-
Herzlich Willkommen im Balkanforum
Sind Sie neu hier? Dann werden Sie Mitglied in unserer Community.
Bitte hier registrieren
Viele fragen sich wie es eigentlich zu Hitler kommen konnte.
Dieser Film hat mich damals beeindruckt
Die Welle - Original von 1981 - Ende
Was mich überrascht ist, dass Milosevic auch damit durchgekommen ist und heute noch seine Lügen für bare Münze genommen werden.
Dieser Film hat mich damals beeindruckt
Die Welle - Original von 1981 - Ende
Was mich überrascht ist, dass Milosevic auch damit durchgekommen ist und heute noch seine Lügen für bare Münze genommen werden.
Traktorowitsch
Zidar a možda i slobodan
Barak Hussein Obama ist ja auch ein ähnlicher Fall.
Die Amis werden erst jetzt richtig in den Krieg ziehen, jetzt holen sie sich noch Afrika.
Die armen wissen noch gar nicht was auf sie wartet.
Wie einer schon sagte:
„Falls jemand glaubt Bush war Schlecht, wartet mal ab was Obama macht.“
Wenn ein Land, Volk in der Krise steckt, ist es immer leicht die Menschen zu manipulieren.
Wenn es wenig Arbeit gibt, verspricht man welches.
Wenn die Nationale Identität kriselt, stärkt man es mit Märchen aus der Ruhmreichen Vergangenheit.
Die Amis werden erst jetzt richtig in den Krieg ziehen, jetzt holen sie sich noch Afrika.
Die armen wissen noch gar nicht was auf sie wartet.
Wie einer schon sagte:
„Falls jemand glaubt Bush war Schlecht, wartet mal ab was Obama macht.“
Wenn ein Land, Volk in der Krise steckt, ist es immer leicht die Menschen zu manipulieren.
Wenn es wenig Arbeit gibt, verspricht man welches.
Wenn die Nationale Identität kriselt, stärkt man es mit Märchen aus der Ruhmreichen Vergangenheit.
Noodles
Andersgläubiger
Natürlich hätte Obama diese "Potenzen". Und möglicherweise käme das vielen Amerikaners gelegen. ABER Obama ist vor allem Realist. Und er muss zunächst begrenzen und/oder löschen, was Bush und die Bänkerbanden angezündet haben. Für Eskapaden reicht das Geld momentan nicht mal mehr in Amerika.
Der nächste Präsident könnte wieder übermütig werden.
Traktorowitsch
Zidar a možda i slobodan
Ha ha ha ha ha
Nie in der Geschichte der USA gab es so viele Wallstreet Banker im Kabinett wie jetzt bei Obama.
Obama nicht das er die Sachen von Bush wegmacht, er führt sie fort.
Nicht eine einzige Sache die er im Wahlkampf versprochen hat ist umgesetzt, genau das Gegenteil.
Nie in der Geschichte der USA gab es so viele Wallstreet Banker im Kabinett wie jetzt bei Obama.
Obama nicht das er die Sachen von Bush wegmacht, er führt sie fort.
Nicht eine einzige Sache die er im Wahlkampf versprochen hat ist umgesetzt, genau das Gegenteil.
G
Grasdackel
Guest
Тебе је сигурно један католички србин јебо у твоје велико дупе.
Прва застава је хисторичн хрватска застава и нема ништа са усташама.
А да нисмо ми Хрвати са нашим Титом ослободили и Србију, код вас би још и данас владао Wехрмацхт.
Traktorowitsch
Zidar a možda i slobodan
Also was für ein Schwachsinn Du hier bringst.
Ohne die Serben gebe es kein Kroatien, das sollte Dir mal klar sein.
Ihr Kroaten habt mit Blumen die einmarschierende Serbische Armee in Zagreb begrüßt die euch von Österreich-Ungarn befreit hat. Ihr wart nicht mal fähig Dalmatien von den Italienern zu befreien, sondern batet um Hilfe, und da kam die Königliche Serbische Armee, und glaubte sie hilft den Brüdern, Verräter seit ihr, nichts mehr.
Ohne die Serben gebe es kein Kroatien, das sollte Dir mal klar sein.
Ihr Kroaten habt mit Blumen die einmarschierende Serbische Armee in Zagreb begrüßt die euch von Österreich-Ungarn befreit hat. Ihr wart nicht mal fähig Dalmatien von den Italienern zu befreien, sondern batet um Hilfe, und da kam die Königliche Serbische Armee, und glaubte sie hilft den Brüdern, Verräter seit ihr, nichts mehr.
Traktorowitsch
Zidar a možda i slobodan
Od Države Slovenaca, Hrvata i Srba do ujedinjenja
Niko više ne spominje da je Korošec, vođa slovenačkih narodnjaka (Ljudska stranka), na svetkovini u Ljubljani 1. decembra 1918. rekao: „Slovenci su zahvalni Srbiji i srpskoj vojsci jer mnogo čine za odbranu naše teritorije“
Krojenje novog svetskog poretka: Versaj 1919. godine
Avgusta 1917. srpska vlada i Jugoslovenski odbor na Krfu donose deklaraciju prema kojoj Srbi, Hrvati i Slovenci posle rata, a prema načelu samoopredeljenja, treba da budu u jednoj, nezavisnoj državi, parlamentarnoj monarhiji sa dinastijom Karađorđević na čelu. Bio je to plod novog tumačenja prava na samoopredeljenje naroda koje je uoči Pariske mirovne konferencije opisao američki predsednik Vudro Vilson u 14 tačaka. Tačka 9. je zahtevala „ispravak italijanske granice u skladu sa jasno određenim nacionalnim crtama”,10. tačka je tražila autonomiju za narode pod Austrougarskom, dok je 11. odredila da „nemačke čete napuste Rumuniju, Srbiju i Crnu Goru čiji se suverenitet obnavlja, a Srbiji obezbeđuje slobodan i bezbedan dostup do mora”.
Austrougarska se, međutim, raspadala brže nego što se očekivalo. Potlačeni narodi su se organizovali i oslobađali, stvarajući svoje narodne odbore i veća. U Zagrebu je 29. oktobra 1918. osnovano Narodno vijeće Slovenaca, Hrvata i Srba koje sebe proglašava za političkog zastupnika svih Slovenaca, Hrvata i Srba u Austrougarskoj. Na zasedanju hrvatskog sabora u Zagrebu i na narodnom okupljanju u Ljubljani, Narodno vijeće SHS proglašava narodno oslobođenje i osnivanje samostalne „Države Slovenaca, Hrvata i Srba” sa glavnim gradom Zagrebom. Država je u slovenačkoj i hrvatskoj istoriografiji opisana kao „država konfederalnog tipa”,iako je bila bez jasnih granica, bez međunarodnog priznanja od strane drugih država i bez efektivne vlasti na većem delu svoje teritorije. Predsednik je bio slovenački političar Anton Korošec, a tvorevina je postojala „na papiru” oko mesec dana, do ujedinjenja sa Kraljevinom Srbijom.
Mada ključna unutrašnja pitanja nisu bila raščišćena, ujedinjenje Države SHS sa Kraljevinom Srbijom izvršeno je naprečac zbog dramatičnog sloma Austrougarske. Italijanska vojska je u skladu sa Londonskim ugovorom 24. oktobra 1918. napala armiju austrijskog feldmaršala (srpskog porekla) Svetozara Borojevića, „Lava sa Soškog fronta”, pa se austrijska vojska brzo povlačila. Italijani su prodirali ka Ljubljani, Istri i Dalmaciji, koje su Londonskim ugovorom obećane Rimu. Narodno vijeće iz Zagreba traži pomoć regenta Aleksandra Karađorđevića i srpske Vrhovne komande. Srbija šalje pukove u Zagreb, Ljubljanu, Sušak i Split. Vojvoda Stepa Stepanović prima naređenje da zaposedne južnu Dalmaciju, a prestolonaslednik imenuje pukovnika Dušana Simovića za diplomatskog izaslanika Srbije kod Vijeća SHS.
Simović odbacuje zahtev Vijeća SHS da se prvo formira „Država Slovenaca, Hrvata i Srba”, jer je srpska vlada smatrala neprihvatljivim da Srbija posle 1,5 miliona svojih žrtava pristane da na njenim granicama nastane država u čijem bi sastavu bili brojni Srbi. Na osnovu ugovora o primirju sa Mađarskom koji potpisuje vojvoda Mišić, Simović traži da Srbiji pre ujedinjenja sa Slovencima i Hrvatima pripadnu krajevi oslobođeni od Austrougarske, pre svega deo Bačke i Banata, Srema i Slavonije, kao i cela BiH i Dalmacija do rta Planke. „Van te teritorije, vi se možete opredeljivati kako vam drago – da idete sa Srbijom, ili da formirate zasebnu državu”, bio je odlučan Simović.
U Vijeću SHS dolazi do podele koju prekida Josip Smodlaka, delegat Dalmacije, pretnjom da će Dalmacija ući u savez sa Srbijom „izdvojeno, ako vi nećete odmah bezuslovno”. Tako je sastavljena delegacija za put u Beograd, da preda „adresu” (predlog o ujedinjenju) prestolonasledniku Aleksandru. Ali pošto prestolonaslednik nije mogao da proglasi ujedinjenje umesto srpske skupštine koja se nalazila na Krfu, on u Beogradu 1. decembra 1918. učestvuje u primanju „adrese” kojom je stvorena zajednička država. Narodna skupština Srbije tek 29. decembra 1918. potvrđuje ujedinjenje, što je proslavljeno širom nove države.
Srpska vojska i srpski dobrovoljci (uglavnom bivši zarobljenici) odigrali su odlučujuću ulogu u odbrani Dalmacije kao i utvrđivanju severnih i zapadnih granica današnje Slovenije. U Sloveniji je novija istorija gurnula u zaborav ne samo ta srpska junaštva nego i da je Mihajlo Pupin uticao na američkog predsednika Vilsona da Bled ne pripadne Italiji. Ne pominje se ni da je Korošec, vođa slovenačkih narodnjaka (Ljudska stranka), na svetkovini u Ljubljani 1. decembra 1918. rekao: „Slovenci suzahvalni Srbiji i srpskoj vojsci, jer mnogo čine za odbranu naše teritorije.”
Srbija je u novoj državi okupila najveći deo Srba i teritorijalno se proširila, pre svega u Vojvodini, ali nije završila mučno pitanje razgraničenja sa „bratskim narodima” na severu i zapadu. Proširenje zemlje bilo je skromnije od onoga koje bi Srbija postigla da je ostala samostalna država, dok su Slovenci i Hrvati, čiji su se pripadnici borili na strani pobeđenog carstva, dobili šansu da uđu u novu državu na štitu pobednika. Na kraju su neodređene unutrašnje međe postale izvor novih sukoba sve do raspada SFRJ 1991, kada Srbija ostaje i bez „bezbednog pristupa moru”.
Niko više ne spominje da je Korošec, vođa slovenačkih narodnjaka (Ljudska stranka), na svetkovini u Ljubljani 1. decembra 1918. rekao: „Slovenci su zahvalni Srbiji i srpskoj vojsci jer mnogo čine za odbranu naše teritorije“
Avgusta 1917. srpska vlada i Jugoslovenski odbor na Krfu donose deklaraciju prema kojoj Srbi, Hrvati i Slovenci posle rata, a prema načelu samoopredeljenja, treba da budu u jednoj, nezavisnoj državi, parlamentarnoj monarhiji sa dinastijom Karađorđević na čelu. Bio je to plod novog tumačenja prava na samoopredeljenje naroda koje je uoči Pariske mirovne konferencije opisao američki predsednik Vudro Vilson u 14 tačaka. Tačka 9. je zahtevala „ispravak italijanske granice u skladu sa jasno određenim nacionalnim crtama”,10. tačka je tražila autonomiju za narode pod Austrougarskom, dok je 11. odredila da „nemačke čete napuste Rumuniju, Srbiju i Crnu Goru čiji se suverenitet obnavlja, a Srbiji obezbeđuje slobodan i bezbedan dostup do mora”.
Austrougarska se, međutim, raspadala brže nego što se očekivalo. Potlačeni narodi su se organizovali i oslobađali, stvarajući svoje narodne odbore i veća. U Zagrebu je 29. oktobra 1918. osnovano Narodno vijeće Slovenaca, Hrvata i Srba koje sebe proglašava za političkog zastupnika svih Slovenaca, Hrvata i Srba u Austrougarskoj. Na zasedanju hrvatskog sabora u Zagrebu i na narodnom okupljanju u Ljubljani, Narodno vijeće SHS proglašava narodno oslobođenje i osnivanje samostalne „Države Slovenaca, Hrvata i Srba” sa glavnim gradom Zagrebom. Država je u slovenačkoj i hrvatskoj istoriografiji opisana kao „država konfederalnog tipa”,iako je bila bez jasnih granica, bez međunarodnog priznanja od strane drugih država i bez efektivne vlasti na većem delu svoje teritorije. Predsednik je bio slovenački političar Anton Korošec, a tvorevina je postojala „na papiru” oko mesec dana, do ujedinjenja sa Kraljevinom Srbijom.
Mada ključna unutrašnja pitanja nisu bila raščišćena, ujedinjenje Države SHS sa Kraljevinom Srbijom izvršeno je naprečac zbog dramatičnog sloma Austrougarske. Italijanska vojska je u skladu sa Londonskim ugovorom 24. oktobra 1918. napala armiju austrijskog feldmaršala (srpskog porekla) Svetozara Borojevića, „Lava sa Soškog fronta”, pa se austrijska vojska brzo povlačila. Italijani su prodirali ka Ljubljani, Istri i Dalmaciji, koje su Londonskim ugovorom obećane Rimu. Narodno vijeće iz Zagreba traži pomoć regenta Aleksandra Karađorđevića i srpske Vrhovne komande. Srbija šalje pukove u Zagreb, Ljubljanu, Sušak i Split. Vojvoda Stepa Stepanović prima naređenje da zaposedne južnu Dalmaciju, a prestolonaslednik imenuje pukovnika Dušana Simovića za diplomatskog izaslanika Srbije kod Vijeća SHS.
Simović odbacuje zahtev Vijeća SHS da se prvo formira „Država Slovenaca, Hrvata i Srba”, jer je srpska vlada smatrala neprihvatljivim da Srbija posle 1,5 miliona svojih žrtava pristane da na njenim granicama nastane država u čijem bi sastavu bili brojni Srbi. Na osnovu ugovora o primirju sa Mađarskom koji potpisuje vojvoda Mišić, Simović traži da Srbiji pre ujedinjenja sa Slovencima i Hrvatima pripadnu krajevi oslobođeni od Austrougarske, pre svega deo Bačke i Banata, Srema i Slavonije, kao i cela BiH i Dalmacija do rta Planke. „Van te teritorije, vi se možete opredeljivati kako vam drago – da idete sa Srbijom, ili da formirate zasebnu državu”, bio je odlučan Simović.
U Vijeću SHS dolazi do podele koju prekida Josip Smodlaka, delegat Dalmacije, pretnjom da će Dalmacija ući u savez sa Srbijom „izdvojeno, ako vi nećete odmah bezuslovno”. Tako je sastavljena delegacija za put u Beograd, da preda „adresu” (predlog o ujedinjenju) prestolonasledniku Aleksandru. Ali pošto prestolonaslednik nije mogao da proglasi ujedinjenje umesto srpske skupštine koja se nalazila na Krfu, on u Beogradu 1. decembra 1918. učestvuje u primanju „adrese” kojom je stvorena zajednička država. Narodna skupština Srbije tek 29. decembra 1918. potvrđuje ujedinjenje, što je proslavljeno širom nove države.
Srpska vojska i srpski dobrovoljci (uglavnom bivši zarobljenici) odigrali su odlučujuću ulogu u odbrani Dalmacije kao i utvrđivanju severnih i zapadnih granica današnje Slovenije. U Sloveniji je novija istorija gurnula u zaborav ne samo ta srpska junaštva nego i da je Mihajlo Pupin uticao na američkog predsednika Vilsona da Bled ne pripadne Italiji. Ne pominje se ni da je Korošec, vođa slovenačkih narodnjaka (Ljudska stranka), na svetkovini u Ljubljani 1. decembra 1918. rekao: „Slovenci suzahvalni Srbiji i srpskoj vojsci, jer mnogo čine za odbranu naše teritorije.”
Srbija je u novoj državi okupila najveći deo Srba i teritorijalno se proširila, pre svega u Vojvodini, ali nije završila mučno pitanje razgraničenja sa „bratskim narodima” na severu i zapadu. Proširenje zemlje bilo je skromnije od onoga koje bi Srbija postigla da je ostala samostalna država, dok su Slovenci i Hrvati, čiji su se pripadnici borili na strani pobeđenog carstva, dobili šansu da uđu u novu državu na štitu pobednika. Na kraju su neodređene unutrašnje međe postale izvor novih sukoba sve do raspada SFRJ 1991, kada Srbija ostaje i bez „bezbednog pristupa moru”.
G
Grasdackel
Guest
