Grizzly_Adams
Vino
Michal Szaszkiewicz: ZLOCINACKO UBISTVO DJENERALA DRAGOLJUBA DRAZE MIHAILOVICA
NISTA SE NE DOGADJA BEZ RAZLOGA. POSLEDICAMA PRETHODE UZROCI.
OPIS UBISTAV
Djeneral Mihailovic nije bio streljan pred strojem, nego mu je u zatvoru bila prebijena kicma, dovucen je na Adu Ciganliju gde je zatim bio bacen u nuznicku jamu. Prosto receno bacen je u izmet i to izmet zatvorenika sa Ade Ciganlije, znaci izmet njegovih ljudi. Izvinjavam se citaocima za ovaj izraz, ali to je zalosna istina.
Bez uzbudjivanja, da hladno razmotrimo cinjenice.
Kao sto se vidi na nacrtu zatvora na Adi Ciganliji, zatvor se sastojao od zgrade sa prizemljem i spratom i dvorista koje je bilo ogradjeno visokim zidom. U dvoristu ispred same zgrade bilo je betonsko stepeniste koje je pre rata sluzilo za vesanje zatvorenika osudjenih na smrt. U samoj zatvorskoj zgradi su bila dva nuznika, jedan u prizemlju, a drugi na spratu. Van zida je bila baraka u kojoj su spavali strazari. Pre rata su u zatvoru bili politicki osudjenici, to ce reci uglavnom staljinisti i po koji pavelicevac. Po dolasku Broza zatvor je bio jedno vreme napusten. Krajem 1945 godine zatvori u gradu su postali pretrpani, neko se dosetio zatvora na Adi Ciganliji te je taj zatvor ponovo proradio.
Pojavila se teskoca. Nije bilo vode i nuznici nisu mogli da se upotrebljavaju. Zato su zatvorenici morali da iskopaju bunar. Medjutim negde u rano prolece 1946 godine uprava je naredila da se iskopa nuznicka jama na severnoj strani zatvorskog dvorista, do samog zida. Posle ovoga nuznici u zgradi se vise nisu upotrebljavali.
Obzirom na broj zatvorenika (bilo je dvadeset celija i svaka je imala preko deset zatvorenika) ta nuznicka jama se vrlo brzo punila.
Jedan vod mobilisanih vojnika, uglavnom iz okoline Leskovca, je bio odredjen da cuva zatvorenike. Tesko da je iko od njih bio odan novoj vlasti. Medjutim svi su bili preplaseni i cuvali su zatvorenike sto su bolje umeli i znali, iako bas nisu znali najbolje kako da to rade, te je bilo nekoliko bekstava.
Zatvor su povremeno posecivale neke glavesine, koji put su ih svi zatvorenici videli, a koji put samo neki, dok koji put ni jedan zatvorenik nije video glavesinu. Ako su zatvorenici bili zakljucani, sto obicno i jesu, mogli su samo da naslute da neka zverka posecuje zatvor, ali nisu mogli da vide koja.
Nije iskljuceno da su zatvor posetili Mosa Pijade i Milovan Djilas, tim pre sto se zna da je Djilas pre rata u tom zatvoru proveo oko tri godine. Djilas je imao obicaj da posecuje mesta na kojima se zbilo nesto znacajno u njegovom zivotu, kao sto je na primer opisao u svojoj knjizi da je posle rata obisao bojiste na Sutjesci.
Nejasno je da li je i Mosa Pijade pre rata proveo neko krace vreme u tom zatvoru.
Nekoliko dana pred izvrsenje smrtne kazne djeneralu Mihailovicu i ostalima, slobodnjaci zatvora na Adi Ciganliji su morali da iskopaju jednu, ne bas veliku jamu, u kojoj su gasili krec sa kojim su se krecile sobe strazara. Zatvorenicke sobe se nisu krecile. Ta jama za gasenje kreca bila je uz severnu stranu zida, ali sa spoljne strane zatvorskog dvorista, oko trideset centimetara udaljena od nuznicke jame. Obe jame su bile dublje nego temelj zida koji ih je razdvajao. Znaci da je izmet zatvorenika od jame sa malo kreca razdvajalo oko trideset centimetara meke zemlje.
Otprilike oko deset sati uvece u utorak, 16 srpnja 1946 godine, u vreme kada su svi zatvorenici, ukljucujuci i slobodnjake, bili prebrojani i zakljucani, zatvorenici su culi neko komesanje.
Neki zatvorenici su opazili sa juzne strane zgrade grupu ljudi koji su ih podsecali na nemacke zarobljenike.
Zatvorenici su culi zvuk motornog camca koji je nekoliko puta prelazio Savin rukavac od Cukarice do Ade Ciganlije. Niko nije brojao koliko puta je taj camac prelazio. Zatvorenici su culi prigusene metke, zatim su ti nemacki zarobljenici, ili sta su vec bili, bili odvedeni.
Neposredno posle toga neke glavesine obilaze zatvor. Pojedine celije su im bile otvorene i razgovorali su sa nekim zatvorenicima. Otuda zatvorenici znaju da su bili u pitanju uniformisani ljudi sa cinovima oficira. Nisu bili nabusiti nego vrlo raspolozeni, moze se reci skoro razdragani. Nisu vikali na zatvorenike, niti su im pretili kao sto su oficiri obicno radili.
Ova cinjenica, naime da su neki visi oficiri bili tada na Adi Ciganliji je od osnovnog znacaja. Zatvorenici su videli posle pucnjave oficire. Videli su ih, nisu culi da im je neko rekao da su tamo bili, nego su ih bas videli svojim ocima. Neki zatvorenici su odgovarali na pitanja koja su im ti oficiri postavljali. Tri dana nakon toga ni jedan slobodnjak nije izvodjen iz zatvorskog kruga. Strazari su sledeceg dana bili vidno uzbudjeni. Ti seljaci iz pitomog leskovackog kraja, kraja u kojem za vreme rata nije bilo nasilja, su prosle noci videli nesto sto ih je vidno potreslo.
Dva zatvorenika, nezavisno jedan od drugog tvrde da im je sutradan strazar u poverenju rekao: "Juce su nam ubili Cicu." Opisao je da djeneral Mihailovic nije mogao da hoda nego su ga dva oficira vukli drzeci ga pod ruke dok su mu se noge vukle po zemlji.
Kada su posle tri dana slobodnjaci izasli na rad, krecana je bila zatrpana.
Ovo su cinjenice koje potvrdjuju brojni svedoci. Iz ovoga neosporno sleduje da je djeneral Mihailovic bio te noci tamo ubijen. Prvo pitanje koje se namece je zasto su brozovci ubili djenerala Mihailovica na Adi Ciganliji, kada tamo ni pre ni posle toga nisu nikoga ubijali? Osudjenici na smrt koji su imali takav drustveni uticaj su skoro uvek bili ubijeni u samom zatvoru. Sva ostala ubijanja su se vrsila sudeci po pricanju nedaleko od Marinkove Bare, ili Banjice.
Izvesno je djeneral Mihailovic nije ubijen na Adi Ciganliji da bi se sakrio njegov grob, jer su to videli svi milicionari za koje se znalo da ce pricati svojim prijateljima i pored toga da su svi zatvorenici mogli da zakljuce sta se zbilo iza zatvorskog zida, kao sto uostalom i jesu zakljucili. U pitanju nije bila ni sigurnost, jer da su se brozovci bojali da ce im neko pobeci, oni bi ga ubili u samom zatvoru i kamionom odneli na neku poljanu i tamo zatrpali. U pitanju je mogla biti samo neka simbolika. Nekom je bilo potrebno da se to uradi bas tu. Sta je bilo tako vazno bas tu?
Sa druge strane postavlja se pitanje sigurnosti. Ko bi nekoliko ljudi osudjenih na smrt vodio camcem preko Save? Iako zavezan, covek bi pokusao da skoci u reku. Neko moze da misli da su ih prevarili i da su im rekli da ih vode u zatvor na Adi Ciganliji, ali ko bi od bas tih ljudi u to verovao? Mozda su mogli da prevare nekog, ali oni koji su znali sa sigurnoscu sta ih ceka nisu mogli biti prevareni. Medju tim ljudima je bio iskusan policajac Dragi Jovanovic koji je znao bolje nego iko da ide u smrt.
Ako se ima u vidu ono sto su strazari rekli toj dvojici zatvorenika, naime da su djenerala Mihailovica vukli jer nije mogao da hoda, onda moze samo da se zakljuci da je sigurnost dobijena na taj nacin sto su osudjenici bili pre izvodjenja iz zatvora onesposobljeni. Ako djeneral Mihailovic nije mogao da hoda, to jest ako su mu noge bile oduzete, to znaci da mu je bila prebijena kicma. Nema razloga da se veruje da je to ucinjeno samo djeneralu Mihailovicu. Prvi sa kojim bi se tako postupilo bio bi Dragi Jovanovic, a ne djeneral Mihailovic. Znaci kicma je prebijena svima. Najverovatnije nekim povecim cekicem.
Sa druge strane to sto su strazari bili uzbudjeni ne ukazuje toliko samo na cinjenicu da su prisustvovali ubistvu, nego su videli na koji nacin je to ubistvo bilo izvrseno.
O nekom "streljanju" tu nije moglo biti ni govora. Plotuni se nisu culi, nego priguseni revolverski meci.
Namece se i pitanje zasto se nuznicka jama kopala kada su postojala dva nuznika u samom zatvoru? Izgledalo je kao da Uprava zatvora nije htela da zatvorenicima smrde nuznici. Ko zna te ljude taj zna da je Uprava zatvora bas to i htela. Zatvor u Deligradskoj ulici je bio prljav i prenatrpan, sa pacovima koji su se slobodno kretali i Uprava nije pokazala da joj to smeta. Zapravo glavesinama je to i godilo; ne jedanput su obilazili zatvore i smejali se na tuzbe zatvorenika. Zasto bi onda na Adi Ciganliji bili tako pazljivi prema "narodnim neprijateljima"?
U ispitivanju ubistva, ili bilo kojeg zlocina istrazni sudija zna da ako mu je poznat razlog zlocina da ce tada skoro uvek naci i zlocinca. Ovde je ucinjen zlocin. Nekoliko ljudi koji su bili potpuno nevini su bili ubijeni. Ko su ubice to se zna. Sta je bio razlog da su bili ubijeni i to se zna. Ali ko je hteo i zasto je hteo da se bace u izmet? U izmet njihovih sopstvenih pristalica? Razlog znamo - da se ponize ne samo prebijanjem kicme nego i nacinom ubistva i njihovim polozajem posle smrti. Ako imamo razlog nece nam biti tesko da nadjemo krivca.
U to vreme u politbirou su bili sledeci: Broz, Cardelli, Rankovic, Djilas, Leskovsek i sa strane Mosa Pijade. Broz je bio obicna primitivna praznoverna zagorksa gegula. On se bojao i da razmislja o smrti. On nije imao protiv djenerala Mihailovica nista vise nego protiv drugih, recimo Anta Pavelica. Od Srbijanca djenerala Mihailovica je Zagorac Broz bio dve zemlje udaljen, dok mu je Pavelic bio prvi sused, kojeg izrucenje Broz nije nikada trazio. Sa druge strane uvek se lakse barata sa zivim covekom u zatvoru nego sa mrtvim kome se pripisuje mucenistvo i junastvo. Djilas danas svedoci da Broz i nije bio zagrejan za streljanje tih ljudi.
Cardelli je bio zbunjeni ucitelj pucke skole, kojem ne bi tako nesto moglo ni da padne na pamet. I on je bio tri zemlje daleko od Srbije i djenerala Mihailovica i nije se mesao u to pitanje.
Rankovic je bio seoski abadzija, kojeg je zanimala slanina sa paprikom, zalivena prepecenicom i jos neka maloletnica. Svakako da je on hteo da se djeneral Mihailovic ubije i ponizi, ali da se seoski abadzija seti da ga baci u izmet sopstvenih ljudi to je bilo iznad njega. Leskovsek je bio van dogadjaja. On je znao da se nesto dogadja, ali nije verovatno znao sta se dogadja.
Mosa je bio uticajan, ali on je bio u osnovi bez maste i dosadan samome sebi i svojoj okolini. Kao i Cardelli, Mosa je svoju dosadu isticao i nametao svakom ko je morao da slusa njegova nagvazdanja o teoriji marksizma. Ostaje Djido. Djilas je bio u tom zatvoru, znao je sta je tamo i sta se moze. Medjutim mnogo je vaznije da se objasni nacin razmisljanja tog coveka, za kojeg bi se moglo reci da je bio najzanimljiviji u tom drustvu. Pre nego sto nastavimo o tom groznom ubistvu treba da se vratimo u prethodne godine Milovana Djilasa. Godine stvaranja i uoblicavanja Djilasovog duhovnog bica su one koje je proveo u gimnaziji u Beranima. Svedoci kazu da je bio dobar drug, zapravo odlican drug i prijatelj, lak u ophodjenju sa ucenicima i nastavnicima, da je kao i svi imao teskoce sa stranim jezicima i narocito latinskim, da za matematiku nije bio talentovan, ali da je predmetom zadovoljavajuce vladao. Medjutim njegov talenat se isticao u znanju svog maternjeg jezika. Njegov jezik je bio bogat, recit, imao je sposobnost izrazaja i kao takav je bio zapazen ne samo od ostalih ucenika koji ga po tom uglavnom i pamte nego i medju nastavnicima. Ako ucenik i ramlje u nekom predmetu, pogotovu ako taj predmet nije od velikog znacaja kao latinski, a izrazito je uspesan u nekom drugom predmetu i jos ako je miljenik nastavnika tog predmeta on ce sa uspehom da zavrsi srednju skolu. Djilasovo znanje maternjeg jezika je cenio njegov ucitelj, profesor Dragisa Boricic, koji je u njemu video uspesnog bilo pisca, bilo jezikoslovca. U vreme Kraljevine Jugoslavije takvima je bila buducnost osigurana u diplomatskoj sluzbi. Da je ostala ta stara, trula i da je Djilas radio svoj posao mozda bi ga sada spomiljali kao uspesnog diplomatu, atasea za kulturna pitanja i mozda i ministra spoljnih poslova. Cak i predsednika vlade.
Ali dok covek snuje, Bog odlucuje.
Djilas je bio solidan ucenik. U njegovom narastaju nije bio jedini, bilo je i drugih talentovanih ucenika te male zabacene beranske gimnazije. Na primer Milan Bandovic, Miras Savic, Labud Labudovic. I profesori su bili na visini zadatka: Dragisa Boricic (srpskohrvatski - taj kome je Milovan bio miljenik), Ljubo Popovic (francuski), Grabovski i Ljubo Mijovic (oba matematika). Milutin Jelic je predavao latinski, kasnije je bio direktor gimnazije u Podgorici. Sa takvim nastavnim osobljem, talentovanim drugovima i zemljom u kojoj se gajio maternji jezik i koja je bila poznatija po bogatstvu izraza nego po tehnoloskim dostignucima, i nazalost nije se nikada isticala po humanosti i covecnosti svojih mestana i sto je jos i gore hrabrost tih ljudi se vise isticala u pesmama nego na bojnom polju, Djilas je proveo godine koje su ga uoblicile za ostatak zivota.
Djilas je, kako sam opisuje, dete jedne dobro stojece crnogorske obitelji za one prilike i za onu sredinu, ali ma kakva mu bila obitelj, njegova sredina je bila sirova i surova. On je bio okruzen ljudima koji su za evropska shvatanja bili na granici divljastva. Daleko je od te sredine bilo Svetosavlje. Djilas sam kaze da su se ljudi ubijali maljem, kao goveda. Ubiti coveka i ubistvom ga poniziti, kao zivotinju, maljem.
Djilas ocigledno nije bio prostak, ali ma kako da se obrazovao i ma kako da mu je obitelj dala potrebnu paznju, on je kada je, posle polozenog viseg tecajnog ispita, dosao u Beograd na studije, u osnovi bio divljak. To nije nista strasno, niti lose za Djilasa; on je bio proizvod sredine. Na Beogradjanima je bilo da od njega naprave humanistu, hriscaninana, svetosavskog Srbina. To je bilo utoliko lakse jer Djilas nije bio prostak.
U Beogradu je na zalost upao u lose drustvo. U to vreme je vec Staljin poubijao skolovane komuniste, te su ostali samo oni koji su bili dovoljno neobrazovani da bi bili Staljinu po volji. Jedini koliko toliko skolovan komunista je bio Lola Ribar, jedan nadmeni Zagrepcanin u jos patrijarhalnom i pomalo seljackom Beogradu. Ne toliko kako se Djilas nasao u tom drustvu, nego vise kako je mogao da svari to drustvo je nejasno. Nejasno, ali cemo kasnije pokusati i to da objasnimo. Ocigledno da u Beogradu on nije vise bio ono sto je bio u Crnoj Gori. Kao i svako ko je dosao iz unutrasnjosti on je morao da pocne iz pocetka. Naisao je na mladu zenu pristojnog tela, ali ne i pristojnog duha. Medjutim mladici ne gledaju sta devojka ima u dusi i u glavi. Odnos mladica i devojke obicno ne odredjuju duhovne, nego fizioloske potrebe.
Prosto receno "luda mladost".
I to bi bilo jedino moguce objasnjenje - ne preko duhovnih potreba, nego preko fizioloskih, Djilas je upao u lose drustvo. Materija je nadvladala nad duhom.
Tek posle 1932 godine Djilas postaje komunista, komunista u staljinskom smislu, iako je za ono vreme bio novcano obezbedjen, iako mu je u onom drustvu bio put otvoren. Coveku tog znanja i talenta ono drustvo, one trule kraljevine bi omogucilo napredovanje i drustveni polozaj i dalo bi mu vise nego sto mu je dalo staljinsko-brozovsko drustvo za koje je dao najbolje godine svog zivota. Da nije upao u mrezu tih ljudi on je mogao da Crnoj Gori otvori put u Evropu. Svojim znanjem i talentom on je mogao tom drustvu da pomogne, da ga uzdigne, a on ga je odbacio, prihvatio je ruku necastivog koji ga je odveo na duhovno dno. Gospod ga je nagradio, ili mozda kaznio davsi mu dug zivot da bi na kraju sam video sta je ucinio, sta je njegova "luda mladost", ili kako bi uceni lekari rekli "fiziologija", ucinila toj sirotinji.
Djilasova druzbenica, da ne kazemo vencana zena, jer brak u hriscanskom smislu komunisti u ono vreme nisu priznavali, bila je Mitra Mitrovic. Zapravo komunisti su upotrebljavali izraz "bracna drugarica", ali zakoni dijalektike, na koje su se bez razumevanja komunisti obicno pozivali, su taj odnos menjali te je "bracna veza" postajala ili brak u duhovnom odnosu supruznika, ili prost polni odnos dve jedinke zooloske vrste homo sapiens-a. Izgleda da se u Djilasovom slucaju prvi brak kretao po zakonima materije, prema onome sto je odredjivala biohemiska gradja supruznika. Duhovnog odnosa tu nije bilo. Mitra Mitrovic je dosla u Beograd iz Uzicke Pozege, ali je gimnaziju zavrslia u Uzicama. Bila je pomalo trojkas i vise dvojkas. Strane jezike niti je ucila niti je znala; u inostranstvu nije nikada bila. Po kazivanju profesora Bogdana Popovica iz Uzica (nikakve veze nema se profesorom univerziteta Bogdanom Popovicem) ona je bila ispod proseka. Ali Bogdan Popovic je bio dusa od coveka i sve je ucenike propustio. Pored toga tu je bio i kraljevski senator Pavle Vujic, koji je bio porodicni prijatelj. Sa takvom vezom i losiji ucenik bi prosao. Kako se Mitra Mitrovic progurala kroz matematiku nije nikome jasno.
Mitra je u osnovi bila srbijanska prostakusa. U Pozegi bi usko drustvo na neki nacin onemogucavalo tom prostakluku da izbije na povrsinu, ali u sirokom Beogradu ona je u stvari postala ulicarka. Ne toliko telom, koliko duhom, sto je bilo za njenu okolinu mnogo gore.
Mozda ce se neko zapitati kako da Djilas to nije zapazio, ili kako je to mogao da trpi. Tadasanja komunisticka sredina je pokusavala da izoluje coveka, da ga svede na svoju razinu. U toj sredini Djilas vise nije imao izbora. Jednom sa njom i u tom drustvu duhovno samo sa njom i samo sa tim drustvom. Tu su bile i teskoce studentskog zivota. Nije bilo mnogo vremena za duhovne potrebe, jer su osnovne zivotne potrebe bile prece. Lose drustvo je Djilasa odvelo u zatvor. Bio je osudjen na tri godine robije, koje je verovatno uglavnom i proveo bas u tom zatvoru na Adi Ciganliji. Tada je vise nego ikad bio odvojen od pristojnog sveta.
Jednostavno uslovi su bila takvi da on nije imao drugi izbor.
Ta zena ga nije mogla da zadovolji duhovno, verovatno nije bila ni zenstvena da bi ga zadovoljila emocionalno. Izvesno da ni odnos u krevetu nije bio zadovoljavajuci, jer da je bio ostali bi zajedno mnogo duze. Pored nje Djilas je postajao siromasniji, suroviji i divljiji. Ona ga nije uzdigla od Crne Gore do Evrope. Ona ga je vracala u Crnu Goru i dalje u Aziju, u Mongoliju, u divljinu, u prasumu. Dosao je rat. Tada tek nije bilo vremena za duhovno bogacenje. Nedostatak bracnog zivota Djilas je nadoknadjivao partijskim delovanjem. Ali on nije bio spreman za teorijski "humani komunizam buduceg besklasnog drustva". U pitanju je bila okrutna revolucija u koju je usao covek bez humane duhovne pozadine. Iz praznine svog beogradskog zivota on ulazi u ratnu divljinu.
Evo sta svedoci pricaju.
Za vreme rata i Aleksa, Milovanov brat i Milovan bili su zveri.
Aleksu su, kako ljudi kazu ubili njegovi sopstveni vojnici koji nisu mogli da podnesu njegova zverstva. On je bio ubijen izmedju Bijelog Polja i Pljevalja u Slijepcu Mostu. Prica da su cetnici bili ti koji su ga ubili je nepotvrdjena jer Djilasovu sestru koja je bila udata za doktora Lainovica niko nije dirao.
Kada su Italijani proterani iz Kolasina Milovan bi isao sa svojim pratiocima i govoreci o nekom vikao: "Ubi psa!" To je ponavljao skoro u svakoj drugoj recenici. Da su to tada cula neka deca oni bi ga prozvali "Ubipseto", ili "Mile Ubipseto". Njegova deca bi nosila to prezime. Bracna drugarica bi mu se zvala "Ubikucka". Mitra Ubikucka. Zavisi kako se stope cronogorsko bogatstvo jezika, srbijanska duhovitost i precanska vedrina.
Mosa nije nista radio, ali izgleda da je on bio taj koji je davao uputstva Milovanu sta i kako da radi. Mosa je bio ogorcen na drustvo Kraljevine Jugoslavije jer je proveo oko dvadeset godina u kaznioni Sremske Mitrovice. Istini za volju ziveo je tamo kao gospodin i u to vreme je preveo Marksov Kapital.
Jedan od Djilasovih izvrsilaca bio je Bosko Rasovic, neki propali student iz Donje Morace, koji je kasnije poginuo u Bosni.
Na badnji dan 1942 godine Niko Grubac, koji je imao svoju kafanu doneo je badnjake i prislonio ih na zid uz kafanu. Nekoliko mladica su prisli i poceli su da mokre na badnjake, uzvikujuci: "Dosta nam je tog Boga zulumcara!" Niko Grubac ih je nagrdio i oterao. Nesto posle toga dosla je grupa naoruzanih ljudi i povela sobom Nika i njegovog najmladjeg brata. Za njima je isao i njihov verni pas. Niko i njegov brat su povedeni u Tarski Lug gde su odmah ubijeni. Pas je zbunjeno stajao ne znajuci sta da radi. Tada su ubili i psa i razapeli ga na dasci iznad mrtvih tela ubijenih Crnogoraca. Te noci je tamo ubijeno oko trideset Kolasinaca. Zato se to mesto prozvalo "Pasje Groblje". Kakve su to morale biti zivotinje koje su mrtvog psa razapeli na krst!
Porodica Mandica iz Gornje Morace bila je dovedena u Kolasin. Tu je cela pobijena.
Milovan je licno odgovoran za ubistvo porodice Tokovic iz Bjelopavlica; devetoro clanova i svi baceni u jamu.
Djilas je licno streljao pet Tadica iz sela Jelja kod Durmitora. Komandir partizanske pratnje nije hteo da strelja neduznog strica koji ga je skolovao. Djilas je uzviknuo: "Utuci ovu pogan!" Komandir: "Pa to je moj roditelj." Djilas je izvadio revolver i ubio i komandira i pet Tadica. Tada je uzviknuo:
- Ko ne slusa moja naredjenja i ne izvrsava ih, ovaj pistolj ce mu suditi! Ovo je svedocila zena jednog od ubijenih.
Naredio je da se grupa oficira, njih cetvorica, u kojoj su bili kapetan Jovo Misnjic i potporucnik Petar Jaukovic streljaju i bace u Kovrensku Jamu na putu Sahovici - Pljevlja.
U leto 1942 godine, njihovi lesevi su izvadjeni iz jame. Utvrdjeno je da su neki zivi baceni u jamu, jer je telo Jove Misnjica nadjeno sa skinutom dolamom, koju je metnuo sebi pod glavu.
Uhvacen je onaj koji je naredio da se ti ljudi gurnu u jamu. U pitanju je bio opet neki propali student. Cetnici su ga radi toga streljali. Grob mu je u Sahovicima.
Svi svedoci se slazu da je Milovan za Crnu Goru bio bog i batina i da sto god bi mu Mosa rekao da ucini, ili samo negovestio da moze da se ucini, Djilas bi to odmah i ucinio.
Sve ovo ne treba da se shvati kao optuznica, nego vise kao objasnjenje Djilasove licnosti.
Prostacima uvek tesko pada to sto ih skolovani i obrazovani ljudi odbacuju. Oni bi hteli da budu ravnopravni. Posto ne moze da se uzdigne do obrazovanog coveka, prostak pokusava da ga obori na svoju razinu. "Ako ja nisam pismen, neces biti ni ti pismen, pa cemo svi biti jednake neznalice!" "Ako ja nemam oca neces ga ni ti imati, pa cemo svi biti jednaka kopilad!"
Sprovesti tako nesto u vreme kada se ima vlasnistvo ne samo nad drzavom nego i nad drustvom je sasvim moguce. Obrazovan covek se otera u planinu ne toliko da sece, nego zapravo da unistava sumu, ili u rudnik da kopa nepotreban ugalj. On cinjenicno postaje ravan neobrazovanom coveku. Spale se maticne knjige i niko vise nema ni oca, ni dedu, ni mater, ni babu. Svi smo jednaki.
To se i sprovodilo. Ustanak u Srbiji je bio obican pljackaski pohod na srpskog domacina. Paljene su opstinske knjige samo zato da se ne zna ko je vlasnik koje imovine. "Do sada ja nisam imao nista, od sada neces ti imati nista." Crkvene knjige su paljene da se ne zna ko su roditelji, a ko su im deca. "Do sada sam ja bio kopile, od sada ces ti biti kopile." Islo se tako daleko da su posle rata ponistavane skolske svedodzbe. "Do sada sam ja bio nepismen, od sada ces ti biti nepismen." U celosti: "Svi cemo biti ravnopravni, ali ja cu biti ravnopravniji od svih ostalih."
To besnilo je vidljivo ispoljavao Slobodan Penezic. Postoje razlozi da se veruje da je on bio svapsko kopile iz prvog svetskog rata. Rodjen 1918 godine, sto znaci da je zacet u vreme kada su Srbi bili ili na Solunskom frontu, ili u austrijskoj internaciji. Plav kao Prus, rodjen u okolini gde su skoro svi crnomanjasti. On je to dobro znao. Mozda je on i znao ko mu je bio otac. Jedini nacin da bude ravan sa onima ciji su preci ucestvovali u ustanku sa Karadjordjem bio je da se unisti proslost, da sve pocne od danas, zapravo od njega.
Kada se jednom snasao i kada je pitanje golog opstanka nestalo, Djilas je mogao da se posveti duhovnom radu. Od tada on nije mogao da ima mnogo zajednickog sa Mitrom. Brak se ubrzo raspao. Djilas je sada bio slobodan da se uzdigne, ali i okolnosti su mu isle na ruku. Sreo je jednu pristojno vaspitanu zenu, Zagrepcanku, koja se skolovala u katolickoj skoli i kojoj nije bilo tesko da Djilasa uzdigne iz nizine narodno-oslobodilacke Crne Gore na evropsku visinu. Pored toga Djilas je putovao u inostranstvo, posetio je mnoge zapadne zemlje, i vidjao se sa ucenim svetom, i to ne samo sa kapitalistima od kojih je uvek zazirao nego sa obrazovanim engleskim laburistima. Doslo je do promene, ili bolje reci do negacije prethodnog zivota. Da se izrazimo u smislu Engelsove dijalektike sa novom zenom Dilas je izvrsio negaciju negacije i postao je ono sto je bio, ali na visoj razini. Postao je ono sto bi po prirodi stvari i bio da nije bilo tog loseg drustva oko njega, ili bolje receno, jedne lose zene. On se odvojio od tog drustva. Razlaz nije bio po pitanju taktike sprovodjenja komunisticke vlasti nego su se bivsi drugovi razisli na dve ravni svog duhovnog zivota. Fizioloski zivot Josipa Broza i Aleksandra Rankovica nije mogao da podnese u svojoj okolini potrebe coveka koji je tezio duhovnom uzdizanju. Doslo je ponovo do sukoba materije i duha i ovde je opet, ali samo za kratko vreme, pobedila materija. Djilas je ponovo otisao u zatvor, iz kojeg je izasao covek poznat celom svetu kao humanista, pisac, radnik na duhovnom polju Slavena.
Koliko se Djilas udaljio od svoje brozovske sredine i koliko je prisao svojoj roditeljskoj proslosti neka posluzi za primer slucaj opela slikaru Leonidu Sejki, 1970 godine. Djilas je prisustvovao opelu u crkvi sa zapaljenom svecom u ruci! Da je to znala njegova bivsa bracna drugarica, verovatno bi ga izbacila iz gimnazije. Iz svih srednjih skola FNRJ, bez prava na privatno polaganje ispita. Ko Djilasa poznaje iz tog vremena nece verovati sta je bilo za vreme rata u Kolasinu. Ko Djilasa poznaje iz Kolasina tvrdice da je u pitanju neka laz, neka zavera podzemnih sila. Ali ko poznaje Djilasa iz Berana, a ne i za vreme rata, reci ce da je to bio prirodni razvoj od dobrog mladica do svetskog coveka. Da budemo krati i jasni. Djilasov zivot se deli na tri dela. U prvom, roditeljskom, on je mladic pred kojim stoji buducnost. U drugom, brozovskom, on je zver koja besmisleno unistava duhovno bice svog naroda. U trecem, vanbrozovskom, on je ono sto je trebalo da bude iz samog pocetka. U prvom on je imao iza sebe roditelje, u drugom jednu srbijansku prostakusu, u trecem jednu pristojnu Zagrepcanku katolickog obrazovanja.
Covek je ono sto zena koja stoji iza njega hoce da on bude.
Covek moze da ucini samo onoliko koliko mu zena koja stoji iza njega dopusta.
Sve sto je steceno u braku zajednicki je steceno. Ili je zajednicki upropasceno.
U cetvrtak, 11 srpnja, posto su optuzeni dali zavrsnu rec, sudjenje je prekinuto. Predsedavajuci Mihailo Djordjevic je objavio da ce se presuda izreci u sledeci ponedeljak, znaci samo tri dana nakon zavrsne reci optuzenih. Ispitati materijal i napisati presudu za tako kratko vreme bilo je nemoguce. Pogotovu ako se ima u vidu da bi tom zvekanu, Mihailu Djordjevicu bilo potrebno toliko vremena samo da stavi svoj potpis na presudu. Onim mamlazima koji su bili clanovi veca, Miliji Lakovicu i Mihailu Jankovicu ni toliko ne bi bilo dosta. Medjutim presuda je bila u zakazano vreme procitana. Zna se da niti optuznicu, niti presudu, niti bilo koji pravni spis nisu sastavljali oni koji su svoj potpis ispod tog spisa stavljali. Svu ozbiljnu pravnu pripremu je imao na sebi Milan Bartos, profesor Pravnog fakultela, predratni antikomunista i clan masonske loze u Beogradu. On se tim postupkom iskupio, tacnije receno on se prodao. Nije iskljuceno da je on pisao presude grupi Keserovica i Djure Djurovica. Sve je u toliko prljavije jer je Djura Djurovic bio, kao i Milan Bartos, jedan od vodecih masona Beograda.
Da se vratimo na onu mracnu noc na Adi Ciganliji. Takozvani sud Jugoslavenske takozvane Narodne Armije je u ponedeljak, 15 srpnja, izrekao presudu kojom su "osudjeni na smrt streljanjem" djeneral Dragoljub Mihailovic, Mladen Zujovic, Radoslav Radic, Milos Glisic, djeneral Petar Zivkovic, Dragomir Jovanovic, Tanasije Dinic, Velibor Jonic, djeneral Djura Dokic, djeneral Kosta Musicki i Bosko Pavlovic. Sledeceg dana je Prezidium takozvane Narodne skupstine takozvane Federativne takozvane Narodne Republike Jugoslavije odbio molbu za pomilovanje osudjenih.
Zapravo nije. Ne postoji zapisnik te sednice. Dragoljub Jovanovic koji je u to vreme bio clan Prezidiuma ne jedanput je rekao svojim poznanicima da nikada nije bilo ni jedno zasedanje u vezi odluke o odbijanju bilo koje smrtne presude. Po svemu sudeci Djilas i Rankovic su otisli kod Broza i Djilas je odresito rekao: "Ubi pseto!" Broz se bojao da govori o smrti, nije znao sta dolazi posle smrti, te im je dao odresene ruke. Ma koliko da je govorio o materijalistickom shvatalju sveta, on nije imao pojma sta to znaci. Mozda ce posle smrti izaci pred Svetog Petra? Izgleda da ni Broz nije znao kako ce se smrtna presuda izvrsiti. Bacanjem u izmet? Broz bi se toga plasio, jer ako kasnije nekom padne na pamet da i njega baci u izmet, kako ce onda zagovnan da izadje pred Svetog Petra? Djilas i Rankovic su imali odresene ruke.
Mladen Zujovic i Petar Zivkovic su bili izvan domasaja brozovaca, ali oni koji su bili u rukama brozovaca nisu imali nikakvog izgleda da ce ziveti jos jedan dan. Oni su ubijeni jos iste noci, sto je sutradan objavljeno u svim novinama.
U vecernje sate u utorak, 16 srpnja, zrtve su bile izvedene iz svojih zatvorskih soba, prebijena im je cekicem kicma, baceni su u kamion kao vrece krompira, dovezeni su do Save na Cukarici, gde su opet bili baceni u camac, prevezeni na drugu obalu i tu izvuceni iz camca. Nemacki zarobljenici, ili vec sta su bili, su izbacili nesto malo kreca sto je ostalo u onoj krecani koja je na izgled bila namenjena za krecenje milicionarskih soba, sa nekoliko udaraca pijuka probili su zemlju do nuznicke jame, tako da je izmet iscurio u susednu jamu. Do te jame su dovukli zrtve i sa metkom u potiljak bacili ih u izmet. Jedan milicionar kaze da je cuo kada je jedan od onih koju su ih gurali u izmet uzvikivao uz upotrebu nakaradnih psovki: "Pakujte se na onaj svet!"
Verovatno je da su bas i bili nemacki zarobljenici. U pitanju je bila simbolika praznovernih ateista. "Bacicemo vas u govna i to ne obicna govna, nego govna vasih ljudi i onda ce vas zatrpati vasi naredbodavci, oni kojima ste bili sluge."
To visestruko ubistvo je puno srednjovekovne simbolike. Ima se utisak da se radi o nekom verskom ritualu neobrazovanih i zatucanih ljudi iz nekog zabacenog kutka zemaljske kugle. U pitanju je cin praznoverja. Sta mrtvom coveku smeta ako ga neko baci u izmet? Mrtav covek vise ne postoji, ta gnusnost smeta nama zivima. Smetala i bi i brozovcima da su oni bili obrazovani ljudi. Zatucanost i ateisticko praznoverje Brozovih sledbenika je dobro poznato svima koji su bili primorani da imaju i malo dodira sa njima.
Broz je bio okruzen primitivizmom, praznoverjem, zatucanoscu i mracnjastvom. Ta okolina mu je i pogodovala. O cemu bi on mogao da govori sa Branislavom Petronijevicem, Veljkom Petrovicem ili Ivom Andricem? Nije mnogo vremena proslo pa nije vise imao sta ni da govori sa Milovanom Djilasom. Covek sirokih svetskih pogleda se drzao na odstojanju od te zagorske gegule.
Bas zahvaljujuci tom primitivizmu moze da se dobije odgovor na pitanje licnosti poslednjeg izvrsioca tog ubistva. Ko je pucao u djenerala Mihailovica i gurao ga mrtvog u izmet?
U ono vreme se isticalo "bratstvo i jedinstvo". Brozova propaganda je opisivala djenerala Mihailovica kao coveka koji mrzi Hrvate i koji ima nameru da ih sve pokolje. Tacno je da je bilo oruzanih grupa koje su sebe nazivale "cetnicima" i koje su vrlo izrazito i ocigledno nastupale protiv Hrvata kao takvih, kao na primer grupa Momcila Djujica.
Djeneral Mihailovic je bio komandant "Jugoslavenske Vojske u Otadzbini" i ministar vojni Kraljevine Jugoslavije. Uobicajeno je bilo da se njegovi vojnici nazivaju "cetnici" i da se ceo pokret naziva "ravnogorski". Rec "cetnik", kao kasnije i reci "fasista", "komunista", "ustasa", a pre toga reci "hriscanin", "nacionalista" i mnoge, mnoge druge su izgubile svaki znacaj. Svako je mogao bilo sebe da nazove kako je hteo, ili da druge kudi, odnosno hvali tim imenima. Nista time nije receno, nego je slusalac samo zbunjen.
Sta moze da se zakljuci ako se neko nazove "komunista"? Ali ako se nazove "staljinista", "maoista", "brozovac" to je mnogo odredjenije. Nazvati Momcila Djujica "cetnikom" ne kaze nista o njemu. Zapravo samo izaziva zabunu.
Iako komandant Jugoslavenske Vojske u Otadzbini, djeneral Mihailovic nije imao zapovednistvo ni nad jednom grupom koja je dejstvovala zapadno od reke Bosne, cak je vrlo malo uticaja imao na bilo koga zapadno od reke Drine. Mnogi su se pozivali na njega, iako ga nisu slusali, sa namerom da sebe lakse nametnu svojoj okolini.
Zlocine koje su nad srpskom sirotinjom vrsili pavelicevci iskoristili su brozovci. Srbi koji su bezali ispred pavelicevaca su cinili jezgro Brozove vojske, te iste vojske koja ce kasnije da bi misleci da se sveti Pavelicu izvrsiti pokolj Srba u Beogradu. Ta planinska sirovina nije mogla da pravi razliku izmedju Srba i Hrvata, ali je znala za razliku izmedju velegrada i selendre. Sam djeneral Mihailovic je predlagao stvaranje srpske, hrvatske i slovenacke vojske u Kraljevini Jugoslaviji. Da je bilo po njemu Hrvati bi jos 1945 godine imali svoju vojsku. Vezivati Jugoslavensku Vojsku u Otadzbini sa hajducijom koja je sebe nazivala cetnicima je zlonamerno. Posebno tvrditi da je djeneral Mihailovic bio protiv Hrvata je obicna brozovska laz. On je bio za "podelu Jugoslavije u jedinstvenoj Jugoslaviji". Verovatno da bi po njemu Hrvati imali sa Slovencima i Srbima samo zajednicku Krunu, novcanicu i carinu. Kruna je formalnost, dok novcanica i carina i tako podlezu medjunarodnim nagodbama. Odlucivati o svojoj sudbini sa Srbima i Slovencima nije isto sto i izvrsavati odluke stranih velesila. Posebno sto je teritorija Banovine Hrvatske bila veca nego teritorija avnojske Hrvatske. Sa djeneralom Mihailovicem Hrvati bi bili samostalniji, imali bi vecu teritoriju i imali bi vece gradjanske slobode nego sto ih imaju danas, a da ne govorimo o onome sto su imali za vreme Brozovog vlasnistva. Uvek ce se Sumadinci i Zagorci, Srbi i Hrvati sporazumeti. Ne na racun radne sirotinje, nego na racun svojih izroda, svih boja i svake vrste, sa leve i desne strane, ratnih bogatasa i ratnih huskaca, zlocinaca i brozovaca i nadasve laznog bozanstva Josipa Broza. Vlatko Macek i djeneral Mihailovic nisu ratovali, niti ce ratovati radni narod, a najmanje razumni ljudi.
Posto se ta laz o antihrvatstvu djenerala Mihailovica prihvatila kao istina, a sa druge strane moralo je da se pokaze "bratstvo i jedinstvo" neko je od Hrvata ucestvovao u tim ubistvima.
Ko je mogao biti taj Hrvat?
Jedini Hrvat koji je u to vreme bio na tako viskom polozaju u toj udbaskoj skupini je bio Josip Manolic. Ko zna tog coveka ne moze da poveruje da on nije te noci bio na Adi Ciganliji. Pa sta je tamo radio? Simbolika ja sprovedena do kraja. Da bi se Djeneral ponizio sto je vise moguce taj poslednji metak treba da pripadne jednom Hrvatu.
Ako je tacno da je djeneral Mihailovic bio neprijatelj Hrvata onda je Manolic ucinio nesto "kao dobro" za Hrvatsku. Zasto onda ne govori? Ne govori zato sto on nije ucinio herojsko delo, nego je pucao u potiljak ljudi cije kicme su bile prebijene i onda ih gurao u izmet. Ako on kaze istinu onda moze i Milos Minic da kaze istinu. Sta Minic zna o Manolicu? Brozovci su isprepleteni, svako ima svakog u dzepu. Ako su Manoliceve ruke krvave srpskom krvlju onda su Manoliceve ruke kao takve krvave. Krv je krv, bilo srpska ili hrvatska, kineska ili japanska. Koliko Hrvata je baceno u izmet? Dzelat, a vodeca licnost jedne kulturne nacije! Jos i celoj naciji namece dugorocan dug svojih zlocina. Sta imaju Hrvati sa tim gnusnim ubistvima?
Zar treba sada Hrvati da placaju za zlocin Josipa Manolica?
Ako se ne bude znalo kako je ubijen djeneral Mihailovic onda moze i Josip Manolic da bude postovani stariji gospodin, vlasnik ne zna se cije imovine, te radnicima dobro naklonjeni "cika kapitalista". I jos i vodeca licnost naroda tisucljetne kulture. Prostak srednjovekovnog primitivizma ne moze jednu naciju da vodi u Evropu XXI stoleca.
Ne mnogo vremena posle tih ubistava je pocelo da se suska da je komandujuci oficir te noci bio Ceca Stefanovic. To je onaj kojeg ce kasnije njegovi drugovi opisati kao obicnog lupeza koji je hapsio ljude zato da bi krao njihovu imovinu, kao radio aparat ili zlatni sat. On je rukovodio bacanjem mrtvih ljudi u izmet. Drugi su bili divljaci, ali Ceca je bio govnar.
Tesko da je bilo vise od dvadeset poverljivih visih oficira kojima je Ceca Stefanovic te noci zapovedao i koji su znali u tancine sta se zbiva. Pored tih dvadesetak izvrsilaca to su znali jos i desetak visih rukovodilaca. Nije iskljuceno da Cardelli nije znao za pojedinosti, a mozda nije ni Broz, ne zato sto se nesto od njih krilo, nego sto oni sami nisu hteli da znaju za pojedinosti takvog makabra.
Jedini Slovenac koji bi mogao da zna ove pojedinosti je bio Edo Brajnik. Od Hrvata samo Krajacic i Manolic. Ko je jos mogao da bude prisutan tom makabru? Verovatno da su Rankovic i Penezic, pa i Milos Minic bili pristuni prebijanju kicme, ali ne i samom cinu ubistva. Po svemu sudeci da sudije nisu bili pozvane na zavrsni cin. Oni su odigrali svoju placenicku ulogu i vise nisu bili nikom potrebni. Tesko je poverovati da su tu bili Djilas i Pijade. Ta dvojica se nisu trpela, ali su imali izvesnu slicnost - nisu se isticali nego su vise voleli da drze konce iza scene.
Prema tvrdjenjima zatvorenika glavesine koje su te noci obisle zatvor nisu bile nabusite nego naprotiv razdragane. Jedan je cak i spomenuo svoje ime, neki pukovnik Vujosevic. Da li ih je ubistvo razdragalo, ili ih je razdragalo to sto ce sada imati priliku da se vide sa nekim zaista velikima, sa kojima ce posle toga otici na gozbu i pijanku? Ko je prisustvovao toj gozbi i pijanci?
Odakle pa da to neki od zatvorenika moze da zna? Ali postojao je jedan najsigurniji svedok koji je citao ovaj zapis dok je jos bio u rukopisu, te je bas zato imao razloga da kaze svojim najblizima sta se te noci zbilo, a taj svedok je bio sam Milovan Djilas. Ko su "najblizi" Milovana Djilasa? Aleksa Djilas, Dobrica Cosic, Mateja Beckovic?
Mateja Beckovic je pisao o Jamama i Jasenovcu, ali ni rec nije rekao o ubicama djenerala Mihailovica. Nikada nije nista ucinio da se baci svetlo na taj jezivi zlocin. Da li je govorio o hrvatskoj sramoti samo zato da ne bi ni rec rekao o srpskoj sramoti? Uostalom kao sto ni Hrvati ne rasciscavaju sa zlocincima koji su bacili kardinala Stepinca u tamnicu, ali su uvek vrlo glasni kada su u pitanju srpske nesrece. Nije Mateja Beckovic jedini koji pred zbornicama i hramovima trubi udarajuci se u srpske (hrvatske) grudi, a ne cini nista da se opere cast srpskog (hrvatskog) naroda.
Ceo danasnji srpsko-hrvatski sukob je samo jedno veliko "Drzte lopova!" Neki svedoci ovog dogadjaja su jos u zivotu. Milicionari koji su cuvali zatvor su seljaci iz okoline Leskovca. Oni mogu da se potraze i da se njihova svedocenja uzmu u obzir. Postoje zatvorenici koji se secaju te letnje noci i koji jos nisu rekli sta su videli. Gde su oni nemacki zarobljenici? Tu su i ubice. Milos Minic, Mile Milatovic, Josip Manolic.....
Ako ovo sto sam napisao nije tacno, onda neka izadju pred Slavene oni koji smatraju da imaju razlog za to i kazu sta od ovde napisanog nije tacno. Vikati: "Nije to niko video! To niko ne moze da dokaze!", ne znaci nista. Niko nije video i niko nikada nece videti da se zemlja okrece oko sunca. Zapravo pred anglosaksonskim sudom to niko ni ne moze da dokaze. Covek prosecne pameti ne treba da se popne na zid da bi znao sta se desava sa druge strane zida. Urodjenici Bornea ni danas ne veruju da je zemlja okrugla, nego su ubedjeni da je nepomicna i da se cela vasiona okrece oko njih. Ta brozovska vika samo potvrdjuje istinitost ovih navoda. Ako djeneral Mihailovic nije ubijen na Adi Ciganliji onda neka oni koji su ga ubili kazu gde su ga ubili.
Jedan seljak sa neke bosanske planine je bio upitan da li je video Pevelicev logor u Jasenovcu. Odgovorio je da nije. Da li je razgovarao sa nekim ko je bio u Pavelicevom logoru u Jasenovcu? Nije ni to. Tada je upitan odakle zna da je taj logor uopste i postojao. Odgovorio je: "Zato sto nisam budala." Ako neki akademski obrazovan covek ne moze da sagleda sta se zbilo te noci na Adi Ciganliji, onda svaki cobanin moze sa pravom da mu kaze da je obicna budala.
Postoji i grob djenerala Mihailovica. Niko od grlatih srpskih politikanata, kao na primer Vojislav Seselj, ili njegov kum Vuk Draskovic, nije nista uradio da se taj grob prekopa i da se pregleda sve sta je jos mozda ostalo. Da ne govorimo o deci i unucima djenerala Mihailovica. Mozda se boje da otvore tu Pandorinu kutiju, jer su i oni bili clanovi Brozove zlocinacke druzine, koja se u to vreme nevino nazivala Komunisticka partija, ili Savez komunista. Malo nade ima da je na Adi Ciganliji jos ista ostalo, ali bolje je da se i pokaze da nista nije ostalo, nego da se kroz povest srpstva nosi ovakva sramota.
Onaj koji svojim cutanjem potvrdjuje navode ovog izlaganja je sam Milos Minic. Kada on kaze da se ne seca vise slucaja ubistva djenerala Mihailovica, onda on svedoci da je tu ucinjeno nesto vrlo gadno, nesto tako odvratno da se on ni ne usudjuje da kaze sta je ucinjeno. Svi oni sada hoce da ostanu u najlepsem secanju svom porodu. Njihovo cutanje njih optuzuje, njihovo cutanje je najbolji dokaz da su oni izvrsili tezak zlocin od kojeg sada ne mogu da se operu. Oni ne znaju da od zaborava ovog zlocina nece niko pobeci. Oni nisu samo ubili nevine ljude, oni su ih mrtve bacili u izmet. Ni Staljin, pa ni Pavelic nisu bacali mrtve ljude u izmet! Cute zato da bi prikrili svoj zlocin, a ne zato sto ih je izdalo pamcenje. Oni pamte ne samo ono sto se zbilo nego i mnogo toga sto se nije nikada zbilo.
Milos Minic svojim cutanjem svedoci. On je najznacajniji i najverodostojniji svedok. Kada je rekao da je zaboravio, onda je on ove navode i potvrdio.
Te noci nije u govna baceno samo nekoliko nevinih ljudi, te noci su brozovci bacili u govna ceo srpski narod, bacili su u govna Svetosavlje, bacili su u govna proslost i buducnost naroda kojem su dugovali svoj zivot, svoj opstanak, svoje bice.
Ovu sramotu, ovaj prljez, ovaj satanski greh je nekoliko zlocinaca bacilo na ceo srpski narod, a srpski narod jos nije nista ucinio da se opere taj prljez, da se skine ta sramota, da se otklone posledice tog greha i zlocina i da se Srbija tih zlocinaca oslobodi.
Kada je ovo pisano, a ovo je pisano 6 travnja 1996 godine, na zivotu su bila da se zna pored mene koji sam najmladji, jos i cetiri ziva svedoka koji su te noci bili zatocenici Brozove tamnice na Adi Ciganliji. Najstariji zivi u Floridi, dva starija u Beogradu, a mladji u Kanadi.
Da je sve ovo tacno to svedocim ja, Michal Szaszkiewicz, jer sam te noci bio u sobi broj sesnaest Brozove tamnice na Adi Ciganliji.
Nista nisam video, nista nisam cuo, nista nisam nikoga pitao, nista mi niko nije rekao. Sve mi je poznato. BROZOVA TAMNICA NA ADI CIGANLIJI
Kroz Brozovu tamnicu na Adi Ciganliji, od kada ju je Broz kao tamnicu otvorio (krajem 1945 godine), pa do vremena kada je ubijen djeneral Mihailovic proslo je oko tisucu zatvorenika. Tu su bila napustena deca koji put stara samo dvanaest godina. Tu su bili starci koji nisu znali gde se nalaze. Ta deca i ti starci su bili najzastrasujuci izraz Brozove vlasti. Secam se samo po imenu nekog decka koji je imao dvanaest godina i koji se zvao "Miga". Nekoliko staraca je bilo osudjeno jer su pokusali da prodaju neki preostali zlatnik da bi se prehranili. Jedan od njih, koji ocigledo nije znao gde se nalazi, je imao dizinteriju te su ga strazari pustali da se ceo dan slobodno sece po dvoristu. Neka druga tri starca koja su zajedno imali preko dve stotine godina su bili uhapseni jer su u nekoj kafani bistrili politiku.
Popamtiti sva ta imena je nemoguce. U vecini slucajeva posteni ljudi su bili izlozeni mrznji propalica i ulicara koji su sada dograbili vlast.
Spomenucu nekoliko.
U sobi broj tri je bio profesor Milosavljevic, u sobi broj pet je bio Veljko Guberina, u sobi broj trinaest rektor univerziteta profesor Nikola Popovic, a u sobi broj osamnaest Dimitrije Djordjevic.
Pored toga su bili koliko se secam i jos ovi:
* Franja Jenc. Osudjen na sest meseci.
* Milan Golubovic. Osudjen na sedam i po godina.
* Lazar Ljubinovic. Osudjen na sedam godina.
* Slobodan Vukosavljevic. Osudjen na sedam godina.
* David Mevorah. Nije osudjivan.
* Vidak Celovic. Osudjen na 13 meseci.
* Djuro Severac. Pavelicevac?
* Mile Veljanovic ili Veljakovic.
* Ika Paranos, bio je brat ili rodjak policajcu Paranosu.
* Joca Popovic. Glumac?
* Bora Rajic. Nije osudjen. Sada u Cikagu.
* Zvonimir Antolkovic. Lekar, hipnotizer, mozda i narkoman (bio zatvorenik u bolnici u Decanima).
* Miletic zvani "Grof".
* Brana Maksimovic "SEF", novinar i pravnik. Sada u Floridi.
* Djordje Kostic iz Zemuna. Nije osudjivan.
* Surlan, sin popa Surlana iz Zemuna. Osudjen na deset godina.
* Radovanovic (Mija?). Pobegao.
* Filipovic. Pobegao.
* Lazic (clan kvarta?). Pobegao.
* Tu je bio i Milisav Markovic, zvani "Cupavac". Navodno crnotrojkas u odredima Avalskog korpusa. Izgeda da nije osudjen na smrt jer je ucestvovao u ubistvu generala Masalovica. Osudjen je na dvadeset godina od kojih je izdrzao deset. Kasnije se nastanio u Kanadi. Protiv Milisava Markovica tuzbu je zastupao neki Bozic, a presudio mu je neki Misko Zokalj. Branio ga je Becic, koji je kasnije dobio 12 godina, a bio je skolski drug tog Bozica.
Ovde je jedan kratak zapis iz mog dnevnika:
"8 kolovoz, 1994. Jedan sat razgovora sa Milisavom Markovicem.
Zatvor posetio Vujosevic, u uniformi pukovnika. Rekao da je on bio u sobi broj 13, gde je razgovarao sa zatvorenicima. U sobu ga je uveo dezurni kljucar. Sa njim nije bilo drugih udbasa."
Ne samo iz neposredne price nego i iz novina smo doznali sta se desilo Milanu Golubovicu, Lazaru Ljubinovicu i Slobodanu Vukosavljevicu. Oni su pomogli zemuskom industrijalcu Budisavu Vukojcicu da pobegne iz zemlje. To nije zbunjivalo brozovce. Medjutim sa njima je bio i Luka Bugarski, radnik iz zemunske elektrane. Brozovci nisu mogli da shvate kako je to moguce da jedan radnik pomogne jednom kapitalisti. Brozovci su bili ubedjeni da su oni radnicka partija. Partija za koju je bezuslovno svaki radnik, i da je nemoguce da jedan radnik pomogne nekom kapitalisti. Medjuti radnik Luka Bugarski je pomogao kapitalistu Budisava Vukojcica. Novine su sa zgrazanjem donele vest o tome. Izgleda da je radnik popio sa kapitalistom crnu kafu i kako kapitalista nije imao novaca to mu je radnik platio. Radnik se branio sa slobode i dobio je osamnaest meseci uslovno. Ostala trojica su dobili svaki po sedam godina. Posle izricanja presude je Milan Golubovic uzviknuo: "Takvu presudu moze samo da donese Okruzni sud!" Na to Javni tuzilac na licu mesta podigne optuznicu protiv Milana Golubovica za uvredu suda. Sudije su se, bez da je iko mogao bilo sta da kaze, povukle na drugo, nezakazano vecanje i dale Milanu Golubovicu jos sest meseci koje ima da odlezi nakon sedam godina. Niko se nije usudio da postavi pitanje pristrasnosti sudija. Nema sale se narodnom vlascu!
Upravnik zatvora je bio neki Vukovic, koji ocigledno nije bio "borac", nego je taj polozaj verovatno dobio preko "crnogorske veze". Pravio se da je strog, a ustvari je bio ljigav. U ono vreme se jos nije znalo sta ce biti sa novom vlascu, te se je Vukovic pazio.
Lekar je bio neki sanitetski pukovnik, ili tako nesto, koji se zvao Damjanovic. Bio je ogromna ljudina sa velikom bradurinom. Jedan zatvorenik ga je lako presao te ga je Damjanovic poslao u bolnicu iz koje je ovaj sa lakocom pobegao. Jedan drugi zatvorenik, neki stariji covek nije mogao da mokri. Zalio se zatvorenicima da mu je Damjanovic vukao ud i da je vikao da njega: "Pisaj! Pisaj!"
Izgleda da je Damjanovic zaista bio lekar, to jest da je pre rata diplomirao na Medecinskom fakultetu u Beogadu. Nije jasno ko su bili ti profesori koji su tom coveku dali zvanje lekara. SVEDOCENJE - MICHAL SZASZKIEWICZ
Iz dnevnika za sijecanj 1946 godine.
U ovom mesecu (ako se ne varam 21 sijecnja) je bio ubijen zemunski krojac Viktor Souc. Na smrt ga je osudilo specijalno vece Vrhovnog suda Srbije, tako da Souc nije mogao da se zali na presudu. Naravno da je Prezidijum odbio njegovu molbu za pomilovanje. Kriv je bio jer su kod njega nasli nekoliko metara stofa koje je on krio za svoje musterije. Oznasima ga je prijavila njegova zena, koja je time htela da se obracuna sa njim radi neke njegove ljubavnice.
Oko deset sati navece vrata sobe broj tri je otvorio milicionar Steva, koji je bio jedini Hrvat, zapravo Dalmatinac, medju strazarima. Uzviknuo je: "Souc sa svim stvarima! Ides u Udbu!" Svi su znali sta to znaci. U sobi je bio tajac. Souc je uzeo neke stvari, a neke je odgurnuo od sebe, sa ociglednom namerom da ih ostavi bilo kome, a ne strazarima. Steva je to video i dreknuo je: "Sa svim stvarima! Sa svim stvarima!" Ipak je Souc ostavio nesto iza sebe. Nesto kasnije smo culi zvuk motora automobila. U to vreme automobili su bili izuzetna retkost i svi smo znali da ga vode na streljanje. Mozda i nisu, mozda je vec bio mrtav, jer nije iskljuceno da su ga zadavili u samoj zgradi.
Kada smo se malo smirili upitao sam Franju Jenca da li da Soucove stvari sacuvamo za njegovu udovicu. Ja jos nisam znao da je on bio zrtva te zene. Franja Jenc mi je tiho rekao: "Ne, nista za nju." Kasnije sam doznao zasto mi je to Franja Jenc rekao. Stvari su zatvorenici podelili izmedju sebe.
Franja Jenc, gradjevinski inzinjer iz Zemuna, je bio optuzen da je bio pripadnik SS formacija, te da je kao takav ucestvovao u ubistvima i paljevinama u Bosni. Jedino svedocanstvo je bilo to da ga je neko u Zemunu video u nemackoj uniformi. Od njega je na saslusanju iznudjeno priznanje, koje je on uporno odbijao da potpise, ali ga je neki zemunski oznaski islednik Mustafa tukao do krvi, te je na kraju Franja Jenc potpisao to isledjenje. Krv je pala i na zapisnik, sto je Mustafu dovelo jos vise do besnila. Mustafa se nije potrudio da prepise zapisnik, nego je samo obrisao krv.
Javni tuzilac za Grad Beograd je trazio za Franju Jenca "najstroziju kaznu". Medjutim supruga Franje Jenca je vrlo energicno otisla u Bosnu, nasla svedoke koje je (niko ne zna kako) uspela da dovede na sudjenje, gde su ovi posvedocili da Franja Jenc nije nikada nikome nikakvo zlo ucinio, nego je naprotiv pomagao Narodno-oslobodilacku borbu time sto je krisom uzimao lekove iz nemackog garnizona i doturao ranjenim borcima. Svedocili su da u tim selima nije nikada bila spaljena ni jedna kuca, niti je neko bio ubijen. Svedoci su bili clanovi Narodno-oslodilackih odbora tih mesta u Bosni.
Svi svedoci su svedocili da je Franja Jenc bio samo prevodilac i da nije ni nosio oruzje.
Javni tuzilac je morao nevoljno da odustane od tog dela optuznice, ali je ostao pri tome da je Franja Jenc zaista nosio uniformu nemackog vojnika. Sud ga je za to osudio na sest meseci zatvora. Kako je Jenc vec proveo pet meseci i deset dana u zatvoru to je odbrana zatrazila da ga se za poslednjih dvadeset dana pusti na uslovni otpust. Javni tuzilac je to odbio i Franja Jenc je morao da se vrati u zatvor da provede preostalih dvadeset dana.
Oznaski islednik Mustafa, propali krojacki pomocnik, je za sebe tvrdio da je "Srbin iz Mostara". Bio je poznat kao sadista. U sobi broj tri u Deligradskoj 40 je jedno vreme bio jedan Ciganin koji je pokazivao rane na tabanima. Rekao je da ga je Mustafa tukao stapom po tabanima da prizna nesto, ni sam ne zna sta. Mustafa se kasnije izgubio. Izgleda da je zavrsio na Golom Otoku.
Sef zemunske ozne je bio neki crnogorski prvoborac Begovic, vise poznat kao batinas nego kao borac. On je uspesno uvodio Crnu Goru u Zemun. Uz njega su bili pored Mustafe jos i propali krojacki kalfa Dimitrije Vasovic zvani Mita Snajder, te neki ulicar Milan Salos, te neki piljar zvani Jova Piljar. Zapisnicar je bila Danica Zivanovic, koja bi se smejala kada bi zatorenik jaukao od bolova. Ona je kasnije bila profesor zemunske gimnazije. Deca su je zvala "Baba svinja". Decji sud je Bozji sud.
Kao sto su zatvorenici podelili preostalu imovinu Viktora Souca, tako su brozovski mafiozi Zemuna podelili imovinu iz Soucove krojacke radnje. Udovici za uslugu nisu dali nista, odigrala je svoju ulogu te im vise nije bila potrebna, dok su njegovu sirocad ostavili na prosjackom stapu. Odela i krojacki materijal su dobili neradnici, ulicari, propalice i pijandure, koji su imali u rukama ceo grad. To je bio na prvom mestu Branko Pesic, poznat po uzviku: "Samo kokaj!" koji uzvik se odnosio uglavnom na radnike i zemljoradnike nemacke manjine u gradu, kao i na njihove zene i malu decu. Racuna se da je on licno odgovoran za smrt preko tisucu nevinih zrtava. Uz njega je bio Steva Jelovac, covek bez zanimanja, koji je za ta ubistva odgovoran isto koliko i njegov pajtas Branko Pesic. Zatim Bosko Markovic, koji je spasao od ubistva profesora Antu Macana jer: "On zna knjigovodjstvo, pa cemo ga iskoristiti." Zatim Toza Milovanovic, Aleksandar-Cane Jovanovic, Boza Tomic, Stojan Svilaric, Ratomir i Adam Jaksic, a kasnije im se pridruzio i Miroslav Pecujlic, kojeg su tim ukradenim stvarima opremili za rektora univerziteta. Naravno da ne govorimo o vec spomenutom delu tih mafioza u Ozni, odnosno Udbi, koji su hapslii i batinali radni narod Zemuna.
Gradjani zemunski su im sami dopustili to i takvo zlocinacko delovanje. Zemun je mogao da se pred svetom pokaze sa svojim matematicarima - Kostom Karamatom, Vojislavom Avakumovicem, Milosem Radojcicem, Stanimirom Femplom i nadasve Jovanom Karamatom. Zemunski gradjani su izabrali drugi put. Predstavili su se svetu sa zemunskim mafiozima - zemunozima. Iz dnevnika za veljacu 1946 godine.
Nije bilo mnogo uspesnih begstava, obicno po neki pojedinac, ali u ovom mesecu je poslo za rukom trojici zatvorenika Brozove tamnice na Adi Ciganliji da pobegnu. Nekako su u tamincki krug uneli neke kratke lestve i pre prebrojavanja se iskrali iz sobe. Milicionar nije dobro prebrojavao te nije zapazio da tri zatvorenika nedostaju. Kada se sve smirilo oni su preskocili zid, dosli do nekog camca koji je bio samo privezan, ali ne i osiguran lokotom, i sa tim camcem presli Savu. Niko ih nije nikada nasao. Secam se samo njihovih prezimena - Lazic, Filipovic i Radovanovic.
Mozda je u ovom mesecu bio ubijen Petar - Perica Simonovic, koji je za vreme rata bio upravitelj II kvarta u Beogradu. Optuzen je da je uzimao od partizanskih porodica mito, ali da nije nista za njih uradio.
Njegov mali jedinac sin je rano umro. Ne znam sta je bilo sa njegovom suprugom.
U zatvoru je napisao pesmu, rukopis koje je dao Vidaku Celovicu. Vidak je to sacuvao i dao je Drasku Braunovicu, uredniku "Njegosa" (emigrantskog casopisa u Americi), koji je to u "Njegosu" objavio.
SUSRET SA SINOM
Bilo je to hladne februarske noci,
Nebo puno zvezda, a na zemlji sneg
Samo mesec blista u nemoj samoci
I miluje blago dolinu i breg.
U tamnicu kletu gde smrt stalno bludi
Mesaju se strava i tisina meka
Dosli su pred ponoc oruzani ljudi
Da povedu sobom jednoga coveka.
Priseban sad budi, rekose mu oni
Posle teskih patnji smrt je vrlo laka
Uzalud za tobom neko suze roni
Od juce te ceka iskopana raka.
Osudjenik cuti i pruzi im ruke
Zazveckase lanci sred surove jave
I korakom cvrstim podje bez uzdaha
Nasmejanog lica, uzdignute glave.
Gazili su kroz sneg u to gluvo doba
I on je pevao pesmu hude srece
I hrabro je stao na ivicu groba
Kad odjeku plutom kroz golo drvece.
Krv potece mlazom sveza i crvena
Ko da se od nekud na sneg rubin prosu
O kraj mrtvog tela pojavi se sena
I njezno mu rukom pomilova kosu.
To je bila sena njegovoga sina
Za kojim je suzanj plako svakog dana
Dosao je ozgo s nebeskih visina
Da povede oca do novoga stana.
Tiha nezna dusa ovog pravednika
Ljubnjenome cedu u zagrljaj pade
Pa podjose gore svetlim putem neba
Da u lepsem svetu sebi srecu grade.
Bilo je to hladne februarske noci,
Nebo puno zvezda, a na zemlji sneg
Samo mesec blista u nemoj samoci
I miluje blago dolinu i breg.
Deligradska 29.I.1946.
Petar Perica Simonovic
Vidak Celovic je zapisao:
Petar - Perica Simonovic je biko sef kriminalne policije u Beogradu pre rata. Po prirodi veseljak, voleo je nocni zivot predratnog Beograda. Svi su ga voleli; bio je omiljen. Prerano je izgubio jedinca sina.
Poznavali smo se i profesionalno. Nasli smo se u zatvoru OZNE, gde mi je dao ovu pesmu. Bio je uveren da ce ga likvidirati. Odveli sa ga jedne noci.
"Presudio" mu je Milonja Stijovic, kao stotinama drugih zatvorenika. Vidak Celovic
Mislim da Vidak ovde malo gresi, jer Milonja Stijovic nije bio sudija Okruznog suda za grad Beograd, nego je bio sudija vojnog suda. Simonovicu je sudio Okruzni sud za grad Beograd. Verovatno da Vidak cini tu gresku jer je Milonja Stijovic bio poznat po broju smrtnih presuda koje je izrekao.
Nisam siguran da li u ovom mesecu, ili mesec dana kasnije je bio ubijen i Kosta Petkovic. Bio je optuzen da je kao logoras u logodu na Sajmistu, kada je imao svega sedamnaest godina bio odredjen od uprave logora da udara druge zatvorenike. Niko nije rekao "primoran" nego uvek "odredjen". Kada je bio ubijen tesko da je imao dvadeset i jednu godinu. U razgovorima sa njim se sticao utisak da nije bio svestan da je osudjen na smrt, niti je razumeo sta to znaci. POGOVOR
Mrtvima dugujemo postovanje, a zivima istinu. Voltaire
Kada sam prijateljima rekao sta znam o ubistvu djenerala Mihailovica oni su me uzbudjeno odvracali od toga da to iznesem pred javnost. "Bolje da se takva sramota nikada ne dozna. Kako ce deca nasa gledati na nas!"
Samo istina moze coveka da spase. Laz nema proslosti, nema buducnosti. Laz je trenutni izraz straha.
Srpski narod je danas u bespucu. Ne zato sto su oni drugi, Turci, Austrijanci, Bugari, Madjari, Hrvati, Englezi, Amerikanci, Jevreji, masoni, ovi ili oni, ovo ili ono Srbima ucinili. Srpski narod je danas u bespucu zato sto je on sam sebi najvecu stetu naneo.
Kome je bilo potrebno ubistvo Franca Ferdinanda? Kome je bilo potrebno ubistvo Stjepana Radica?
Medjutim najveci zlocin koji su Srbi u dvadesetom stolecu mogli da ucine sami sebima je bio drzavni udar od 27 marta 1941 godine. Sam Patrijarh srpski Njegova Svetost Gavrilo Dozic je tom prilikom blagoslovio neodgovornost, krivotvorevinu, ubistvo redara u Makisu i raspad drzave. Njegova Svetost nije blagoslovio vernike, Njegova Svetost je blagoslovio zlocin.
Ostalo je sledilo.
Coveka koji je bio simbol srpstva, coveka koji je vodio Ravnogorski pokret, a taj pokret je bio jemstvo za dobrobit srpskog domacina, duhovnog i gospodarstvenog stuba srpstva, tog coveka su sami Srbi bacili u govna. Zapravo Srbi su bili ti koji su ne tog coveka, nego bas samo srpstvo bacili u govna.
Greh se vraca pociniocu. Danas je srpstvo tamo gde su ga sami Srbi postavili.
Dvadeset i prvo stolece je proizaslo iz dvadesetog stoleca. Nista se ne dogadja bez razloga. Uzroci prethode posledicama.
http://www.serbian-business.com/ves...me=Sections&file=index&req=printpage&artid=11
NISTA SE NE DOGADJA BEZ RAZLOGA. POSLEDICAMA PRETHODE UZROCI.
OPIS UBISTAV
Djeneral Mihailovic nije bio streljan pred strojem, nego mu je u zatvoru bila prebijena kicma, dovucen je na Adu Ciganliju gde je zatim bio bacen u nuznicku jamu. Prosto receno bacen je u izmet i to izmet zatvorenika sa Ade Ciganlije, znaci izmet njegovih ljudi. Izvinjavam se citaocima za ovaj izraz, ali to je zalosna istina.
Bez uzbudjivanja, da hladno razmotrimo cinjenice.
Kao sto se vidi na nacrtu zatvora na Adi Ciganliji, zatvor se sastojao od zgrade sa prizemljem i spratom i dvorista koje je bilo ogradjeno visokim zidom. U dvoristu ispred same zgrade bilo je betonsko stepeniste koje je pre rata sluzilo za vesanje zatvorenika osudjenih na smrt. U samoj zatvorskoj zgradi su bila dva nuznika, jedan u prizemlju, a drugi na spratu. Van zida je bila baraka u kojoj su spavali strazari. Pre rata su u zatvoru bili politicki osudjenici, to ce reci uglavnom staljinisti i po koji pavelicevac. Po dolasku Broza zatvor je bio jedno vreme napusten. Krajem 1945 godine zatvori u gradu su postali pretrpani, neko se dosetio zatvora na Adi Ciganliji te je taj zatvor ponovo proradio.
Pojavila se teskoca. Nije bilo vode i nuznici nisu mogli da se upotrebljavaju. Zato su zatvorenici morali da iskopaju bunar. Medjutim negde u rano prolece 1946 godine uprava je naredila da se iskopa nuznicka jama na severnoj strani zatvorskog dvorista, do samog zida. Posle ovoga nuznici u zgradi se vise nisu upotrebljavali.
Obzirom na broj zatvorenika (bilo je dvadeset celija i svaka je imala preko deset zatvorenika) ta nuznicka jama se vrlo brzo punila.
Jedan vod mobilisanih vojnika, uglavnom iz okoline Leskovca, je bio odredjen da cuva zatvorenike. Tesko da je iko od njih bio odan novoj vlasti. Medjutim svi su bili preplaseni i cuvali su zatvorenike sto su bolje umeli i znali, iako bas nisu znali najbolje kako da to rade, te je bilo nekoliko bekstava.
Zatvor su povremeno posecivale neke glavesine, koji put su ih svi zatvorenici videli, a koji put samo neki, dok koji put ni jedan zatvorenik nije video glavesinu. Ako su zatvorenici bili zakljucani, sto obicno i jesu, mogli su samo da naslute da neka zverka posecuje zatvor, ali nisu mogli da vide koja.
Nije iskljuceno da su zatvor posetili Mosa Pijade i Milovan Djilas, tim pre sto se zna da je Djilas pre rata u tom zatvoru proveo oko tri godine. Djilas je imao obicaj da posecuje mesta na kojima se zbilo nesto znacajno u njegovom zivotu, kao sto je na primer opisao u svojoj knjizi da je posle rata obisao bojiste na Sutjesci.
Nejasno je da li je i Mosa Pijade pre rata proveo neko krace vreme u tom zatvoru.
Nekoliko dana pred izvrsenje smrtne kazne djeneralu Mihailovicu i ostalima, slobodnjaci zatvora na Adi Ciganliji su morali da iskopaju jednu, ne bas veliku jamu, u kojoj su gasili krec sa kojim su se krecile sobe strazara. Zatvorenicke sobe se nisu krecile. Ta jama za gasenje kreca bila je uz severnu stranu zida, ali sa spoljne strane zatvorskog dvorista, oko trideset centimetara udaljena od nuznicke jame. Obe jame su bile dublje nego temelj zida koji ih je razdvajao. Znaci da je izmet zatvorenika od jame sa malo kreca razdvajalo oko trideset centimetara meke zemlje.
Otprilike oko deset sati uvece u utorak, 16 srpnja 1946 godine, u vreme kada su svi zatvorenici, ukljucujuci i slobodnjake, bili prebrojani i zakljucani, zatvorenici su culi neko komesanje.
Neki zatvorenici su opazili sa juzne strane zgrade grupu ljudi koji su ih podsecali na nemacke zarobljenike.
Zatvorenici su culi zvuk motornog camca koji je nekoliko puta prelazio Savin rukavac od Cukarice do Ade Ciganlije. Niko nije brojao koliko puta je taj camac prelazio. Zatvorenici su culi prigusene metke, zatim su ti nemacki zarobljenici, ili sta su vec bili, bili odvedeni.
Neposredno posle toga neke glavesine obilaze zatvor. Pojedine celije su im bile otvorene i razgovorali su sa nekim zatvorenicima. Otuda zatvorenici znaju da su bili u pitanju uniformisani ljudi sa cinovima oficira. Nisu bili nabusiti nego vrlo raspolozeni, moze se reci skoro razdragani. Nisu vikali na zatvorenike, niti su im pretili kao sto su oficiri obicno radili.
Ova cinjenica, naime da su neki visi oficiri bili tada na Adi Ciganliji je od osnovnog znacaja. Zatvorenici su videli posle pucnjave oficire. Videli su ih, nisu culi da im je neko rekao da su tamo bili, nego su ih bas videli svojim ocima. Neki zatvorenici su odgovarali na pitanja koja su im ti oficiri postavljali. Tri dana nakon toga ni jedan slobodnjak nije izvodjen iz zatvorskog kruga. Strazari su sledeceg dana bili vidno uzbudjeni. Ti seljaci iz pitomog leskovackog kraja, kraja u kojem za vreme rata nije bilo nasilja, su prosle noci videli nesto sto ih je vidno potreslo.
Dva zatvorenika, nezavisno jedan od drugog tvrde da im je sutradan strazar u poverenju rekao: "Juce su nam ubili Cicu." Opisao je da djeneral Mihailovic nije mogao da hoda nego su ga dva oficira vukli drzeci ga pod ruke dok su mu se noge vukle po zemlji.
Kada su posle tri dana slobodnjaci izasli na rad, krecana je bila zatrpana.
Ovo su cinjenice koje potvrdjuju brojni svedoci. Iz ovoga neosporno sleduje da je djeneral Mihailovic bio te noci tamo ubijen. Prvo pitanje koje se namece je zasto su brozovci ubili djenerala Mihailovica na Adi Ciganliji, kada tamo ni pre ni posle toga nisu nikoga ubijali? Osudjenici na smrt koji su imali takav drustveni uticaj su skoro uvek bili ubijeni u samom zatvoru. Sva ostala ubijanja su se vrsila sudeci po pricanju nedaleko od Marinkove Bare, ili Banjice.
Izvesno je djeneral Mihailovic nije ubijen na Adi Ciganliji da bi se sakrio njegov grob, jer su to videli svi milicionari za koje se znalo da ce pricati svojim prijateljima i pored toga da su svi zatvorenici mogli da zakljuce sta se zbilo iza zatvorskog zida, kao sto uostalom i jesu zakljucili. U pitanju nije bila ni sigurnost, jer da su se brozovci bojali da ce im neko pobeci, oni bi ga ubili u samom zatvoru i kamionom odneli na neku poljanu i tamo zatrpali. U pitanju je mogla biti samo neka simbolika. Nekom je bilo potrebno da se to uradi bas tu. Sta je bilo tako vazno bas tu?
Sa druge strane postavlja se pitanje sigurnosti. Ko bi nekoliko ljudi osudjenih na smrt vodio camcem preko Save? Iako zavezan, covek bi pokusao da skoci u reku. Neko moze da misli da su ih prevarili i da su im rekli da ih vode u zatvor na Adi Ciganliji, ali ko bi od bas tih ljudi u to verovao? Mozda su mogli da prevare nekog, ali oni koji su znali sa sigurnoscu sta ih ceka nisu mogli biti prevareni. Medju tim ljudima je bio iskusan policajac Dragi Jovanovic koji je znao bolje nego iko da ide u smrt.
Ako se ima u vidu ono sto su strazari rekli toj dvojici zatvorenika, naime da su djenerala Mihailovica vukli jer nije mogao da hoda, onda moze samo da se zakljuci da je sigurnost dobijena na taj nacin sto su osudjenici bili pre izvodjenja iz zatvora onesposobljeni. Ako djeneral Mihailovic nije mogao da hoda, to jest ako su mu noge bile oduzete, to znaci da mu je bila prebijena kicma. Nema razloga da se veruje da je to ucinjeno samo djeneralu Mihailovicu. Prvi sa kojim bi se tako postupilo bio bi Dragi Jovanovic, a ne djeneral Mihailovic. Znaci kicma je prebijena svima. Najverovatnije nekim povecim cekicem.
Sa druge strane to sto su strazari bili uzbudjeni ne ukazuje toliko samo na cinjenicu da su prisustvovali ubistvu, nego su videli na koji nacin je to ubistvo bilo izvrseno.
O nekom "streljanju" tu nije moglo biti ni govora. Plotuni se nisu culi, nego priguseni revolverski meci.
Namece se i pitanje zasto se nuznicka jama kopala kada su postojala dva nuznika u samom zatvoru? Izgledalo je kao da Uprava zatvora nije htela da zatvorenicima smrde nuznici. Ko zna te ljude taj zna da je Uprava zatvora bas to i htela. Zatvor u Deligradskoj ulici je bio prljav i prenatrpan, sa pacovima koji su se slobodno kretali i Uprava nije pokazala da joj to smeta. Zapravo glavesinama je to i godilo; ne jedanput su obilazili zatvore i smejali se na tuzbe zatvorenika. Zasto bi onda na Adi Ciganliji bili tako pazljivi prema "narodnim neprijateljima"?
U ispitivanju ubistva, ili bilo kojeg zlocina istrazni sudija zna da ako mu je poznat razlog zlocina da ce tada skoro uvek naci i zlocinca. Ovde je ucinjen zlocin. Nekoliko ljudi koji su bili potpuno nevini su bili ubijeni. Ko su ubice to se zna. Sta je bio razlog da su bili ubijeni i to se zna. Ali ko je hteo i zasto je hteo da se bace u izmet? U izmet njihovih sopstvenih pristalica? Razlog znamo - da se ponize ne samo prebijanjem kicme nego i nacinom ubistva i njihovim polozajem posle smrti. Ako imamo razlog nece nam biti tesko da nadjemo krivca.
U to vreme u politbirou su bili sledeci: Broz, Cardelli, Rankovic, Djilas, Leskovsek i sa strane Mosa Pijade. Broz je bio obicna primitivna praznoverna zagorksa gegula. On se bojao i da razmislja o smrti. On nije imao protiv djenerala Mihailovica nista vise nego protiv drugih, recimo Anta Pavelica. Od Srbijanca djenerala Mihailovica je Zagorac Broz bio dve zemlje udaljen, dok mu je Pavelic bio prvi sused, kojeg izrucenje Broz nije nikada trazio. Sa druge strane uvek se lakse barata sa zivim covekom u zatvoru nego sa mrtvim kome se pripisuje mucenistvo i junastvo. Djilas danas svedoci da Broz i nije bio zagrejan za streljanje tih ljudi.
Cardelli je bio zbunjeni ucitelj pucke skole, kojem ne bi tako nesto moglo ni da padne na pamet. I on je bio tri zemlje daleko od Srbije i djenerala Mihailovica i nije se mesao u to pitanje.
Rankovic je bio seoski abadzija, kojeg je zanimala slanina sa paprikom, zalivena prepecenicom i jos neka maloletnica. Svakako da je on hteo da se djeneral Mihailovic ubije i ponizi, ali da se seoski abadzija seti da ga baci u izmet sopstvenih ljudi to je bilo iznad njega. Leskovsek je bio van dogadjaja. On je znao da se nesto dogadja, ali nije verovatno znao sta se dogadja.
Mosa je bio uticajan, ali on je bio u osnovi bez maste i dosadan samome sebi i svojoj okolini. Kao i Cardelli, Mosa je svoju dosadu isticao i nametao svakom ko je morao da slusa njegova nagvazdanja o teoriji marksizma. Ostaje Djido. Djilas je bio u tom zatvoru, znao je sta je tamo i sta se moze. Medjutim mnogo je vaznije da se objasni nacin razmisljanja tog coveka, za kojeg bi se moglo reci da je bio najzanimljiviji u tom drustvu. Pre nego sto nastavimo o tom groznom ubistvu treba da se vratimo u prethodne godine Milovana Djilasa. Godine stvaranja i uoblicavanja Djilasovog duhovnog bica su one koje je proveo u gimnaziji u Beranima. Svedoci kazu da je bio dobar drug, zapravo odlican drug i prijatelj, lak u ophodjenju sa ucenicima i nastavnicima, da je kao i svi imao teskoce sa stranim jezicima i narocito latinskim, da za matematiku nije bio talentovan, ali da je predmetom zadovoljavajuce vladao. Medjutim njegov talenat se isticao u znanju svog maternjeg jezika. Njegov jezik je bio bogat, recit, imao je sposobnost izrazaja i kao takav je bio zapazen ne samo od ostalih ucenika koji ga po tom uglavnom i pamte nego i medju nastavnicima. Ako ucenik i ramlje u nekom predmetu, pogotovu ako taj predmet nije od velikog znacaja kao latinski, a izrazito je uspesan u nekom drugom predmetu i jos ako je miljenik nastavnika tog predmeta on ce sa uspehom da zavrsi srednju skolu. Djilasovo znanje maternjeg jezika je cenio njegov ucitelj, profesor Dragisa Boricic, koji je u njemu video uspesnog bilo pisca, bilo jezikoslovca. U vreme Kraljevine Jugoslavije takvima je bila buducnost osigurana u diplomatskoj sluzbi. Da je ostala ta stara, trula i da je Djilas radio svoj posao mozda bi ga sada spomiljali kao uspesnog diplomatu, atasea za kulturna pitanja i mozda i ministra spoljnih poslova. Cak i predsednika vlade.
Ali dok covek snuje, Bog odlucuje.
Djilas je bio solidan ucenik. U njegovom narastaju nije bio jedini, bilo je i drugih talentovanih ucenika te male zabacene beranske gimnazije. Na primer Milan Bandovic, Miras Savic, Labud Labudovic. I profesori su bili na visini zadatka: Dragisa Boricic (srpskohrvatski - taj kome je Milovan bio miljenik), Ljubo Popovic (francuski), Grabovski i Ljubo Mijovic (oba matematika). Milutin Jelic je predavao latinski, kasnije je bio direktor gimnazije u Podgorici. Sa takvim nastavnim osobljem, talentovanim drugovima i zemljom u kojoj se gajio maternji jezik i koja je bila poznatija po bogatstvu izraza nego po tehnoloskim dostignucima, i nazalost nije se nikada isticala po humanosti i covecnosti svojih mestana i sto je jos i gore hrabrost tih ljudi se vise isticala u pesmama nego na bojnom polju, Djilas je proveo godine koje su ga uoblicile za ostatak zivota.
Djilas je, kako sam opisuje, dete jedne dobro stojece crnogorske obitelji za one prilike i za onu sredinu, ali ma kakva mu bila obitelj, njegova sredina je bila sirova i surova. On je bio okruzen ljudima koji su za evropska shvatanja bili na granici divljastva. Daleko je od te sredine bilo Svetosavlje. Djilas sam kaze da su se ljudi ubijali maljem, kao goveda. Ubiti coveka i ubistvom ga poniziti, kao zivotinju, maljem.
Djilas ocigledno nije bio prostak, ali ma kako da se obrazovao i ma kako da mu je obitelj dala potrebnu paznju, on je kada je, posle polozenog viseg tecajnog ispita, dosao u Beograd na studije, u osnovi bio divljak. To nije nista strasno, niti lose za Djilasa; on je bio proizvod sredine. Na Beogradjanima je bilo da od njega naprave humanistu, hriscaninana, svetosavskog Srbina. To je bilo utoliko lakse jer Djilas nije bio prostak.
U Beogradu je na zalost upao u lose drustvo. U to vreme je vec Staljin poubijao skolovane komuniste, te su ostali samo oni koji su bili dovoljno neobrazovani da bi bili Staljinu po volji. Jedini koliko toliko skolovan komunista je bio Lola Ribar, jedan nadmeni Zagrepcanin u jos patrijarhalnom i pomalo seljackom Beogradu. Ne toliko kako se Djilas nasao u tom drustvu, nego vise kako je mogao da svari to drustvo je nejasno. Nejasno, ali cemo kasnije pokusati i to da objasnimo. Ocigledno da u Beogradu on nije vise bio ono sto je bio u Crnoj Gori. Kao i svako ko je dosao iz unutrasnjosti on je morao da pocne iz pocetka. Naisao je na mladu zenu pristojnog tela, ali ne i pristojnog duha. Medjutim mladici ne gledaju sta devojka ima u dusi i u glavi. Odnos mladica i devojke obicno ne odredjuju duhovne, nego fizioloske potrebe.
Prosto receno "luda mladost".
I to bi bilo jedino moguce objasnjenje - ne preko duhovnih potreba, nego preko fizioloskih, Djilas je upao u lose drustvo. Materija je nadvladala nad duhom.
Tek posle 1932 godine Djilas postaje komunista, komunista u staljinskom smislu, iako je za ono vreme bio novcano obezbedjen, iako mu je u onom drustvu bio put otvoren. Coveku tog znanja i talenta ono drustvo, one trule kraljevine bi omogucilo napredovanje i drustveni polozaj i dalo bi mu vise nego sto mu je dalo staljinsko-brozovsko drustvo za koje je dao najbolje godine svog zivota. Da nije upao u mrezu tih ljudi on je mogao da Crnoj Gori otvori put u Evropu. Svojim znanjem i talentom on je mogao tom drustvu da pomogne, da ga uzdigne, a on ga je odbacio, prihvatio je ruku necastivog koji ga je odveo na duhovno dno. Gospod ga je nagradio, ili mozda kaznio davsi mu dug zivot da bi na kraju sam video sta je ucinio, sta je njegova "luda mladost", ili kako bi uceni lekari rekli "fiziologija", ucinila toj sirotinji.
Djilasova druzbenica, da ne kazemo vencana zena, jer brak u hriscanskom smislu komunisti u ono vreme nisu priznavali, bila je Mitra Mitrovic. Zapravo komunisti su upotrebljavali izraz "bracna drugarica", ali zakoni dijalektike, na koje su se bez razumevanja komunisti obicno pozivali, su taj odnos menjali te je "bracna veza" postajala ili brak u duhovnom odnosu supruznika, ili prost polni odnos dve jedinke zooloske vrste homo sapiens-a. Izgleda da se u Djilasovom slucaju prvi brak kretao po zakonima materije, prema onome sto je odredjivala biohemiska gradja supruznika. Duhovnog odnosa tu nije bilo. Mitra Mitrovic je dosla u Beograd iz Uzicke Pozege, ali je gimnaziju zavrslia u Uzicama. Bila je pomalo trojkas i vise dvojkas. Strane jezike niti je ucila niti je znala; u inostranstvu nije nikada bila. Po kazivanju profesora Bogdana Popovica iz Uzica (nikakve veze nema se profesorom univerziteta Bogdanom Popovicem) ona je bila ispod proseka. Ali Bogdan Popovic je bio dusa od coveka i sve je ucenike propustio. Pored toga tu je bio i kraljevski senator Pavle Vujic, koji je bio porodicni prijatelj. Sa takvom vezom i losiji ucenik bi prosao. Kako se Mitra Mitrovic progurala kroz matematiku nije nikome jasno.
Mitra je u osnovi bila srbijanska prostakusa. U Pozegi bi usko drustvo na neki nacin onemogucavalo tom prostakluku da izbije na povrsinu, ali u sirokom Beogradu ona je u stvari postala ulicarka. Ne toliko telom, koliko duhom, sto je bilo za njenu okolinu mnogo gore.
Mozda ce se neko zapitati kako da Djilas to nije zapazio, ili kako je to mogao da trpi. Tadasanja komunisticka sredina je pokusavala da izoluje coveka, da ga svede na svoju razinu. U toj sredini Djilas vise nije imao izbora. Jednom sa njom i u tom drustvu duhovno samo sa njom i samo sa tim drustvom. Tu su bile i teskoce studentskog zivota. Nije bilo mnogo vremena za duhovne potrebe, jer su osnovne zivotne potrebe bile prece. Lose drustvo je Djilasa odvelo u zatvor. Bio je osudjen na tri godine robije, koje je verovatno uglavnom i proveo bas u tom zatvoru na Adi Ciganliji. Tada je vise nego ikad bio odvojen od pristojnog sveta.
Jednostavno uslovi su bila takvi da on nije imao drugi izbor.
Ta zena ga nije mogla da zadovolji duhovno, verovatno nije bila ni zenstvena da bi ga zadovoljila emocionalno. Izvesno da ni odnos u krevetu nije bio zadovoljavajuci, jer da je bio ostali bi zajedno mnogo duze. Pored nje Djilas je postajao siromasniji, suroviji i divljiji. Ona ga nije uzdigla od Crne Gore do Evrope. Ona ga je vracala u Crnu Goru i dalje u Aziju, u Mongoliju, u divljinu, u prasumu. Dosao je rat. Tada tek nije bilo vremena za duhovno bogacenje. Nedostatak bracnog zivota Djilas je nadoknadjivao partijskim delovanjem. Ali on nije bio spreman za teorijski "humani komunizam buduceg besklasnog drustva". U pitanju je bila okrutna revolucija u koju je usao covek bez humane duhovne pozadine. Iz praznine svog beogradskog zivota on ulazi u ratnu divljinu.
Evo sta svedoci pricaju.
Za vreme rata i Aleksa, Milovanov brat i Milovan bili su zveri.
Aleksu su, kako ljudi kazu ubili njegovi sopstveni vojnici koji nisu mogli da podnesu njegova zverstva. On je bio ubijen izmedju Bijelog Polja i Pljevalja u Slijepcu Mostu. Prica da su cetnici bili ti koji su ga ubili je nepotvrdjena jer Djilasovu sestru koja je bila udata za doktora Lainovica niko nije dirao.
Kada su Italijani proterani iz Kolasina Milovan bi isao sa svojim pratiocima i govoreci o nekom vikao: "Ubi psa!" To je ponavljao skoro u svakoj drugoj recenici. Da su to tada cula neka deca oni bi ga prozvali "Ubipseto", ili "Mile Ubipseto". Njegova deca bi nosila to prezime. Bracna drugarica bi mu se zvala "Ubikucka". Mitra Ubikucka. Zavisi kako se stope cronogorsko bogatstvo jezika, srbijanska duhovitost i precanska vedrina.
Mosa nije nista radio, ali izgleda da je on bio taj koji je davao uputstva Milovanu sta i kako da radi. Mosa je bio ogorcen na drustvo Kraljevine Jugoslavije jer je proveo oko dvadeset godina u kaznioni Sremske Mitrovice. Istini za volju ziveo je tamo kao gospodin i u to vreme je preveo Marksov Kapital.
Jedan od Djilasovih izvrsilaca bio je Bosko Rasovic, neki propali student iz Donje Morace, koji je kasnije poginuo u Bosni.
Na badnji dan 1942 godine Niko Grubac, koji je imao svoju kafanu doneo je badnjake i prislonio ih na zid uz kafanu. Nekoliko mladica su prisli i poceli su da mokre na badnjake, uzvikujuci: "Dosta nam je tog Boga zulumcara!" Niko Grubac ih je nagrdio i oterao. Nesto posle toga dosla je grupa naoruzanih ljudi i povela sobom Nika i njegovog najmladjeg brata. Za njima je isao i njihov verni pas. Niko i njegov brat su povedeni u Tarski Lug gde su odmah ubijeni. Pas je zbunjeno stajao ne znajuci sta da radi. Tada su ubili i psa i razapeli ga na dasci iznad mrtvih tela ubijenih Crnogoraca. Te noci je tamo ubijeno oko trideset Kolasinaca. Zato se to mesto prozvalo "Pasje Groblje". Kakve su to morale biti zivotinje koje su mrtvog psa razapeli na krst!
Porodica Mandica iz Gornje Morace bila je dovedena u Kolasin. Tu je cela pobijena.
Milovan je licno odgovoran za ubistvo porodice Tokovic iz Bjelopavlica; devetoro clanova i svi baceni u jamu.
Djilas je licno streljao pet Tadica iz sela Jelja kod Durmitora. Komandir partizanske pratnje nije hteo da strelja neduznog strica koji ga je skolovao. Djilas je uzviknuo: "Utuci ovu pogan!" Komandir: "Pa to je moj roditelj." Djilas je izvadio revolver i ubio i komandira i pet Tadica. Tada je uzviknuo:
- Ko ne slusa moja naredjenja i ne izvrsava ih, ovaj pistolj ce mu suditi! Ovo je svedocila zena jednog od ubijenih.
Naredio je da se grupa oficira, njih cetvorica, u kojoj su bili kapetan Jovo Misnjic i potporucnik Petar Jaukovic streljaju i bace u Kovrensku Jamu na putu Sahovici - Pljevlja.
U leto 1942 godine, njihovi lesevi su izvadjeni iz jame. Utvrdjeno je da su neki zivi baceni u jamu, jer je telo Jove Misnjica nadjeno sa skinutom dolamom, koju je metnuo sebi pod glavu.
Uhvacen je onaj koji je naredio da se ti ljudi gurnu u jamu. U pitanju je bio opet neki propali student. Cetnici su ga radi toga streljali. Grob mu je u Sahovicima.
Svi svedoci se slazu da je Milovan za Crnu Goru bio bog i batina i da sto god bi mu Mosa rekao da ucini, ili samo negovestio da moze da se ucini, Djilas bi to odmah i ucinio.
Sve ovo ne treba da se shvati kao optuznica, nego vise kao objasnjenje Djilasove licnosti.
Prostacima uvek tesko pada to sto ih skolovani i obrazovani ljudi odbacuju. Oni bi hteli da budu ravnopravni. Posto ne moze da se uzdigne do obrazovanog coveka, prostak pokusava da ga obori na svoju razinu. "Ako ja nisam pismen, neces biti ni ti pismen, pa cemo svi biti jednake neznalice!" "Ako ja nemam oca neces ga ni ti imati, pa cemo svi biti jednaka kopilad!"
Sprovesti tako nesto u vreme kada se ima vlasnistvo ne samo nad drzavom nego i nad drustvom je sasvim moguce. Obrazovan covek se otera u planinu ne toliko da sece, nego zapravo da unistava sumu, ili u rudnik da kopa nepotreban ugalj. On cinjenicno postaje ravan neobrazovanom coveku. Spale se maticne knjige i niko vise nema ni oca, ni dedu, ni mater, ni babu. Svi smo jednaki.
To se i sprovodilo. Ustanak u Srbiji je bio obican pljackaski pohod na srpskog domacina. Paljene su opstinske knjige samo zato da se ne zna ko je vlasnik koje imovine. "Do sada ja nisam imao nista, od sada neces ti imati nista." Crkvene knjige su paljene da se ne zna ko su roditelji, a ko su im deca. "Do sada sam ja bio kopile, od sada ces ti biti kopile." Islo se tako daleko da su posle rata ponistavane skolske svedodzbe. "Do sada sam ja bio nepismen, od sada ces ti biti nepismen." U celosti: "Svi cemo biti ravnopravni, ali ja cu biti ravnopravniji od svih ostalih."
To besnilo je vidljivo ispoljavao Slobodan Penezic. Postoje razlozi da se veruje da je on bio svapsko kopile iz prvog svetskog rata. Rodjen 1918 godine, sto znaci da je zacet u vreme kada su Srbi bili ili na Solunskom frontu, ili u austrijskoj internaciji. Plav kao Prus, rodjen u okolini gde su skoro svi crnomanjasti. On je to dobro znao. Mozda je on i znao ko mu je bio otac. Jedini nacin da bude ravan sa onima ciji su preci ucestvovali u ustanku sa Karadjordjem bio je da se unisti proslost, da sve pocne od danas, zapravo od njega.
Kada se jednom snasao i kada je pitanje golog opstanka nestalo, Djilas je mogao da se posveti duhovnom radu. Od tada on nije mogao da ima mnogo zajednickog sa Mitrom. Brak se ubrzo raspao. Djilas je sada bio slobodan da se uzdigne, ali i okolnosti su mu isle na ruku. Sreo je jednu pristojno vaspitanu zenu, Zagrepcanku, koja se skolovala u katolickoj skoli i kojoj nije bilo tesko da Djilasa uzdigne iz nizine narodno-oslobodilacke Crne Gore na evropsku visinu. Pored toga Djilas je putovao u inostranstvo, posetio je mnoge zapadne zemlje, i vidjao se sa ucenim svetom, i to ne samo sa kapitalistima od kojih je uvek zazirao nego sa obrazovanim engleskim laburistima. Doslo je do promene, ili bolje reci do negacije prethodnog zivota. Da se izrazimo u smislu Engelsove dijalektike sa novom zenom Dilas je izvrsio negaciju negacije i postao je ono sto je bio, ali na visoj razini. Postao je ono sto bi po prirodi stvari i bio da nije bilo tog loseg drustva oko njega, ili bolje receno, jedne lose zene. On se odvojio od tog drustva. Razlaz nije bio po pitanju taktike sprovodjenja komunisticke vlasti nego su se bivsi drugovi razisli na dve ravni svog duhovnog zivota. Fizioloski zivot Josipa Broza i Aleksandra Rankovica nije mogao da podnese u svojoj okolini potrebe coveka koji je tezio duhovnom uzdizanju. Doslo je ponovo do sukoba materije i duha i ovde je opet, ali samo za kratko vreme, pobedila materija. Djilas je ponovo otisao u zatvor, iz kojeg je izasao covek poznat celom svetu kao humanista, pisac, radnik na duhovnom polju Slavena.
Koliko se Djilas udaljio od svoje brozovske sredine i koliko je prisao svojoj roditeljskoj proslosti neka posluzi za primer slucaj opela slikaru Leonidu Sejki, 1970 godine. Djilas je prisustvovao opelu u crkvi sa zapaljenom svecom u ruci! Da je to znala njegova bivsa bracna drugarica, verovatno bi ga izbacila iz gimnazije. Iz svih srednjih skola FNRJ, bez prava na privatno polaganje ispita. Ko Djilasa poznaje iz tog vremena nece verovati sta je bilo za vreme rata u Kolasinu. Ko Djilasa poznaje iz Kolasina tvrdice da je u pitanju neka laz, neka zavera podzemnih sila. Ali ko poznaje Djilasa iz Berana, a ne i za vreme rata, reci ce da je to bio prirodni razvoj od dobrog mladica do svetskog coveka. Da budemo krati i jasni. Djilasov zivot se deli na tri dela. U prvom, roditeljskom, on je mladic pred kojim stoji buducnost. U drugom, brozovskom, on je zver koja besmisleno unistava duhovno bice svog naroda. U trecem, vanbrozovskom, on je ono sto je trebalo da bude iz samog pocetka. U prvom on je imao iza sebe roditelje, u drugom jednu srbijansku prostakusu, u trecem jednu pristojnu Zagrepcanku katolickog obrazovanja.
Covek je ono sto zena koja stoji iza njega hoce da on bude.
Covek moze da ucini samo onoliko koliko mu zena koja stoji iza njega dopusta.
Sve sto je steceno u braku zajednicki je steceno. Ili je zajednicki upropasceno.
U cetvrtak, 11 srpnja, posto su optuzeni dali zavrsnu rec, sudjenje je prekinuto. Predsedavajuci Mihailo Djordjevic je objavio da ce se presuda izreci u sledeci ponedeljak, znaci samo tri dana nakon zavrsne reci optuzenih. Ispitati materijal i napisati presudu za tako kratko vreme bilo je nemoguce. Pogotovu ako se ima u vidu da bi tom zvekanu, Mihailu Djordjevicu bilo potrebno toliko vremena samo da stavi svoj potpis na presudu. Onim mamlazima koji su bili clanovi veca, Miliji Lakovicu i Mihailu Jankovicu ni toliko ne bi bilo dosta. Medjutim presuda je bila u zakazano vreme procitana. Zna se da niti optuznicu, niti presudu, niti bilo koji pravni spis nisu sastavljali oni koji su svoj potpis ispod tog spisa stavljali. Svu ozbiljnu pravnu pripremu je imao na sebi Milan Bartos, profesor Pravnog fakultela, predratni antikomunista i clan masonske loze u Beogradu. On se tim postupkom iskupio, tacnije receno on se prodao. Nije iskljuceno da je on pisao presude grupi Keserovica i Djure Djurovica. Sve je u toliko prljavije jer je Djura Djurovic bio, kao i Milan Bartos, jedan od vodecih masona Beograda.
Da se vratimo na onu mracnu noc na Adi Ciganliji. Takozvani sud Jugoslavenske takozvane Narodne Armije je u ponedeljak, 15 srpnja, izrekao presudu kojom su "osudjeni na smrt streljanjem" djeneral Dragoljub Mihailovic, Mladen Zujovic, Radoslav Radic, Milos Glisic, djeneral Petar Zivkovic, Dragomir Jovanovic, Tanasije Dinic, Velibor Jonic, djeneral Djura Dokic, djeneral Kosta Musicki i Bosko Pavlovic. Sledeceg dana je Prezidium takozvane Narodne skupstine takozvane Federativne takozvane Narodne Republike Jugoslavije odbio molbu za pomilovanje osudjenih.
Zapravo nije. Ne postoji zapisnik te sednice. Dragoljub Jovanovic koji je u to vreme bio clan Prezidiuma ne jedanput je rekao svojim poznanicima da nikada nije bilo ni jedno zasedanje u vezi odluke o odbijanju bilo koje smrtne presude. Po svemu sudeci Djilas i Rankovic su otisli kod Broza i Djilas je odresito rekao: "Ubi pseto!" Broz se bojao da govori o smrti, nije znao sta dolazi posle smrti, te im je dao odresene ruke. Ma koliko da je govorio o materijalistickom shvatalju sveta, on nije imao pojma sta to znaci. Mozda ce posle smrti izaci pred Svetog Petra? Izgleda da ni Broz nije znao kako ce se smrtna presuda izvrsiti. Bacanjem u izmet? Broz bi se toga plasio, jer ako kasnije nekom padne na pamet da i njega baci u izmet, kako ce onda zagovnan da izadje pred Svetog Petra? Djilas i Rankovic su imali odresene ruke.
Mladen Zujovic i Petar Zivkovic su bili izvan domasaja brozovaca, ali oni koji su bili u rukama brozovaca nisu imali nikakvog izgleda da ce ziveti jos jedan dan. Oni su ubijeni jos iste noci, sto je sutradan objavljeno u svim novinama.
U vecernje sate u utorak, 16 srpnja, zrtve su bile izvedene iz svojih zatvorskih soba, prebijena im je cekicem kicma, baceni su u kamion kao vrece krompira, dovezeni su do Save na Cukarici, gde su opet bili baceni u camac, prevezeni na drugu obalu i tu izvuceni iz camca. Nemacki zarobljenici, ili vec sta su bili, su izbacili nesto malo kreca sto je ostalo u onoj krecani koja je na izgled bila namenjena za krecenje milicionarskih soba, sa nekoliko udaraca pijuka probili su zemlju do nuznicke jame, tako da je izmet iscurio u susednu jamu. Do te jame su dovukli zrtve i sa metkom u potiljak bacili ih u izmet. Jedan milicionar kaze da je cuo kada je jedan od onih koju su ih gurali u izmet uzvikivao uz upotrebu nakaradnih psovki: "Pakujte se na onaj svet!"
Verovatno je da su bas i bili nemacki zarobljenici. U pitanju je bila simbolika praznovernih ateista. "Bacicemo vas u govna i to ne obicna govna, nego govna vasih ljudi i onda ce vas zatrpati vasi naredbodavci, oni kojima ste bili sluge."
To visestruko ubistvo je puno srednjovekovne simbolike. Ima se utisak da se radi o nekom verskom ritualu neobrazovanih i zatucanih ljudi iz nekog zabacenog kutka zemaljske kugle. U pitanju je cin praznoverja. Sta mrtvom coveku smeta ako ga neko baci u izmet? Mrtav covek vise ne postoji, ta gnusnost smeta nama zivima. Smetala i bi i brozovcima da su oni bili obrazovani ljudi. Zatucanost i ateisticko praznoverje Brozovih sledbenika je dobro poznato svima koji su bili primorani da imaju i malo dodira sa njima.
Broz je bio okruzen primitivizmom, praznoverjem, zatucanoscu i mracnjastvom. Ta okolina mu je i pogodovala. O cemu bi on mogao da govori sa Branislavom Petronijevicem, Veljkom Petrovicem ili Ivom Andricem? Nije mnogo vremena proslo pa nije vise imao sta ni da govori sa Milovanom Djilasom. Covek sirokih svetskih pogleda se drzao na odstojanju od te zagorske gegule.
Bas zahvaljujuci tom primitivizmu moze da se dobije odgovor na pitanje licnosti poslednjeg izvrsioca tog ubistva. Ko je pucao u djenerala Mihailovica i gurao ga mrtvog u izmet?
U ono vreme se isticalo "bratstvo i jedinstvo". Brozova propaganda je opisivala djenerala Mihailovica kao coveka koji mrzi Hrvate i koji ima nameru da ih sve pokolje. Tacno je da je bilo oruzanih grupa koje su sebe nazivale "cetnicima" i koje su vrlo izrazito i ocigledno nastupale protiv Hrvata kao takvih, kao na primer grupa Momcila Djujica.
Djeneral Mihailovic je bio komandant "Jugoslavenske Vojske u Otadzbini" i ministar vojni Kraljevine Jugoslavije. Uobicajeno je bilo da se njegovi vojnici nazivaju "cetnici" i da se ceo pokret naziva "ravnogorski". Rec "cetnik", kao kasnije i reci "fasista", "komunista", "ustasa", a pre toga reci "hriscanin", "nacionalista" i mnoge, mnoge druge su izgubile svaki znacaj. Svako je mogao bilo sebe da nazove kako je hteo, ili da druge kudi, odnosno hvali tim imenima. Nista time nije receno, nego je slusalac samo zbunjen.
Sta moze da se zakljuci ako se neko nazove "komunista"? Ali ako se nazove "staljinista", "maoista", "brozovac" to je mnogo odredjenije. Nazvati Momcila Djujica "cetnikom" ne kaze nista o njemu. Zapravo samo izaziva zabunu.
Iako komandant Jugoslavenske Vojske u Otadzbini, djeneral Mihailovic nije imao zapovednistvo ni nad jednom grupom koja je dejstvovala zapadno od reke Bosne, cak je vrlo malo uticaja imao na bilo koga zapadno od reke Drine. Mnogi su se pozivali na njega, iako ga nisu slusali, sa namerom da sebe lakse nametnu svojoj okolini.
Zlocine koje su nad srpskom sirotinjom vrsili pavelicevci iskoristili su brozovci. Srbi koji su bezali ispred pavelicevaca su cinili jezgro Brozove vojske, te iste vojske koja ce kasnije da bi misleci da se sveti Pavelicu izvrsiti pokolj Srba u Beogradu. Ta planinska sirovina nije mogla da pravi razliku izmedju Srba i Hrvata, ali je znala za razliku izmedju velegrada i selendre. Sam djeneral Mihailovic je predlagao stvaranje srpske, hrvatske i slovenacke vojske u Kraljevini Jugoslaviji. Da je bilo po njemu Hrvati bi jos 1945 godine imali svoju vojsku. Vezivati Jugoslavensku Vojsku u Otadzbini sa hajducijom koja je sebe nazivala cetnicima je zlonamerno. Posebno tvrditi da je djeneral Mihailovic bio protiv Hrvata je obicna brozovska laz. On je bio za "podelu Jugoslavije u jedinstvenoj Jugoslaviji". Verovatno da bi po njemu Hrvati imali sa Slovencima i Srbima samo zajednicku Krunu, novcanicu i carinu. Kruna je formalnost, dok novcanica i carina i tako podlezu medjunarodnim nagodbama. Odlucivati o svojoj sudbini sa Srbima i Slovencima nije isto sto i izvrsavati odluke stranih velesila. Posebno sto je teritorija Banovine Hrvatske bila veca nego teritorija avnojske Hrvatske. Sa djeneralom Mihailovicem Hrvati bi bili samostalniji, imali bi vecu teritoriju i imali bi vece gradjanske slobode nego sto ih imaju danas, a da ne govorimo o onome sto su imali za vreme Brozovog vlasnistva. Uvek ce se Sumadinci i Zagorci, Srbi i Hrvati sporazumeti. Ne na racun radne sirotinje, nego na racun svojih izroda, svih boja i svake vrste, sa leve i desne strane, ratnih bogatasa i ratnih huskaca, zlocinaca i brozovaca i nadasve laznog bozanstva Josipa Broza. Vlatko Macek i djeneral Mihailovic nisu ratovali, niti ce ratovati radni narod, a najmanje razumni ljudi.
Posto se ta laz o antihrvatstvu djenerala Mihailovica prihvatila kao istina, a sa druge strane moralo je da se pokaze "bratstvo i jedinstvo" neko je od Hrvata ucestvovao u tim ubistvima.
Ko je mogao biti taj Hrvat?
Jedini Hrvat koji je u to vreme bio na tako viskom polozaju u toj udbaskoj skupini je bio Josip Manolic. Ko zna tog coveka ne moze da poveruje da on nije te noci bio na Adi Ciganliji. Pa sta je tamo radio? Simbolika ja sprovedena do kraja. Da bi se Djeneral ponizio sto je vise moguce taj poslednji metak treba da pripadne jednom Hrvatu.
Ako je tacno da je djeneral Mihailovic bio neprijatelj Hrvata onda je Manolic ucinio nesto "kao dobro" za Hrvatsku. Zasto onda ne govori? Ne govori zato sto on nije ucinio herojsko delo, nego je pucao u potiljak ljudi cije kicme su bile prebijene i onda ih gurao u izmet. Ako on kaze istinu onda moze i Milos Minic da kaze istinu. Sta Minic zna o Manolicu? Brozovci su isprepleteni, svako ima svakog u dzepu. Ako su Manoliceve ruke krvave srpskom krvlju onda su Manoliceve ruke kao takve krvave. Krv je krv, bilo srpska ili hrvatska, kineska ili japanska. Koliko Hrvata je baceno u izmet? Dzelat, a vodeca licnost jedne kulturne nacije! Jos i celoj naciji namece dugorocan dug svojih zlocina. Sta imaju Hrvati sa tim gnusnim ubistvima?
Zar treba sada Hrvati da placaju za zlocin Josipa Manolica?
Ako se ne bude znalo kako je ubijen djeneral Mihailovic onda moze i Josip Manolic da bude postovani stariji gospodin, vlasnik ne zna se cije imovine, te radnicima dobro naklonjeni "cika kapitalista". I jos i vodeca licnost naroda tisucljetne kulture. Prostak srednjovekovnog primitivizma ne moze jednu naciju da vodi u Evropu XXI stoleca.
Ne mnogo vremena posle tih ubistava je pocelo da se suska da je komandujuci oficir te noci bio Ceca Stefanovic. To je onaj kojeg ce kasnije njegovi drugovi opisati kao obicnog lupeza koji je hapsio ljude zato da bi krao njihovu imovinu, kao radio aparat ili zlatni sat. On je rukovodio bacanjem mrtvih ljudi u izmet. Drugi su bili divljaci, ali Ceca je bio govnar.
Tesko da je bilo vise od dvadeset poverljivih visih oficira kojima je Ceca Stefanovic te noci zapovedao i koji su znali u tancine sta se zbiva. Pored tih dvadesetak izvrsilaca to su znali jos i desetak visih rukovodilaca. Nije iskljuceno da Cardelli nije znao za pojedinosti, a mozda nije ni Broz, ne zato sto se nesto od njih krilo, nego sto oni sami nisu hteli da znaju za pojedinosti takvog makabra.
Jedini Slovenac koji bi mogao da zna ove pojedinosti je bio Edo Brajnik. Od Hrvata samo Krajacic i Manolic. Ko je jos mogao da bude prisutan tom makabru? Verovatno da su Rankovic i Penezic, pa i Milos Minic bili pristuni prebijanju kicme, ali ne i samom cinu ubistva. Po svemu sudeci da sudije nisu bili pozvane na zavrsni cin. Oni su odigrali svoju placenicku ulogu i vise nisu bili nikom potrebni. Tesko je poverovati da su tu bili Djilas i Pijade. Ta dvojica se nisu trpela, ali su imali izvesnu slicnost - nisu se isticali nego su vise voleli da drze konce iza scene.
Prema tvrdjenjima zatvorenika glavesine koje su te noci obisle zatvor nisu bile nabusite nego naprotiv razdragane. Jedan je cak i spomenuo svoje ime, neki pukovnik Vujosevic. Da li ih je ubistvo razdragalo, ili ih je razdragalo to sto ce sada imati priliku da se vide sa nekim zaista velikima, sa kojima ce posle toga otici na gozbu i pijanku? Ko je prisustvovao toj gozbi i pijanci?
Odakle pa da to neki od zatvorenika moze da zna? Ali postojao je jedan najsigurniji svedok koji je citao ovaj zapis dok je jos bio u rukopisu, te je bas zato imao razloga da kaze svojim najblizima sta se te noci zbilo, a taj svedok je bio sam Milovan Djilas. Ko su "najblizi" Milovana Djilasa? Aleksa Djilas, Dobrica Cosic, Mateja Beckovic?
Mateja Beckovic je pisao o Jamama i Jasenovcu, ali ni rec nije rekao o ubicama djenerala Mihailovica. Nikada nije nista ucinio da se baci svetlo na taj jezivi zlocin. Da li je govorio o hrvatskoj sramoti samo zato da ne bi ni rec rekao o srpskoj sramoti? Uostalom kao sto ni Hrvati ne rasciscavaju sa zlocincima koji su bacili kardinala Stepinca u tamnicu, ali su uvek vrlo glasni kada su u pitanju srpske nesrece. Nije Mateja Beckovic jedini koji pred zbornicama i hramovima trubi udarajuci se u srpske (hrvatske) grudi, a ne cini nista da se opere cast srpskog (hrvatskog) naroda.
Ceo danasnji srpsko-hrvatski sukob je samo jedno veliko "Drzte lopova!" Neki svedoci ovog dogadjaja su jos u zivotu. Milicionari koji su cuvali zatvor su seljaci iz okoline Leskovca. Oni mogu da se potraze i da se njihova svedocenja uzmu u obzir. Postoje zatvorenici koji se secaju te letnje noci i koji jos nisu rekli sta su videli. Gde su oni nemacki zarobljenici? Tu su i ubice. Milos Minic, Mile Milatovic, Josip Manolic.....
Ako ovo sto sam napisao nije tacno, onda neka izadju pred Slavene oni koji smatraju da imaju razlog za to i kazu sta od ovde napisanog nije tacno. Vikati: "Nije to niko video! To niko ne moze da dokaze!", ne znaci nista. Niko nije video i niko nikada nece videti da se zemlja okrece oko sunca. Zapravo pred anglosaksonskim sudom to niko ni ne moze da dokaze. Covek prosecne pameti ne treba da se popne na zid da bi znao sta se desava sa druge strane zida. Urodjenici Bornea ni danas ne veruju da je zemlja okrugla, nego su ubedjeni da je nepomicna i da se cela vasiona okrece oko njih. Ta brozovska vika samo potvrdjuje istinitost ovih navoda. Ako djeneral Mihailovic nije ubijen na Adi Ciganliji onda neka oni koji su ga ubili kazu gde su ga ubili.
Jedan seljak sa neke bosanske planine je bio upitan da li je video Pevelicev logor u Jasenovcu. Odgovorio je da nije. Da li je razgovarao sa nekim ko je bio u Pavelicevom logoru u Jasenovcu? Nije ni to. Tada je upitan odakle zna da je taj logor uopste i postojao. Odgovorio je: "Zato sto nisam budala." Ako neki akademski obrazovan covek ne moze da sagleda sta se zbilo te noci na Adi Ciganliji, onda svaki cobanin moze sa pravom da mu kaze da je obicna budala.
Postoji i grob djenerala Mihailovica. Niko od grlatih srpskih politikanata, kao na primer Vojislav Seselj, ili njegov kum Vuk Draskovic, nije nista uradio da se taj grob prekopa i da se pregleda sve sta je jos mozda ostalo. Da ne govorimo o deci i unucima djenerala Mihailovica. Mozda se boje da otvore tu Pandorinu kutiju, jer su i oni bili clanovi Brozove zlocinacke druzine, koja se u to vreme nevino nazivala Komunisticka partija, ili Savez komunista. Malo nade ima da je na Adi Ciganliji jos ista ostalo, ali bolje je da se i pokaze da nista nije ostalo, nego da se kroz povest srpstva nosi ovakva sramota.
Onaj koji svojim cutanjem potvrdjuje navode ovog izlaganja je sam Milos Minic. Kada on kaze da se ne seca vise slucaja ubistva djenerala Mihailovica, onda on svedoci da je tu ucinjeno nesto vrlo gadno, nesto tako odvratno da se on ni ne usudjuje da kaze sta je ucinjeno. Svi oni sada hoce da ostanu u najlepsem secanju svom porodu. Njihovo cutanje njih optuzuje, njihovo cutanje je najbolji dokaz da su oni izvrsili tezak zlocin od kojeg sada ne mogu da se operu. Oni ne znaju da od zaborava ovog zlocina nece niko pobeci. Oni nisu samo ubili nevine ljude, oni su ih mrtve bacili u izmet. Ni Staljin, pa ni Pavelic nisu bacali mrtve ljude u izmet! Cute zato da bi prikrili svoj zlocin, a ne zato sto ih je izdalo pamcenje. Oni pamte ne samo ono sto se zbilo nego i mnogo toga sto se nije nikada zbilo.
Milos Minic svojim cutanjem svedoci. On je najznacajniji i najverodostojniji svedok. Kada je rekao da je zaboravio, onda je on ove navode i potvrdio.
Te noci nije u govna baceno samo nekoliko nevinih ljudi, te noci su brozovci bacili u govna ceo srpski narod, bacili su u govna Svetosavlje, bacili su u govna proslost i buducnost naroda kojem su dugovali svoj zivot, svoj opstanak, svoje bice.
Ovu sramotu, ovaj prljez, ovaj satanski greh je nekoliko zlocinaca bacilo na ceo srpski narod, a srpski narod jos nije nista ucinio da se opere taj prljez, da se skine ta sramota, da se otklone posledice tog greha i zlocina i da se Srbija tih zlocinaca oslobodi.
Kada je ovo pisano, a ovo je pisano 6 travnja 1996 godine, na zivotu su bila da se zna pored mene koji sam najmladji, jos i cetiri ziva svedoka koji su te noci bili zatocenici Brozove tamnice na Adi Ciganliji. Najstariji zivi u Floridi, dva starija u Beogradu, a mladji u Kanadi.
Da je sve ovo tacno to svedocim ja, Michal Szaszkiewicz, jer sam te noci bio u sobi broj sesnaest Brozove tamnice na Adi Ciganliji.
Nista nisam video, nista nisam cuo, nista nisam nikoga pitao, nista mi niko nije rekao. Sve mi je poznato. BROZOVA TAMNICA NA ADI CIGANLIJI
Kroz Brozovu tamnicu na Adi Ciganliji, od kada ju je Broz kao tamnicu otvorio (krajem 1945 godine), pa do vremena kada je ubijen djeneral Mihailovic proslo je oko tisucu zatvorenika. Tu su bila napustena deca koji put stara samo dvanaest godina. Tu su bili starci koji nisu znali gde se nalaze. Ta deca i ti starci su bili najzastrasujuci izraz Brozove vlasti. Secam se samo po imenu nekog decka koji je imao dvanaest godina i koji se zvao "Miga". Nekoliko staraca je bilo osudjeno jer su pokusali da prodaju neki preostali zlatnik da bi se prehranili. Jedan od njih, koji ocigledo nije znao gde se nalazi, je imao dizinteriju te su ga strazari pustali da se ceo dan slobodno sece po dvoristu. Neka druga tri starca koja su zajedno imali preko dve stotine godina su bili uhapseni jer su u nekoj kafani bistrili politiku.
Popamtiti sva ta imena je nemoguce. U vecini slucajeva posteni ljudi su bili izlozeni mrznji propalica i ulicara koji su sada dograbili vlast.
Spomenucu nekoliko.
U sobi broj tri je bio profesor Milosavljevic, u sobi broj pet je bio Veljko Guberina, u sobi broj trinaest rektor univerziteta profesor Nikola Popovic, a u sobi broj osamnaest Dimitrije Djordjevic.
Pored toga su bili koliko se secam i jos ovi:
* Franja Jenc. Osudjen na sest meseci.
* Milan Golubovic. Osudjen na sedam i po godina.
* Lazar Ljubinovic. Osudjen na sedam godina.
* Slobodan Vukosavljevic. Osudjen na sedam godina.
* David Mevorah. Nije osudjivan.
* Vidak Celovic. Osudjen na 13 meseci.
* Djuro Severac. Pavelicevac?
* Mile Veljanovic ili Veljakovic.
* Ika Paranos, bio je brat ili rodjak policajcu Paranosu.
* Joca Popovic. Glumac?
* Bora Rajic. Nije osudjen. Sada u Cikagu.
* Zvonimir Antolkovic. Lekar, hipnotizer, mozda i narkoman (bio zatvorenik u bolnici u Decanima).
* Miletic zvani "Grof".
* Brana Maksimovic "SEF", novinar i pravnik. Sada u Floridi.
* Djordje Kostic iz Zemuna. Nije osudjivan.
* Surlan, sin popa Surlana iz Zemuna. Osudjen na deset godina.
* Radovanovic (Mija?). Pobegao.
* Filipovic. Pobegao.
* Lazic (clan kvarta?). Pobegao.
* Tu je bio i Milisav Markovic, zvani "Cupavac". Navodno crnotrojkas u odredima Avalskog korpusa. Izgeda da nije osudjen na smrt jer je ucestvovao u ubistvu generala Masalovica. Osudjen je na dvadeset godina od kojih je izdrzao deset. Kasnije se nastanio u Kanadi. Protiv Milisava Markovica tuzbu je zastupao neki Bozic, a presudio mu je neki Misko Zokalj. Branio ga je Becic, koji je kasnije dobio 12 godina, a bio je skolski drug tog Bozica.
Ovde je jedan kratak zapis iz mog dnevnika:
"8 kolovoz, 1994. Jedan sat razgovora sa Milisavom Markovicem.
Zatvor posetio Vujosevic, u uniformi pukovnika. Rekao da je on bio u sobi broj 13, gde je razgovarao sa zatvorenicima. U sobu ga je uveo dezurni kljucar. Sa njim nije bilo drugih udbasa."
Ne samo iz neposredne price nego i iz novina smo doznali sta se desilo Milanu Golubovicu, Lazaru Ljubinovicu i Slobodanu Vukosavljevicu. Oni su pomogli zemuskom industrijalcu Budisavu Vukojcicu da pobegne iz zemlje. To nije zbunjivalo brozovce. Medjutim sa njima je bio i Luka Bugarski, radnik iz zemunske elektrane. Brozovci nisu mogli da shvate kako je to moguce da jedan radnik pomogne jednom kapitalisti. Brozovci su bili ubedjeni da su oni radnicka partija. Partija za koju je bezuslovno svaki radnik, i da je nemoguce da jedan radnik pomogne nekom kapitalisti. Medjuti radnik Luka Bugarski je pomogao kapitalistu Budisava Vukojcica. Novine su sa zgrazanjem donele vest o tome. Izgleda da je radnik popio sa kapitalistom crnu kafu i kako kapitalista nije imao novaca to mu je radnik platio. Radnik se branio sa slobode i dobio je osamnaest meseci uslovno. Ostala trojica su dobili svaki po sedam godina. Posle izricanja presude je Milan Golubovic uzviknuo: "Takvu presudu moze samo da donese Okruzni sud!" Na to Javni tuzilac na licu mesta podigne optuznicu protiv Milana Golubovica za uvredu suda. Sudije su se, bez da je iko mogao bilo sta da kaze, povukle na drugo, nezakazano vecanje i dale Milanu Golubovicu jos sest meseci koje ima da odlezi nakon sedam godina. Niko se nije usudio da postavi pitanje pristrasnosti sudija. Nema sale se narodnom vlascu!
Upravnik zatvora je bio neki Vukovic, koji ocigledno nije bio "borac", nego je taj polozaj verovatno dobio preko "crnogorske veze". Pravio se da je strog, a ustvari je bio ljigav. U ono vreme se jos nije znalo sta ce biti sa novom vlascu, te se je Vukovic pazio.
Lekar je bio neki sanitetski pukovnik, ili tako nesto, koji se zvao Damjanovic. Bio je ogromna ljudina sa velikom bradurinom. Jedan zatvorenik ga je lako presao te ga je Damjanovic poslao u bolnicu iz koje je ovaj sa lakocom pobegao. Jedan drugi zatvorenik, neki stariji covek nije mogao da mokri. Zalio se zatvorenicima da mu je Damjanovic vukao ud i da je vikao da njega: "Pisaj! Pisaj!"
Izgleda da je Damjanovic zaista bio lekar, to jest da je pre rata diplomirao na Medecinskom fakultetu u Beogadu. Nije jasno ko su bili ti profesori koji su tom coveku dali zvanje lekara. SVEDOCENJE - MICHAL SZASZKIEWICZ
Iz dnevnika za sijecanj 1946 godine.
U ovom mesecu (ako se ne varam 21 sijecnja) je bio ubijen zemunski krojac Viktor Souc. Na smrt ga je osudilo specijalno vece Vrhovnog suda Srbije, tako da Souc nije mogao da se zali na presudu. Naravno da je Prezidijum odbio njegovu molbu za pomilovanje. Kriv je bio jer su kod njega nasli nekoliko metara stofa koje je on krio za svoje musterije. Oznasima ga je prijavila njegova zena, koja je time htela da se obracuna sa njim radi neke njegove ljubavnice.
Oko deset sati navece vrata sobe broj tri je otvorio milicionar Steva, koji je bio jedini Hrvat, zapravo Dalmatinac, medju strazarima. Uzviknuo je: "Souc sa svim stvarima! Ides u Udbu!" Svi su znali sta to znaci. U sobi je bio tajac. Souc je uzeo neke stvari, a neke je odgurnuo od sebe, sa ociglednom namerom da ih ostavi bilo kome, a ne strazarima. Steva je to video i dreknuo je: "Sa svim stvarima! Sa svim stvarima!" Ipak je Souc ostavio nesto iza sebe. Nesto kasnije smo culi zvuk motora automobila. U to vreme automobili su bili izuzetna retkost i svi smo znali da ga vode na streljanje. Mozda i nisu, mozda je vec bio mrtav, jer nije iskljuceno da su ga zadavili u samoj zgradi.
Kada smo se malo smirili upitao sam Franju Jenca da li da Soucove stvari sacuvamo za njegovu udovicu. Ja jos nisam znao da je on bio zrtva te zene. Franja Jenc mi je tiho rekao: "Ne, nista za nju." Kasnije sam doznao zasto mi je to Franja Jenc rekao. Stvari su zatvorenici podelili izmedju sebe.
Franja Jenc, gradjevinski inzinjer iz Zemuna, je bio optuzen da je bio pripadnik SS formacija, te da je kao takav ucestvovao u ubistvima i paljevinama u Bosni. Jedino svedocanstvo je bilo to da ga je neko u Zemunu video u nemackoj uniformi. Od njega je na saslusanju iznudjeno priznanje, koje je on uporno odbijao da potpise, ali ga je neki zemunski oznaski islednik Mustafa tukao do krvi, te je na kraju Franja Jenc potpisao to isledjenje. Krv je pala i na zapisnik, sto je Mustafu dovelo jos vise do besnila. Mustafa se nije potrudio da prepise zapisnik, nego je samo obrisao krv.
Javni tuzilac za Grad Beograd je trazio za Franju Jenca "najstroziju kaznu". Medjutim supruga Franje Jenca je vrlo energicno otisla u Bosnu, nasla svedoke koje je (niko ne zna kako) uspela da dovede na sudjenje, gde su ovi posvedocili da Franja Jenc nije nikada nikome nikakvo zlo ucinio, nego je naprotiv pomagao Narodno-oslobodilacku borbu time sto je krisom uzimao lekove iz nemackog garnizona i doturao ranjenim borcima. Svedocili su da u tim selima nije nikada bila spaljena ni jedna kuca, niti je neko bio ubijen. Svedoci su bili clanovi Narodno-oslodilackih odbora tih mesta u Bosni.
Svi svedoci su svedocili da je Franja Jenc bio samo prevodilac i da nije ni nosio oruzje.
Javni tuzilac je morao nevoljno da odustane od tog dela optuznice, ali je ostao pri tome da je Franja Jenc zaista nosio uniformu nemackog vojnika. Sud ga je za to osudio na sest meseci zatvora. Kako je Jenc vec proveo pet meseci i deset dana u zatvoru to je odbrana zatrazila da ga se za poslednjih dvadeset dana pusti na uslovni otpust. Javni tuzilac je to odbio i Franja Jenc je morao da se vrati u zatvor da provede preostalih dvadeset dana.
Oznaski islednik Mustafa, propali krojacki pomocnik, je za sebe tvrdio da je "Srbin iz Mostara". Bio je poznat kao sadista. U sobi broj tri u Deligradskoj 40 je jedno vreme bio jedan Ciganin koji je pokazivao rane na tabanima. Rekao je da ga je Mustafa tukao stapom po tabanima da prizna nesto, ni sam ne zna sta. Mustafa se kasnije izgubio. Izgleda da je zavrsio na Golom Otoku.
Sef zemunske ozne je bio neki crnogorski prvoborac Begovic, vise poznat kao batinas nego kao borac. On je uspesno uvodio Crnu Goru u Zemun. Uz njega su bili pored Mustafe jos i propali krojacki kalfa Dimitrije Vasovic zvani Mita Snajder, te neki ulicar Milan Salos, te neki piljar zvani Jova Piljar. Zapisnicar je bila Danica Zivanovic, koja bi se smejala kada bi zatorenik jaukao od bolova. Ona je kasnije bila profesor zemunske gimnazije. Deca su je zvala "Baba svinja". Decji sud je Bozji sud.
Kao sto su zatvorenici podelili preostalu imovinu Viktora Souca, tako su brozovski mafiozi Zemuna podelili imovinu iz Soucove krojacke radnje. Udovici za uslugu nisu dali nista, odigrala je svoju ulogu te im vise nije bila potrebna, dok su njegovu sirocad ostavili na prosjackom stapu. Odela i krojacki materijal su dobili neradnici, ulicari, propalice i pijandure, koji su imali u rukama ceo grad. To je bio na prvom mestu Branko Pesic, poznat po uzviku: "Samo kokaj!" koji uzvik se odnosio uglavnom na radnike i zemljoradnike nemacke manjine u gradu, kao i na njihove zene i malu decu. Racuna se da je on licno odgovoran za smrt preko tisucu nevinih zrtava. Uz njega je bio Steva Jelovac, covek bez zanimanja, koji je za ta ubistva odgovoran isto koliko i njegov pajtas Branko Pesic. Zatim Bosko Markovic, koji je spasao od ubistva profesora Antu Macana jer: "On zna knjigovodjstvo, pa cemo ga iskoristiti." Zatim Toza Milovanovic, Aleksandar-Cane Jovanovic, Boza Tomic, Stojan Svilaric, Ratomir i Adam Jaksic, a kasnije im se pridruzio i Miroslav Pecujlic, kojeg su tim ukradenim stvarima opremili za rektora univerziteta. Naravno da ne govorimo o vec spomenutom delu tih mafioza u Ozni, odnosno Udbi, koji su hapslii i batinali radni narod Zemuna.
Gradjani zemunski su im sami dopustili to i takvo zlocinacko delovanje. Zemun je mogao da se pred svetom pokaze sa svojim matematicarima - Kostom Karamatom, Vojislavom Avakumovicem, Milosem Radojcicem, Stanimirom Femplom i nadasve Jovanom Karamatom. Zemunski gradjani su izabrali drugi put. Predstavili su se svetu sa zemunskim mafiozima - zemunozima. Iz dnevnika za veljacu 1946 godine.
Nije bilo mnogo uspesnih begstava, obicno po neki pojedinac, ali u ovom mesecu je poslo za rukom trojici zatvorenika Brozove tamnice na Adi Ciganliji da pobegnu. Nekako su u tamincki krug uneli neke kratke lestve i pre prebrojavanja se iskrali iz sobe. Milicionar nije dobro prebrojavao te nije zapazio da tri zatvorenika nedostaju. Kada se sve smirilo oni su preskocili zid, dosli do nekog camca koji je bio samo privezan, ali ne i osiguran lokotom, i sa tim camcem presli Savu. Niko ih nije nikada nasao. Secam se samo njihovih prezimena - Lazic, Filipovic i Radovanovic.
Mozda je u ovom mesecu bio ubijen Petar - Perica Simonovic, koji je za vreme rata bio upravitelj II kvarta u Beogradu. Optuzen je da je uzimao od partizanskih porodica mito, ali da nije nista za njih uradio.
Njegov mali jedinac sin je rano umro. Ne znam sta je bilo sa njegovom suprugom.
U zatvoru je napisao pesmu, rukopis koje je dao Vidaku Celovicu. Vidak je to sacuvao i dao je Drasku Braunovicu, uredniku "Njegosa" (emigrantskog casopisa u Americi), koji je to u "Njegosu" objavio.
SUSRET SA SINOM
Bilo je to hladne februarske noci,
Nebo puno zvezda, a na zemlji sneg
Samo mesec blista u nemoj samoci
I miluje blago dolinu i breg.
U tamnicu kletu gde smrt stalno bludi
Mesaju se strava i tisina meka
Dosli su pred ponoc oruzani ljudi
Da povedu sobom jednoga coveka.
Priseban sad budi, rekose mu oni
Posle teskih patnji smrt je vrlo laka
Uzalud za tobom neko suze roni
Od juce te ceka iskopana raka.
Osudjenik cuti i pruzi im ruke
Zazveckase lanci sred surove jave
I korakom cvrstim podje bez uzdaha
Nasmejanog lica, uzdignute glave.
Gazili su kroz sneg u to gluvo doba
I on je pevao pesmu hude srece
I hrabro je stao na ivicu groba
Kad odjeku plutom kroz golo drvece.
Krv potece mlazom sveza i crvena
Ko da se od nekud na sneg rubin prosu
O kraj mrtvog tela pojavi se sena
I njezno mu rukom pomilova kosu.
To je bila sena njegovoga sina
Za kojim je suzanj plako svakog dana
Dosao je ozgo s nebeskih visina
Da povede oca do novoga stana.
Tiha nezna dusa ovog pravednika
Ljubnjenome cedu u zagrljaj pade
Pa podjose gore svetlim putem neba
Da u lepsem svetu sebi srecu grade.
Bilo je to hladne februarske noci,
Nebo puno zvezda, a na zemlji sneg
Samo mesec blista u nemoj samoci
I miluje blago dolinu i breg.
Deligradska 29.I.1946.
Petar Perica Simonovic
Vidak Celovic je zapisao:
Petar - Perica Simonovic je biko sef kriminalne policije u Beogradu pre rata. Po prirodi veseljak, voleo je nocni zivot predratnog Beograda. Svi su ga voleli; bio je omiljen. Prerano je izgubio jedinca sina.
Poznavali smo se i profesionalno. Nasli smo se u zatvoru OZNE, gde mi je dao ovu pesmu. Bio je uveren da ce ga likvidirati. Odveli sa ga jedne noci.
"Presudio" mu je Milonja Stijovic, kao stotinama drugih zatvorenika. Vidak Celovic
Mislim da Vidak ovde malo gresi, jer Milonja Stijovic nije bio sudija Okruznog suda za grad Beograd, nego je bio sudija vojnog suda. Simonovicu je sudio Okruzni sud za grad Beograd. Verovatno da Vidak cini tu gresku jer je Milonja Stijovic bio poznat po broju smrtnih presuda koje je izrekao.
Nisam siguran da li u ovom mesecu, ili mesec dana kasnije je bio ubijen i Kosta Petkovic. Bio je optuzen da je kao logoras u logodu na Sajmistu, kada je imao svega sedamnaest godina bio odredjen od uprave logora da udara druge zatvorenike. Niko nije rekao "primoran" nego uvek "odredjen". Kada je bio ubijen tesko da je imao dvadeset i jednu godinu. U razgovorima sa njim se sticao utisak da nije bio svestan da je osudjen na smrt, niti je razumeo sta to znaci. POGOVOR
Mrtvima dugujemo postovanje, a zivima istinu. Voltaire
Kada sam prijateljima rekao sta znam o ubistvu djenerala Mihailovica oni su me uzbudjeno odvracali od toga da to iznesem pred javnost. "Bolje da se takva sramota nikada ne dozna. Kako ce deca nasa gledati na nas!"
Samo istina moze coveka da spase. Laz nema proslosti, nema buducnosti. Laz je trenutni izraz straha.
Srpski narod je danas u bespucu. Ne zato sto su oni drugi, Turci, Austrijanci, Bugari, Madjari, Hrvati, Englezi, Amerikanci, Jevreji, masoni, ovi ili oni, ovo ili ono Srbima ucinili. Srpski narod je danas u bespucu zato sto je on sam sebi najvecu stetu naneo.
Kome je bilo potrebno ubistvo Franca Ferdinanda? Kome je bilo potrebno ubistvo Stjepana Radica?
Medjutim najveci zlocin koji su Srbi u dvadesetom stolecu mogli da ucine sami sebima je bio drzavni udar od 27 marta 1941 godine. Sam Patrijarh srpski Njegova Svetost Gavrilo Dozic je tom prilikom blagoslovio neodgovornost, krivotvorevinu, ubistvo redara u Makisu i raspad drzave. Njegova Svetost nije blagoslovio vernike, Njegova Svetost je blagoslovio zlocin.
Ostalo je sledilo.
Coveka koji je bio simbol srpstva, coveka koji je vodio Ravnogorski pokret, a taj pokret je bio jemstvo za dobrobit srpskog domacina, duhovnog i gospodarstvenog stuba srpstva, tog coveka su sami Srbi bacili u govna. Zapravo Srbi su bili ti koji su ne tog coveka, nego bas samo srpstvo bacili u govna.
Greh se vraca pociniocu. Danas je srpstvo tamo gde su ga sami Srbi postavili.
Dvadeset i prvo stolece je proizaslo iz dvadesetog stoleca. Nista se ne dogadja bez razloga. Uzroci prethode posledicama.
http://www.serbian-business.com/ves...me=Sections&file=index&req=printpage&artid=11