G
Guest
Guest
Nova granica izmedju Istoka i Zapada
Etnicko ciscenje u Hrvatskoj – sabijanje Srba u Beogradski pasaluk dok NATO bez maske osvaja ‘sivu zonu’
Svetozar Radisic
Kada su Srbi izmedju 1389. i 1690. godine u sedam navrata (1389, 1433, 1439, 1459, 1481, 1538. i 1686/87.) proterivani sa svojih vekovnih ognjista, u pravcu Sentandreje i Vojne krajine, gotovo niko nije mogao da nasluti da ce njihovi potomci doziveti gotovo identicnu odiseju.. Da apsurd bude veci, iza nove srpske epopeje "potiskivanja prema srcu srpskog naroda", i ovog puta uz genocidnu pretnju, stoji neizivljena sila. Nekada su to bile turske, austrougarske, nemacke, a sada americke armade. Za pohod na istok megakapitalisti zlopupotrebljavaju mladjanu najdemokratskiju zemlju sveta, od koje su kulturoloski starije sve srpske svetinje. Brinuci se za opstanak Srba sadasnju tragediju svog naroda predvideo je Jovan Ducic kada je sredinom jula 1941. godine u Lisabonu pisao da je u Evropi pravi pakao, i da veruje da ce za dugo vreme "sve ici jos gore i uzasnije".
Naravno, svoj prostor Srbi nisu sami izgubili. Mreza oko srpskog pravoslavnog roda isplitana je vekovima, posebno od strane Vatikana, nordijske i germanske skole. Njihovo glavno oruzje bili su Hrvati. Oni su se, posebno posle kradje srpskog jezika (da bi prisvojili dubrovacku stokavsku literaturnu bastinu i epski uskocki ciklus) pripremali za presudnu bitku sa Srbima, koje su, po svemu sudeci, iz dna duse mrzeli. Pad berlinskog zida oznacio je pocetak konacnog obracuna.
Teritorija prethodne Jugoslavije, bila je u tzv. sivoj zoni u vreme "hladnog rata", vise nije neutralna; ona sada pripada Zapadu. Za istinu da je jugoslovensko tlo prestalo da bude tampon izmedju Istoka i Zapada, ne treba kriviti Srbe, vec porazene u "hladnom ratu": bivsi SSSR i Varsavski ugovor.
Sjedinjene Americke Drzave i Nemacka podelile su podrucje Balkana na zone o kojima su u svojim jugoslovenskim misijama govorili Son Dzervazi, Jan Oberg, Johan Galtung i drugi "raznosaci informacija", Te osobe probijale su lako medijsku blokadu, bas kao sto je Dzordz Soros "probijao" ekonomsku blokadu, posecujuci Srbiju maskirani u "mirotvorce". S obzirom na ciljeve velikih sila, metode i modalitete njihovog ostvarenja i vekovni odnos Zapada prema srpskom narodu, prirodno je sto su se Amerikanci i Nemci, u ostvarivanju svojih interesa, oslonili na Hrvate, muslimane i kosmetske Albance. Buduci da je rec o svetski znacajnom geostrateskom podrucju moze se reci da je na prilicno umeren nacin saopsteno da "Zapad ne zeli da vidi Srbe zapadno od Drine i severno od Dunava i Save".
POKLOPLjENI INTERESI
O granici izmedju Istoka i Zapada koja se, prema tvrdnjama istrazivaca mira i eksperata za zalecivanje konflikata, sada uspostavlja preko prostora prethodne Jugoslavije, znali su i nasi preci Jasa Tomic, Milos Crnjanski, Sima Likin Lazic, Jovan Ducic, Jovan Sterija Popovic, Ivo Andric i drugi. Na zalost, njihova dela o granicama i srpsko-hrvatskom problemu nisu dovoljno izucavana u prethodnoj Jugoslaviji.
Jovan Ducic je u vezi s granicama zabelezio:
"... Za ovo je trebalo da posluzi i teza o 'liniji Zemun - Kotor', kao granica Istoka i Zapada. Sve sto je istocno od te linije, pripada sferi balkanskih Slovena, a sve sto je zapadno, pripada habsburskim Slovenima. Ta ideja koju zastupaju Hrvati, nije hrvatskog porekla, makar sto je oni, po svom obicaju, proturaju kao svoju. Ne samo da je ovo stara teza austrijska, nego cak i vizantijska, upravo rimska, iz vremena podele Carstva na istocno i zapadno".
Naravno, Tudjman nije bio originalan, kao sto to nisu bili ni Ante Starcevic, Stjepan Radic i Ante Pavelic.
Cilj Zapada da se Srbi potisnu preko Drine obelodanjen je na razne nacine: u nagovestajima, propagandnim materijalima i pretnjama. Naravno, ostvarivanje ciljeva je uvek vise-manje problematicno. Cesto se svede na puste zelje. Zanimljiva je procena cuvenog americkog analiticara Majkla Roskina u studiji "Treci balkanski rat i njegov ishod", sacinjenoj na Univezitetu Pensilvanija u avgustu 1994. godine:
"Treci balkanski rat ce se zavrsiti samo onda kada srpska moc postane nedovoljna za ocuvanje teritorija koje sada Srbi drze, tj. kada bude oruzjem odbacena"... "Srbi ce ozbiljno razmotriti problem mira samo kada shvate da im je teritorija prevelika, da je srpska ekonomija propala, da mladi ljudi beze od regrutacije i da se istovremeno Srbija suocava sa vise neprijatelja (NATO, Hrvati, muslimani, Albanci...)".
Na bliskim i podudarnim interesima susreli su se SAD i Nemacka, sa svojim ekonomskim satelitima i medjunarodnim mehanizmima za stvaranje novog svetskog poretka (Ujedinjene nacije, Evropska unija, NATO, OEBS i sl.), zatim Turska, Hrvatska i bosanski muslimani podrzani islamskim zemljama. S druge strane ostali su usamljeni Srbi, za ciji prostor i preostale resurse (rude, voda, hrana...) su zainteresovani megakapitalisti. Srbima su odlucivanje o sopstvenoj sudbini otezavali pripadnici ruske onemocale Dume, glumci Kozaka i pojedine "pravedne" administracije u svetu, jer su uspeli da stvore iluziju o skoroj i neizbeznoj istocnoj pravoslavnoj (po)moci, podrgevajuci tako srpsku laznu nadu. S trece strane, hrvatska saznanja o poklapanju njihovih interesa i ciljeva s interesima i ciljevima mocnog Zapada jedina su i realna potpora ispoljene hrvatske sigurnosti, "hrabrosti" i organizovanosti i poseban podstrek za fanaticno stvaranje obecane i vekovima zeljene drzave.
Inace, Hrvati su ostvarili i san o pomoci Zapada. Na prvoj skupnoj sednici Hrvatskog narodnog zastupnistva, 25. marta 1923, u zakljucku br. VII, zabelezeno je: "Budu li opet uzaludni svi pokusaji za pravedan sporazum sa narodom srpskim, uz priznanje hrvatske narodne i drzavne individualnosti posve ravnopravno s narodnom i drzavnom individualnoscu srpskom – ovo ce narodno zastupnistvo zatraziti pomoc od svih evropskih, pa i drugih parlamenata, a narocito od kongresa Sjeverno-americke Unije, ali samo pomoc cisto moralnu".
Jedini problem zagrebacke administracije je sto je ta nacisticka tvorevina, zasnovana na idejama ustaske NDH, besmislena i zakasnela, jer se u "novom svetskom poretku" brisu granice, a ponasa nadnacionalno i bez mrznje. Hrvati su, nazalost, kao i Amerikanci, (zlo)upotrebljeni da za megakapitaliste (transnacionalne kompanije) osvoje srpski prostor.
Moze se zaboraviti da su Srbi "dezurni krivci" i da im se (samo na recima) pridruzuju, iskljucivo, smenjeni americki, francuski, kanadski i britanski generali, ali je nemoguce zaboraviti ponasanje najznacajnijih diplomata koje su pokusavali i pokusavaju da svojom (ne)pristrasnoscu uspostave mir. U tom smislu trebalo bi da su dovoljno reprezentativni sledeci primeri. Prvo, kada su Hrvati prvom agresijom na Srbe pogazili "Vensov plan", lord Dejvid Oven je izjavio da razume odluku Tudjmana da osvoji "svoj" Maslenicki most, iako je nekoliko meseci kasnije dokazao da zna o cijoj je teritoriji rec. Istovremeno, opomenuo je predsednika SRJ Dobricu Cosica da on nema nista s teritorijom Srpske Krajine. Drugo, krajem aprila 1994. general Majkl Rouz se javno pozalio rekavsi: "Muslimani su mislili da cemo mi da vodimo rat za njih" i tako jasno rekao koga podrzavaju "plavi slemovi". Trece, Klaus Kinkel, covek koji je odigrao jednu od kljucnih uloga u razbijanju SFRJ, 8. avgusta 1995, u vreme kada je ponovljen napad hrvatske avijacije na izbeglice, kod mesta Svodna zapadno od Prijedora, iskazao je neprevazidjivo licemerje izjavivsi da je hrvatska ofanziva otvorila nove mogucnosti za mir.
O saveznistvu i realizaciji podudarnih interesa veoma recito kazuje i dusebriznicki gotovo majcinski savet Hrvatima. Nemacki ministar inostranih poslova je izjavio:
"Treba zastititi izbeglice. Od danasnjeg ponasanja Hrvatske zavisice i buduca slika u svetu o toj drzavi i to morate da znate".
Zanimljivo je da je Dzozef Kruzel, jedan od poginulih americkih pregovaraca, bio Sacirbejov roðak. Naslednik preminulog Roberta Frejzera, Roberts Oven, imao je kljucnu ulogu u stvaranju hrvatsko-muslimanske federacije. Iz aspekta tima koji trenutno odlucuje o miru na prostorima prethodne Jugoslavije, zanimljiva je i izjava Ricarda Holbruka, jednog od kljucnih americkih pregovaraca:
"SAD nikada nisu htele da razgovaraju o okoncanju sankcija nego o njihovoj suspenziji, s istovremenim odrzavanjem sankcionog rezima kako bi se ponovo primenio ako zatreba".
Na osnovu prethodnog, nije cudno sto je na bedzu jednog od kljucnih pratilaca komandanta Unprofora ispisano dalmatinsko prezime.
Poklapanje interesa ogleda se i u teznji da se smanji broj Srba na podrucjima koja "pripadaju Zapadu". Hrvatski sociolog i politicar dr Stipe Suvar potvrdio je da u vreme stvaranja prve Jugoslavije petina stanovnika u Hrvatskoj bila je srpske nacionalnosti:
"To sto sad Srba ima tako malo treba 'zahvaliti' politici Ante Pavelica u NDH (kojeg slave u Hrvatskoj) i politici Franje Tudjmana".
Prema izjavi Vladimira Pavicevica, sefa misije SRJ u Zenevi, od 400.000 Srba koji su ziveli u Hrvatskoj izvan Krajine u februaru 1993. godine, ostalo je jos svega sedamdeset hiljada. Da bi se razumela velicina pocinjenog greha jos jednim progonom Srba treba procitati knjigu istoricara prof. dr Djordja Stankovica "Izazov nove istorije" i saznati da je 1702. godine u Hrvatskoj i Slavoniji (bez Dalmacije) na selu bilo 45.000 Hrvata i blizu 30.000 Srba. Ko poznaje istoriju od 1054. do 1995. godine, zapitace se: koliko je od tih 45.000 "statistickih Hrvata" prikrivalo pokatolicene Srbe.
Naravno, teznje da se sa tog prostora uklone Srbi prenesena je iz duboke proslosti. U knjizi "Sporna pitanja Kraljevine Jugoslavije" zabelezeno je:
"Do osvita 19. veka nije bilo medju Srbima i Hrvatima nego samo progona i pokolja: i u tom 19. veku politika hrvatska kretala se samo u okviru austrijanstva i katolicke propagande sa krupnim zaverama protiv pravoslavnih krajeva".
Jasno je da upravo tu cinjenicu koristi Zapad za uspostavljanje nove granice. Jedan od najbolje upucenih americkih diplomata Piter Galbrajt jednostavno je protumacio najnoviji egzodus Srba, koji ocigledno dozivljava samo kao neminovnu seobu:
"Hrvatska vojska krenula je punom snagom na Krajinu bas kad je bilo jasno da Srbi pristaju na mirnu reintegraciju".
O nesreci srpskog naroda izjasnio se krajem avgusta 1995. godine i Dr Rados Smiljkovic, jugoslovenski ambasador u Bugarskoj:
"Agresija Tudjmanove Hrvatske i novi genocid nad narodom Krajine dogodili su se zato sto su u pitanju Srbi i pravoslavci".
I, naravno, ne samo zato.
KORACI KA RUB(IKON)U
Ocigledno je da Zapad, uz pomoc Hrvata, bosanskih muslimana i kosmetskih Albanaca, potiskuje Srbe prema "beogradskom pasaluku". Najvece efekte postigli su namerno nerealno skrojenim planovima racunajuci da Srbi ne mogu da ih prihvate, jer su gubili teritoriju za "zelenim stolom". Ogromne efekte postigli su pretnjama, ucenama i sankcijama, uzrokujuci podele unutar srpskog bica, po principu "zavadi pa vladaj".
Po svemu sudeci, americki eksperiment "operacije izvan ratnog stanja" obezbedjuje ostvarenje i takve vrste ciljeva prema kojima se narodi mogu potiskivati u nove granice i formirati "bonsai drzave" pogodne za kontrolu pomocu marionetskih rezima. Primenjena americka vojna doktrina po konceptu "projekcije sile" potvrdila je efikasnost principa na kojima se zasniva stvaranje haosa i prethodna dezorganizaciju drzave i oruzanih snaga vojnog rivala. Kako njihova pragmaticna politika postuje moguce, i neprestano procenjuje cenu angazovanja sopstvenih snaga, nije tesko predvideti dokle ce, barem u dogledno vreme, potiskivati istocnu granicu svoje imperije.
Jedan od ciljeva kreatora najnovijeg "novog svetskog poretka" je da stvori uslove za vladavinu iz jednog centra. Nije cudno sto se, uprkos nadnacionalnom principu, dozvoljava etnicko ciscenje, jer se tako stvaraju kompaktna podrucja koja umanjuju uslove za tenzije i stalna zarista. Srpsko-hrvatski odnos je, prema analizama na Zapadu, objavljenim u govoru Bzezinskog u Upsali jos 1978. godine, u prethodnim Jugoslavijama vodio ka ratu, jer je paralisao i doveo do kolapsa ekonomski sistem, sto je pogubno za protok megakapitala.
Razlog za neprelazak Rubikona (Dunava i Drine) nisu umanjene ambicije Zapada, vec, bar zasada, nenarusena podela interesnih zona izmedju velikih sila, odredjena 1989. godine. Agresija na SRJ oznacila pocetak agresije na Istok. Put ka Zemunu ugrozio bi sigurnost zapadnih sila na Istoku, zato je dogovorno izbegnut. Pad Republike Srpske Krajine umalo nije promenio i odnos prema kosmetkom problemu. Medjutim, "kosmetski problem" ce ostati trajan najmanje iz dva razloga. Prvo, jer samo njegovim negovanjem o(p)staju razlozi za NATO prisustvo na Balkanu, a NATO je tu zbog svojih strateskih ciljeva koji nadmasuju evropske interese. Drugo, sa stalnim "kosmetskim problemom" moguce je Srbe i dalje slabiti i trositi.
Dugo su diplomate govorile "Kosovo je deo suverene Srbije". Zanimljivo je i veoma indikativno, da diplomate iz prve i druge americke i svih nemackih garnitura, koje u stvari vode ratove, dok nisu ostvarile progon Srba, nisu neposredno kontaktirale sa Beogradom, iako "teze miru". Naravno, o granicama Srbije odlucuje i resenost Srba da brane maticnu teritoriju i još vise svest o potrebi da narod svakovrsno ojaca. Ocevidno nedostaje vide znanja, organizovanosti, mudrosti i volje. Poslednja "seoba Srbalja" trebalo bi da bude njihova zavrsna lekcija za bolju buducnost – bez zabluda.
NAPOMENA:
Autor je pukovnik u penziji, doktor vojnih nauka i profesor na Vojnoj akademiji. Napisao je vise zapazenih knjiga iz oblasti sukoba niskog intenziteta, psiholosko-propagandnog rata (posebno je znacajno delo "Neokortikalni rat" u kome se razradjuje nacin delovanja na psihu protivnika putem raznih metoda i upotrebom raznih sredstava) i drugih specificnosti upotrebe vojne sile u operacijama "izvan ratnog stanja".
Etnicko ciscenje u Hrvatskoj – sabijanje Srba u Beogradski pasaluk dok NATO bez maske osvaja ‘sivu zonu’
Svetozar Radisic
Kada su Srbi izmedju 1389. i 1690. godine u sedam navrata (1389, 1433, 1439, 1459, 1481, 1538. i 1686/87.) proterivani sa svojih vekovnih ognjista, u pravcu Sentandreje i Vojne krajine, gotovo niko nije mogao da nasluti da ce njihovi potomci doziveti gotovo identicnu odiseju.. Da apsurd bude veci, iza nove srpske epopeje "potiskivanja prema srcu srpskog naroda", i ovog puta uz genocidnu pretnju, stoji neizivljena sila. Nekada su to bile turske, austrougarske, nemacke, a sada americke armade. Za pohod na istok megakapitalisti zlopupotrebljavaju mladjanu najdemokratskiju zemlju sveta, od koje su kulturoloski starije sve srpske svetinje. Brinuci se za opstanak Srba sadasnju tragediju svog naroda predvideo je Jovan Ducic kada je sredinom jula 1941. godine u Lisabonu pisao da je u Evropi pravi pakao, i da veruje da ce za dugo vreme "sve ici jos gore i uzasnije".
Naravno, svoj prostor Srbi nisu sami izgubili. Mreza oko srpskog pravoslavnog roda isplitana je vekovima, posebno od strane Vatikana, nordijske i germanske skole. Njihovo glavno oruzje bili su Hrvati. Oni su se, posebno posle kradje srpskog jezika (da bi prisvojili dubrovacku stokavsku literaturnu bastinu i epski uskocki ciklus) pripremali za presudnu bitku sa Srbima, koje su, po svemu sudeci, iz dna duse mrzeli. Pad berlinskog zida oznacio je pocetak konacnog obracuna.
Teritorija prethodne Jugoslavije, bila je u tzv. sivoj zoni u vreme "hladnog rata", vise nije neutralna; ona sada pripada Zapadu. Za istinu da je jugoslovensko tlo prestalo da bude tampon izmedju Istoka i Zapada, ne treba kriviti Srbe, vec porazene u "hladnom ratu": bivsi SSSR i Varsavski ugovor.
Sjedinjene Americke Drzave i Nemacka podelile su podrucje Balkana na zone o kojima su u svojim jugoslovenskim misijama govorili Son Dzervazi, Jan Oberg, Johan Galtung i drugi "raznosaci informacija", Te osobe probijale su lako medijsku blokadu, bas kao sto je Dzordz Soros "probijao" ekonomsku blokadu, posecujuci Srbiju maskirani u "mirotvorce". S obzirom na ciljeve velikih sila, metode i modalitete njihovog ostvarenja i vekovni odnos Zapada prema srpskom narodu, prirodno je sto su se Amerikanci i Nemci, u ostvarivanju svojih interesa, oslonili na Hrvate, muslimane i kosmetske Albance. Buduci da je rec o svetski znacajnom geostrateskom podrucju moze se reci da je na prilicno umeren nacin saopsteno da "Zapad ne zeli da vidi Srbe zapadno od Drine i severno od Dunava i Save".
POKLOPLjENI INTERESI
O granici izmedju Istoka i Zapada koja se, prema tvrdnjama istrazivaca mira i eksperata za zalecivanje konflikata, sada uspostavlja preko prostora prethodne Jugoslavije, znali su i nasi preci Jasa Tomic, Milos Crnjanski, Sima Likin Lazic, Jovan Ducic, Jovan Sterija Popovic, Ivo Andric i drugi. Na zalost, njihova dela o granicama i srpsko-hrvatskom problemu nisu dovoljno izucavana u prethodnoj Jugoslaviji.
Jovan Ducic je u vezi s granicama zabelezio:
"... Za ovo je trebalo da posluzi i teza o 'liniji Zemun - Kotor', kao granica Istoka i Zapada. Sve sto je istocno od te linije, pripada sferi balkanskih Slovena, a sve sto je zapadno, pripada habsburskim Slovenima. Ta ideja koju zastupaju Hrvati, nije hrvatskog porekla, makar sto je oni, po svom obicaju, proturaju kao svoju. Ne samo da je ovo stara teza austrijska, nego cak i vizantijska, upravo rimska, iz vremena podele Carstva na istocno i zapadno".
Naravno, Tudjman nije bio originalan, kao sto to nisu bili ni Ante Starcevic, Stjepan Radic i Ante Pavelic.
Cilj Zapada da se Srbi potisnu preko Drine obelodanjen je na razne nacine: u nagovestajima, propagandnim materijalima i pretnjama. Naravno, ostvarivanje ciljeva je uvek vise-manje problematicno. Cesto se svede na puste zelje. Zanimljiva je procena cuvenog americkog analiticara Majkla Roskina u studiji "Treci balkanski rat i njegov ishod", sacinjenoj na Univezitetu Pensilvanija u avgustu 1994. godine:
"Treci balkanski rat ce se zavrsiti samo onda kada srpska moc postane nedovoljna za ocuvanje teritorija koje sada Srbi drze, tj. kada bude oruzjem odbacena"... "Srbi ce ozbiljno razmotriti problem mira samo kada shvate da im je teritorija prevelika, da je srpska ekonomija propala, da mladi ljudi beze od regrutacije i da se istovremeno Srbija suocava sa vise neprijatelja (NATO, Hrvati, muslimani, Albanci...)".
Na bliskim i podudarnim interesima susreli su se SAD i Nemacka, sa svojim ekonomskim satelitima i medjunarodnim mehanizmima za stvaranje novog svetskog poretka (Ujedinjene nacije, Evropska unija, NATO, OEBS i sl.), zatim Turska, Hrvatska i bosanski muslimani podrzani islamskim zemljama. S druge strane ostali su usamljeni Srbi, za ciji prostor i preostale resurse (rude, voda, hrana...) su zainteresovani megakapitalisti. Srbima su odlucivanje o sopstvenoj sudbini otezavali pripadnici ruske onemocale Dume, glumci Kozaka i pojedine "pravedne" administracije u svetu, jer su uspeli da stvore iluziju o skoroj i neizbeznoj istocnoj pravoslavnoj (po)moci, podrgevajuci tako srpsku laznu nadu. S trece strane, hrvatska saznanja o poklapanju njihovih interesa i ciljeva s interesima i ciljevima mocnog Zapada jedina su i realna potpora ispoljene hrvatske sigurnosti, "hrabrosti" i organizovanosti i poseban podstrek za fanaticno stvaranje obecane i vekovima zeljene drzave.
Inace, Hrvati su ostvarili i san o pomoci Zapada. Na prvoj skupnoj sednici Hrvatskog narodnog zastupnistva, 25. marta 1923, u zakljucku br. VII, zabelezeno je: "Budu li opet uzaludni svi pokusaji za pravedan sporazum sa narodom srpskim, uz priznanje hrvatske narodne i drzavne individualnosti posve ravnopravno s narodnom i drzavnom individualnoscu srpskom – ovo ce narodno zastupnistvo zatraziti pomoc od svih evropskih, pa i drugih parlamenata, a narocito od kongresa Sjeverno-americke Unije, ali samo pomoc cisto moralnu".
Jedini problem zagrebacke administracije je sto je ta nacisticka tvorevina, zasnovana na idejama ustaske NDH, besmislena i zakasnela, jer se u "novom svetskom poretku" brisu granice, a ponasa nadnacionalno i bez mrznje. Hrvati su, nazalost, kao i Amerikanci, (zlo)upotrebljeni da za megakapitaliste (transnacionalne kompanije) osvoje srpski prostor.
Moze se zaboraviti da su Srbi "dezurni krivci" i da im se (samo na recima) pridruzuju, iskljucivo, smenjeni americki, francuski, kanadski i britanski generali, ali je nemoguce zaboraviti ponasanje najznacajnijih diplomata koje su pokusavali i pokusavaju da svojom (ne)pristrasnoscu uspostave mir. U tom smislu trebalo bi da su dovoljno reprezentativni sledeci primeri. Prvo, kada su Hrvati prvom agresijom na Srbe pogazili "Vensov plan", lord Dejvid Oven je izjavio da razume odluku Tudjmana da osvoji "svoj" Maslenicki most, iako je nekoliko meseci kasnije dokazao da zna o cijoj je teritoriji rec. Istovremeno, opomenuo je predsednika SRJ Dobricu Cosica da on nema nista s teritorijom Srpske Krajine. Drugo, krajem aprila 1994. general Majkl Rouz se javno pozalio rekavsi: "Muslimani su mislili da cemo mi da vodimo rat za njih" i tako jasno rekao koga podrzavaju "plavi slemovi". Trece, Klaus Kinkel, covek koji je odigrao jednu od kljucnih uloga u razbijanju SFRJ, 8. avgusta 1995, u vreme kada je ponovljen napad hrvatske avijacije na izbeglice, kod mesta Svodna zapadno od Prijedora, iskazao je neprevazidjivo licemerje izjavivsi da je hrvatska ofanziva otvorila nove mogucnosti za mir.
O saveznistvu i realizaciji podudarnih interesa veoma recito kazuje i dusebriznicki gotovo majcinski savet Hrvatima. Nemacki ministar inostranih poslova je izjavio:
"Treba zastititi izbeglice. Od danasnjeg ponasanja Hrvatske zavisice i buduca slika u svetu o toj drzavi i to morate da znate".
Zanimljivo je da je Dzozef Kruzel, jedan od poginulih americkih pregovaraca, bio Sacirbejov roðak. Naslednik preminulog Roberta Frejzera, Roberts Oven, imao je kljucnu ulogu u stvaranju hrvatsko-muslimanske federacije. Iz aspekta tima koji trenutno odlucuje o miru na prostorima prethodne Jugoslavije, zanimljiva je i izjava Ricarda Holbruka, jednog od kljucnih americkih pregovaraca:
"SAD nikada nisu htele da razgovaraju o okoncanju sankcija nego o njihovoj suspenziji, s istovremenim odrzavanjem sankcionog rezima kako bi se ponovo primenio ako zatreba".
Na osnovu prethodnog, nije cudno sto je na bedzu jednog od kljucnih pratilaca komandanta Unprofora ispisano dalmatinsko prezime.
Poklapanje interesa ogleda se i u teznji da se smanji broj Srba na podrucjima koja "pripadaju Zapadu". Hrvatski sociolog i politicar dr Stipe Suvar potvrdio je da u vreme stvaranja prve Jugoslavije petina stanovnika u Hrvatskoj bila je srpske nacionalnosti:
"To sto sad Srba ima tako malo treba 'zahvaliti' politici Ante Pavelica u NDH (kojeg slave u Hrvatskoj) i politici Franje Tudjmana".
Prema izjavi Vladimira Pavicevica, sefa misije SRJ u Zenevi, od 400.000 Srba koji su ziveli u Hrvatskoj izvan Krajine u februaru 1993. godine, ostalo je jos svega sedamdeset hiljada. Da bi se razumela velicina pocinjenog greha jos jednim progonom Srba treba procitati knjigu istoricara prof. dr Djordja Stankovica "Izazov nove istorije" i saznati da je 1702. godine u Hrvatskoj i Slavoniji (bez Dalmacije) na selu bilo 45.000 Hrvata i blizu 30.000 Srba. Ko poznaje istoriju od 1054. do 1995. godine, zapitace se: koliko je od tih 45.000 "statistickih Hrvata" prikrivalo pokatolicene Srbe.
Naravno, teznje da se sa tog prostora uklone Srbi prenesena je iz duboke proslosti. U knjizi "Sporna pitanja Kraljevine Jugoslavije" zabelezeno je:
"Do osvita 19. veka nije bilo medju Srbima i Hrvatima nego samo progona i pokolja: i u tom 19. veku politika hrvatska kretala se samo u okviru austrijanstva i katolicke propagande sa krupnim zaverama protiv pravoslavnih krajeva".
Jasno je da upravo tu cinjenicu koristi Zapad za uspostavljanje nove granice. Jedan od najbolje upucenih americkih diplomata Piter Galbrajt jednostavno je protumacio najnoviji egzodus Srba, koji ocigledno dozivljava samo kao neminovnu seobu:
"Hrvatska vojska krenula je punom snagom na Krajinu bas kad je bilo jasno da Srbi pristaju na mirnu reintegraciju".
O nesreci srpskog naroda izjasnio se krajem avgusta 1995. godine i Dr Rados Smiljkovic, jugoslovenski ambasador u Bugarskoj:
"Agresija Tudjmanove Hrvatske i novi genocid nad narodom Krajine dogodili su se zato sto su u pitanju Srbi i pravoslavci".
I, naravno, ne samo zato.
KORACI KA RUB(IKON)U
Ocigledno je da Zapad, uz pomoc Hrvata, bosanskih muslimana i kosmetskih Albanaca, potiskuje Srbe prema "beogradskom pasaluku". Najvece efekte postigli su namerno nerealno skrojenim planovima racunajuci da Srbi ne mogu da ih prihvate, jer su gubili teritoriju za "zelenim stolom". Ogromne efekte postigli su pretnjama, ucenama i sankcijama, uzrokujuci podele unutar srpskog bica, po principu "zavadi pa vladaj".
Po svemu sudeci, americki eksperiment "operacije izvan ratnog stanja" obezbedjuje ostvarenje i takve vrste ciljeva prema kojima se narodi mogu potiskivati u nove granice i formirati "bonsai drzave" pogodne za kontrolu pomocu marionetskih rezima. Primenjena americka vojna doktrina po konceptu "projekcije sile" potvrdila je efikasnost principa na kojima se zasniva stvaranje haosa i prethodna dezorganizaciju drzave i oruzanih snaga vojnog rivala. Kako njihova pragmaticna politika postuje moguce, i neprestano procenjuje cenu angazovanja sopstvenih snaga, nije tesko predvideti dokle ce, barem u dogledno vreme, potiskivati istocnu granicu svoje imperije.
Jedan od ciljeva kreatora najnovijeg "novog svetskog poretka" je da stvori uslove za vladavinu iz jednog centra. Nije cudno sto se, uprkos nadnacionalnom principu, dozvoljava etnicko ciscenje, jer se tako stvaraju kompaktna podrucja koja umanjuju uslove za tenzije i stalna zarista. Srpsko-hrvatski odnos je, prema analizama na Zapadu, objavljenim u govoru Bzezinskog u Upsali jos 1978. godine, u prethodnim Jugoslavijama vodio ka ratu, jer je paralisao i doveo do kolapsa ekonomski sistem, sto je pogubno za protok megakapitala.
Razlog za neprelazak Rubikona (Dunava i Drine) nisu umanjene ambicije Zapada, vec, bar zasada, nenarusena podela interesnih zona izmedju velikih sila, odredjena 1989. godine. Agresija na SRJ oznacila pocetak agresije na Istok. Put ka Zemunu ugrozio bi sigurnost zapadnih sila na Istoku, zato je dogovorno izbegnut. Pad Republike Srpske Krajine umalo nije promenio i odnos prema kosmetkom problemu. Medjutim, "kosmetski problem" ce ostati trajan najmanje iz dva razloga. Prvo, jer samo njegovim negovanjem o(p)staju razlozi za NATO prisustvo na Balkanu, a NATO je tu zbog svojih strateskih ciljeva koji nadmasuju evropske interese. Drugo, sa stalnim "kosmetskim problemom" moguce je Srbe i dalje slabiti i trositi.
Dugo su diplomate govorile "Kosovo je deo suverene Srbije". Zanimljivo je i veoma indikativno, da diplomate iz prve i druge americke i svih nemackih garnitura, koje u stvari vode ratove, dok nisu ostvarile progon Srba, nisu neposredno kontaktirale sa Beogradom, iako "teze miru". Naravno, o granicama Srbije odlucuje i resenost Srba da brane maticnu teritoriju i još vise svest o potrebi da narod svakovrsno ojaca. Ocevidno nedostaje vide znanja, organizovanosti, mudrosti i volje. Poslednja "seoba Srbalja" trebalo bi da bude njihova zavrsna lekcija za bolju buducnost – bez zabluda.
NAPOMENA:
Autor je pukovnik u penziji, doktor vojnih nauka i profesor na Vojnoj akademiji. Napisao je vise zapazenih knjiga iz oblasti sukoba niskog intenziteta, psiholosko-propagandnog rata (posebno je znacajno delo "Neokortikalni rat" u kome se razradjuje nacin delovanja na psihu protivnika putem raznih metoda i upotrebom raznih sredstava) i drugih specificnosti upotrebe vojne sile u operacijama "izvan ratnog stanja".
