Ich kenne es so, der frühe Wurm vögelt oder so ähnlichSie haben keine Berechtigung Anhänge anzusehen. Anhänge sind ausgeblendet.
-
Herzlich Willkommen im Balkanforum
Sind Sie neu hier? Dann werden Sie Mitglied in unserer Community.
Bitte hier registrieren
Der längste Thread der Welt!!!
- Ersteller Torcida-Andaluz
- Erstellt am
Cube
....
Meine Frau hat jetzt noch einen guten Schlaf, aber damals, wenn sie mal geschlafen hat und ich hatte immer einen leichten Schlaf. Meine Schwägerin hat auch ein Baby so ziemlich gleichem Alter und an besagtem Tag war sie zu Besuch. Die Damen samt Kindern bei uns auf der Terrasse, ich am Zahnfleisch höre noch wie meine Frau sich begeistert über unsere Tochter zeigt: "So pflegeleicht, schläft in der Nacht und schläft am Tag." Was ich damals gesagt habe....Ja das kann ich mir denken Ivo alter Schwede
Cube
....
Sie haben keine Berechtigung Anhänge anzusehen. Anhänge sind ausgeblendet.
Mira Furlan, 2015
Uvijek mi je simpaticnija ideja međunacionalnog pomirenja od ideje nacionalnog pomirenja, ali tko ce izvesti to velicanstveno pomirenje? Oni koji su krivi za rat? Oni koji su u njemu s velikom strascu sudjelovali? Ja se ni s jednom nacijom nisam svadala pa tako ne osjecam ni potrebu za pomirenjem. Zapanjujuce je koliko dugo sve to traje. I kako svi akteri, sve ove duge godine, uporno ostaju usanceni na svojim ratnim pozicijama, bez milimetra pomaka. Mozda se na nasem terenu ratovi nikada ne zavrsavaju. Nitko nema hrabrosti da sa punim uvjerenjem kaze: „Zao mi je, kajem se, oprosti“, da sebe pogleda u ogledalu, da se suoci s vlastitim grijehovima i zlocinima. Cak i medu pristojnim, „normalnim“ ljudima covjek uvijek ponovno naide na histericnu reakciju cim se spomene zlocin „nase“ strane. Uvijek isto: „A sto su oni nama radili?“ Кao da se o tome radi! Pusti „njih“, neka se „njima“ bave „njihovi“, a ti se, prijatelju, pozabavi samim sobom. Hrvati i Srbi se gledaju kao u ogledalu, kao u camera obscura, gledas sebe, ali naopako. Sto jedni slave, nad tim drugi tuguju. I obratno. Ne postoje jedni bez drugih. Imaju li oni ikakve identifikacione tocke sami po sebi, bez stalne zagledanosti u to drugo lice u ogledalu, lice koje je tako slicno, ako ne i identicno? Pa ako je isto, treba uciniti bas sve da napravimo razliku. Izbrisati pola rijeci iz hrvatskog jezika jer su „srbizmi“, slaviti i organizirati vojne parade kao u najcrnja vremena totalitarnog komunizma, koji tako užasno mrzimo i preziremo. Nas odraz u ogledalu ce ciniti upravo suprotno, tugovati dok mi slavimo, slaviti dok mi tugujemo. Predskolski uzrast. Ali s pravim oruzjem.
Ono sto me je vrijedalo je da sam se odjednom, izborom raznoraznih sto zlikovaca, sto idiota na vlasti, nasla na drugoj strani. Odjednom sve sto se dogadalo meni, i ne samo meni, vise nije bilo vazno nikome od mojih prijatelja koji su ostali na drugoj strani. Netko je jednoga dana odredio da smo mi sad stanovnici razlicitih drzava. Drzavni aparati su toliko uspjesno sproveli svoju propagandno-manipulativnu akciju da im se svima mora odati priznanje. Preko noci sam u Beogradu postala strankinja i moji problemi s nacionalistima u drugoj drzavi se vise nikoga nisu ticali. Na nekom partiju u Americi, prijatelj, emigrant iz Beograda, objasnjavajuci moju pricu nezainteresiranom Amerikancu izgovara: „Hrvatska posla“. Ne, to nisu hrvatska posla! I nisu srpska posla! To su sve ljudska posla. O tome se radi: cim prestanemo reagirati na „ljudski“ problem, cim se prestanemo identificirati sa svakim covjekom kojemu je nanesena nepravda i nad kojim je izvrsen zlocin, i mi smo se ukljucili u igru i nemamo se vise pravo buniti kad se zlocin i nepravda dese nama. Ne vjerujem ni u koju borbu osim u borbu za ljudska prava. Ne zenska, manjinska, religiozna, gej, lezbijan, trans… Samo i iskljucivo ljudska prava. Na taj nacin smo uvijek svi ukljuceni. Jedino tako cemo „osjetiti bol drugih“, kao sto je to rekao patnik iz Japana s kojim isto toliko suosjecam kao i sa prognanim Bosnjakom, Hrvatom, Srbinom. „Sve sto se drugome dogada, meni se dogada“, rekao je vrlo davno stari Seneka. Nema razlike. Svi smo jedno. Ako tu osnovnu stvar ne mozemo prihvatiti, nikada se necemo izvuci iz okova nacionalizma, fasizma, rata, mrznje, homofobije, ksenofobije, mizoginije. Ako pomislimo, krajickom mozga, da su neki ipak zasluzili manje od nas, onda smo i sami krivi i odgovorni za zlocin. I nemamo se prava buniti kad i nas ubace u vlak za Auschwitz. Ili u avion za Gvantanamo.