H3llas
οἶδα οὐκ ^
oh ok aber sorry
, aber trozdem die ersten müssen die guten sein und zum schluß kommen die bösen persönlichkeiten:toothy10:-
Herzlich Willkommen im Balkanforum
Sind Sie neu hier? Dann werden Sie Mitglied in unserer Community.
Bitte hier registrieren
oh ok aber sorry
, aber trozdem die ersten müssen die guten sein und zum schluß kommen die bösen persönlichkeiten:toothy10:AleviEngin
Engin :)
Hundz Gemajni
QQ...
wurde eigentlich unter seiner herrschaft völkermord an die armenier begangen?
dusan damnjanovic
Gesperrt
Draza
Nadam se da se niko nece ljutiti zbog postavljanja proslavljenog Srpskog heroja
Nadam se da se niko nece ljutiti zbog postavljanja proslavljenog Srpskog heroja
Zuletzt bearbeitet:
dusan damnjanovic
Gesperrt
raža Mihajlović - biografija
Draža Mihajlović
IZ ŠKOLE U ROV
Dražin otac Mihailo Mihailović rođen je 20. aprila 1863. godine u Požarevcu, od oca Milosava i majke Ekatarine, a kršten sedam dana kasnije, u crkvi Svetih Arhistratiha Mihaila i Gavrila. Prema protokolu krštenih, koji se danas čuva u požarevačkoj opštini, Dražin deda Milosav bio je zanatlija - papudžija. Istim zanatom bavio se i kum Toma Kostić, takođe "žitelj požarevački".
Pre nego što se u Ivanjici zaposlio kao pisar Moravičkog sreza, Mihailo Mihailović je iza sebe već imao jedan brak i dvoje dece. To saznajemo iz Dražine krštenice, u kojoj piše: "Po rođenju ocu treće, majci prvo dete". Ali, u požarevačkoj opštini nema knjiga rođenih za period od 1870. do 1893. godine, tako da nam imena Mihailove prve žene i dvoje dece ostaju tajna. U porodici Mihailovića o njima nije ostalo sećanje, sem da po toj liniji imaju rođake u Grčkoj, sa kojima nisu u vezi.
Dragoljub Draža Mihajlović rođen je u Ivanjici 27. aprila (po starom kalendaru 14. aprila) 1893. godine, "nešto pre ponoći". Krstio ga je sveštenik Arsenije Prokopijević u ivanjičkoj crkvi, 15. maja, a kum je bio Jakov Jojić. U prepisu krštenice piše da je Jojić predsednik suda ivanjičke opštine, dok u originalu stoji samo njegovo ime. Prepis se razlikuje od originala i u jednom važnijem podatku: tu stoji da je Dražu krstio sveštenik Jovan Ajdačić, a Arsenije Prokopijević se ne pominje. Najzad, obema varijantama zajednička je greška u prezimenu, jer piše "Mihajlović", a treba Mihailović.
Draža je dobio ime po Dragoljubu Draži Petroviću, ocu njegove majke Smiljane, uglednom domaćinu raškog sela Tisovica. Bio je to znak zahvalnosti Smiljane i Mihaila prema tada već počivšem Dragoljubu Petroviću, što je blagosiljao njihov brak.
Posle Draže, Smiljana i Mihailo dobili su ćerke Milicu i Jelicu. Milica je verovatno rođena 1894, a Jelica 1895. godine. Dražina sestra Milica umrla je mlada, 1905. godine, od tuberkuloze. Jelica je završila arhitekturu u Beogradu, kada je ovaj fakultet tek osnovan, tako da je spadala u red prvih arhitekata u Srbiji. Udala se za kolegu koji se prezivao Vrečko, ali je brak kratko trajao i nisu imali dece. Jelica je radila u opštini grada Beograda, a živela je u porodičnoj kući u Cvijićevoj ulici. Kuća je bila lepa, na sprat, sa baštom ispred. Pred rat i za vreme rata Jelica je u toj kući živela sama. Po manirima, govoru i izgledu, bila je idealan predstavnik srpskog građanskog društva. Pod okupacijom Nemci nisu hapsili Dražinu sestru. Ubili su je komunisti, čim su ušli u Beograd. Ne zna se gde je njen grob. Jeličina kuća je konfiskovana i, posle nekog vremena, srušena.
Svega nekoliko meseci po Jeličinom rođenju umro je otac Mihailo, a posle pet godina umrla je i majka Smiljana. Zato je 1901. godine Dražin, Miličin i Jeličin stric, veterinarski major Vladimir Mihailović, doveo siročiće u svoj dom u Beogradu, u Studeničkoj ulici (danas ulica Svetozara Markovića), preuzevši staranje o njima. Decu je čuvala Vlajkova majka, Dražina baba po ocu, Stanica. U ondašnjem beogradskom društvu, major Mihailović beše omiljen i poznat kao "čika Vlajko". Oficiri su bili i Dražini stričevi Dragomir i Velimir. Četvrti Dražin stric, Toma, radio je kao upravnik telegrafa u pošti u Beogradu.
Po završetku osnovne škole, Draža je ujesen 1904. godine upisan u Treću mušku gimnaziju (do 1906. nalazila se kod Vaseljenske crkve, a od tada na Cvetnom trgu). Prva tri razreda gimnazije završio je u Trećoj muškoj, a poslednja tri, od 1907. do 1910. godine, u Drugoj beogradskoj gimnaziji. Posle završenih šest razreda gimnazije, Draža je 1. septembra 1910. godine stupio u 43. klasu Niže škole Vojne akademije. Bio je odličan student: diplomirao je kao četvrti u klasi.
Ali, pre nego što je dobio diplomu, Draža je kao pitomac dospeo na bojno polje. U Prvom balkanskom ratu, 1912. godine, njegova klasa je raspoređena na položaje bataljonskih ađutanata.
Najpouzdanije verzije o Dražinom učešću u Prvom balkanskom ratu oslanjaju se na sećanje njegovog prijatelja, pukovnika Đorđa Dunjića, objavljeno 1975. godine. Prema Dunjiću, Draža se nalazio u IV prekobrojnom pešadijskom puku prvog poziva. Ova jedinica je bila u sastavu Drinske divizije, ali je na početku rata prebačena u Dunavsku diviziju drugog poziva, tako da se Draža borio na makedonskom frontu. U Kumanovskoj bici Draža je dospeo sred najžešćih okršaja, kod Nagoričana i reke Pčinje. Dobro se pokazao, pa je pored Srebrne medalje za hrabrost dobio i čin narednika. Posle ovoga, Dražina divizija je u sastavu Druge armije generala Stepe Stepanovića učestvovala u opsadi Jedrena.
U Drugom balkanskom ratu Dražin IV prekobrojni pešadijski puk najpre se borio na pravcu od Stracina do Krive Palanke. Potom je iz Dunavske divizije drugog poziva prebačen u Moravsku diviziju drugog poziva. Na dužnosti vodnika jedne pešadijske čete, Draža je učestvovao u borbama na Zletovskoj reci i dalje prema Kočanima. Tu je srećno preboleo svoje prve rane. Zajedno sa svojom klasom, 18. jula 1913. godine proizveden je u čin potporučnika.
Posle Drugog balkanskog rata usledila je prekomanda na dužnost vodnika u IV pešadijskom puku prvog poziva "Stefan Nemanja", mobilisanom u Valjevu. Puk je krenuo prema Kosovu i Metohiji, radi ugušenja arnautske pobune. Draža ostaje na Kosovu do kraja 1913, kao vodnik 2. čete 1. bataljona IV pešadijskog puka prvog poziva.
Januara 1914. godine 43. klasa je pozvana na dopunski kurs Niže škole Vojne akademije, radi okončanja nastave po skraćenom planu i programu. Po završetku kursa, klasi je priznato da je završila vojnu akademiju, a potporučnici su vraćeni na dužnosti vodnika pešadijskih četa. Draža je trebalo da pređe u artiljeriju, ali se od tog rasporeda odustalo zbog napada Austrougarske na Srbiju. Tokom mobilizacije postavljen je za vodnika 3. čete 1. bataljona III prekobrojnog pešadijskog puka prvog poziva Drinske divizije, u sastavu Treće armije. Na toj dužnosti učestvuje u Cerskoj bici, da bi već 9. septembra postao i zastupnik ranjenog komandira iste čete, kapetana II klase Čedomira Stanojlovića. Dobro se pokazao i u narednim borbama protiv Austrougara, o čemu svedoči pohvala majora Dušana Besarabića:
Dragoljub Draža Mihajlović
U borbi hladan i priseban naročito 24. i 25. oktobra na Kostajniku i 7. novembra na Plandištu gde je ostao na položaju i ako mu je bataljon malo odstupio.
Za koje se odličje predlaže: Zlatnu medalju za hrabrost.
U službenim beleškama iz Kolubarske bitke, major Ljubomir Đorđević takođe predlaže da se potporučnik Mihailović odlikuje Zlatnom medaljom za hrabrost, što je posle pobede srpske vojske i učinjeno. Evo Đorđevićeve preporuke:
Aktivni pešadijski potporučnik g. Dragoljub Mihajlović i ako mlad oficir ipak umešno je rukovao četom pri odbrani Majdanpekske Glavice, kao i ličnom hrabrošću 14. novembra, kao i pri napadu na položaje oko zauzimanja Valjeva 26. novembra, odlikovao se ličnom hrabrošću i umešnim komandovanjem čete (iako je komandovao) nedovoljno obučenim obveznicima iz novih krajeva, zašta ga treba odlikovati zl. medaljom za hrabrost.
Ratnu 1915. godinu Dražin III prekobrojni pešadijski puk započeo je kod Šapca, početkom jula. Krajem septembra nastavio je borbu protiv Nemaca u okolini Požarevca, a potom se povlačio do Peći. Draža je naizmenično bio vodnik ili zastupnik komandira pojedinih pešadijskih četa u 3. i 2. bataljonu, da bi 20. novembra 1915, uoči polaska srpske vojske u Albansku golgotu, bio postavljen za vodnika pukovskog Mitraljeskog odeljenja, koje je imalo četiri mitraljeza zaplenjena od Austrougara.
Sa svojim Mitraljeskim odeljenjem, Draža se povlačio pravcem Berane-Podgorica-Skadar. Potpukovnik Kosta R. Đorđević dao je 1923. godine "ratnu ocenu" potporučnika Mihajlović:
Od 20. novembra 915. pa do 21. februara 916. god. kao vodnik mitralj. odelenja III prekobr. puka za vreme povlačenja kroz Crnu Goru bio je najodaniji pomagač svoga komandira, veliki prijatelj svojih ljudi - vojnika. Neumorno je po ceo dan i to iz dana u dan trčao po okolini tražeći za svoje ljude koju koru hleba, te da im utoli glad i olakša očajan položaj. Mislim, da je u tim teškim časovima iskušenja, koje je doživela srpska vojska, retko koji oficir shvatio tako pravilno i tako savesno svoju ulogu, kao tadanji pporučnik Mihailović. Za ovaj i ovakav rad po dolasku na Krf, predložio sam ga za odlikovanje i unapređenje.
Studen i glad odnosili su hiljade života na licu mesta, a nove hiljade su od posledica Golgote umirale na Krfu i Vidu. Ali, bledolikog i slabašnog potporučnika Mihailovića čelična volja izbavila je iz svih ovih nevolja: on posle Albanske golgote ne samo što nije bio na spisku upućenih na lečenje, nego ni mitraljezi koje je dužio nisu bili izgubljeni, mada je gotovo svo teško oružje uništeno još u Metohiji.
Dražin III prekobrojni puk je 9. februara 1916. prekomandovan u Vardarsku diviziju, da bi sledećeg dana bio upućen u logor Ipsos. Uoči polaska u ovaj logor na Krfu, komandant 3. bataljona, major Ljubomir Đorđević, dao je sledeću službenu ocenu potporučnika Dragoljuba Mihajlović:
Peš. potporučnik g. Dragoljub Mihajlović kao zastupnik komandira čete komandovao je četom dosta uspešno.
U borbama tokom ovog rata pokazao je da je pun energije, ima inicijativu, dosta odlučan, hrabar, i ako je mlad oficir komandovao je četom dosta umešno i uspešno, hladan i priseban za vreme rata pokazao je da ima sposobnosti i volje za vođenje trupe.
Karaktera odgovornog i čvrstog.
Službu vrši sa razumevanjem i predanošću, k istoj uredan, raznovrstan i tačan oficir, inicijative u radu ima dovoljno, vladanja i ponašanja u službi i van ove primeren.
Po opštoj i stručnoj spremi koju je pokazao za vreme rata da ima i može se potpuno upotrebiti za vodnika pa i za komandira čete.
Od 15. februara 1916. godine Draža je u sastavu Mitraljeskog odeljenja 2. bataljona XXIII pešadijskog puka Vardarske divizije. Ovaj puk je nastao spajanjem III i IV prekobrojnog pešadijskog puka I poziva. Brodom "Abda", Dražina jedinica je 22. aprila napustila Krf i krenula put Solunskog fronta.
Na Solunskom frontu Draža je učestvovao u borbama na Ostrovskom jezeru, Gorničevu, kod Žiove, na kotama 1050 i 1368, na Sokolcu, Zelenom brdu, Govedarskom kamenu i Dobrom polju. U bici kod sela Neokazi i Donje Vrbene, 11. septembra 1916, Draža je teško ranjen. U službenim beleškama stoji da je on tada bio "zastupnik komandira" Mitraljeskog odeljenja, a isti položaj navodi se i u spisku "naročito odlikovanih" u toj borbi. Lekarska komisija u Solunu procenila je da zbog posledica ranjavanja potporučnik Mihailović "više nije za stroj", pa je ponudila "službu u pozadini". Međutim, Draža je to odbio. Posle oporavka, vratio se na prvu liniju fronta, u svoju jedinicu, aprila 1917. godine.
Ove događaje beleži i potpukovnik Kosta R. Đorđević u ratnoj oceni potporučnika Mihajlović:
U borbama na Solunskom frontu 1916. god. pa do 14. I 917. god. do koga je dana bio pod mojom komandom, svuda je se istakao neobičnom hrabrošću, istrajnošću i požrtvovanjem. Tada je predlagan češće za unapređenje.
Naročite usluge svome puku, a specijalno bataljonu, pokazao je 11. septembra 1916. godine kao zastupnik komandira mitraljeskog odelenja 2. bataljona 23. pešadijskog puka pri zauzimanju "Kornjačastog ćuvika" istočno od s. D. Vrbena. Najvećim delom uspeh toga dana njemu je pripisivan, radi čega je, koliko se sada sećam, tada odmah predložen za unapređenje. Tom prilikom teško je ranjen, od koje je rane bolovao preko 2 meseca. Još ne izlečen, posle 2 meseca, on se ponova vraća u stroj.
Draža Mihajlović
IZ ŠKOLE U ROV
Dražin otac Mihailo Mihailović rođen je 20. aprila 1863. godine u Požarevcu, od oca Milosava i majke Ekatarine, a kršten sedam dana kasnije, u crkvi Svetih Arhistratiha Mihaila i Gavrila. Prema protokolu krštenih, koji se danas čuva u požarevačkoj opštini, Dražin deda Milosav bio je zanatlija - papudžija. Istim zanatom bavio se i kum Toma Kostić, takođe "žitelj požarevački".
Pre nego što se u Ivanjici zaposlio kao pisar Moravičkog sreza, Mihailo Mihailović je iza sebe već imao jedan brak i dvoje dece. To saznajemo iz Dražine krštenice, u kojoj piše: "Po rođenju ocu treće, majci prvo dete". Ali, u požarevačkoj opštini nema knjiga rođenih za period od 1870. do 1893. godine, tako da nam imena Mihailove prve žene i dvoje dece ostaju tajna. U porodici Mihailovića o njima nije ostalo sećanje, sem da po toj liniji imaju rođake u Grčkoj, sa kojima nisu u vezi.
Dragoljub Draža Mihajlović rođen je u Ivanjici 27. aprila (po starom kalendaru 14. aprila) 1893. godine, "nešto pre ponoći". Krstio ga je sveštenik Arsenije Prokopijević u ivanjičkoj crkvi, 15. maja, a kum je bio Jakov Jojić. U prepisu krštenice piše da je Jojić predsednik suda ivanjičke opštine, dok u originalu stoji samo njegovo ime. Prepis se razlikuje od originala i u jednom važnijem podatku: tu stoji da je Dražu krstio sveštenik Jovan Ajdačić, a Arsenije Prokopijević se ne pominje. Najzad, obema varijantama zajednička je greška u prezimenu, jer piše "Mihajlović", a treba Mihailović.
Draža je dobio ime po Dragoljubu Draži Petroviću, ocu njegove majke Smiljane, uglednom domaćinu raškog sela Tisovica. Bio je to znak zahvalnosti Smiljane i Mihaila prema tada već počivšem Dragoljubu Petroviću, što je blagosiljao njihov brak.
Posle Draže, Smiljana i Mihailo dobili su ćerke Milicu i Jelicu. Milica je verovatno rođena 1894, a Jelica 1895. godine. Dražina sestra Milica umrla je mlada, 1905. godine, od tuberkuloze. Jelica je završila arhitekturu u Beogradu, kada je ovaj fakultet tek osnovan, tako da je spadala u red prvih arhitekata u Srbiji. Udala se za kolegu koji se prezivao Vrečko, ali je brak kratko trajao i nisu imali dece. Jelica je radila u opštini grada Beograda, a živela je u porodičnoj kući u Cvijićevoj ulici. Kuća je bila lepa, na sprat, sa baštom ispred. Pred rat i za vreme rata Jelica je u toj kući živela sama. Po manirima, govoru i izgledu, bila je idealan predstavnik srpskog građanskog društva. Pod okupacijom Nemci nisu hapsili Dražinu sestru. Ubili su je komunisti, čim su ušli u Beograd. Ne zna se gde je njen grob. Jeličina kuća je konfiskovana i, posle nekog vremena, srušena.
Svega nekoliko meseci po Jeličinom rođenju umro je otac Mihailo, a posle pet godina umrla je i majka Smiljana. Zato je 1901. godine Dražin, Miličin i Jeličin stric, veterinarski major Vladimir Mihailović, doveo siročiće u svoj dom u Beogradu, u Studeničkoj ulici (danas ulica Svetozara Markovića), preuzevši staranje o njima. Decu je čuvala Vlajkova majka, Dražina baba po ocu, Stanica. U ondašnjem beogradskom društvu, major Mihailović beše omiljen i poznat kao "čika Vlajko". Oficiri su bili i Dražini stričevi Dragomir i Velimir. Četvrti Dražin stric, Toma, radio je kao upravnik telegrafa u pošti u Beogradu.
Po završetku osnovne škole, Draža je ujesen 1904. godine upisan u Treću mušku gimnaziju (do 1906. nalazila se kod Vaseljenske crkve, a od tada na Cvetnom trgu). Prva tri razreda gimnazije završio je u Trećoj muškoj, a poslednja tri, od 1907. do 1910. godine, u Drugoj beogradskoj gimnaziji. Posle završenih šest razreda gimnazije, Draža je 1. septembra 1910. godine stupio u 43. klasu Niže škole Vojne akademije. Bio je odličan student: diplomirao je kao četvrti u klasi.
Ali, pre nego što je dobio diplomu, Draža je kao pitomac dospeo na bojno polje. U Prvom balkanskom ratu, 1912. godine, njegova klasa je raspoređena na položaje bataljonskih ađutanata.
Najpouzdanije verzije o Dražinom učešću u Prvom balkanskom ratu oslanjaju se na sećanje njegovog prijatelja, pukovnika Đorđa Dunjića, objavljeno 1975. godine. Prema Dunjiću, Draža se nalazio u IV prekobrojnom pešadijskom puku prvog poziva. Ova jedinica je bila u sastavu Drinske divizije, ali je na početku rata prebačena u Dunavsku diviziju drugog poziva, tako da se Draža borio na makedonskom frontu. U Kumanovskoj bici Draža je dospeo sred najžešćih okršaja, kod Nagoričana i reke Pčinje. Dobro se pokazao, pa je pored Srebrne medalje za hrabrost dobio i čin narednika. Posle ovoga, Dražina divizija je u sastavu Druge armije generala Stepe Stepanovića učestvovala u opsadi Jedrena.
U Drugom balkanskom ratu Dražin IV prekobrojni pešadijski puk najpre se borio na pravcu od Stracina do Krive Palanke. Potom je iz Dunavske divizije drugog poziva prebačen u Moravsku diviziju drugog poziva. Na dužnosti vodnika jedne pešadijske čete, Draža je učestvovao u borbama na Zletovskoj reci i dalje prema Kočanima. Tu je srećno preboleo svoje prve rane. Zajedno sa svojom klasom, 18. jula 1913. godine proizveden je u čin potporučnika.
Posle Drugog balkanskog rata usledila je prekomanda na dužnost vodnika u IV pešadijskom puku prvog poziva "Stefan Nemanja", mobilisanom u Valjevu. Puk je krenuo prema Kosovu i Metohiji, radi ugušenja arnautske pobune. Draža ostaje na Kosovu do kraja 1913, kao vodnik 2. čete 1. bataljona IV pešadijskog puka prvog poziva.
Januara 1914. godine 43. klasa je pozvana na dopunski kurs Niže škole Vojne akademije, radi okončanja nastave po skraćenom planu i programu. Po završetku kursa, klasi je priznato da je završila vojnu akademiju, a potporučnici su vraćeni na dužnosti vodnika pešadijskih četa. Draža je trebalo da pređe u artiljeriju, ali se od tog rasporeda odustalo zbog napada Austrougarske na Srbiju. Tokom mobilizacije postavljen je za vodnika 3. čete 1. bataljona III prekobrojnog pešadijskog puka prvog poziva Drinske divizije, u sastavu Treće armije. Na toj dužnosti učestvuje u Cerskoj bici, da bi već 9. septembra postao i zastupnik ranjenog komandira iste čete, kapetana II klase Čedomira Stanojlovića. Dobro se pokazao i u narednim borbama protiv Austrougara, o čemu svedoči pohvala majora Dušana Besarabića:
Dragoljub Draža Mihajlović
U borbi hladan i priseban naročito 24. i 25. oktobra na Kostajniku i 7. novembra na Plandištu gde je ostao na položaju i ako mu je bataljon malo odstupio.
Za koje se odličje predlaže: Zlatnu medalju za hrabrost.
U službenim beleškama iz Kolubarske bitke, major Ljubomir Đorđević takođe predlaže da se potporučnik Mihailović odlikuje Zlatnom medaljom za hrabrost, što je posle pobede srpske vojske i učinjeno. Evo Đorđevićeve preporuke:
Aktivni pešadijski potporučnik g. Dragoljub Mihajlović i ako mlad oficir ipak umešno je rukovao četom pri odbrani Majdanpekske Glavice, kao i ličnom hrabrošću 14. novembra, kao i pri napadu na položaje oko zauzimanja Valjeva 26. novembra, odlikovao se ličnom hrabrošću i umešnim komandovanjem čete (iako je komandovao) nedovoljno obučenim obveznicima iz novih krajeva, zašta ga treba odlikovati zl. medaljom za hrabrost.
Ratnu 1915. godinu Dražin III prekobrojni pešadijski puk započeo je kod Šapca, početkom jula. Krajem septembra nastavio je borbu protiv Nemaca u okolini Požarevca, a potom se povlačio do Peći. Draža je naizmenično bio vodnik ili zastupnik komandira pojedinih pešadijskih četa u 3. i 2. bataljonu, da bi 20. novembra 1915, uoči polaska srpske vojske u Albansku golgotu, bio postavljen za vodnika pukovskog Mitraljeskog odeljenja, koje je imalo četiri mitraljeza zaplenjena od Austrougara.
Sa svojim Mitraljeskim odeljenjem, Draža se povlačio pravcem Berane-Podgorica-Skadar. Potpukovnik Kosta R. Đorđević dao je 1923. godine "ratnu ocenu" potporučnika Mihajlović:
Od 20. novembra 915. pa do 21. februara 916. god. kao vodnik mitralj. odelenja III prekobr. puka za vreme povlačenja kroz Crnu Goru bio je najodaniji pomagač svoga komandira, veliki prijatelj svojih ljudi - vojnika. Neumorno je po ceo dan i to iz dana u dan trčao po okolini tražeći za svoje ljude koju koru hleba, te da im utoli glad i olakša očajan položaj. Mislim, da je u tim teškim časovima iskušenja, koje je doživela srpska vojska, retko koji oficir shvatio tako pravilno i tako savesno svoju ulogu, kao tadanji pporučnik Mihailović. Za ovaj i ovakav rad po dolasku na Krf, predložio sam ga za odlikovanje i unapređenje.
Studen i glad odnosili su hiljade života na licu mesta, a nove hiljade su od posledica Golgote umirale na Krfu i Vidu. Ali, bledolikog i slabašnog potporučnika Mihailovića čelična volja izbavila je iz svih ovih nevolja: on posle Albanske golgote ne samo što nije bio na spisku upućenih na lečenje, nego ni mitraljezi koje je dužio nisu bili izgubljeni, mada je gotovo svo teško oružje uništeno još u Metohiji.
Dražin III prekobrojni puk je 9. februara 1916. prekomandovan u Vardarsku diviziju, da bi sledećeg dana bio upućen u logor Ipsos. Uoči polaska u ovaj logor na Krfu, komandant 3. bataljona, major Ljubomir Đorđević, dao je sledeću službenu ocenu potporučnika Dragoljuba Mihajlović:
Peš. potporučnik g. Dragoljub Mihajlović kao zastupnik komandira čete komandovao je četom dosta uspešno.
U borbama tokom ovog rata pokazao je da je pun energije, ima inicijativu, dosta odlučan, hrabar, i ako je mlad oficir komandovao je četom dosta umešno i uspešno, hladan i priseban za vreme rata pokazao je da ima sposobnosti i volje za vođenje trupe.
Karaktera odgovornog i čvrstog.
Službu vrši sa razumevanjem i predanošću, k istoj uredan, raznovrstan i tačan oficir, inicijative u radu ima dovoljno, vladanja i ponašanja u službi i van ove primeren.
Po opštoj i stručnoj spremi koju je pokazao za vreme rata da ima i može se potpuno upotrebiti za vodnika pa i za komandira čete.
Od 15. februara 1916. godine Draža je u sastavu Mitraljeskog odeljenja 2. bataljona XXIII pešadijskog puka Vardarske divizije. Ovaj puk je nastao spajanjem III i IV prekobrojnog pešadijskog puka I poziva. Brodom "Abda", Dražina jedinica je 22. aprila napustila Krf i krenula put Solunskog fronta.
Na Solunskom frontu Draža je učestvovao u borbama na Ostrovskom jezeru, Gorničevu, kod Žiove, na kotama 1050 i 1368, na Sokolcu, Zelenom brdu, Govedarskom kamenu i Dobrom polju. U bici kod sela Neokazi i Donje Vrbene, 11. septembra 1916, Draža je teško ranjen. U službenim beleškama stoji da je on tada bio "zastupnik komandira" Mitraljeskog odeljenja, a isti položaj navodi se i u spisku "naročito odlikovanih" u toj borbi. Lekarska komisija u Solunu procenila je da zbog posledica ranjavanja potporučnik Mihailović "više nije za stroj", pa je ponudila "službu u pozadini". Međutim, Draža je to odbio. Posle oporavka, vratio se na prvu liniju fronta, u svoju jedinicu, aprila 1917. godine.
Ove događaje beleži i potpukovnik Kosta R. Đorđević u ratnoj oceni potporučnika Mihajlović:
U borbama na Solunskom frontu 1916. god. pa do 14. I 917. god. do koga je dana bio pod mojom komandom, svuda je se istakao neobičnom hrabrošću, istrajnošću i požrtvovanjem. Tada je predlagan češće za unapređenje.
Naročite usluge svome puku, a specijalno bataljonu, pokazao je 11. septembra 1916. godine kao zastupnik komandira mitraljeskog odelenja 2. bataljona 23. pešadijskog puka pri zauzimanju "Kornjačastog ćuvika" istočno od s. D. Vrbena. Najvećim delom uspeh toga dana njemu je pripisivan, radi čega je, koliko se sada sećam, tada odmah predložen za unapređenje. Tom prilikom teško je ranjen, od koje je rane bolovao preko 2 meseca. Još ne izlečen, posle 2 meseca, on se ponova vraća u stroj.
LaReineMarieAntoinette
LaReineDeFrance+Navarre
La Reine Marie Antoinette
Marie Antoinette (geb. Maria Antonia Josepha Johanna) wurde in Schloss Schönbrunn in Österreich geboren
wurde mit 14 Jahren an den französischen Hof weiter vermittelt und mit dem Dauphin (Kronprinz) Louis-Auguste verheiratet
als Ludwig der XV. starb wurde sie mit 18 Jahre Königin von Frankreich
sie benahm sich aber so weiter wie vorher und gab monatlich 15000 Livres aus, die vorher so geliebte und bewunderte Prinzessin und dann die Königin, in der das Volk seine hoffnung entgegenbrachte und dann so enttäuscht wurde, bekam sie die Eigenschaften zugesagt, sie sei verschwenderisch und vergnügungssüchtig und den Beinamen Madame Devizit
der Hass des Volkes wurde immer größer und Marie Antoinette und der gesamte Adel wurde vom Volk verabscheut.
der Adel feiert pompöse Feste wärend das Volk hungerte
und 1789 begann die Revolution auf zulodern
wurde mit 14 Jahren an den französischen Hof weiter vermittelt und mit dem Dauphin (Kronprinz) Louis-Auguste verheiratet
als Ludwig der XV. starb wurde sie mit 18 Jahre Königin von Frankreich
sie benahm sich aber so weiter wie vorher und gab monatlich 15000 Livres aus, die vorher so geliebte und bewunderte Prinzessin und dann die Königin, in der das Volk seine hoffnung entgegenbrachte und dann so enttäuscht wurde, bekam sie die Eigenschaften zugesagt, sie sei verschwenderisch und vergnügungssüchtig und den Beinamen Madame Devizit
der Hass des Volkes wurde immer größer und Marie Antoinette und der gesamte Adel wurde vom Volk verabscheut.
der Adel feiert pompöse Feste wärend das Volk hungerte
und 1789 begann die Revolution auf zulodern
am 6 Oktober 1789 (Marsch der Frauen nach Versailles) wurde die königliche Familie aus dem Schloss Versailles nach Paris in den Tuilerienpalast gebracht
dort blieben sie bis zum 20. Juni 1791, denn an dem Tag versuchte die königliche Familie zu fliehen, was aber schief ging und sie wieder nach Paris gebracht wurden
1792 stürmte das Volk den Tuilerienpalast und die königliche Familie kam in den Tample (ehemalige Festung des Templerordens)
am 21 Jan. 1793 wurde Ludwig der XVI. hingerichtet und am 1. August 1793 wurde die Witwe Capet (Marie Antoinette) in das Conciergerie-Gefängnis überführt
am 14. Oktober begann der Prozess gegen die Witwe Capet.
und am 16.Oktober 1793 wurde auch sie hingerichtet.
und am 16.Oktober 1793 wurde auch sie hingerichtet.
Mein lieblings Gemälde von ihr 1783 Marie Antoinette mit Rose von Éliethabeth Louise Vigeé LeBrun.
Zuletzt bearbeitet:
K
Kelebek
Guest
Nein unter der Herrschaft von Talat Pascha und den Jungtürken. Atatürk verteidigte an der Westfront die türkischen Grenzen gegen die Allierten, während dem Völkermord.
Jungtürken ? Wikipedia
Caesarion
Defiance
Thukydides (Feldherr) ? Wikipedia
Ein großer Feldherr der sich nicht gescheut hat zu seinen Fehlern zu stehen, nicht so wie andere Persönlichkeiten der Geschichte
Ein großer Feldherr der sich nicht gescheut hat zu seinen Fehlern zu stehen, nicht so wie andere Persönlichkeiten der Geschichte
Thrakian
Makedonec breee
Don Fakelaki = Andreas "fakelaki" Papandrou "Quote: "Griechenland den Griechen"
Don Simitis - Kostas "The kartal" Simitis, der Oberguru der Finanzen
Don Papandrou - Georgios "Money" Papandreou Quote: "There is plenty of money"
Don Playstation - Kostas "Playstation" Karamanlis "Quote: Was ist "Regierung"
Und.......
The MALAKES - Wir das Volk
Also ihr koennt alle einpacken gegen diese Helden.
Don Simitis - Kostas "The kartal" Simitis, der Oberguru der Finanzen
Don Papandrou - Georgios "Money" Papandreou Quote: "There is plenty of money"
Don Playstation - Kostas "Playstation" Karamanlis "Quote: Was ist "Regierung"
Und.......
The MALAKES - Wir das Volk
Also ihr koennt alle einpacken gegen diese Helden.
KONYASPORLU4270
Gesperrt
Hoxa,kleiner Stain des Balkans.
Miloš Obilić
Serbischer Ritter tötete den osmanischen Sultan Murad I nach der verlorenen Schlacht auf dem Kosovo Polje(Amselfeld).Die Serben unterlagen den Türken am 28.06.1389,Obilic gab trotzdem sein Kopf obwohl es schon alles verloren war.Grosser Heldenstatus in Serbien,Montenegro & Republika Srpska.
Miloš Obilić (serbisch Милош Обилић) war ein Serbischer Ritter ist durch die Ermordung des Sultan Murads I. während der Schlacht auf dem Amselfeld am 28. Juni 1389 bekannt geworden.
Seitdem wird er von den Ländern Serbien, Montenegro und Republika Srpska als Nationalheld gefeiert. Sein Mut und die aufopfernde Tat für sein Volk und die Verbündeten ist immer noch Tief im Serbischen Bewusstsein und der serbischen Geschichte eingebetten und steht als Symbol für die Bewegung gegen die Tyrannei und für das Heldentum.
Leben
Obilić wurde Mitte des 14. Jahrhunderts in der Nähe der Stadt Požarevac (Serbien), geboren. Er war der Bruder der Gemahlin des Fürster Lazar Hrebeljanović. Er gehörte dem geheimen Ritterorden Die Roten Drachen an, zu deren Mitglieder u.a. auch der walachische Graf Vlad III. Draculea zählte. Dieser Geheimbund setzte sich für christliche Werte und Tugenden ein.
Er war Gründer des Klosters Cokesina, welches im 14. Jahrhundert im heutigen gleichnamigen Dorf im Kreis Loznica in Serbien gebaut wurde.
Vorgeschichte und Ermordung des Sultan Murad I.
Neben Fürst Lazar ist Miloš Obilić die andere zentrale Gestalt des Amselfeldmythos. War Fürst Lazar der weiseste Herrscher, den die Serben jemals hatten, so war Miloš Obilić ihr größter Held. Zahlreiche Heldentaten werden ihm nachgesagt, und er verkörperte die Ritterlichkeit in Person schlechthin. Ihm zur Seite standen seine Blutsbrüder Ivan Kosančić und Toplica Milan, (sie sind Hauptpersonen u.a. im Volksepos Das Mädchen vom Amselfeld, das ihren Verlobten Toplica Milan unter den Gefallenen sucht).
Milos Obilic wurde nachd er Ermordung des Sultans mit dem Sebel geköpft.
Das serbische Mädchen vom Kosovo Polje(Amselfeld)
Milos Obilic
Ich kenn die Geschichte anders.... als euer "Held" schon auf dem Boden lag, wollte Murad Sultan das Schlachtfeld verlassen , jedoch stach euer "Held" ihn von hinten ab....
Für mich ist das ein pisser...