Drugi veliki rodoljub među Srbima muslimanima bio je
Avdo Karabegović Hasanbegov. On će, u ''Bosanskoj vili'', Sarajevo, 15. juna 1898, objaviti pesmu U oči Vidova 1898. i u njoj će, pun slutnje o mogućem budućem bratoubilaštvu, preklinjati da se srpski zavičaji zagrle:
''... Ej, Kosovo tužno i žalosno!
Sklanjali se za visoke gore
Jarko sunce sjetno, neveselo,
Da ne gleda đe se braća bore?
Da ne gleda mačeve krvave
Đe brat bratu kroz grudi probada,
Da ne gleda srca izdajnička
Đe paklena zloba, zavist vlada.
Da li čekaš aj, Kosovo tužno!
Nove bratske borbe i megdana?
Da li čekaš – ej sudbino kleta –
Sretnijega tude Vidov dana.
Ili čekaš da izgladi vrjeme
Crne bore sa tvojega čela,
Da na groblju praotaca svojih
Zagrle se braća prevesela.
Da li čekaš bratsko razbojište,
Opet bojna truba da zatrubi?
Ili čekaš – ah zlaćani sanci –
Da se Prizren s Avalom poljubi?!
Ovakvo oduševljenje za ''grljenje braće prevesele'', braće hrišćana i muslimana, nalazimo u proznim i epskim delima Srba od 15. stoleća. U njima, vidimo da su srpski državnici i vojskovođe oba ispovedanija bili razapinjani između želje da obnove carstvo Nemanjića i zaključka da su se tome, sudbonosno, isprečile osvajačke sile Azije i Evrope. Zato su se kolebali i svrstavali pod jedan, drugi ili treći barjak – verujući da je izbor vrste barjaka Božija volja, ili iznuda istorijskog trenutka - nadmoći države pod krstom ili države pod polumesecom. Srpsku državu su, jednako, satirali i Turci i Evropljani. To je iskusio Đurađ Crnojević, koji je, u nameri da očuva ostatke srpske države u Zeti, otputovao u Mletke i tražio pomoć, a kad je tamo naišao na neprijateljsko držanje, vratio se u Zetu i sklonio se u Tursku. '
'Đurađ se u izbeglištvu uverio da je Mletačka Republika imala iste ciljeve kao i Turska – osvojiti što više srpskih zemalja. Mlečani su svoje vojne ekspedicije usmeravali prema Zeti, dok je ona bila u sastavu Srbije Stefana Lazarevića i sestrića mu Đurđa Brankovića. Koristili su svaki turski napad na Srbiju da bi okupirali zetske posede na morskoj obali. U tu svrhu, dužd je činio sve da Zetu oslabi iznutra. Pokušavao je da izazove dinastičke borbe među Crnojevićima. Protiv Stefana Crnojevića je podsticao njegovu braću i izdašno ih pomagao novcem, robom i oružjem. Zabeleženo je da su Mlečići uspeli protiv Stefana dignuti i jedno pleme s obala Skadarskog jezera''.[3]
U ovakvom okruženju, Srbi su, bez obzira na versku pripadnost, bili primorani da služe Turskoj ili nekoj od evropskih država. A te države su, sledeći sveprisutnu ideju uvećanja teritorije, surovo uklanjale prepreke na tom putu. Ništa im nije bilo sveto, kao što se to vidi na ovom primeru Mletačke Republike. Ona lomi hrišćansku Srbiju, na isti način kako to čini i islamska Turska. Državnom interesu se sve podređivalo. U Turskoj, i životi sultanovih sinova. Ništa nije smelo remetiti snaženje i širenje države. K tom cilju, moćni Sulejman je naredio da mu ubiju sina Mustafu, koji je i umno i telesno bio ispred ostale braće po ocu, a izvesno vreme pre toga, ubio je i sina Ibrahima. Ovako su to zabeležili istoričari:
''Caru su razapeli čador, ogroman kao dvor, podeljen pregradama od svile na nekoliko odaja. 'Bio je to oktobar 1553, kad je Sulejman pozvao sina da ga poseti. Tako je nekad doveo na večeru i miljenika Ibrahima...' Sav u teškoj zlatnoj odeći, više nalik na mumiju nego bilo kad ranije, car je nepomično sedeo pod čadorom i kroz zavesu, dovoljno providnu, zurio u drugu odaju, koja je još bila prazna. U jednom trenutku, napolju je zavladala tišina, i u odaju je, bez pratnje, ušao Mustafa, njegov sin, sav u beloj odeći, lep kao junak iz priče, i začuđen zastao što nikog nema u polutamnoj prostoriji. A onda je Sulejman video kako iz uglova iskaču mutavci, ogromni i crni, i bacaju se na Mustafu da ga zadave. Dok je trajalo rvanje, sultan je primetio da ga je sin zapazio kroz zavesu i, zajaukavši da mu pomogne, poslednjom snagom zbacio sa sebe džinove. Princu je tada prišao s leđa dvoranin Zal Mahmud-paša, potonji vezir i zet carske kuće, i nabacio mu gajtan oko vrata. Za to vreme, car se nije ni pomerio''.
[4]
Kad imamo u vidu ovakvo sultanovo žrtvovanje sopstvenog sina za interes države, postaje jasno zašto je Osman Mashar–paša Skopljak bio prinuđen da ne spominje svoje srpsko poreklo u prepisci s Njegošem. A da je o srpstvu brinuo i govorio u krugu porodice i sa svojim bliskim prijateljima – Srbima muslimanima, vidi se u spisima njegovog unuka Omer-bega Sulejmanpašića – Despotovića. Omer-beg je, kad je minula opasnost od strašne kazne turskih vlasti – krajem devetnaestog stoleća, predao Bogdanu Milanoviću Krajišniku rodoslov Sulejmanpašića. Krajišnik je to objavio u časopisu Golubu, u Somboru, 1. oktobra 1899. godine. Rodonačelnik ove ugledne muslimanske porodice u Bosni bio je, niko drugi, nego srpski plemić, s titulom despota – Mihajlo. Prešao je u muslimansku veru u vreme Mehmeda Drugog i uzeo ime Ali-paša. Ruski konzul u Sarajevu Aleksandar F. Giljferding je istraživao poreklo Sulejmanpašića Skopljaka i došao do podatka da im je rodonačelnik Mihajlo bio Jablanović. To je plemićka porodica, za koju neki istoričari tvrde da su se iz nje izdvojili Kotromanići.
[5]
Skopljaci su, mada plemenitog srpskog roda, glasili kao odani turski državnici i vojskovođe. Bili su prinuđeni na preduzeća protiv srpskih nacionalnih interesa, ali je sigurno, da to nisu činili mirne savesti. Posebno ne u prvoj polovini devetnaestog stoleća, kad su muslimani Bosne i Hercegovine podigli bunu protiv turske okupacije. Vođa srpskog muslimanskog ustanka bio je Husein – beg Gradaščević. Uz njega su pristali članovi mnogih plemićkih porodica i otvoreno su pozivali Srbe muslimane da se osvete Turcima za srpski poraz na Kosovu polju 1389. godine. Ustanici su krenuli s vojskom iz Sarajeva prema Travniku 1831. godine, a suprostavila im se turska vojska na čelu sa Sulejmanpašićima Skopljacima: Mustaj–pašom i Osman–alajbegom. Nadomak Travnika, dve vojske su se žestoko potukle. Pobedila je vojska Srba muslimana, a Skopljaci su se spasili bekstvom u Duvno. Husein - beg Gradaščević je vojevao protiv Turaka desetak godina. Jednom prilikom je prodro u Srbiju i pobedio je tursku vojsku i na Kosovu. No, 1851. godine je turska vojska, sastavljena od Arnauta, na čelu s Omer-pašom Latasom (poturčenim Srbinom iz Like) upala u Bosnu i ugušila ustanak bosansko-hercegovačkih Srba muslimana. Bez obzira što su pristalice kapetana Gradaščevića bile privržene islamskoj religiji i protivile se sultanovim reformama o proširenju prava hrišćanima, njihov pokret je imao srpsko nacionalno obeležje – borbu protiv okupatora iz Azije, oslobađanje Bosne i Hercegovine i pripajanje Srbiji. Tu srpsku svest kod muslimanskih ustanika, prepoznao je nemački istoričar i pisac Leopold Ranke. U knjizi Srbija i Turska u devetnaestom veku, Ranke će, na str. 114, navesti da su Srbi muslimani pevali:
.
