Krajem oktobra 1944. u selu Jabuka kod Pančeva partizani su streljali 72 pilota vazduhoplovstva Kraljevine Jugoslavije. Dušan Mandarić, sin Ise Mandarića, jednog od ubijenih pilota, nada se da će formiranje vladine Komisije za pronalaženje masovnih grobnica u kojima se nalaze žrtve komunista iz vremena Drugog svetskog rata doprineti da se konačno sazna istina o sudbini njegovog oca.
Nakon kapitulacije Kraljevine Jugoslavije, Isa Mandarić, stariji vodnik I klase pilota lovca kraljevskog vazduhoplovstva, uspeo je posle mnogih peripetija da se nastani u Zemunu, samo dan pre nego što ovaj grad postao deo Nezavisne države Hrvatske. Tu su Mandarići preživela četiri teške godine okupacije i dočekali oslobođenje Beograda. A samo tri dana kasnije, 23. oktobra 1944, partizanska komanda je pozvala sve stare pilote kraljevskog vazduhoplovstva da se jave u komandu u Pančevu i pomognu u oslobađanju zemlje od okupatora.
<a href='http://blic-baneri.bvcom.net/www/delivery/ck.php?n=a6943dfd&cb=INSERT_RANDOM_NUMBER_HERE' target='_blank'><img src='http://blic-baneri.bvcom.net/www/delivery/avw.php?zoneid=10&cb=INSERT_RANDOM_NUMBER_HERE&n=a6943dfd' border='0' alt='' /></a>
– Kao čovek koji je čitav život posvetio avijaciji, otac je bio presrećan. Posle četiri godine ponovo mu se pružala prilika da leti. Bio je 25. oktobar kada smo ga majka, brat i ja ispratili za Pančevo, ne znajući da odlazi u smrt. Nedelju dana kasnije saznali smo da su otac i još 71 pilot u noći između 29. i 30. novembra sa rukama vezanim žicom odvedeni na Stratište kod sela Jabuka, spušteni do Tamiša i tu streljani. Dakle 72 pilota, sve bolji od boljeg, streljani su bez ikakvog razloga, samo zato što su u jednom periodu služili kralju i otadžbini – seća se Dušan Mandarić, koji je tada imao osam, a njegov brat deset godina.
Dušanova majka Desanka tri puta je odlazila u Pančevo, ali za partizansku komandu piloti kao da nikada nisu postojali. A onda je u kuću Mandarića došao jedan čovek i rekao:
„Nemojte više tragati za mužem. Te noći kad je odveden na streljanje, bio sam s njim u sobi. Bio je uplašen i uplakan jer kod kuće ima ženu i dvoje male dece. Ja sam se preko veze spasao.“
Više od šest decenija kasnije, jula 2007, Dušan Mandarić je posetio Istorijski muzej u Pančevu i podneo zahtev da mu se omogući uvid u svu dokumentaciju iz oktobra 1944. Rečeno mu je da Muzej o slučaju streljanih pilota kraljevske avijacije ne poseduju nikakvu dokumentaciju. A nakon formiranja vladine komisije koja treba da pregleda arhive i utvrdi spiskove ubijenih bez suđenja od 1944. do 1946, državni sekretar u Ministarstvu pravde Slobodan Homen izjavio je da određeni spiskovi i podaci za oko 80 odsto lokacija na kojima su vršena streljanja u ovom periodu već postoje. Homen je istakao da sve bivše jugoslovenske republike već imaju slične komisije, a najdalje u istraživanjima je odmakla Slovenija gde je otkriveno više od 200 masovnih grobnica kojih u Srbiji, po rečima Homena, verovatno ima i znatno više.
Jedna od njih, zasigurno, nalazi se na Stratištu, na istom mestu gde je od 1941. do 1944, u vreme dok je selo Jabuka nosilo ime Apfeldorf, po naredbi šefa policije Pančeva ubijeno više od deset hiljada Srba, Roma i Jevreja. Žrtvama fašizma odavno je podignuto spomen-obeležje, dok streljani piloti još čekaju javno priznanje da više nisu među živima.
Za utvrđivanje pune istine o sudbini 72 pilota zalaže se i predsednik Vazduhoplovnog saveza Srbije Labud Bulatović. A inicijator čitave akcije, padobranac i novinar Danko Vasović, apeluje na Komisiju za pronalaženje masovnih grobnica da joj slučaj pilota streljanih u selu Jabuka bude jedan od prioriteta.
– Pozivam Vladu i Parlament da učine sve da se ovim čestitim ljudima barem obeleži grob i posmrtno vrate profesionalna i građanska prava. Da bi stvorili jednog pilota potrebno je 24 godine. A ovde je likvidirana čitava klasa. To nijedna zemlja nije u stanju da nadoknadi - kaže Vasović.
Likvidacije bez suđenja
U knjizi „Između srpa i čekića“, Srđan Cvetković, saradnik Instituta za savremenu istoriju, navodi da brojni podaci pokazuju da je od 1994. do 1946. bez suđenja likvidirano između 60.000 i 80.000 ljudi. Cvetković navodi i knjigu bivšeg oficira kraljevske vojske Miloša K. Aćina „Spomenica palih Srba vazduhoplovaca 1941-1945“ (objavljena u Vašingtonu 1975.) u kojoj piše da su krajem 1944. oficiri kraljevskog vazduhoplovstva pozvani da se jave na dužnost u Komandu vazduhoplovstva u Zemunu, odakle su prebačeni na pomoćni aerodrom Lisičji jarak gde su saslušavani i streljani u blizini Jabuke kod Pančeva.
Neces dobiti odgovor od nikog ovde jer su vecina komunisti ovde
Ali mozemo ja i ti nastaviti evo jos nesto
Srbija hoda po mrtvima
Cela Srbija prekrivena stratistima gde su likvidirane antipartizanske snage
Krusevac, krst na Bagdali, gde se nalazi i spomen ploca: ''Pripadnicima Rasinskog i Jastrebackog korpusa koji su pali u borbi protiv okupatora Kraljevine Jugoslavije, kao i svim cestitim Srbima i svestenicima koji su posle rata zajedno sa cetnicima pobijeni na ovom mestu od strane komunistickih zlikovaca'', (slike Vojvode Dragutina Keserovica i Djenerala Draze Mihailovica)
LJUDSKO je pravo i na dostojnu sahranu. I obeležavanje grobnog mesta. Kultura jednog naroda, a posebno kultura sećanja, može se sagledati i preko našeg odnosa prema mrtvima. Posebno prema onima koji su nastradali u ratnim sukobima, odnosno u unutrašnjim obračunima, kao što su oni, koji su kao poražena strana nastradali na početku uspostavljanja nove revolucionarne vlasti 1944-1945. godine.
Brojni su razlozi koji su naveli pobednike, da se u tzv. divljim čišćenjima, surovo obračunaju sa svojim stvarnim ili pretpostavljanim protivnicima, označenim kao „neprijatelji NOP“, „saradnici okupatora“, „reakcija“, „narodni neprijatelji“ i „domaći izdajnici“. Ako veliki broj streljanih nije mogao da se podvede ni pod jednu od ovih kategorija koje su pobednici na svoj način tumačili, onda je označen kao nosilac starog nenarodnog režima.
Te surove likvidacije i zločini antifašista pravdani su brojnim razlozima od političkih, vojnih, pa do najobičnije osvete i mržnje koju su pobednici nosili sa sobom ulazeći u gradove i sela kao oslobodioci. Hiljade građana Srbije likvidirano je bez suđenja. Mnogima su presude iskonstruisane i napisane posle njihove likvidacije. Neki su stvarno suđeni u velikim procesima uz bučnu propagandu i dovođenjem svedoka iz naroda („Narod mu sudi“). Naravno da je bilo i onih koje nijedan, pa ni partizanski sud, nije mogao da pomiluje zbog svojih stvarnih zločina tokom okupacije, ali većina je onih koje ni najnepravedniji sud ne bi mogao da osudi, niti da im nađe stvarnu krivicu.
Ono što nas zanima ovde, nije utvrđivanje krivice niti stepena vinosti ili nevinosti, već činjenica da većina porodica čiji su članovi streljani, nikada nisu dobile ni, kakve-takve presude, a mnogim streljanim ne zna se ni grobno mesto.
Gotovo čitava Srbija je prekrivena manjim ili većim stratištima - mestima gde su antipartizanske snage likvidirane.
Svaki grad, ili veće mesto u Srbiji, nosi u sećanju takvo mesto: Slavnik pored Leskovca, Metino brdo kod Kragujevca,Vistad u Valjevu, Banjica, Lisičji potok i mnogobrojna druga mesta u Beogradu, Kraljevica kod Zaječara, Dečani na Kosovu, Bubanj kod Niša, Paraćin, Šabac i mnoga druga mesta.
Ponekad, to su bila ista mesta na kojima su stradali partizani ili njihovi simpatizeri, gde su pogubljeni Jevreji, pripadnici pokreta otpora Dragoljuba Mihailovića, ali i obični seljaci i građani koji su kao taoci uzimani za surove nemačke odmazde. U većini slučajeva streljanja su vršena u mestima izvan gradskih naselja.
Ne postoji sistematično istraživanje ovih lokacija. Pisani tragovi o tome su do današnjih dana pažljivo skrivani. Većina tih mesta ni na koji način nije obeležena, sem ponegde, što su uradile porodice ili lokalni odbori pojedinih stranaka.
Institut za savremenu istoriju, koji prednjači u istraživanjima događaja na kraju Drugog svetskog rata i „Večernje novosti“ pokreću akciju otkrivanja lokacija stradanja i njihovog dostojnog obeležavanja.
Ne ulazeći u utvrđivanje krivice žrtava, smatramo da je elementarno pravo i naš civilizacijski odnos prema nastradalima da se takva mesta obeleže, a da nadležni organi pokažu minimum razumevanja za ovakve napore.
Narednih dana će „Novosti“ čitaoce upoznati o ovim lokacijama, načinima na koji su zlodela izvedena, koristeći dokumenta, iskaze svedoka i familija, spiskove pogubljenih... i stvarno stanje na terenu.
To je jedno novo suočavanje sa prošlošću i istinom. Može biti bolno, ali i otrežnjujuće. I za srpsku politiku i za srpske međusobne odnose, i za srpsku mirniju i čistiju sutrašnjicu.
Dr Momčilo Pavlović,
direktor Instituta
za savremenu istoriju
RADMILO GOJGIĆ, ČIJI JE OTAC SEKULA LIKVIDIRAN 1944. GODINE I BAČEN U MASOVNU GROBNICU KOD KRUŠEVCA:
ZAKOPAN JE KAO PSETO
„Vuko, hranu mi nemoj više donositi. Prilazi kraj života. Komšiluku se zahvali što svoj mladi život prerano dajem. Radeta mi dovedi da ga tata poslednji put vidi i čuvaj ga i voli kao što sam ga ja voleo.“
Na poleđini izgužvane hartije u koju je bila umotana hrana, napisao je to Sekula Gojgić. Imao je 29 godina i dva metra visine. Oficir kraljeve garde. Oktobar, 1944. godine, odmah posle oslobođenja Kruševca.
Beba je spavala u kolevci kad su došli po njega. U gluvu noć. Kuća u centru Kruševca. U dugačkim gaćama, golog do pojasa, proveli su kroz grad.
Vodili su dvojicu po dvojicu. Tukli su ih maljem po glavi da ne puštaju glas. Hrabrije komšije puštale su glas iz tmine mračnih prozora: „Srbi nemojte ubijati Srbe...“
- Hapsili su ga dva puta i puštali - priča nam Radmilo - Rade Gojgić, sin. - Treći put kad su ga odveli, više se nije vratio.
A puštali su ga, priča, jer su morali. Ništa mu nisu našli. Nikakav zločin. Bio je čestit vojnik. Bio je pun života. Voleo je svoju Vuku, svog Radeta i Srbiju.
- Čim ga puste iz zatvora, išao je u kafanu da se napije, iako nikada nije pio. Onda je tako pripit procedio psovku. Psovao im majku komunističku. Vikao je „živeo kralj“! Takav je bio moj otac - ne skriva Rade.
Sekula je bio zatamničen u zatvoru gde je sada Kruševačka gimnazija. Ubijen je bez suđenja. Po kratkom postupku.
Grob nikad nije pronađen. Zakopan je kao pseto. U noći, u šumi. Kao da nikada nije postojao. Vojni sud je posle ubistva objavio presudu - „na smrt“!
- Rastao sam bez oca. Volela me majka kako joj je moj Sekula i rekao. Hteo sam da budem vojnik kao on. Ali, komunisti mi nisu dozvolili da se upišem u vojnu školu jer mi je otac „bio zločinac“ - priča nam Rade, diplomirani pravnik, koji danas živi u Beogradu.
Rade danas ima 65 godina. Njegov otac Sekula video ga je poslednji put pred streljanje. Donela ga majka Vuka u posetu, kako joj je muž i napisao. Poljubio ga je poslednji put. Četrnaestomesečna beba je toplo tatu gledala. Poslednji put.
KOSTURNICA
MOJ otac je najverovatnije zakopan u masovnoj grobnici Pakašnica kod Kruševca. U mestu Velike šumice, gde je odmah posle zločina na kostima podignuta kasarna - priča nam Radmilo Gojgić.
- Sada je na tom mestu obraslo rastinje. Ali usred rastinja, u šumi, postoji jedna nestvarna čistina bez trave, ispod koje se nalaze leševi oko 6.000 ubijenih ljudi. To mesto je osveštano. Moja velika životna želja je da se tu podigne i kosturnica. Da zapalim sveću mom ocu Sekuli - kaže sin Rade.
P. VASILJEVIĆ
KOSTI 80.000 LJUDI RASEJANE SVUDA
Prema grubim podacima Instituta za Savremenu istoriju, u periodu izmedju 1944. i 1946. godine ubijeno je oko 80.000 ljudi, medju kojima je oko 40.000 Srba i isto toliko Nemaca i Madjara. Masovne grobnice su rasejane svuda po Srbiji. Gotovo da nema grada, varosice ili sela da nema neku tajnu raku krcatu ''drzavnim neprijateljima''. Akciju pronalazenja tih kosturnica ''Novosti'' pokrecu uz veliku pomoc direktora i saradnika Instituta za savremenu istoriju Momcila Pavlovica, Srdjana Cvetkovica i Nemanje Devica...
