http://www.danas.co.yu/20040303/feljton1.html
Pasivni otpor kazni
Aleksandar NENADOVIĆ
Verovao sam da je Voja, uz podršku većine u Kolegijumu, odolevao dok je mogao: predočavao je Draži da će osvetnički postupci biti kontraproduktivni - ne samo u Politici. Zao udes domaćih medija imao je jak, negativan odjek i u inostranoj javnosti; veliki broj najuticajnijih listova u Zapadnoj Evropi i SAD oglasio se i osuđujućim uvodnicima. Nije li to bio pravi razlog što je Draža, kako se čulo, poručio da "Saša treba da piše normalno"? Mogućno. Ali čulo se i da se ubrzo predomislio.
(p.s. Ovu drugu mogućnost slutio sam tokom susreta s dobrim, tada očigledno i za mene zabrinutim prijateljima, Ljubom Tadićem i Muharemom Pervićem za koje sam znao da se i s Dražom viđaju i pričaju. Ne sećam se na čiji predlog smo se sastali u kafiću hotela Park pokraj Kalemegdana, gde nam se pridružio i Slobodan Selenić. Ali pamtim da me je Ljuba tada, naizgled spontano upitao: "Šta si to, bre, Saša pisao, Draža se opasno naljutio?!" Ispostavilo se da je reč o mom članku objavljenom 31.XII 1972, na temu "politika i poezija" pod naslovom REČI I (NE)DELA. Nisam umeo da odgovorim na Ljubino pitanje, a ni on nije insistirao... Sutradan sam ponovo taj tekst pročitao, ali nisam našao ništa što bi moglo biti povod za Dražin gnev, osim ako on nije između redova čitao poslednji pasus u kojem sam citirao američkog pesnika Pitera Klaperta: "Moramo praviti razliku između onoga što želimo i onoga što očekujemo. Mi želimo i očekujemo do pesnika da bude častan. Ako nije častan, on je loš pesnik. S druge strane, mi želimo da političar bude častan, ali ne očekujemo od njega da i bude takav. U stvari za nas je ‘dobar’ političar onaj koji je ‘uspešan’, a uspeh u politici, izgleda, sve više zavisi od sposobnosti obmanjivanja." I to je sve? Da. Zato mi i nije bilo jasno šta se zapravo desilo: da li se Draža kao sumnjičavi političar zgranuo ili se veliki glumac i drugar Ljuba sa mnom šalio?)
Otpor većine saradnika i urednika izazvao je odlaganje na neodređeno vreme odluke o kazni za mene. U međuvremenu, na spoljnopolitičkim stranicama Politike se vrtelo i moje ime. Da li mi je, možda, smetalo to što sarađujem u listu u kojem sam "otpisan" kao politički nepodobni urednik? Ne, daleko bilo. A šta bih inače radio, od čega bih živeo? Tim pre što sam izgubio zamašan deo zagarantovanog dohotka samim povlačenjem s dužnosti glavnog urednika. Bez dvoumljenja sam nastavio da radim kao saradnik - u nadi da ću moći da pišem ono što mislim.
Pisao sam i u početku bio potpisivan imenom i prezimenom, a kasnije, dok se moja "zvezda" gasila, sve češće - samo inicijalima. To je trajalo do kraja 1973, dakle celu godinu dana, mada se znalo da novokomponovanim političkim forumima teško pada. Pojačali su pritisak na organizaciju SK da samo mene isključi, a da veći deo članova Kolegijuma dobije "opomene" ili "drugarske kritike". Ali to se, zbog glasnog ili "pasivnog" otpora većine u redakciji Politike, iz meseca u mesec vrtelo ukrug s realnim izgledima da se pretvori u politički bumerang. Osobito posle jedne od žustrijih rasprava u kojoj je Zoran Žujović ocenio brutalne napade na Politikin profesionalizam kao "čist staljinizam".
Cela operacija "čišćenja" Politikinog uredničkog sastava postala je toliko zamorna i zaludna da sam i ja, znajući kakav je ishod neminovan, priželjkivao ubrzaniji postupak. Osećao sam da suštinski više i ne pripadam partiji rešenoj da me se otarasi; izašao bih iz nje čak i ako bi ona htela da me zadrži. Nije mi smetalo ni obrazloženje za isključenje: "Kao glavni urednik lista snosi punu političku odgovornost za prodor liberalizma i građanske ideologije na stranice Politike i u kolektiv redakcije. Idejna osnova liberalizma je vidljiva u njegovoj platformi iz 1971. godine, koju je striktno sprovodio. Insistiranjem na formalnom demokratizmu i formalno-pravnim slobodama, on je potcenjivao klasni pristup društvenoj problematici i zbivanjima u SKS i SKJ. Posle XXI sednice Predsedništva i II konferencije SKJ nije, kao glavni urednik, promenio svoje ponašanje i idejna opredeljenja..."
Kad je odluka o isključenju na završnom sastanku SK Politike (9.XII 1973) u kasne sate najzad usvojena, oseto sam ugodno rasterećenje i požurio da što pre stignem do kuće. Pristigli su me Dušan Simić i Vlada Bulatović Vib, koji je predložio da "nešto popijemo i prezalogajimo" u njegovom stanu, na Bulevaru revolucije. Tako smo i učinili. Vib je odnekud izvadio tek "načetu" flašu crnog vina, a njegova predobra supruga podgrejala je zamašni ostatak vrlo ukusne musake. Ostali smo do u sitne sate, pričali o svemu i svačemu, najmanje o - za mene poslednjem partijskom sastanku...
Nastavlja se
BEOGRAD - BELEŠKE 1995-2001 (21)
"Avio-izlet" u Drenicu
MIROSLAV MOJŽITA
Došao je britanski ministar spoljnih poslova Robin Kuk (u proleće 1998. posle događaja u Drenici-prim. ur.) i odmah predložio hitno otpočinjanje pregovora. Hteo je da se u Beogradu sretne sa Rugovom, ali taj nije dolazio u Beograd. I ovaj put je ostao pri svom. I pored diplomatskih apela, na terenu su se nastavljali sukobi. Špekulisalo se sa tim da je to znak shvatanja obe strane da će uskoro morati da sednu za pregovarački sto, i da je potrebno da pregovore počnu sa što povoljnije pozicije na terenu. Za cinični deo predstvnika kosovskih Albanaca, žrtve su bile garancija da će kod mogućih pregovora međunarodni faktor biti više prisutan.
Svetski elektronski mediji bili su puni slika uništenih seoskih kuća iz Drenice. Britanski diplomata je ovo lakonski prokomentarisao rečima da i britanska vlada ratuje protiv terorizma ali ne tenkovima i oklopnim transporterima. Beograd je u pokušaju da svet ubedi u svoju ispravnost organizovao kratki avio-izlet diplomatskog kora na lice mesta. Vlada je želela da pokaže da se nije radilo ni o kakvoj akciji čišćenja koja se ne obazire na žrtve, već o borbi protiv terorista čija je baza bila otkrivena na tom mestu, a vatra po kućama u kojim su bili utvrđeni je bila otvorena tek onda kada su odbili da se predaju. Pre nego što se zapucalo, civilnom stanovništvu je bilo dozvoljeno da ode. To što smo videli prilično je podržavalo verziju policije. Od oko četrdesetak kuća u selu, znake paljbe imala je tek četvrtina. Pri tome su oštećene i neoštećene kuće stajale jedne pored drugih što je svedočilo da se pucalo samo u pravcu od kuda se pucalo po policajcima. Jedan od prisutnih običnih policajaca, sa kojim sam se sa na brzinu porazgovarao, kazao mi je da je likvidirana skupina kontorlisala selo niz godina. Policajci tamo praktično nikad nisu ušli. Mogli su ih likvidirati odavno, ali to nije bilo odobreno od strane političara. Situacija se promenila onda kada su albanski pobunjenici ubili četiri srpska policajca. Ne u borbi, već iz zasede.
Najviše pažnje na celom "izletu" privukla je vožnja autobusom sa jakom policijskom pratnjom od prištinskog aerodroma do napadnutog sela i nazad - ukupmo oko 80 kilometara. Svuda brežuljci sa livadama i pašnjacima, po kojima su rasuta brojna sela. Prošli smo kroz četiri veća naselja. Uz put nismo videli ni jednog živog čoveka, sem srpskih policajaca na većim raskrsnicama. Bio je to oblik pasivnog, veoma dobro organizovanog, otpora. Stanovništvo, očigledno na poziv, odglumilo je pred diplomatama savršeno mrtvu zemlju. Pažljivo smo posmatrali prozore na kućama, dvorišta ne bismo li tamo ugledali živu dušu. Uzalud. Kako smo prolazili terenom sa čisto albanskim stanovništvom, život nismo ni primetili. Jedan arapski diplomata je na kraju ovog depresivnog događaja dao iznenađujuće optimističku prognozu razvoja događaja - ovde se za razliku od Bliskog istoka konflikt može brzo rešiti, tu stanovništvo do poslednjeg slova sluša svoje vođe i dogovori će se potpuno poštovati! Izgledalo je to kao svetlo u tunelu, ali sumorno raspoloženje je ostalo u svima nama sve do Beograda. Mnogi od nas su tada po prvi put u životu osetili miris baruta, uzeli sa sobom prazne čaure, koje smo nalazili na zemlji....
Nešto posle događaja u Drenici situacija se prividno nešto smirila. Turski ambasador, koji je razgovarao sa Miloševićem rekao je nekolicini kolega da ga je srpski predsednik obavestio o zaustavljanju policijskih akcija usmerenih ka potiskivanju terorista i tvrdio je da će dijalog možda uskoro otpočeti, možda i brže no što međunarodna zajednica pretpostavlja. No bile su to samo puste želje. Kontakt grupa, na jednoj strani, je tvrdila da je neophodno da se problem reši unutar SRJ, a pri tom pozivala obe strane da počnu ničim uslovljavane razgovore. To nije izgledalo mnogo dobro, jer su Albanci odbijali tezu rešenja u sklopu SRJ. U međuvremenu se pregovaralo o delimičnom povratku albanskih studenata u državne škole. Kako se pokazalo, pregovori su dugo bili zakovani oko toga što su albanski studenti hteli da na svedočanstvima imaju naslov - Republika Kosovo. Beograd je istrajavao na zvaničnom nazivu - Republika Srbija.
Nastavlja se
UZ 200. GODIŠNJICU PRVOG SRPSKOG USTANKA: RATNA LUKAVSTVA USTANIČKE VOJSKE (26)
Udar u vreme iznuđenog pregrupisavanja
NOVICA STEVANOVIĆ
Uviđajući da Šašit-paša ne može da porazi deligradsku vojsku, i time turskoj vojsci otvori put ka unutrašnjosti Srbije moravskim operacijskim pravcem, Ibrahim-paša, rumelijski valija, kao vrhovni komandant Istočne vojske, odlučio je da preuzme komandu u svoje ruke i pokrene treću ofanzivu na Deligrad.
Stoga je Ibrahim-paša, kako je zapisao Milenko M. Vukićević, isplanirao da, s koncentracijske prostorije u sofijskoj kotlini, uputi glavne snage ka izvoru Belog Timoka, preko Ćiprovca i Loma, levo i obilazno od krila srpske deligradske vojske, i na taj način, dolazeći joj s leđa, izmanevr iše njenu odbranu. U isto vreme bi Šašit-paša, komandujući pomoćnim snagama, napao demonstrativno srpske snage kod Sokobanje.
Dok je Ibrahim-paša utanačavao operacijski plan za slom srpske odbrane na glavnom moravskom operacijskom pravcu, Deligradu je u pomoć - kako beleži isti naš izvor - stigao i Karađorđe, pošto je prethodno potukao Turke na Mišaru. Obavestivši se o situaciji i procenjujući dalje namere neprijatelja, Karađorđe je odlučio da neposredno izvidi pravce napada Turaka, održi ratni savet blizu Sokobanje i donese odluku za suprotstavljanje Ibrahim-pašinoj posve novoj ofanzivnoj taktici. Odlučio je da, kao svoj odgovor, organizuje odbranu ofanzivnog karaktera.
Prema usvojenom planu, Mladen Milovanović je, sa 6.000 vojnika, trebalo da udari na tursko levo krilo u rejonu Bele Palanke, Milenko Stojković, takođe sa 6.000 ljudi, da levim krilom u rejonu Knjaževca posedne položaje na visovima između Gradišta i Belogračika, a Karađorđe, sa 18.000 boraca, da drži sredinu poretka, u rejonu planine Kunovače. Rezerva bi bila u aleksinačkim utvrđenjima, u jačini 4.600 vojnika, sa zadatkom da spreči nastupanje Turaka iz pravca Niša.
U isto vreme je Stanoje Glavaš sa oko 2.500 pešaka i 500 konjanika već ofanzivno delovao u dubljoj neprijateljskoj pozadini, u rejonu Prokuplja, što je bila garancija da će Karađorđev plan uspeti.
U više izvora se navodi kako je Šašit-paša, izgleda, krajem avgusta, s 20.000 vojnika i 14 topova, napao srpski centar odbrane kod Sokobanje. U isto vreme je Ibrahim-paša, sa 55.000 Turaka, otpočeo 3. septembra nastupanje obilazno od Deligrada ka Belom Timoku. Ali njegove napadne formacije ubrzo su napali srpski vojnici. Zbog prohodnosti zemljišta, Ibrahim-paša je artiljeriju skoncentrisao na levom krilu, u pravcu srpskih snaga pod komandom Mladena Milovanovića. U neravnopravnoj borbi srpsko desno krilo, u punom zamahu u napadu, brzo je popustilo. Ali na suprotnom krilu "Milenko je, opazivši šta neprijatelj namerava (?), podelio svoju vojsku u dve kolone, pa se s jednom kretaše k desnom a drugom k levom krilu, te time nagna neprijatelja da promeni položaj. Dok su Turci bili zauzeti promenom položaja, grune Milenko na njih, što je jače i veštije mogao, te tu dođe do strašne borbe. Turci se ne mogaše više održati... Na celoj ubojnoj liniji borilo se do mraka, a silna topovska i puščana vatra trajala je do duboko u noć. Izjutra ne vidosmo ni jednog Turčina."
Zbog neusaglašenih akcija turskih snaga u napadu, i premoći (lukavosti) taktike srpske vojske, Ibrahim-paša je ubrzo prekinuo ofanzivu i otpočeo pregovore s Karađorđem o primirju. Nastavlja se
--------------------------------------
na wirds wärmer
du wirst immer lustiger dreni!