Cube
....
-
Herzlich Willkommen im Balkanforum
Sind Sie neu hier? Dann werden Sie Mitglied in unserer Community.
Bitte hier registrieren
An die, die Bosnien teilen wollen.
- Ersteller DZEKO
- Erstellt am
Moze Srbijanac biti musliman !
H
hamza m3 g-power
Guest
pa moze al vi ste ih svi potjerali
saban saulic nije cigan vec je musliman ali od 1880 vi kazete da nema srpskih muslimana nego su to "cigani"
H
hamza m3 g-power
Guest
das stimmt, deshalb erkennt man bosniaken schnell, ich meine wir sind autochtoner als serben... gibt niederschriften da haben serben ihre töchter für land gegeben an die begs
L
_LAV_
Guest
H
hamza m3 g-power
Guest
ich persoenlich bosnien!
andere haben andere meinungen...
hast du einen bosnischen nachnamen? oder heisst du jevrejovic?
ma evo navrnuo mao da cujem koju pametnu prije spavanja hahahahahahhahahhaha
i sta bi ? naleti na ovog maloljetnika koji nema pojma o geografiji a kamoli o politici - sta ces haveru takva ti je dijaspora !
pa moze al vi ste ih svi potjerali
saban saulic nije cigan vec je musliman ali od 1880 vi kazete da nema srpskih muslimana nego su to "cigani"
bullshit...
ima dosta muslimana koji se smatraju srbinom... und auch einige von denen sind konvertiert...
siehe emir kusturica, lepa brena.... und es sind nicht alle prominent wie diese beiden, es gibt auch genug "einfache" leute die so denken, falls ihr euch das denken könnt. es gab ebenso auch muslimani bei den cetniks.
MUSLIMANI U ČETNICIMA (1)
ČIČA JE VOLEO FEHIMA
Uoči Drugog svetskog rata jedna struja jugoslovenskih muslimana naginjala je Hrvatima i ona će potom podržati NDH. Druga struja, koja je bila manja, ali ne i malobrojna, a koju je mahom činilo obrazovanije muslimansko stanovništvo, dobro je pamtila svoje srpsko ime i zato je 1941. stupila u četničke redove. U narednih nekoliko brojeva "Pogledi" će prenositi delove knjige SPOMENICA "BRATSTVA" 1954-1974, koju je 1974. godine u Torontu, Kanada, priredio i objavio Alija S. Konjhodžić
APLIKACIJE
Neumrli naš Čiča voleo je Fehima Musakadića kao retko koga od svojih komandanata i četnika
Na čelu muslimanskih četničkih bataljona bili su Fehim Musakadić, Mujo Pašić, dr Ismet Popovac. Kad smo osvojili opštinu Bjelemiće, muslimani-četnici su streljali trojicu muslimana-ustaša .
Dr Ismet Popovac, lekar iz Konjica, dolazi u prve redove četnika-muslimana. Zbog svoje saradnje sa četnicima i svoga otvorenog sukoba sa Hrvatima i partizanima gine kao četnik u Trebinjskoj šumi, blizu Trebinja, 1943. godine
Čuveni komoranski odred, formiran na terenu između Brodareva - B. Polje - Prijepolje, pod komandom kapetana Huseina Rovčanina brojio je nekoliko stotina boraca
Početkom 1942. godine obrazovan je u Sarajevu Muslimanski četnički akcioni komitet od 14 članova
ANTRFILE:
BIOGRAFSKI ZAPISI ALIJE KONjHODžIĆA
Utisci i zapažanja o ljudima i događajima iz detinjstva i rane mladosti ostaju u sećanju neokrnjeni, večito živi, a često su i putokaz kroz život. Porodica i mesto rođenja, kao i sredina u kojoj se čovek rodio i rastao, imaju takođe presudan uticaj na formiranje ljudskog karaktera, što će se iz ovih mojih kratkih izlaganja, umesto biografije, o mome životu i nacionalno-političkom radu jasno videti.
Porodica - Rođen sam u Ljubuškom, Hercegovina, 4. februara 1899. godine, od oca Sulejmana i majke Umije, rođene Mahić. Otac iako samouk, u zajednici sa mojim amidžom Ademagom, stekao je kao trgovac lep ugled i bio veoma društven čovek. Majka je bila neobično mirna i sentimentalna žena. Njezinu suptilnu dušu ispunjavala je svakodnevna briga o bratu Salihu i meni, i o sestrama Ajiši i Fatimi. Umrla je rano, ali je doživela sreću da vidi Saliha kao zrelog čoveka i diplomiranog pravnika. Moja strina Zejna, bila je rođena u Nikšiću, od porodice Bijedić. Kada je Nikšić, odlukom Berlinskog kongresa od 1878. godine, pripao Crnoj Gori, izbegla je u Mostar, gde je upoznala mog amidžu i udala se za njega. Sa nekom bolnom setom satima je znala da nam priča o svom rodnom kraju i o običajima u Crnoj Gori. Njezin sin, jedinac, Mustafa bio je moj vršnjak.
U takvoj porodičnoj sredini rodio sam se i proveo prve godine detinjstva. Otac je bio intimni saradnik Ali-bega Firdusa, koji se preselio iz Duvna u Ljubuški i odatle vodio borbu za avtonomiju Bosne i Hercegovine. Bili smo i komšije< često mu je babo, po meni, slao kao hediju ulovljenog zeca. Moj bliski rođak Đulaga Vukovac (majke su nam rođene sestre) iz Učiteljske škole u Mostaru prebegao je 1910 godine u Srbiju. O njegovom bekstvu mnogo se tada govorilo ne samo u Ljubuškom već i celoj Bosni i Hercegovini. Tada nisam mogao u potpunosti da shvatim ovaj njegov podvig. Tek kasnije, kada sam došao u Sarajevo, i počeo da se družim sa srpskom revolucionarnom omladinom, bilo mi je jasno da je to učinio kao srpski nacionalista i protivnik crno-žute aždaje, koja je jednako mrzela i uništavala i pravoslavne i muslimane.
Ljubiški, mesto rođenja - Ljubiški je po broju stanovnika najveći srez u Bosni i Hercegovini. Stanovnici su skoro 95% katoličke vere, dok su u samom gradu živeli većinom muslimani i svega četiri srpske porodice: Ćuk, Crnogorac, Mrmak i Vitković. Starešinu porodice Vitković pok. Vasiliju, posle groznih mučenja i čupanja brade ubili su ustaši za vreme Drugog svetskog rata. Odnosi između pravoslavnih i muslimana bili su više nego prijateljski. Nešto ih je vezivalo, neka potajna strepnja od ohole i neprijateljske katoličke većine, koja je kroz usta svojih fratara kova Solde, Mikulića i drugih iz jezuitskog gnezda sa Humca, ispoljavala najekskluzivniji hrvatski nacionalizam i prozelitizam katoličke crkve.
U neposrednoj blizini Ljubuškog je mesto Vitina, čuveno po begovskoj kući Kapetanovića, koja je dala nekoliko intelektualaca i bila poznata ne samo u Ljubuškom već i van granica Bosne i Hercegovine, naročito o književnom radu Mehmed-bega Kapetanovića. Ovaj odžaković i nacionalno svesni Srbim muslimanske vere srpski je radio i osećao. Kao Vukov sledbenik prikupljao je narodno blago - pesme, priče i izreke i to objavio u svome znamenitom delu "Narodno blago". Ovo svoje delo izdao je 1887. godine i štampao ćirilicom, što najbolje ilustruje njegovo srpsko osećanje, i to u vremenu kada je srpska svest kod širokih muslimanskih masa bila duboko zapretena. Sve ovo zajedno odgoj u porodici, sredina grada Ljubuškog, katolička većina u ovom srezu, Vitina sa Kapetanovićima, komšija Ali-beg Firdus, nacionalno opredeljeni brat Salih i Đulaga Bukovac, sve je imalo pozitivnog uticaja na moje nacionalno opredeljenje i formiranje mog karaktera. Istodobno u meni je sve to spontano izazivalo i otpor protiv "lipe vire". Fratri iz samostana sa Humca, nedaleko od Ljubuškog i Širokog brega, bili su nosioci verske netrpeljivosti. Njihova je velika odgovornost da je srez Ljubuški u oba svetska rata dao najveće ustaške koljače i ubice, kao što su bili Luburić, Artuković i drugi. Već tada sam podsvesno osećao da su Hrvati, kao izmećari Austro-Ugarske monarhije, naši zakleti neprijatelji, da im je namera bila da ove dve srpske pokrajine, Bosnu i Hercegovinu, odvoje od slobodnih srpskih država Srbije i Crne Gore i da ih pripoje apostolskoj monarhiji, a nas muslimane da što više otuđe od naše jednokrvne braće Srba pravoslavnih, i konačno, da nas prevedu na katoličanstvo.
Takva psihoza i netrpeljivost između katoličke većine i pravoslavno-muslimanske manjine u srezu Ljubuškom mnogo su uticali na moje kasnije nacionalno formiranje.
OSNOVNI TEKST:
Slabo obavešteni i neupućeni često puta su u toku Drugog svetskog rata pitali: da li u kome procentu muslimani u Bosni i Hercegovini uzimaju učešća u borbi protiv okupatora, ustaša i komunista< da li ima muslimana u četničkim jedinicama pod komandom Draže Mihailovića. Ovo pitanje s vremena na vreme ponavlja i u krugovima srpske emigracije. Nije ni čudo, jer se zna da je jedan dobar deo muslimanskog stanovništva u t. zv. "Nezavisnoj Državi Hrvatskoj" prišao ustašama i zajedno s njima vršio najveće zločine nad nemoćnim srpskim stanovništvom.
Ustaše i komunisti su tvrdili, tvrde i danas, da u četničkim i ravnogorskim redovima nije bilo muslimana, već da su ovi bili uz ustaše odnosno uz komuniste. Mi ne želimo da raspravljamo ma kakvo pitanje, ni sa ustašama ni sa komunistima, ovim putem. S njima će obračunati Srpski narod kad za to dođe vreme i na način koji on nađe za podesan. Mi želimo da po ovom pitanju damo obaveštenje Srbima koji nisu imali priliku da se u to uvere, lično ili na koji drugi način. Pored toga, mi, Srbi, smatramo za našu dužnost da odamo naše priznanje onim muslimanima koji ga zaslužuju.
Nama je neobično žao, što ćemo, nenamerno, usled pomanjkanja pisanih podataka, usled nesećanja, propustiti da pomenemo imena mnogih muslimana-nacionalista koji su imali velikih zasluga u formiranju muslimanskih četničkih jedinica, kao i onih koji su bili u komandama i jedinicama skupa sa četnicima. Navešćemo imena onih kojih se sećamo, čija nam je zla sudbina poznata.
MUSLIMANI-RAVNOGORCI
Nema sumnje da prvo mesto među Srbima muslimanske veroispovesti, koji su se u se u samom početku stavili na raspoloženje neumrlom Čiči, zauzima pok. Fehim Musakadić. Neumrli naš Čiča voleo je Musakadića kao retko koga od svojih komandanata i četnika. Musakadić je bio srpski dobrovoljac u Prvom svetskom ratu. Tada je odlikovan najvećim ratnim ordenom, Karađorđevom zvezdom s mačevima. Bio je u Sarajevu do početka Drugog svetskog rata Direktor policije. On je živeo za Srpstvo, njemu služio, njime se ponosio i, naposletku, za njega dao i svoj život. Pok. Čiča ga je dodelio u Štab Komande Istočne Bosne i Hercegovine, na čijem je čelu bio čuveni junak, vojvoda Petar Baćović. Pok. Musakadić je uhvaćen od strane komunista početkom juna 1943 godine u Stranama kod Uloga, srez nevesinjski, skupa sa pok. majorom Jocom Pantićem, biv. sreskim načelnikom Jovićem, poručnikom Kovačevićem iz Gacka, nosiocem Karađorđeve zvezde s mačevima, narednikom Stanišićem, narednikom žandarmerije Ivanom (Hrant, čije sam prezime zaboravio), i još nekoliko četnika čijih se imena ne sećam. Jedan od preživelih četnika, koji je uspeo da umakne komunističkim kuršumima, pričao je, kako su se sjajno držali svi. Svi, i Musakadić, pred samu smrt, uzviknuo je: "Živeo Kralj, živeo Draža, dole Tito!"
Na drugo mesto dolazi, svakako, poznati sudija okružnog suda u Mostaru, Mujo Pašić. Ko od ranije nije poznavao ovog divnog čoveka i Srbina, upoznaće ga iz nekoliko sledećih redaka. Bilo je to u aprilu 1941. godine. Hrvatske ustaše i u Mostaru, kao i u ostalim gradovima i mestima narediše, pod pretnjom smrtne kazne, da svi Srbi, Jevreji i Cigani moraju da odmah predaju ustaškoj policiji svoje radio aparate, eventualno oružje i municiju. Naređenje se, zna se, odnosilo isključivo na Srbe pravoslavne vere, Jevreje i Cigane. Među Srbima nalazi se i sudija Pašić sa svojim novim biciklom. "A što ste Vi došli sa biciklom?" upitale su ustaše sudiju Pašića. "Po vašem naređenju", odgovorio im je Mujo. "Pa, mi smo naredili samo Srbima, Jevrejima i Ciganima, nego vratite se kući i nosite vaš biciklo", rekoše mu ustaške zveri. "Ja sam Srbin, naređenje se odnosi i na mene, evo vam biciklo", odvratio je sudija Pašić. Ostavio je biciklo, ali je zato odveden u zatvor. Na zauzimanje njegovih brojnih srodnika i prijatelja uspelo se da ga puste na "slobodu". Kakav se pokazao na ovom mestu, takav je bio i ostao kroz celo vreme borbi u redovima gen. Draže, sve dok nije bio zarobljen od Nemaca i predan ustašama. Umro je junački i mučenički u rasadniku "hrvatske hiljadugodišnje kulture", logoru smrti, Jasenovcu.
Treća ličnost, dr Ismet Popovac, lekar iz Konjica, dolazi u prve redove četnika-muslimana. Zbog svoje saradnje sa četnicima i svoga otvorenog sukoba sa Hrvatima i partizanima gine kao četnik u Trebinjskoj šumi, blizu Trebinja, 1943. god.
Poručnik Čengić, mladi aktivni oficir, pridružio se četnicima već početkom 1942. godine. Poslat od strane četničke komande sa specijalnom misijom u Mostar, biva uhvaćen i zaklan od ustaša. Napred navedena četiri Srbina-muslimana bili su muslimansko vođstvo u četničkim redovima za Istočnu Bosnu i Hercegovinu. Bilo ih je još, no njihova imena ne smemo ovom prilikom da pominjemo, jer se, možda, još koji od njih nalazi u životu u zemlji najcrnjeg terora, Titovoj Jugoslaviji.
Musakadić, Pašić, d-r Popovac, poručnik Čengić i drugi njihovi bliži saradnici-muslimani, nisu bili komandanti bez vojske, kako bi zlonamerni ljudi hteli, kad im ustreba da tvrde. Nisu zaboravili nekoliko preživelih svedoka naš oružan plan i napad, 18. i 19. januara 1943, na čisto muslimansku-ustašku tvrđavu Bjelemiće (srez Konjic). Skupa se nevesinjskom, konjičkom, kalinovačkom i drugom sarajevskom četničkom brigadom, pod mojom komandom i komandom pok. Krsta Kovačevića, aktivnog kapetana, rame uz rame borili su se i dva bataljona muslimana-četnika. Na čelu muslimanskih četničkih bataljona bili su Fehim Musakadić, Mujo Pašić, dr Popovac. Kad smo osvojili opštinu Bjelemiće, vlast je preuzeo lično major Fehim Musakadić. Muslimani-četnici su, tada, streljali trojicu muslimana-ustaša iz mesta.
Kad smo u proleće 1943 godine, vodili ogorčene borbe sa partizanima, u našim četničkim redovima imali smo dva bataljona muslimana: jedan u sastavu nevesinjske brigade kojom sa ja komandovao, a drugi u sastavu mostarske brigade, kojom je komandovao kap. Vlado Milutinović, sada u Kanadi. Mnogi su od njih pali na polju časti, za slobodu. Pali su pored Srba-četnika. Njihove žrtve, njihova krv, njihovi mladi životi neće se zaboraviti dok traje nas koji smo s njima delili zlo, a dobra je bilo onda vrlo malo. S toga, neka je slava i hvala njihovim palim žrtvama.
A sada, pred završetak, hteo bih da zamolim sve Srbe koji se bave politikom i koji se bore protiv komunizma, fašizma i nacizma, da ne smeću s uma, kad budemo udarili temelje našoj nacionalnoj državi, da su Bosna i Hercegovina srpske zemlje, da su muslimani Bosne i Hercegovine u ogromnoj većini Srbi, da muslimane iz ovih dveju srpskih pokrajina treba da vodi duh i ideja muslimana-Ravnogoraca: Fehima Musakadića, Muja Pašića, d-r Ismeta Popovca, Srba-mučenika, a ne nekih sumnjivih, samozvanih vođa, koji su služili ustašama i Anti Paveliću.
Fehime, Mujo, Ismete i ostali četnici-muslimani, koji dadoste svoje živote za Kralja Petra, za neumrlog Čiču Dražu, za Ravnogorstvo i Srpstvo, neka je: Rahmetulahi alejhi razmeten vasiah!
("Bratstvo" - maj 1954.)
Vejsil N. Preljo (Buenos Aires)
MUSLIMANSKE ČETNIČKE JEDINICE
Čim je general Dragoljub-Draža Mihailović digao ustanak na Ravnoj Gori, Srbi muslimanske veroispovesti u Bosni i Hercegovini odmah su pristupili akciji da se pridruži Dražinim snagama. Među prvima se javio Draži Fehim Musakadić, dobrovoljac iz Prvog svetskog rata i vitez Karađorđeve zvezde s mačevima, zatim aktivni poručnik Omer-beg Čengić, dr Ismet Popovac, sudija Mujo Pašić i drugi istaknuti Srbi muslimani.
U Hercegovini, u mestima gde je bio pretežno muslimanski elemenat, obrazovane su posebne četničke muslimanske jedinice, koje su brojale na hiljade boraca i operisale pod vođstvom svojih komandanata Srba pravoslavne veroispovesti inž. Vladimira Zečevića, sada u Čikagu, kapetana Vlade Milutinovića, sada u Kanadi, pok. Koste Kovačevića i drugih. Ovi četnički bataljoni, sastavljeni od Srba muslimana, na čijem su čelu bili Fehim Musakadić, Mujo Pašić i dr Ismet Popovac, učestvovali su u zauzimanju muslimansko-ustaške tvrđave Bjelemići (srez Konjic) i nakon zauzeća Bjelemića vlast je lično preuzeo major Fehim Musakadić.
Pod komandom četničkog komandanta Voje Lukačevića bilo je nekoliko stotina muslimana četnika, a njihove operacije izvođene su na velikom frontu od Splita - Mostara - Konjica - Prozora - Gračanice - Glamoča - Glavatičeva - Sarajeva - Nevesinja - Foče - Kalinovika. U donjem toku Neretve, oko Mostara, bilo je pod komandom četničkih vojvoda Jevđevića i Baćevića veliki broj dobrovoljne antikomunističke milicije, od kojih najveći na položaju zone Pasičina.
Čuveni komoranski odred, formiran na terenu između Brodareva - B. Polje - Prijepolje, pod komandom kapetana Huseina Rovčanina brojio je nekoliko stotina boraca. Zasluga je kapetana Rovčanina i njegovo odreda da komunisti nisu uspeli da pređu Lim, iako su u toku 1943-44. pokušavali nekoliko puta. Kada je vojvoda Pavle Đurišić pobegao iz zarobljeništva i sastao se sa svojim borcima u Sandžaku a odatle nastavio put preko N. Varoši, Priboja, Prijepolja, Brodareva, B. Polja u pravcu Berana, Kolašina i u Crnu Goru, kapetan Husein Rovčanin, bez ikakvih ograničenja stupio je sa svojim snagama u četničke odrede heroja i mučenika vojvode Pavla Đurišića. Sam je zatražio da on sa svojim snagama prvi nastupa i da probija front Peka Dapčevića, koji se naročito bio ušančio i utvrdio na položajima kod Mojkovca. Posle višečasovne dnevno-noćne borbe, prsa u prsa, kapetan Husein Rovčanin razbio je komunistički front i u toj borbi poginuo.
400 MUSLIMANA ČETNIKA IZ UMČANA
U štabskoj četi sreskog komandanta u Konjicu Jova Babovića sa malim izuzetkom bili su muslimani-četnici, a u sastavu Konjičke četničke brigade nalazili su se muslimani-četnici iz Konjičke Župe, Bjelemića i Uloški bataljon. Konjička brigada brojala je 330 boraca, Konjička Župa 200, Bjelemići 200, a Uloški bataljon 150 boraca. Iz Konjičkog sreza skoro svi muslimani, sposobni za borbu, bili su u četnicima. Na položaju Bjelašnice bilo je 400 muslimana četnika od Umčana u zajednici sa Vukasovićem. Vukasović je bio komandant 2. sarajevske brigade. U Višegradskoj brigadi kapetana Nikića nalazilo se 200 muslimana četnika. U borbama oko Neretve-Glavatićeva potpukovnik Jovanović, pored svojih 200 boraca, imao je u svome sastavu i 200 muslimana-četnika na liniji Bjelašnica - Konjic - Bijela. Kod rezervnog poručnika na položaju Devojčin Kuk 70, u odredu Kurteša, koji je brojao 550 boraca, bilo je 80 muslimana četnika, a u sastavu Hercegovačkog odreda isto toliko muslimana četnika.
Kao što se iz izloženog vidi, bosansko-hercegovački muslimani iz Sandžaka bili su na strani svoje progonjene braće Srba pravoslavne veroispovesti. Oni su aktivno učestvovali u oružanim četničkim odredima pod vođstvom besmrtnog Draže, pisali rezolucije i muški, kako dolikuje odžakovićima i koljenovićima, protestvovali protiv ustaškog nasilja. Mnogi znani i neznani pojedinci, mahom intelektualci, na razne načine činili su neocenjive koristi borbi, koju je goloruki Srpski narod vodio protiv ustaških i partizanskih hordi.
Početkom 1942. godine obrazovan je u Sarajevu Muslimanski četnički akcioni komitet od 14 članova, čija imena iz razumljivih razloga ni danas ne možemo objaviti, jer mnogi žive i tavore svoje dane pod Titovim terorom.
U samom okupiranom Beogradu bio je obrazovan muslimanski centar, koji je sarađivao u raznim vidovima sa Ravnogorskim pokretom i posebnim kanalima održavao veze sa Bosnom i Hercegovinom. Odlaskom Mustafe Mulalića, bivšeg narodnog poslanika na Ravnu Goru, vođstvo muslimanskog centra preuzeo je Abdulah Kemura, knjigovođa Srpske zemljoradničke nabavljačke zadruge, koga su partizani ubili među prvima pri zauzimanju Beograda. Grupa je izdavala ilegalno i list ISTOK pod uredništvom Mustafe Mulalića, preko kojeg je održavana veza sa zemljom. List se štampao u Dražinom glavnom štabu, zajedno sa dva centralna lista: RAVNA GORA i RAVNOGORSKA MISAO.
Piscu ovih redova pripada donekle zasluga za uspešno funkcionisanje obaveštajne službe na terenu Bosne i Hercegovine, koja je dejstvovala iz Beograda, preko prote Božića i Jezdimira Dangića, a u kojoj su radili sve sami Srbi muslimanske veroispovesti.
Podzemnom radu ovog obaveštajnog centra ima se zahvaliti da su bosansko-hercegovački muslimani bili obaveštavani o prilikama u svetu, o stanju u okupiranoj Srbiji i pozivani da u svakoj prilici progonjenom bratu ukažu pomoć i zaštitu. Da nije uništena ogromna arhiva komesarijata za izbeglice u Beogradu, kojem je na čelu bio veliki srpski rodoljub i istaknuti sokolski prvak Tomo Maksimović, generalni direktor svetske firme "Bata" za Jugoslaviju, znalo bi se nešto više o radu Srba muslimana, kako u Beogradu, tako isto i u Bosni i Hercegovini. Komesarijat je saslušavao svakog izbeglicu iz Bosne i Hercegovine, kao i iz ostalih srpskih pokrajina, čijim se iskazima moralo verovati. Veliki broj izbeglih Srba izjavio je, da su uz pomoć muslimana prešli Drinu i tako izbegli sigurnu smrt. Mi smo, iznoseći ove nepotpune podatke o stavu bosansko-hercegovačkih muslimana za vreme Drugog svetskog rata, kao i o učešću velikog broja muslimana u četničkim odredima, izvršili svoju dužnost. Namera nam je da ovim sačuvamo ovu istinu od zaborava za poznija srpska pokolenja. Ona će u miru i slobodi, bez ikakvih predrasuda, i na temelju mnogobrojnih i kudikamo ubedljivijih činjenica, nego što su ove, pravilno oceniti sve te napore i žrtve bosansko-hercegovačkih muslimana. Tako će iz svega toga izvući još jedan dokaz, da su sve to činili kao nacionalno svesni Srbi muslimanske vere i da nisu žalili ni svoje živote, kada je bila u pitanju sudbina srpskog naroda.
I na kraju setimo se Njegoša: "Ne pita se ko se kako krsti, no čija mu krvca grije prsi, čije ga je mljeko zadojilo."
Alija S. Konjhodžić
JEDAN VERODOSTOJAN SVEDOK
U Trebavskom korpusu srpskih četnika, čiji je komandant bio čuveni prota Savo Božić, bilo je i Srba muslimana. Petar Đokić, jedan od preživelih boraca iz ovog korpusa (sada živi u Njujorku) objavio je u "Ravnogorskom Borcu", br. 201, februara 1966 godine, članak pod naslovom "Prota Savo Božić", gde između ostalog piše:
"Plodovi te sloge i snage (Srba pravoslavnih i muslimana, naša primedba) i danas bi ne samo koristili tome kraju, već bi se i utrostručili, da nije došlo do katastrofe Jugoslavije. U tome času po nagovoru spoljnih dušmana, organizovali se unutrašnji zlotvori da unište slogu među braćom i tekovine slobode, pravde i napretka. To je protu Savu do srca zabolelo ali ne i obeshrabrilo. Naprotiv, sa krstom u jednoj a puškom u drugoj ruci, prota Savo je poveo prve zaštitnike ojađenih i osvetnike nedužno pobijenih. U toj nevolji, pritekle su mu u pomoć ne samo najbolje snage trebavskih svetosavaca, već i svesna muslimanska braća okolnih sela. Ovi muslimani su zaista bili verni borci i branioci Dinastije Karađorđevića, što može da im služi na čast i ponos. Tom slogom braće u nevolji, prota Savo je sprečio nameru dušmana Srpskog naroda, da iskoriste zablude prošlosti i tadašnje intrige, u cilju međusobnog istrebljenja Srba pravoslavnih i Srba muslimanske vere. Umesto toga, pod njegovim mudrim vođstvom, braća se objedinila i zajednički branila od lažnih hrišćana - svirepih ustaša i istinitih bezbožnika - bezdušnih partizana. To bratstvo, tada zapečaćeno ostalo je tvrdo do današnjih dana, dokazano na svim Titovim "izborima", da su Srbi pravoslavni i Srbi muslimani, braća jedne krvi i jednog imena. Za ovo neka je slava i hvala proti Savi."
DRAŽA MIHAILOVIĆ I MUSLIMANI
Kako je general Draža Mihailović gledao na problem naše muslimanske braće najbolje će se videti iz sledećeg telegrama, koji je uputio 21. januara 1945. godine Kraljevskoj jugoslovenskoj vladi preko jedne od svojih neposrednih radio veza koje je imao s njom. U tom telegramu objašnjen je stav muslimana u rešavanju jugoslovenskog pitanja. S obzirom da je general Mihailović taj telegram poslao, očigledno je da se složio s pogledima naše muslimanske braće. Izjavu muslimana potpisao je jedan od najuglednijih među njima. Njegovo ime, nažalost, ne možemo objaviti pošto se nalazi u zemlji. Ta izjava glasi:
"Mi, muslimani Kraljevine Jugoslavije, bezuslovno i nepokolebljivo smo za ustavno-monarhiski oblik vladavine sa dinastijom Karađorđevića i Kraljem Petrom Drugim na čelu.
"Mi smo isto tako za federativno uređenje Jugoslavije na etničkom principu, s trima federativnim jedinicama: srpskom, hrvatskom i slovenačkom. Kako mi, muslimani živimo isključivo na srpskom etničkom području, to je razumljivo, da tražimo da svi nepodeljeni uđemo u sastav srpske federativne jedinice.
"Što se tiče Bosne i Hercegovine, mi tražimo da te pokrajine, zajedno sa susednim srpskim krajevima, kao i sa onim srezovima u Sandžaku, koji i saobraćajno i privredno gravitiraju Bosni i Hercegovini, obrazuju u srpskoj federativnoj jedinici jednu veliku samoupravnu oblast, sposobnu za život, i sa punom administrativnom autonomijom. Toj oblasti mora se, s obzirom na geografski položaj i saobraćajne mogućnosti, obezbediti pristup i na more, kako na jugu tako i na jugozapadu.
"U kulturno-prosvetnom pogledu mi tražimo da nam se kao celini obezbedi puna versko-prosvetna autonomija.
"Kako su svi naši zahtevi opravdani i etnički i istoriski i osnovani na potpuno demokratskim principima, to smo uvereni da će naići na puno razumevanje u svima nepristrasnim krugovima i srpskim i hrvatskim, i da će muslimani ovim svojim stavom doprineti svoj prilog pravilnom rešenju srpsko-hrvatskog pitanja.
"Naglašavamo da smo već i kao muslimani protiv komunizma i protiv terora a za punu i istinsku demokratiju, u čiju pobedu čvrsto verujemo."
Ova rezolucija muslimana, dostavljena Kraljevskoj vladi preko generala Draže Mihailovića, najbolji je odgovor svima onima koji danas nastoje da proglase našu muslimansku braću Hrvatima a Bosnu i Hercegovinu nekakvim hrvatskim pokrajinama.
("Bratstvo" - mart 1956.)
CENTRALNI NACIONALNI KOMITET I MUSLIMANI
Na sastanku Centralnog Nacionalnog Komiteta, održanom u Srpskoj Grapskoj, 14. oktobra 1944 godine, predsednik Izvršnog odbora C.N.K. Dr Stevan Moljević rekao je sledeće:
"Pri rasmatranju naešg pitanja prema muslimanima u Jugoslaviji za nas Srbe su od važnosti četiri momenta koja ne smemo gubiti iz vida: "1. PRVO, muslimani u Jugoslaviji broje 1.880.000 duša, s kojim se brojem mora ozbiljno računati i koji u slučaju mudre i pametne državne politike može da bude pozitivan faktor u našem unutrašnjem državnom životu, kao što može da bude i negativan ako se ne pođe pravim putem.
"2. DRUGO, pri uzimanju pitanja muslimana u državnom uređenju i životu Jugoslavije valja znati da oni u Jugoslaviji žive isključivo na srpskom području od Bihaća i Cazina na severozapadu, pa sve do Đevđelije na jugoistoku - u oblasti Bosne i Hercegovine, Rasa, Kosova i Metohije i Južne Srbije. I, ako se Jugoslavija obnovi na federativnoj osnovi, kao što mislimo i želimo, onda će svi muslimani u Jugoslaviji doći u sastav srpske federalne jedinice. To ima i tu dobru stranu što će se sva pitanja muslimana u toj jednoj jedinici, na jedan način i pred jednim forumom moći da reše. Ima to i tu dobru stranu što su kroz nekoliko vekova zajedničkog života Srbi pravoslavni i muslimani svikli jedni na druge i što poznaju život i običaje jedni drugih, što nije slučaj kod drugih.
"3. TREĆE, što Islam prema državi ima svoj stav za koji bi mogli reći da je državotvorniji nego druga religija.
Šerijatski propisi Islama, ukoliko se odnose na organizaciju muslimanske verske zajednice, omogućuju punu samostalnost te zajednice za svaku državu napose, tako da svaka država koja ima muslimanskog življa može za taj živalj imati i potpuno autokefalnu islamsku versku zajednicu, potpuno nezavisnu i u kojoj drugoj crkvenoj vlasti izvan te države. To je po Jugoslaviju vrlo povoljan momenat da muslimani, osim onih na Kosovu i Metohiji, nemaju nikakvih centrifugalnih težnji. Jugoslavija im jeste i ostaje jedino ognjište i jedina otadžbina.
"Islam u pogledu pojedinaca traži od njega kao državljanina u pozitivnom smislu više nego mnoga druga religija, jer obuhvata sve strane njegovog života - traži od njega red, rad i pokornost zakonima. Mi, ako želimo da naši muslimani budu dobri državljani i dobri ljudi, moramo od njih tražiti u prvom redu da budu dobri muslimani.
"4. ČETVRTO, muslimani u Jugoslaviji zbližuju nas sa još dvema muslimanskim državama na Balkanu - Albanijom i Turskom, što čini još jednu snažnu komponentu za Balkansku zajednicu. Jer, Islam koji apsorbuje i reguliše svojim propisima najveći deo života svojih vernika veže iz više međusobno nego ikakva druga religija. "To su četiri momenta koji govore za što tesniju i srdačniju saradnju Srba pravoslavnih i muslimana u Jugoslaviji".
("Bratstvo" - juli 1956.).
Inž. Vladimir Zečević (Čikago)