj za otkup tražio 500 groša. Èitava familija napregla se i sakupila traženu sumu, ali je zbog osvete novac poslala, ne u kesi, kako se obièno èinilo, veæ u èarapi. Zato su prozvani Èarapiæima.
Milan Obrenoviæ
Sa osmehom u smrt
U Koèinoj krajini uèestvovao je kao frajkor - dobrovoljac, èime je stekao ugled u svom kraju, pa je na nahijskoj skupštini izabran za kneza groèanske nahije.
NJegova mržnja prema Turcima bila je gotovo poslovièna, a rodila se, ili bolje reæi pojaèala do nesluæenih granica, kada su mu ubili brata - Marka Èarapiæa u rodnom mestu.
Tada je Vasa zapalio turski han i odmetnuo se u hajduke. Proveo je jednu tešku zimu u planini. Prièe kazuju da je sa prvim olistalim drvetom stavio cvancik na granu, opalio iz pištolja i od radosti uskliknuo: - E, èik sad Turo! Gora olista, Vasa steèe krila!
Epitaf bratu
Na nadgrobnom spomeniku Milana Obrenoviæa pisalo je: "U ovom kamenom grobu poèivaju naustrudne bivše kosti vernog sina otaèastva svoga Srbije, gospodara Milana Obrenoviæa. Za veèno vospominanije obnovi grob ovaj jedinoutrobni brat njegov vrhovni knez i predvoditelj naroda srpskoga, Miloš Obrenoviæ".
Proèuo se kada je presreo Turke krdžalije, sa zloglasnim harambašom Gušancem na èelu, kod Leštana, razbio ih i stekao veliko blago. Dobit od onoga što je zaplenjeno od neprijatelja, kažu, bila je tolika da se delilo meðu ljudima i šakom i kapom.
Karaðorðe ga je izuzetno cenio - Vasa Èarapiæ bio je jedan od retkih prijatelja voždovih koji je mogao u bilo koje doba dana ili noæi da u njegov èador uðe nenajavljen.
Jedna od pesama govori da za njim, kad s vojskom ide, udara sedam talambasa.
Govori se i da je bio malo nagluv, verovatno od silne pucnjave koju je preturio preko glave tokom života, ali je bilo dovoljno, èak i kada spava, samo malo glasnije izgovoriti: Turci! - pa da skoèi iz istih stopa, zgrabi pištolj, napne ga, a onda grozno seva oèima tražeæi na koju stranu treba pucati. Turèinov život za njega nije predstavljao ništa osim mete za odstrel. Nikada nije oprostio ni zaboravio smrt svoga brata.
Godine 1806. Karaðorðe se dvoumio da li je došao èas da se napadne beogradska tvrðava, ili treba saèekati povoljniji trenutak. Veliki broj vojvoda bio je za to da se saèeka još, a protiv èekanja istupao je Èarapiæ, zalažuæi se za što skoriji napad. Toliko je insistirao da je na kraju uverio Karaðorða da krenu u napad, koji mu je, kao odliènom poznavaocu Turaka verovao.
Pesma Èarapiæu
Posle pada Beograda ostala je pesma posveæena Vasi Èarapiæu:
"Beograde, velika radosti!
Èarapiæu, velika žalosti!
Beograd se od Turaka uze,
Ali soko Èarapiæu pade!"
Napad je poèeo u zoru 29. novembra, munjevitim upadom Srba unutar zidina. Nastala je zbrka i uzbuna meðu Turcima, a uskoro i pucnjava iz svih kuæa. Srbi su palili kuæe iz kojih su neprijatelji istrèavali pravo na sablje.
Vasa Èarapiæ napadao je turski šanac kod Stambol-kapije. U trku je predvodio svoje ljude i baš u èasu kada se okrenuo i povikao: "Za mnom, braæo!" u krsta ga je pogodilo pušèano tane i izašlo mu na stomak. "Gle, izede me pas, zakon mu njegov!... Ne bojte se! Eno, peva èamdžija!", procedio je kroz zube, hrabreæi do kraja svoje saborce.
Odneli su ga na Tašmajdan u Karaðorðev šator, gde se za život borio još dva sata, a onda izdahnuo. Na samrtnom odru pozvao je brata Tanasija i poruèio mu da èuva ženu, a njega da sahrani pored crkve u Rakovici.
Milan Obrenoviæ rodio se u selu Brusnici, u rudnièkoj nahiji, od majke Višnje i oca Obrena, po kome je i poneo prezime. Posle Obrenove smrti mati mu se preudala u selu Dobrinja u užièkoj nahiji, za Teodora Tešu Mihailoviæa, sa kojim je kasnije rodila i Miloša.
Isprva su sva njena muška deca (bilo ih je više) morala da služe kod drugih, zbog siromaštva u kome su živeli, sve dok Milan nije samostalno poèeo da se bavi trgovinom.
Trgovao je stokom, a ubrzo mu se pridružio i Miloš koji je do tada za platu gonio stada na trgove u Dalmaciji i primorju. Bliskost meðu njima bila je tako velika da je Miloš uzeo prezime Obrenoviæ, po Milanovom ocu. Posao im je cvetao, pa su veæ na poèetku ustanka 1804. godine smatrani uglednim ljudima.
Pomoæ iz Rusije
Karaðorðe je pred samu bunu protiv dahija poruèio Milanu da poène da obilazi svoj kraj i podbunjuje narod, što je ovome vrlo brzo pošlo za rukom s obzirom na poverenje koje je uživao. Postaje poglavar Rudnika, Požege i Užica.
Uèestvovao je u osvajanju Rudnika, Jagodine, u bici na Karanovcu i Užicu, a kasnije na Mišaru, Beogradu, Prijepolju i tako dalje. Gotovo da nema nijedne bitke u kojoj se nije pokazao. Meðutim, stil ratovanja dosta se razlikovao meðu braæom. Milan je mudrim i odmerenim potezima sprovodio svoje zamisli, dok je Miloš uvek bio u prvim redovima, na najtežim položajima i u jurišima. Bio je roðeni ratnik.
Milan 1807. postaje zapovednik Užica, a 1809. postaje izaslanik u Rusiji. Odande je doveo pomoæ - rusku vojsku sa kojom je uèestvovao u potonjim bitkama protiv Turaka (Dud, Brza Palanka, Prahovo, Varvarin...).
Karaðorðe je voleo da mu je Milan blizu, jer je uvek mogao da se osloni na njega i da mu poveri najteže zadatke. Obrenoviæ je bio i diplomata, prvenstveno zbog odmerenosti u ponašanju, zbog koje je i poslat, najpre u Rusiju, a potom, sa Ruskom delegacijom u Bukurešt, gde se razboleo i umro.
Posle Milanove smrti u Srbiji se govorkalo da nije umro prirodnom smræu, veæ da je otrovan, a neke optužbe pominju da je to uèinjeno po nalogu Mladena Milovanoviæa.
Za njim je ostao sin Hristifor - Rista kojeg je, kako kažu, Miloš poslao u Carigrad da nauèi turski jezik, ali se nesreæni mladiæ razboleo i umro. Žena Milanova, Stoja, umrla je par godina posle muža - kao da je na porodicu ovog èestitog vojvode baèeno prokletstvo.