Na ovom mestu u srcu Srbije, na Kosovu Polju, pre sest vekova, pre punih 600-na godina dogodila se jedna od najvecih bitaka onoga doba. Kao i sve velike dogadjaje i taj prate mnoga pitanja i tajne, on je predmet neprekidnog naucnog istrazivanja i obicne narodne radoznalosti.
Sticajem drustvenih okolnosti ovaj veliki seststogodisnji jubilej
Kosovske bitke dogodio se u godini u kojoj je Srbija, posle mnogo godina,
posle mnogo decenija, povratila svoj drzavni, nacionalni i duhovni
integritet. Nije nam, prema tome danas, tesko da odgovorimo na ono staro
pitanje: - sa cim cemo pred Milosa. Igrom istorije i zivota izgleda kao da
je Srbija bas ove 1989. godine povratila svoju drzavu i svoje dostojanstvo
da bi tako proslavila istorijski dogadjaj iz daleke proslosti koji je imao
veliki istorijski i simbolicki znacaj za njenu buducnost.
Danas je tesko reci sta je u Kosovskoj bitci istorijska istina, a
sta legenda. Danas to vise nije ni vazno. Narod je pamtio i zaboravljao
pritisnut bolom i ispunjen nadom. Kao uostalom i svaki narod na svetu.
Stideo se izdajstva, velicao junastvo. Zato je danas tesko reci da li je
Kosovska bitka poraz ili pobeda Srpskog naroda, da li smo zahvaljujuci njoj pali u ropstvo, ili smo zahvaljujuci njoj u tom ropstvu preziveli.
Odgovore na ta pitanja trazice nauka i narod neprekidno. Ono sto
je izvesno, kroz sve ove vekove iza nas, je da nas je na Kosovu pre 600
godina zadesila nesloga. Ako smo izgubili butku, onda to nije bio samo
rezultat drustvene superiornosti i oruzane prednosti Osmanlijskog carstva,
vec i tragicne nesloge u vrhu sprske drzave. Tada, te daleke 1389.
Osmanlijsko carstvo nije samo bilo jace od Srpskog, ono je bilo i srecnije
od Srpskog carstva.
Nesloga i izdaja na Kosovu pratice dalje srpski narod kao zla kob
kroz citavu njegovu istoriju. I u poslednjem ratu ta nesloga i ta izdaja
uveli su srpski narod i Srbiju u agoniju cije su posledice u istorijskom i
moralnom smislu prevazilazile fastisticku agresiju.
Pa i kasnije kada je formirana Socijalisticka Jugoslavija, srpski
vrh je u toj novoj zemlji ostao podeljen, sklon kompromisima na stetu
sopstvenog naroda. Ustupke koje su mnogi srpski rukovodioci pravili na racun svog naroda, ni istorijski, ni eticki, ne bi mogao da prihvati ni jedan
narod na svetu. Pogotovo sto Srbi kroz citavu svoju istoriju nisu nikada
osvajali i eksploatisali druge. Njihovo nacionalno i istorijsko bice kroz
citavu istoriju i kroz dva svetska rata kao i danas je - oslobodilacko.
Oslobadjali su vecito sebe i kad su bili u prilici, pomagali su drugima da
se oslobode. A to sto su u ovim prostorima veliki narod, nije nikakav
srpski greh, ni sramota. To je prednost, koju oni nisu koristili protiv
drugih. Ali moram da kazem ovde na ovom velikom, legendarnom polju Kosovu, da Srbi tu prednost sto su veliki, nisu nikada koristili ni za sebe.
Zaslugom svojih vodja i politicara i njihovog vazalnog mentaliteta
cak su se zbog toga osecali krivim pred drugima, pa i pred sobom. Tako je
bilo decenijama, godinama. Evo nas danas na Kosovu Polju da kazemo - da vise nije tako.
Nesloga srpskih politicara unazadjivala je Srbiju, a njihova
inferiornost ponizavala je Srbiju. Nema zato u Srbiji pogodnijeg mesta od
Kosova Polja da se to kaze. I nema zato u Srbiji pogodnijeg mesta, od Kosova Polja, da se kaze da ce sloga u Srbiji omoguciti prosperitet i srpskom narodu i Srbiji i svakom njenom gradjaninu, bez obzira na nacionalnu ili versku pripadnost.
Srbija je danas jedinstvena, ravnopravna sa drugim republikama i
spremna da ucini sve da poboljsa materijalni i drustveni zivot svih svojih
gradjana. Ako bude sloge, saradnje i ozbiljnosti, ona ce u tome i uspeti.
Zato je optimizam koji je danas u prilicnoj meri prisutan u Srbiji u pogledu
buducih dana, realan utoliko, sto se zasniva na slobodi koja omougcava svim ljudima da izraze svoje pozitivne, stvaralacke, humane sposobnosti za unapredjenje drustvenog i sopstvenog zivota.
U Srbiji nikada nisu ziveli samo Srbi. Danas u njoj vise nego pre,
zive gradjani drugih naroda i narodnosti. To nije hendikep za Srbiju.
Iskreno sam uveren da je to njena prednost. U tom smislu se menja nacionalni sastav gotovo svih, a narocito razvijenih zemalja savremenog sveta. Sve vise i sve uspesnije zajedno zive gradjani raznih nacionalnosti, raznih vera i rasa.
Socijalizam kao progresivno i pravedno demokratsko drustvo,
pogotovo ne bi smelo da dopusti da se ljudi dele nacionalno i verski. Jedine
razlike koje se u socijalizmu mogu da dopuste i treba da dopuste su izmedju radnih i neradnih, izmedju postenih i nepostenih. Zato su svi koji u Srbiji zive od svog rada, posteno, postujuci druge ljude i druge narode, - u svojoj Republici.
Uostalom, na tim osnovama treba da bude uredjena citava nasa
zemlja. Jugoslavija je visenacionalna zajednica i ona moze da opstane samo u uslovima potpune ravnopravnosti svih nacija koje u njoj zive.
Kriza koja je pogodila Jugoslaviju dovela je do nacionalnih, ali i
do socijalnih, kulturnih, verskih i mnogih drugih manje vaznih podela. Medju svim tim podelama, kao najdramaticnije su se pokazale nacionalne podele. Njihovo otklanjanje olaksace otklanjanje drugih podela i ublaziti posledice koje su te druge podele izazvale.
Otkad postoje visenacionalne zajednice, njihova slaba tacka su
odnosi koji se izmedju razlicitih nacija uspostavljaju. Kao mac nad njihovim
glavama, prisutna je neprekidna pretnja da se jednog dana pokrene pitanje ugrozenosti jedne nacije od drugih i time pokrene talas sumnji, optuzbi i netrpeljivosti koji po pravilu raste i tesko se zaustavlja. To unutrasnji i spoljni neprijatelji takvih zajednica znaju i zato svoju aktivnost protiv visenacionalnih drustava uglavnom organizuju na podsticanje nacionalnih sukoba. U ovom trenutku, mi u Jugoslaviji se ponasamo kao da nam to iskustvo uopste nije poznato. I kao da u sopstvenoj, i daljoj i blizoj proslosti nismo iskusili svu tragicnost nacionalnih sukoba, koje jedno drustvo moze da dozivi, a da ipak opstane.
Ravnopravni i slozeni odnosi medju jugoslovenskim narodima su
neophodan uslov za opstanak Jugoslavije, za njen izlazak iz krize, i
pogotovo neophodan uslov za njen ekonomski i drustveni prosperitet. Time se Jugoslavija ne izdvaja iz socijalnog ambijenta savremenog, a pogotovo razvijenog sveta. Taj svet sve vise obelezava nacionalna trpeljivost, nacionalna saradnja, pa cak i nacionalna ravnopravnost. Savremeni ekonomski i tehnoloski, ali i politicki i kulturni razvoj upucuje razne narode jedne na druge, cini ih medjusobno zavisnim i sve vise i medjusobno ravnopravnim. U civilizaciju ka kojoj se krece covecanstvo, mogu zakoraciti pre svega ravnopravni i ujedinjeni ljudi. Ako ne mozemo da budemo na celu puta u takvu civilizaciju, ne treba sigurno da budemo ni na njegovom zacelju.
U vreme kada se odigrala ova znamenita istorijska bitka na Kosovu,
ljudi su bili zagledani u zvezde cekajuci od njih pomoc. Danas, sest vekova
kasnije, ponovo su zagledani u zvezde, cekajuci da ih osvoje. Prvi put su
mogli da dopuste sebi razjedinjenost, mrznju, izdaju, jer su ziveli u
manjim, medjusobno slabo povezanim svetovima. Danas kao stanovnici planete, razjedinjeni, ne mogu osvojiti ni svoju planetu, a kamoli druge planete, ukoliko ne budu medjusobno slozni i solidarni.
Zato mozda nigde na tlu nase domovine nemaju toliko smisla reci
posvecene slozi, solidarnosti i saradnji medju ljudima koliko imaju ovde, na Kosovu Polju, koje je simbol nesloge i izdaje.
U pamcenju sprskog naroda ta nesloga je bila presudna za gubitak
bitke i za zlu sudbinu koju je Srbija podnela punih pet vekova.
Pa cak i ako sa istorijske tacke gledista ne bi bilo tako, ostaje
izvesnost da je narod svoju neslogu doziveo kao svoju najvecu nesrecu. I
obaveza naroda je zato da je sam otkloni da bi sebe ubuduce zastitio od
poraza, neuspeha i stagnacija.
Srpski narod je ove godine postao svestan nuznosti svoje
medjusobne sloge kao neophodnog uslova za svoj sadasnji zivot i dalji
razvoj.
Uveren sam da ce ta svest o slozi i jedinstvu omoguciti Srbiji ne
samo da funkcionise kao drzava, vec da funkcionise kao uspesna drzava. Zato i mislim da to ima smisla reci bas ovde na Kosovu gde je nesloga jednom tragicno i za vekove unazadila i ugrozila Srbiju i gde obnovljena sloga moze da je unapredi i da joj vrati dostojanstvo. A takva svest o medjusobnim odnosima predstavlja elementarnu nuznost i za Jugoslaviju. - Jer se njena sudbina nalazi u zdruzenim rukama svih njenih naroda.
Kosovska bitka sadrzi u sebi jos jedan veliki simbol. To je simbol
junastva. Njemu su posvecene pesme, igre, literatura i istorija.
Kosovsko junastvo vec sest vekova inspirise nase stvaralastvo,
hrani nas ponos, ne da nam da zaboravimo da smo jednom bili vojska velika, hrabra i ponosita, jedna od retkih koja je u gubitku ostala neporazena.
Sest vekova kasnije, danas, opet smo u bitkama, i pred bitkama.
One nisu oruzane, mada i takve jos nisu iskljucene. Ali bez obzira kakve da su, ove bitke se ne mogu dobiti bez odlucnosti, hrabrosti i pozrtvovanosti. Bez tih dobrih osobina koje su onda davno bile prisutne na Kosovu Polju. Nasa glavna bitka danas odnosi se na ostvarenje ekonomskog, politickog, kulturnog i uopste drustvenog prosperiteta. Za brze i uspesnije priblizavanje civilizaciji u kojoj ce ziveti ljudi u XXI veku. Za tu nam je bitku pogotovo potrebno junastvo. Razume se nesto dlrugacije. Ali ona srcanost bez koje nista na svetu, ozbiljno i veliko, ne moze da se postigne, ostaje nepromenjena. Ostaje vecno potrebna.
Pre sest vekova Srbija je ovde, na Kosovu Polju, junacki branila
sebe. Ali je branila i Evropu. Ona se tada nalazila na njenom bedemu koji je stitio evropsku kulturu, religiju, evropsko drustvo u celini. Zato danas
izgleda ne samo nepravedno vec i neistorijski i sasvim apsurdno razgovarati o pripadnosti Srbije Evropi. Ona je u njoj neprekidno, danas kao i pre. Razume se, na svoj nacin. Ali takav koji je u istorijskom smislu nije nikad lisio dostojanstva. U tom duhu mi danas nastojimo da gradimo drustvo - bogato i demokratsko. I da tako doprinesemo prosperitetu svoje lepe, i u ovom trenutku nepravedno napacene zemlje. Ali i da tako doprinesemo naporima svih progresivnih ljudi naseg doba, koje oni cine za jedan novi, lepsi svet.
Neka vecno zivi uspomena na kosovsko junastvo!
Neka zivi Srbija!
Neka zivi Jugoslavija!
Neka zivi mir i bratstvo medju narodima!
der blöde Sekel! (schwäbisch für Sack)