Slavko Tomić iz teslićkog sela Čečava proveo je Drugi svetski rat kao pripadnik četničkog pokreta i jedini je živi četnički vojvoda koga je Josip Broz Tito svojim ukazom pomilovao.
U intervjuu za Telegraf.rs ovaj 95-godišnji čiča priča o ratnim i poratnim danima.
- Celog svog života sam se borio za Srbe i srpsku državu, kralju i otadžbini sam položio zakletvu i uvek sam je se pridržavao i poštovao. Da se vreme može vratiti, opet bih sve isto uradio - dao istu zakletvu i na istoj strani bio i borio se. Svojim učešćem u ratu se ponosim jer ništa nečasno nisam uradio, pomagao sam svima koji su bili u nevolji, a život davao za moj narod.
Gde vas je početak Drugog svetskog rata zatekao?
- Kada je počeo rat imao sam 21 godinu, bio sam vojnik Kraljevine Jugoslavije, zakletvu sam položio kralju i otadžbini, a za mene je to bila svetinja. Kada je počela agresija nacističke Nemačke na moju otadžbinu, takozvani aprilski rat, ja sam već bio s mojom jedinicom na položaju, u okolini Niša.
Kakvo je stanje u tom momentu bilo u vojsci?
- Vojska je bila skroz slomljena. Teško je bilo u tom momentu biti vojnik - svuda oko tebe izdaja, dezeterstvo, vojnici bacaju puške, oficiri, koji nisu želeli da prihvate kapitulaciju, ubijali su se naočigled vojske, mučne su to scene bile.
Kakva je situacija bila u vašoj jedinici?
- Moja jedinica je krenula, onako, po nahođenju komandanata, da traži ostale jedinice u nameri da se s njima sjedini i da se bori protiv okupatora, a noćima smo peške prelazili velike deonice, samo smo po tablama gradova mogli saznati gde smo. Tako smo preko Leskovca, Vranja i Aleksandrovca stigli u okolinu Užica, negde kod Sevojna, gde smo naišli na Nemce. Tu smo položili oružije i zvanično kapitulirali.
Kuda vas je put dalje odveo?
- Moj kapetan i oko hiljadu boraca, među kojima sam bio i ja, odlučili smo da kao svi naši preci odemo u šumu i budemo hajduci. Tako nas je put odveo u Šumadiju na Ravnu Goru, 8. maja na planinu dolazi pukovnik, kasnije đeneral Dragoljub Draža Mihailović, koji je u rukama nosio srpsku zastavu na kojoj je pisalo "Treći srpski ustanak". Održao je govor u kojem je nas hajduke pozvao da mu se priključimo u borbi do konačnog oslobođenja Srba i Srbije. Na tom skupu Draža je oformio jedinice, a jednu je sastavio od Bosanaca, Ličana i Dalmatinaca. U njoj sam bio i ja.
Da li je vašoj jedinici Dragoljub Mihailović dao određene zadatke?
- Draža nam je dao zadatak i okarakterisao ga kao najvažniji u istoriji Srba - da krenemo u svoje krajeve, da tamo podižemo i širimo ustanak. Ja sam s mojim saborcima otišao u Bosnu, gde smo se zajedno s partizanima, sve do pred kraj 1941. godine, dogovarali, organizovali bune i otpore, a sve je puklo kada su komunisti počeli da udaraju na nas s leđa.
Na šta tačno mislite?
- Komunisti su tukli Srbe gde god su to mogli, činili su razna zlodela, proganjali ljude s ognjišta, krali, otimali... Radili su sve ono što su kasnije nama pripisivali.
Jesu li pripadnici četničkog pokreta klali, palili i ubijali?
- Četnici nisu bili koljači, zlotvori i palikuće! Mi smo branili Srbe, borili se časno za srpsku državu i kralja. U moje mesto Čečavu, na primer, nije zavirio Nemac, niti ustaša, već su sva zlodela činili zlikovci s petokrakom na kapi, koji su samo u tom mestu pobili 74 srpska mladića koji nisu bili stariji od 25 godina.
Da li su vašu jedinicu napadali partizani?
- Napadali su nas često i gde god su stigli. Tog 19. januara 1942. godine u reonu planine Kozara, partizanski komandant doktor Mladen Stojanović, kojeg su komunisti kasnije prekrstili u "cara Kozare" i proglasili za narodnog heroja, čak i film snimili o njemu, izvršio je napad na naše položaje s leđa, nenadano. Veliki broj četnika u tom napadu je pobijen, a ja sam teže ranjen.
Koliko puta ste u ratu bili ranjavani?
- Sedam puta. Ostao sam bez plećke, sada sam invalid od posledica ranjavanja u levu ruku i levu nogu.
Kakav je bio odgovor četnika na partizanske napade?
- Posle sve učestalijih napada komunista na četnike i Srbe u potkozarju, koje je organizovao Mladen sa svojim ljudima, a kao odgovor na njegove napade i izdaju, podigao se četnički "Gorijansk", odred koji je u bici kod Kotor Varoši ranio i uhvatio "cara Kozare". Kasnije je pogubljen.
Da li je samo doktor Mladen Stojanović napadao četnike?
- Nije samo on, bilo je i drugih. Komunisti su formirali poseban odred koji je predvodio komandant Krajiškog proleterskog bataljona i kasnije narodni heroj Jugoslavije Zdravko Čelar, s jednim jedinim zadatkom - da pobije što više četnika. Ipak, njegov odred je moja jedinica razbila u bici na planini Motajica, a Čelara i još 80 proletera smo zarobili i kasnije pogubili.
Da li je vaš komandant bio Rade Radić, za kojeg su govorili da je otvoreno služio okupatoru?
- Naš komandant na Kozari tada je bio Rade Radić, koji je u to vreme već napustio komunističku partiju, jer je video šta su sve radili Srbima i krenuo da ih brani. Ogromna je laž da je služio okupatoru. Tom čoveku su poginula dva sina u borbi protiv ustaša i domobrana. Kako je onda moguće da neko sarađuje s ubicama svoje dece?
Iz rata su, ipak, kao pobednici izašli partizani. Šta je onda bilo?
- Posle komunističke pobede i osvajanja zemlje, više od 100.000 četnika se uputilo ka zapadu i Trstu, a prvobitno je s nama krenuo i armijski đeneral Jugoslovenske vojske u otadžbini Dragoljub Mihailović, kao i mnoge druge viđenije osobe iz četničkog pokreta, među kojima je bio i Momčilo Đujić. Draža se u jednom trenutku predomislio i vratio u Srbiju, jer nije hteo da beži iz svoje zemlje i da ostavi svoj narod. Kasnije je uhapšen, osuđen i streljan, dok je Momčilo Đujić pobegao u Čikago, a ja sam ostao u mojoj Bosni.
Kako ste dospeli u ruke partizana?
- Novembra 1946. godine, posle skrivanja po Bosni, bio sam primoran da se predam komunistima, koji su me već osudili na smrt kao velikog izdajnika i saradnika okupatora. Moj život je tada spasao i garantovao za njega prvi sekretar KPJ izabran na izborima posle rata, nosilac partizanske spomenice, narodni heroj, član Savezne vlade, predsednik izvršnog veća BiH, koji je sahranjen u Aleji narodnih heroja - Osman Karabegović.
Zbog čega vas je Karabegović spasao?
- Osman je u prvom periodu otpora nacistima ratovao zajedno s nama, bio je među četnicima, a u jednoj borbi su ga zarobile ustaše. Moja jedinica i ja smo ih napali, potukli i oslobodili Karabegovića. On me je uhapšenog prepoznao, garantovao za moj život i na taj način mi se revanširao.
Gde vam se sudilo i kakva je presuda bila?
- Sudilo mi se pred sudom u Sarajevu, a osuđen sam pravosnažno, bez prava žalbe, na 10 godina zatvora, zbog navodne saradnje s okupatorom i pripadnosti četničkom pokretu.
Kakvi su uslovi bili u zatvoru?
- U zatvoru je bilo dosta mučno, izgladnjivali su nas, psihički maltretirali, terali na mukotrpan fizički rad do iznemoglosti. Dobijali smo 25 deka (250 grama) hleba, i to je bio čitav obrok za ceo dan.
Koliko ste dugo proveli u zatvoru i ko vas je pomilovao?
- Nakon 18 meseci provedenih u zatvoru, stigla je naredba o mom pomilovanju koju je potpisao lično predsednik Narodne Republike Jugoslavije Josip Broz Tito. Prema mom ubeđenju, i Osman je imao udela u kreiranju tog proglasa, mada nikada to nisam saznao.
Šta je pisalo u obrazloženju pomilovanja?
- U obrazloženju naredbe, koja je čak bila postavljena na oglasnoj tabli zatvora, pisalo je da su povodom Dana Republike, ukazom predsednika, pomilovani svi pripadnici četničkog pokreta koji su početkom rata učestvovali zajedno s partizanskim jedinicama u organizovanju ustanka i borbama protiv okupatora.
Da li ste imali problema prilikom izlaska na slobodu?
- Posle rata, na slobodi, bio sam neprestano pod prismotrom i sankcijama. Nisam se smeo petljati u bilo kakav društveni i politički rad, nisam mogao dobiti posao, te sam uglavnom na crno radio. Prilikom svake posete nekog od zvaničnika KPJ ili SFRJ morao sam da se javljam na informativni razgovor u stanicu milicije, gde sam ponekad znao da presedim ceo dan.
Da li ste učestvovali u građanskom ratu u BiH devedesetih godina?
- Jesam, bio sam i u tom građanskom ratu aktivan. Zvali su me oficiri vojske da im dajem savete, obilazim jedinice i pomognem na podizanju borbenog morala, jer im je, kako su mi govorili, moje ratno iskustvo bilo od neprocenjive važnosti.
Kakvo je vaše mišljenje o predsedniku Republike Srpske Miloradu Dodiku?
- O njemu nemam lepo mišljenje. Dodiku neka je daleko lepa kuća od moje.
