Dobro to je jedan dio strane medalje. Ako cemo bas objektivno, SFRJ je prvih 20-ak godina zivotarila, a onda je Tito podigao kredite i zaduzio drzavu, zivilo se dobro samo tih par godina (1973 i 1974), a onda je polako krenula inflacija, stampanje love itd. Poljoprivreda je ustvari unistena vev onda, izvodio se citav niz idiotarija (primjeri u Dalmaciji posto sam tamo proveo dobar dio mog zivota: cupanje buhaca i loze i pokusaj sadnje kukuruza i psenice ili progon koza), seljaci prisilno tjerani u grad da popune tvornice od kojih je svaka druga bila promasena investicija jer su ih planirali nestrucni sekretari. U toj "vrijednoj" Jugoslaviji komunisticka vlast je prisilno oduzimala svome stanovnistu potrosnju i od nastanka do raspada je lupala u bespotrebne investicije koje nikada nisu opravdale investirano - i tu ne pricamo samo o stadionima i slicnoj nerentabilnoj infrastukturi, vec i o tome da je vecina proizvodnih subjekata vecinu vremena funkcionirala ispod svojih proizvodnih mogucnosti - gradjene su tvornice koje nikome nisu trebale, koje nisu imale ni trzista ni sirovina, jedino sto su u biti imale kapital koji niemu nije sluzio i time postajao bezvrijedan i visak radne snage.
PS: Ono sto je najzanimljivije, paradoksalno, ajmo reci dobar zivot je opet poceo izmedju 1989 -1991. godine, tj. znaci prije rata. Sve kao da se vratilo u Titovo vrijeme: pojavio se veliki novac, roba, sve je postalo lijepo i dobro, kao da nece biti rata. Ali je to bilo zatisje pred buru, neki trenutak kada je, ocigledno, bilo potrebno da se skrene paznja sirokih masa sa rusilackih procesa koji su se odvijali u drzavi. Generalno, cijela Titova Jugoslavija bila je jedna velika zona zamrznutog konflikta.
