Jovanka folgt Josip in die Hölle

[Dissention]

falsche antwort.
dat war nicht die frage.
net ablenken.

hater?
siehe sig

Du wirst den anderen (hassenden) Usern überlassen habe ich geschrieben, ich selbst stehe weder positiv noch negativ zu ihr, sie ist ein Teil unserer Geschichte und wurde als Mensch nach Titos Tod sehr schlecht behandelt. Wenn du argumentieren möchstest, dann bitte zu einem Thema, bei welchem wir auch über was streiten können

 

[Apatinac]

Weil viele nicht angemeldet sind...schwarz arbeiten. Kroatien muss erst den Balkanmief vertreiben , bevor sie sagen können

wir sind kein Balkan

sreca pa niste, nisu balkanci picke ko ovi tu opisani

SINU TISUĆLJETNE KULTURE

Ti ne znade mreti kraj slomljenog mača,
Na poljima rodnim, braneći ih časno
Kitio si cvećem svakog osvajača,
Pevajuć’ mu himne, bestidno i glasno.

Slobodu si večno, zakržljala raso,
Ček’o da donesu tuđi bajoneti,
Po gorama svojim tuđa stada pas’o,
Jer dostojno ne znaš za Slobodu mreti.

Pokaži mi redom Viteze tvog roda,
Što balčakom s ruku slomiše ti lance,
Gde je Karađorđe tvojega naroda,
Pokaži mi tvoje termopilske klance.

S tuđinskom si kamom puzio po blatu,
S krvološtvom zvera, pogane hijene,
Da bi mučki udar s ledja dao Bratu,
I ubio porod u utrobi žene.
Još bezbrojna groblja zatravio nisi,
A krvavu kamu u nedrima skrivaš,
Sa vešala starih novi konop visi,
U sumraku uma novog gazdu snivaš.

Branio si zemlju od nejači naše,
Iz kolevke pio krv nevine dece,
Pod znamenje srama uz ime ustaše,
Stavio si Hrista, Slobodu i Svece.

U bezumlju gledaš ko će nove kame,
Oštrije i ljuće opet da ti skuje,
Čiju li ćeš pušku obesit’ o rame,
Ko najbolje ume da ti komanduje.

 

[Indianer]

Du wirst den anderen (hassenden) Usern überlassen habe ich geschrieben, ich selbst stehe weder positiv noch negativ zu ihr, sie ist ein Teil unserer Geschichte und wurde als Mensch nach Titos Tod sehr schlecht behandelt. Wenn du argumentieren möchstest, dann bitte zu einem Thema, bei welchem wir auch über was streiten können

hassende user?
ist ja gewollt von mir.
bei "feinden" weiss man was man hat, bei "freunden" ist man nie sicher, was man hat.

und nun kommen wir der Sache näher, nämlich, daß du weisst, daß du nichts weisst.
daß Jovanka bei tito in Ungnade gefallen ist, kann ich noch nach vollziehen.
sie wusste zu viel und hat sich eingemischt.
aber warum sie vom serbischen Volk so erbärmlich behandelt wurde, kann ich in keinster weise nach vollziehen.
schließlich war ja das serbische Volk mit schuld, daß sie in Ungnade viel.
waren die letzten jahre der dank dafür?
denk mal drüber nach, was tito alles tat, um die macht Belgrads auf zu splitten.
war sie mit allem einverstanden?
es war gier, Jovanka erbärmlich leben zu lassen.
so viel zu freunden.
denn das hatte sie vor 40 jahren sehr viele, auf der ganzen welt.

 

[Josip Frank]

Luxus mit Palästen und SegelyachtenJovanka Broz genießt ihre gesellschaftliche Spitzenstellung und den im sozialistischen Lager einmaligen Luxus an Titos Seite, komplett mit Palästen und chinesischen Vasen, Segelyachten, Rolls-Royce und extravaganten Kleidern aus Paris

Tito Witwe Jovanka Broz ist tot. - Politik - Süddeutsche.de


Eine vorbildliche Sozialistin.....und das Gegenteil von diesem habgierigen Tito,der nur an seine Tiere im Zoo dachte

 

[Indianer]

Luxus mit Palästen und SegelyachtenJovanka Broz genießt ihre gesellschaftliche Spitzenstellung und den im sozialistischen Lager einmaligen Luxus an Titos Seite, komplett mit Palästen und chinesischen Vasen, Segelyachten, Rolls-Royce und extravaganten Kleidern aus Paris

Tito Witwe Jovanka Broz ist tot. - Politik - Süddeutsche.de


Eine vorbildliche Sozialistin.....und das Gegenteil von diesem habgierigen Tito,der nur an seine Tiere im Zoo dachte

wie lange war diese zeit?
welche dauer hatte diese?

 

[Dissention]

hassende user?
ist ja gewollt von mir.
bei "feinden" weiss man was man hat, bei "freunden" ist man nie sicher, was man hat.

und nun kommen wir der Sache näher, nämlich, daß du weisst, daß du nichts weisst.
daß Jovanka bei tito in Ungnade gefallen ist, kann ich noch nach vollziehen.
sie wusste zu viel und hat sich eingemischt.
aber warum sie vom serbischen Volk so erbärmlich behandelt wurde, kann ich in keinster weise nach vollziehen.
schließlich war ja das serbische Volk mit schuld, daß sie in Ungnade viel.
waren die letzten jahre der dank dafür?
denk mal drüber nach, was tito alles tat, um die macht Belgrads auf zu splitten.
war sie mit allem einverstanden?
es war gier, Jovanka erbärmlich leben zu lassen.
so viel zu freunden.
denn das hatte sie vor 40 jahren sehr viele, auf der ganzen welt.

Wir haben hier keine Diskussionsgrundlage du Schoschone

 

[Indianer]

Wir haben hier keine Diskussionsgrundlage du Schoschone

dann zaubere Argumente.
kannst als quelle "ziganka je gatala..." verwenden

wurde in Zeiten Jugoslawiens sehr häufig verwendet.

 

[Komandant Mark]

Ode nam Jovanka

 

[Strahimir I]

Jovanka Broz i Elena Ceausescu

Kršćanska mi narav naređuje odavanje pijeteta svim pokojnima, pa i Jovanki Broz, iako ne gajim nikakvu simpatiju za njezin lik i djelo. Titoizam nastavlja funkcionirati u hrvatskom društvu na razini mita i predrasuda pa ne bi bilo poželjno stvaranje drugih mitova na krivim povijesnim pretpostavkama o nerazumijevanju odbačene Titove udovice kao kolateralne žrtve bivšeg komunističkog sustava ili razmaženog autokrata.

Također je bizarno i poprilično jadno, nedecentno (zbog žrtva komunističkog sustava) da hrvatski mediji toliko važnosti i medijskog prostora posvećuju Jovanki Broz.
Međutim, ako postoji ponuda kičastih tematika vjerojatno postoji i potražnja u određenim segmentima hrvatskog društva takvih poslastica. Vjerojatno među jugogeneracijama ili unutar jugonostalgičarskih slojeva opsjednutih titologijom i kultom remek djela minulih vremena, poput Lepe Brene ili Milke Planinc, Jovanka Broz zauzima statusno mjesto šund istočnjačke ikone, uglađene prve dame s punđom iz 60- tih, nešto između šumske partizanke i socrealistične jugo-Lollobrigide u opancima.
Samo što hrvatskoj javnosti nije toliko poznato kako je Jovanki društveni uzor bila Elena Ceausescu, s kojom, kako sam Tito kaže (u knjizi “Jovanka Broz Titova suvladarka”, dr Aleksandar Matunović) „ Jovanka voli da se uspoređuje“. I zaista puno toga povezuje Jovanku Broz i Elenu Ceausescu.
Obje su iz skromne seljačke obitelji, jedna iz duboke Like druga iz misteriozne rumunjske Valakije, obje vrlo niskog obrazovanja. Stila nisu imale, nisu ga mogle imati, ali su velik dio života u pratnji svojih miljenika uživale u kičastom glamuru sletova, vojnih parada i Brijunskim bakanalijama. Teško je itko, osim Titovih prijatelja Idi Amina dada i Kralj Bokassa, mogao nadmašiti takav socijalistički raskoš crvenih lordova i odsutnost ukusa.
Ali za novopečene prve dame i dvorske bogatunke, to nije bilo dovoljno. Kompleks manje vrijednosti, društvena frustracija kao bolesna želja za moći glavne su odrednice njihovog životnog opusa. I jednu i drugu veže prošlost klasičnog aparatička u komunističkoj partiji u kojoj su radile kao tajnice i služavke, a usput, zbog same prirode zanata i ljubavnice. Obje su bile udate za dva narcisoidna i beskrupulozna komunistička autokrata, velikih obožavatelja mlađih žena, što objašnjava da je Elena falsificirala svoj rodni list kako bi se pomladila par godina, dok kasnije i službeno mijenja rodno ime Lenuta, koje nije zvučalo otmjeno poput Elena.
Sakupljale su obje počasne znanstvene titule i atribute nadprosječne inteligencije. Obe bolesno zaljubljene u vlast, zakulisno su kovale urote i planove kako bi se domogle vrha političke moći. Elena je tako uspjela postati potpredsjednica države, a ni Jovanka se nije zadovoljavala statusom prve dame i domaćice. Pored prvog čovjeka Jugoslavije i okorjelog švalera kao što je bio Josip Broz Tito, žudeći za mlađim curama (“djevojčure” kako to kaže Jovanka) Jovanka se nije uklapala u Titov stereotip ljubavnice, niti supruge predsjednika Jugoslavije, jer je on smatrao kako Jovanka ne zavređuje mjesto koje bi odgovaralo reputaciji vođe, “genijalnog političara” i državnika, te da Jovanka nije imala dovoljno kulture i obrazovanja za prvu damu.
Elena je izabrana 1972. u CK KP Rumunjske, a godinu dana kasnije u njegov Izvršni biro. Jovanki su neki drugovi obećali da će je na 10. kongresu SKJ predložiti za člana CK, ali obećanje nisu ispunili. Bolesna želja za vlasti objašnjava Jovankinu podmuklu ulogu u smjenjivanju Rankovića, u režiji određenih oficirskih struktura i Steve Krajačića. Naime Jovanka i Krajačić nisu se pomirili s odlukom da se Rankovića postavi za potpredsjednika vlade te je Jovanka, koja je ekskluzivno pretendirala na Titovo državničko naslijeđe, rovarila protiv Rankovića i trebala utjecati na Tita da ga smjeni. Zbog neispunjene želje da postane član CK, a potom i član Izvršnog biroa CK SKJ Jovanka je bila razočarana pa je svoju frustraciju i bijes liječila na osoblju Titove rezidencije.
U ulozi dvorske baba roge s tigrovskom šubarom, Jovanka je nadahnuta velikosrpskom ideologijom aktivno sudjelovala i djelomično zaslužna za likvidaciju Rankovića (1966.) i obračun s hrvatskim maspokom (1971.) i srpskim liberalima (1973.). Kao i Elena koja je bolovala od paranoidne šizofrenije, Jovanka je također iskazivala patološku ljubomoru prema drugim, mlađim Titovim ljubavnicama, o čemu najbolje govori knjiga “Jovanka Broz Titova suvladarka” gdje dr. Aleksandar Matunović detaljno opisuje dramu koja se bračnom paru Broz dogodila u Kolombu za vrijeme summita nesvrstanih.
Tenzije izazvane prisustvom i ponašanjem maserke Darijane Grbić toliko su narasle da se prepirka supružnika pretvorila u fizički obračun. Elena i Jovanka su zalutale u povijest igrom slučaja ili prefriganom lukavštinom dvaju komunističkih autokrata, koje će povijest pamtiti kao odgovorne na žrtve komunističkog represivnog aparata, dok će jedna i druga biti šlag na vrhu pakirane kičaste torte koju će nam sigurno servirati mediji u obliku nove neopisivo dosadne sapunice, koje i nisu više duhovite za žrtve tog režima.
Elena je završila ustrijeljena uz voljenog muža, nakon simulakruma procesa frfljajući posljednje arogantne riječi u državničkoj ulozi, dok je Jovanka kako kažu mediji „umrla u nemilosti“.
Sjetimo se samo da bivši komunistički režim nije baš imao milosti prema političkim neistomišljenicima i protivnicima, a malo ih je koji su umrli prirodnom smrću.


Jure Vuić

- - - Aktualisiert - - -

Jovanka umrla-bol boluju JUGONACIONALISTI

Jovanka Broz, udovica jugoslavenskoga krvavog diktatora Josipa Broza Tita, umrla je u nedjelju, u 89. godini života. Srbija će ju pokopati uz njezina muža u tzv. Kući cvijeća u Beogradu uz muža koji ju je još za života otkačio kao i sve svoje prijašnje žene pa je ona od 1977. živjela u izolaciji pavši, posebno nakon raspada Titove tamnice naroda, na samo dno ljudskoga poniženja.
Jovanka, koja je po povijesnim dokumentima i svjedočenjima bila zaljubljena u 32 godine starijeg „velikana", dobro je i prošla u toj priči.
Unatoč bijedi, ostala je živa i doživjela duboku starost, a Tito ju je mogao, kao i neke svoje druge koje je cinkario ruskom NKVD-u, dati da ju pojede noć. Ona je njemu, očito, neko vrijeme bila ukras i običan objekt. U svome diktatorskom egu, stari je jarac poput ostalih satrapa po svijetu u to doba mogao sebi priuštiti mnoge takve objekte, od ličkih čobanica, do slavnih glumica.

Svako mračno doba imalo je svoje „kraljeve" i „kraljice", jugoslavensko je, pak, ostavilo iza sebe poklonike koji još pod dojmom „kraljevske" fascinacije pokušavaju taj mrak bojati svjetlošću i to romansiranim pričama o ljubavi koja je jednom bila, pa joj je jednom došao kraj.

Cilj je te podle inverzije poručiti da je u to doba sve cvjetalo baš onako kao što je cvjetala ljubav između Tita i Jovanke, a sav užas njihove vladavine potpuno zaboraviti ili, u boljoj inačici, baciti u fusnote. Suza za Jovankom sada kaplje niz obraze autora tekstova u hrvatskome tisku kad pišu o tomu kako je bila rasna, prekrasna i mlada partizanka pa ju valjda u svojim noćnim razbludnim snovima doživljavaju kao predmet vlastitih neostvarenih čežnja. Jedan od njih piše da su engleska i neke druge monarhinje pored Jovanke izgledale jadno, svakodnevno, a da je ona bila istinska kraljica.
„I poslije Tita, Tito"

I tako, bol boluju jugonacionalisti nad Jovankinom smrću jer ih je njezina smrt presjekla. I nostalgično vratila u dane „ponosa i slave" u dane „najvećega sina naših naroda i narodnosti" i njegove priležnice. Najradije bi joj rekli da počiva u miru Božjem, ali ne mogu jer mrze Boga kao što su ga mrzili Jovanka i njezin čuveni muž. Jovanka je umrla zato što ljudi umiru, ali kada su u pitanju „kraljevi" i „kraljice", taj argument ne vrijedi u očima nostalgičara za koje i danas vrijedi ona „ I poslije Tita, Tito".

Sav taj perverzni glamur, raskoš, zlato, mirisi, putovanja, susreti u mondenim ljetovalištima, lukulovske gozbe i bezočni hedonizam – koliko god bilo vulgarno, njima je simpatično, drago i zadivljujuće i izaziva neku toplinu oko srca. Snagom svoga uma odavno su zaključili da je to slika koju vrijedi pamtiti, za koju treba živjeti i čuvati ju kao zalog pokoljenjima.

Snagom svoga istog davno prepariranog uma izbrisali su iz memorije sitnice poput kundačenja, batinanja i umorstava po golim otocima, starogradiškim kaznionicama, bezbroj leševa po bezbrojnim jamama, montiranih suđenja, likvidacija u zemlji i inozemstvu, potoka krvi, komadanja zemlje, opće otimačine, progona i planova eksterminacije čitavoga naroda, smak hrvatskoga proljeća u čemu je i sama dala svoj obol.

Nije skrivala mržnju prema ideji samostalne hrvatske države i prvom hrvatskom predsjedniku dr. Tuđmanu. Ako i jest svjedok nečega, Jovanka je svjedok zločinca i njegova zuluma, a ne romantizma kojega u biti nije ni bilo, a o kojemu se sada ispisuju cijele plahte novinskoga papira.

Smrt diktatorove udovice izazvala je kod nekih implicitnu tugu za davno preminulim diktatorom i žal za onim što je sve on simbolizirao: za državom zato što ne traje i danas, za zločinima zato što ih nije bilo i više i za diktaturom zato što nije bila i veća.

Ni stoti dio zanimanja kod istih medija i autora nije izazvala nedavna smrt Zvonka Bušića koji je živio i umro za ideale zahvaljujući kojima danas bar dijelom živimo kao ljudi, narod i država. On jest bio i ostao simbol, Jovanka niti je bila niti će ostati simbol bilo čega, ali način na koje su te dvije smrti tretirane, sam za sebe govori o izopačenosti današnje Hrvatske. Što se nas običnoga hrvatskog svijeta tiče, možemo poslije svega stoički zaključiti: nije je bilo, bila je, nema je više – nije nas briga.

Ivica Marijačić / Hrvatski tjednik
hkv.hr