In Monte ist das demonstrieren immerhin lukrativ, gerade für den Klub
-
Herzlich Willkommen im Balkanforum
Sind Sie neu hier? Dann werden Sie Mitglied in unserer Community.
Bitte hier registrieren
Nachrichten aus Montenegro
- Ersteller Ravnokotarski-Vuk
- Erstellt am
G
Gelöschtes Mitglied 28870
Guest
G
Gelöschtes Mitglied 28870
Guest
Dacic über Montenegro...
https://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2018&mm=12&dd=28&nav_category=11&nav_id=1487093
Dačić o CG: Kamo sreće da se nikad nismo ni spajali
Smešno je to što je crnogorski predsednik Milo Đukanović rekao da je došlo do zaoštravanja odnosa Srbije sa komšijama, Zagrebom, Pištinom, pa i sa Podgoricom.
Podel
To smatra šef diplomatije Ivica Dačić i kaže i da je smešno i to i da Crna Gora ne donosi antisrpske odluke, već odluke u svom interesu.
Dačić pretpostavlja da Đukanović pritom misli na crnogorske interese, što je, kako ističe, lepo, jer i Srbija donosi odluke u sopstvenom interesu.
"Treba li zbog toga da se izvinjavamo bilo kome", zapitao je Dačić.
Kao drugo je naveo da je, u istom tom intervjuu, Đukanović nagovestio da je Srbija odgovorna za 'estrukciju Crne Gore', šta god to, kako kaže, značilo.
"Niti je Srbija bilo kom državljaninu Crne Gore zabranila ulazak u Srbiju, niti od Srbije zavisi ulazak Crne Gore u Evropsku uniju. Dakle, zbilja je smešno”, naveo je Dačić u intervjuu za podgorički Dan.
Dačić je ocenio da su odnosi Srbije i Crne Gore stabilni, da je Srbija otvorena za razgovor o svim temama koje obe smatraju važnim, kao i da Srbije želi Crnoj Gori ulazak u Evropsku uniju.
“Ali, ne možemo prihvatiti ulogu dežurnog krivca za svačije probleme. Na kraju, Crna Gora treba najzad da shvati da u Srbiji nema nikakvog žala zbog rastanka sa Crnom Gorom. Srećan put, kamo sreće da se nikad nismo ni spajali”, poručio je Dačić.
Prema njegovim rečima, ako neko treba da žali zbog 1918, onda je to Srbija, jer je u ratu izgubila 28 odsto stanovništva.
“Na koga se Crna Gora žali na Aleksandra Karađorđevića, polu-Crnogorca, unuka crnogorskog kralja Nikole Petrovića? Uostalom, i Karađorđevići su Petrovići koji su u Šumadiju došli sa crnogorsko-hercegovačkih brda. Jedan Šumadinac, Kruševljanin ili Topličanin nikad ne bi ukinuo Srbiju zarad Jugoslavije. I zašto bismo mi žalili zbog Crne Gore? I ranije smo bili dve države. Jedino što se nikad nije dešavalo da Crna Gora i Srbija budu u sukobu. To je ono što je tragično. Uostalom, i kralj Nikola, kad je uputio proglas narodu 1914. godine, napisao je 'živelo naše milo srpstvo'. Nisam ja napisao to, nego on”, kazao je Dačić.
Šef srpske diplomatije dalje kaže da su gusle i srpske i crnogorske, ali da nikada nije čuo nijednu guslarsku pesmu o sukobu Srbije i Crne Gore.
"I zato kad iz Crne Gore govore o velikosrpskoj agresiji, ja se uvek našalim i kažem da ja samo znam za velikocrnogorsku agresiju na rukovodeća mesta u Srbiji", rekao je Dačić i poručio:
"Da zaključim, sve najbolje Crnoj Gori, ne interesuje nas šta rade, osim kada su u pitanju srpski nacionalni i državni interesi i položaj Srba u Crnoj Gori, kojih ima 30 odsto. To je suvereno pravo svake države. Sve to treba da radimo u međusobnom prijateljstvu”.
Prema njegovim rečima, položaj Srba u Crnoj Gori važan je element u bilateralnim odnosima dve zemlje.
“Smatramo da su Srbi konstitutivan narod u Crnoj Gori, a nikako manjina. Inače, mi pitanje jezika kojim govore građani Crne Gore ostavljamo njima na odluku, iako je činjenica da tokom razgovora naših zvaničnika prevodioci nisu potrebni", kazao je Dačih.
Istakao je da Srbija, takođe, smatra da je Srpska pravoslavna crkva u Crnoj Gori važan deo njene istorije i kulture i da je kao takvu zvanični Beograd tretira.
"A ja lično verujem i da većinsko crnogorsko stanovništvo misli isto. Ali, sva ova pitanja mogu se rešiti dijalogom i deo su razgovora tokom susreta zvaničnika naše dve zemlje. Mislim da bi za naše odnose, ali i za unutrašnju stabilnost Crne Gore, bilo lekovito da Srbi postanu deo vladajuće koalicije. Mnogi problemi bi tako mogli da budu prevaziđeni”, smatra Dačić.
Crna Gora, smatra takođe Dačić, treba da reši slučaj Branke Milić u okviru svojih institucija, a na Srbiji je da pomogne razmenom obaveštajnih podataka i informacijama.
“Ne zaboravite da je Srbija, kao i svaka druga država, dužna da pomogne svakom svom državljaninu koji od nje traži pomoć. Ta pomoć pripada i gospođi Milić. Nadam se da će nadležne institucije obe zemlje, uz saglasnost gospođe Milić, doći do obostrano prihvatljivog dogovora”, zaključio je Dačić.
https://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2018&mm=12&dd=28&nav_category=11&nav_id=1487093
Dačić o CG: Kamo sreće da se nikad nismo ni spajali
Smešno je to što je crnogorski predsednik Milo Đukanović rekao da je došlo do zaoštravanja odnosa Srbije sa komšijama, Zagrebom, Pištinom, pa i sa Podgoricom.
Podel
Foto: Tanjug/Zoran Žestić
To smatra šef diplomatije Ivica Dačić i kaže i da je smešno i to i da Crna Gora ne donosi antisrpske odluke, već odluke u svom interesu.
Dačić pretpostavlja da Đukanović pritom misli na crnogorske interese, što je, kako ističe, lepo, jer i Srbija donosi odluke u sopstvenom interesu.
"Treba li zbog toga da se izvinjavamo bilo kome", zapitao je Dačić.
Kao drugo je naveo da je, u istom tom intervjuu, Đukanović nagovestio da je Srbija odgovorna za 'estrukciju Crne Gore', šta god to, kako kaže, značilo.
"Niti je Srbija bilo kom državljaninu Crne Gore zabranila ulazak u Srbiju, niti od Srbije zavisi ulazak Crne Gore u Evropsku uniju. Dakle, zbilja je smešno”, naveo je Dačić u intervjuu za podgorički Dan.
Dačić je ocenio da su odnosi Srbije i Crne Gore stabilni, da je Srbija otvorena za razgovor o svim temama koje obe smatraju važnim, kao i da Srbije želi Crnoj Gori ulazak u Evropsku uniju.
“Ali, ne možemo prihvatiti ulogu dežurnog krivca za svačije probleme. Na kraju, Crna Gora treba najzad da shvati da u Srbiji nema nikakvog žala zbog rastanka sa Crnom Gorom. Srećan put, kamo sreće da se nikad nismo ni spajali”, poručio je Dačić.
Prema njegovim rečima, ako neko treba da žali zbog 1918, onda je to Srbija, jer je u ratu izgubila 28 odsto stanovništva.
“Na koga se Crna Gora žali na Aleksandra Karađorđevića, polu-Crnogorca, unuka crnogorskog kralja Nikole Petrovića? Uostalom, i Karađorđevići su Petrovići koji su u Šumadiju došli sa crnogorsko-hercegovačkih brda. Jedan Šumadinac, Kruševljanin ili Topličanin nikad ne bi ukinuo Srbiju zarad Jugoslavije. I zašto bismo mi žalili zbog Crne Gore? I ranije smo bili dve države. Jedino što se nikad nije dešavalo da Crna Gora i Srbija budu u sukobu. To je ono što je tragično. Uostalom, i kralj Nikola, kad je uputio proglas narodu 1914. godine, napisao je 'živelo naše milo srpstvo'. Nisam ja napisao to, nego on”, kazao je Dačić.
Šef srpske diplomatije dalje kaže da su gusle i srpske i crnogorske, ali da nikada nije čuo nijednu guslarsku pesmu o sukobu Srbije i Crne Gore.
"I zato kad iz Crne Gore govore o velikosrpskoj agresiji, ja se uvek našalim i kažem da ja samo znam za velikocrnogorsku agresiju na rukovodeća mesta u Srbiji", rekao je Dačić i poručio:
"Da zaključim, sve najbolje Crnoj Gori, ne interesuje nas šta rade, osim kada su u pitanju srpski nacionalni i državni interesi i položaj Srba u Crnoj Gori, kojih ima 30 odsto. To je suvereno pravo svake države. Sve to treba da radimo u međusobnom prijateljstvu”.
Prema njegovim rečima, položaj Srba u Crnoj Gori važan je element u bilateralnim odnosima dve zemlje.
“Smatramo da su Srbi konstitutivan narod u Crnoj Gori, a nikako manjina. Inače, mi pitanje jezika kojim govore građani Crne Gore ostavljamo njima na odluku, iako je činjenica da tokom razgovora naših zvaničnika prevodioci nisu potrebni", kazao je Dačih.
Istakao je da Srbija, takođe, smatra da je Srpska pravoslavna crkva u Crnoj Gori važan deo njene istorije i kulture i da je kao takvu zvanični Beograd tretira.
"A ja lično verujem i da većinsko crnogorsko stanovništvo misli isto. Ali, sva ova pitanja mogu se rešiti dijalogom i deo su razgovora tokom susreta zvaničnika naše dve zemlje. Mislim da bi za naše odnose, ali i za unutrašnju stabilnost Crne Gore, bilo lekovito da Srbi postanu deo vladajuće koalicije. Mnogi problemi bi tako mogli da budu prevaziđeni”, smatra Dačić.
Crna Gora, smatra takođe Dačić, treba da reši slučaj Branke Milić u okviru svojih institucija, a na Srbiji je da pomogne razmenom obaveštajnih podataka i informacijama.
“Ne zaboravite da je Srbija, kao i svaka druga država, dužna da pomogne svakom svom državljaninu koji od nje traži pomoć. Ta pomoć pripada i gospođi Milić. Nadam se da će nadležne institucije obe zemlje, uz saglasnost gospođe Milić, doći do obostrano prihvatljivog dogovora”, zaključio je Dačić.
G
Gelöschtes Mitglied 28870
Guest
5 Gründe warum Djukanovic das schlimmste ist was je passieren konnte in der Beziehung zwischen Serben und Montenegriner
5 razloga zašto je MILO nešto NAJGORE što se desilo odnosu Srba i Crnogoraca
Taj bi posvađao i dva oka u glavi. Ovim rečima se možda napreciznije može opisati aktuelna situacija u odnosima Srbije i Crne Gore, koja je dirigovana sa jednog mesta - despotskog i nedodirljivog - kakva ta mesta, po pravilu, umeju da budu u malim balkanskim državama nastalim na velikim ambicijama.
Dirigent je predsednik Crne Gore Milo Đukanović, čovek koji je, zarad opstanka na vlasti prošao kroz sve faze političkog delovanja. Bio je komunista, pa srpski nacionalista pod Slobodanom Miloševićem, zatim liberalni demokrata i ljuti protivnik režima istog tog Miloševića i na kraju, veliki Crnogorac. Ko pažljivo posmatra, međutim, vidi da je taj veliki Crnogorac krenuo linijom da ništa što ima veze sa Srbijom i Srbima, koji prema poslednjem popisu čine čak 28,73 odsto stanovništva Crne Gore, nije dobro za njega niti njegovu ideju državnosti Crne Gore.
Zato je njegova taktika prema Srbiji i Srbima beskrupulozna i precizna i ima samo jedan cilj - potpuno sakaćenje odnosa dve zemlje, kao da se baš, i samo na toj premisi, zasniva suverenost i snaga jedne države.
FOTO: O. BUNIĆ / RAS SRBIJA
Milo ĐukanovićIstini za volju, u savremenoj istoriji odnosa Srbije i Crne Gore, od razlaza 2006. godine, bilo je svega i svačega i niko, ko drži do preciznosti, neće reći da je zvanični Beograd u građenju tačke razdora bio nevinašce. Jasno je da nije ni kada je reč o Podgorici, a ni drugim regionalnim prestonicama.
Ali, neke stvari koje su i Srbi i Crnogorci zapanjeno posmatrali u minuloj godini prevazilaze politički motivisane obračune i skupljanje jefitnih poena na širenju međunacionlane netrpeljivosti, kako to tradicionalni balkanski recept nalaže. A upravo takvi su brojni potezi rezima "despota" iz Nikšića koji su dostigli tačku u kojoj ona makijavelistička - cilj opravdava sredstva - uključuje i prekrajanje istorije. Sve to još smešnije i bizarnije deluje kada se zna da režim Crne Gore sada pljuje na Srbiju baveći se upravo onim događajima u kojima je Podgorica, rame uz rame sa Beogradom, učestvovala kao deo zajednice.
Možda Srbi i Crnogorci nikada nisu bili dva oka u glavi, ali sasvim sigurno nisu ni najveći neprijatelji. Zato je teško oteti se utisku da je upravo režim Mila Đukanovića nešto najgore se se dogodilo odnosima Srbije i Crne Gore u savremenoj istoriji.
U prilog tome govore primeri koji su obeležili godinu za nama, a nije nerazumo zapitati se da li su svi oni zapravo samo jedan šraf u pokušaju da se crnogorski identitet, koji je neupitan i koji niko ne spori, ojača na otklonu od svega što je srpsko. Baš zato što je taj identitet neupitan i zato što, evidentno, ne postoje neke teritorijalne, a kamoli hegemonističke pretenzije prema Crnoj Gori (bar ne od strane Srbije), čini se da su ovi potezi ništa drugo do potpora za održavanje jednog političkog projekta "lične države".
1. Gaženje Srbije - vojni ataše na proslavi Oluje
Jedna od najvećih skandala u režiji zvanične Podgorice bilo je prisustvo vojnog atašea Ivana Mašulovića na proslavi akcije "Oluja" u kojoj je proterano 250.000 Srba i ubijano najmanje 2.500. Od ovog poteza, o kome je čitava dva dana vlast u Podgorici ćutala, neprimerenije je jedino bilo objašnjenje pristiglo sa adrese crnogorskog Ministarstva odbrane u kome se Mašulovićevo stajanje pored zastave sa natpisom "Za dom spremni" naziva - "bezazleni civilizacijski čin".
FOTO: HRT / SCREENSHOT
Crnogorski vojni ataše na proslavi "Oluje"
Svojim prisustvom Crna Gora je praktično dala legitimitet "Oluji". Mnogi su s pravom zaključili da je ovo još jedan, istina drastičan, znak da je zvanična Podgorica potpuno okrenula leđa Beogradu. I među onima s umerenijim stavovima, koji kažu da Crna Gora kao suverena država ima pravo da donosi političke odluke kakve god hoće, nema mnogo ljudi koji imaju razumevanja za ovakav potez.
Sada je teško poverovati da se iza čitavog slučaja krije prosvetiteljska težnja crnogorskog rukovodstva. Isto tako, teško je prihvatiti i obrazloženje da je to sada samo pitanje politike jedne nezavisne države. Jer, davanje legitimiteta zločinu od strane zemlje koja je u trenutku etničkog čišćenja Srba iz Hrvatske bila deo iste zajednice sa Srbijom i čiji su sadašnji državljani, takođe, bili žrtve te akcije - nikako i nikada ne može biti samo pitanje unutrašnje odluke jedne nezavisne zemlje. Iz jednog prostog razloga - Crna Gora ne egzisitra u vakuumu.
Zvanična Podgorica je ovim činom zanemarila ne samo stradanje ljudi u "Oluji", već i činjenicu da se u Crnoj Gori, prema poslednjem popisu stanovništva, 28,73 odsto građana izjašnjavaju kao Srbi. Pa nije nerazumno ni zapitati se kakvu je poruku njima poslala vlast Mila Đukanovića.
2. Ukidanje odluka Podgoričke skupštine
Drugi drastičan primer usledio je tokom novembra ove godine, kada je Đukanović povukao prvi potez koji je kulminirao ukidanjem odluke Podgoričke skupštine iz 1918. godine odnosno odluke o ujedinjenju Srbije i Crne Gore. U crnogorskom parlamentu, krajem novembra, time je praktično kapitalizovana Đukanovićeva izjava iz Pariza da je Crna Gora "tragično anektirana pre 100 godina od Srbije, koja ju je, kako je rekao, uvukla u Prvi svetski rat".
FOTO: ARHIVA / RAS SRBIJA
Podgorička skupštinaMada nije čudno da njegove izjave, koje su neretko i maliciozne, u svojoj konačnici imaju samo jedan cilj - udaljavanje, podele i zavadu dva naroda - srpskog i crnogorskog, ova izjava je više od toga. Ona je neskriveni pokušaj da se falsifikuje istorija i da se na "leđima" tog pokušaja ojačaju temelji njegovog projekta "lične države", kojoj je, ako je suditi po javno izrečenim stavovima, sve prihvatljivo osim prijateljskog odnosa sa Srbima, koji čine i značajan deo stanovništa te države.
Međutim, pošto istorija ne trpi falsifikovanje i proizvoljna, ostrašćena i politički prilagođena tumačenja, u razgovoru sa istoričarima "Blic" je podsetio na činjenice koje su u izjavi crnogorskog predsednika iskrivljene i zloupotrebljene, a više o tome pročitajte u posebnoj vesti.
3. Priština - iskreni prijatelj Crne Gore
Odluka crnogorskog parlamenta da pošalje u julu minule godine dva štabna oficira u misiju Kfor-a na Kosovu izazvala je, očekivano, buru u srpskoj javnosti, ali i prepucavanja na relaciji Beograd-Podgorica. Ko je koga o tome trebalo da pita, da li je je Kosovo država ili nije, da li je Crna Gora izdala Srbiju samo su neka od pitanja koja su se otvorila na relaciji Beograd - Podgorica. Međutim, sve je eskaliralo tri meseca kasnije, kada je ministar odbrane Crne Gore, Predrag Bošković otišao u zvaničnu posetu Prištini.
FOTO: MINISTARSTVO ODBRANE CRNE GORE / YOUTUBE
Predrag BoškovićTu priliku je iskoristio da Kosovo nazove "iskrenim prijateljem" Crne Gore, ali i da Srbiji uputi poruku. reakcije Srbije na slanje crnogorskih oficira na Kosovo nazvao emotivnim, a pitanje formiranja vojske Kosova, kojom je prekršen niz sporazuma i koju Beograd tretira kao pretnja po srpsko stanovništo na KiM, ocenio kao "unutrašnju stvar susedne zemlje".
Bošković je rekao da njegova zemlja ne želi da se umeša u "unutrašnje stvari Kosova", kada je reč o pitanju transformacje Kosovskih bezbednosnih snaga i promene ustava. S, druge strane, po svim pitanjima vezanim za Kosovo, Crna Gora čini se nije imala toliko uzdrške kada je reč o mešanju u unutrašnja pitanja Srbije.
4. Milova propaganda o "Velikoj Srbiji"
Milova taktika, kada je reč o građenju razgora između dva naroda se, međutim, ne završava na unutrašenjm i međudržavnom planu. Đukanović, naime, minule godine nije propuštao da izvan okriva regiona širi propagandu o ideji "Velike Srbije" kao najvećoj pretnji na Balkanu koja i dalje opstaje.
FOTO: O. BUNIĆ / RAS SRBIJA
Milo ĐukanovićSvaki njegov intervju za strane mediji zasnivao se na toj premisi i Srbiji kao remetilačkom faktoru broj jedan. Tako je nakon izjave o tragičnoj aneksiji Crne Gore i guranju Crnogoraca u Prvi svetski rat, izgovorenoj u Parizu na dan obeležavanja 100. godina od primirja u Velikom ratu, Đukanović za ugledni francuski "Figaro" govorio o raznim problemima na Balkanu, od kojih većina na prvi pogled i zaista jesu realni. Problem je, međutim, što prema Đukanovićem viđenju, svi problemi Balkana isključivo potiču iz Beograda. Tako on smatra i da se ideja o "Velikoj Srbiji" ponovo uzdiže na horizontu i preti miru u regionu. Ovakva priča besmislena je na više nivoa, ne samo zato što su pristalice ideje "Velike Srbije", za koju je današnja Srbija već platila paprenu cenu, marginalne, već i zato što ako postoji problem od uzdizanja bilo kakvog velikog nacionalnog projekta na Balkanu, to čini se, izvesno nije srpski. Teritorijalne pretenzije dolaze sa sasvim drugo mesta i sa njima se, osim Srbije, suočava i Crna Gora i druge države u regionu, a reč je o projektu "Velike Albanije".
5. Položaj Srba
O odnosu aktuelanog režima u Crnoj Gori prema Srbiji i Srbima, možda najrečitije govori upravo odnos prema onim ljudima koji se izjašnjavaju kao Srbi u Crnoj Gori. Ujedno to je i suština čitavog problema koji proizvodi nastojanje režima u Podgorici da se, po svaku cenu, ogradi od Srbije. Drastični potezi se polome upravo na leđima tih ljudi.
FOTO: WIKIPEDIA
PodgoricaTri su primera koji govore u prilog tome, a najdrastičnije je proterivanje srpskog jezika iz upotrebe i postojanja u Crnoj Gori. Krenulo je to uvođenjem novih slova u azbuku, a kulminiralo nizom izmena u lektiri u Crnoj Gori iz koje su, u novembru protekle godine “izbacili” čuvenog Aleksu Šantića, Desanku Maksimović, Jovana Jovanovića Zmaja, Branka Radičevića... Na njihovo mesto došli su Sunčana Škrinjarić, Kemal Coco, Šimo Ešić, Hasnija Muratagić-Tuna, Nazmi Rahmani, Zuvdija Hodžić. To nije velika novina, jer Crna Gora u oblasti prosvete godinama unazad pokušava da potisne srpski identitet u svim oblastima života. Tako je svojevremeno došlo do izbacivanja srpskog jezika uz najpre Ustava, a zatim i do njegovog proterivanja iz škola, pa ubacivanja u pismo novih glasova koja ne služe ničemu...
Drugi veliki problem sa kojim se suočavaju Srbi u Crnoj Gori je onemgućavanje dvojnog državljanstva, a na osnovu zakona iz 2008. Kao razlog za donošenje restriktivnog zakona, koji nije tipičan za zemlje regiona, pa i EU, u tumačenjima po pravilu su se pominjale tri stvari - zaštita crnogorskog identiteta, antisrpska politika i ostanak pojednih političkih partija na vlasti tako što crnogorski Srbi ne mogu da glasaju na izborima...
Na kraju, tu je i odnos prem Srpskoj spravoslavnoj crkvi, kao i Crnogorska pravoslavna crkva koji je turbulentan i koji je ove godine kulminirao u raspravi crnogorskog vrha sa patrijarhom srpskim Irinejem. Nedavno je prokrenut i projekat proterivanja srpskih monaha iz Crne Gore, a prema navodima protojereja-stavrofora Velibora Džomića, nalog MUP-a Crne Gore kojim se otkazuje gostoprimstvo dobilo je više od 30 nerezidentnih sveštenika i monaha. On je ocenio da je u pitanju nastavak protivpravnih radnji kojim se nastavlja progon sveštenstva i monaštva.
https://www.blic.rs/vesti/politika/5-razloga-zasto-je-milo-nesto-najgore-sto-se-desilo-odnosu-srba-i-crnogoraca/r7nyn1d
5 razloga zašto je MILO nešto NAJGORE što se desilo odnosu Srba i Crnogoraca
- I. Vinulović
- 02.01.2019. 08:00
- Komentara: 85
Taj bi posvađao i dva oka u glavi. Ovim rečima se možda napreciznije može opisati aktuelna situacija u odnosima Srbije i Crne Gore, koja je dirigovana sa jednog mesta - despotskog i nedodirljivog - kakva ta mesta, po pravilu, umeju da budu u malim balkanskim državama nastalim na velikim ambicijama.
Dirigent je predsednik Crne Gore Milo Đukanović, čovek koji je, zarad opstanka na vlasti prošao kroz sve faze političkog delovanja. Bio je komunista, pa srpski nacionalista pod Slobodanom Miloševićem, zatim liberalni demokrata i ljuti protivnik režima istog tog Miloševića i na kraju, veliki Crnogorac. Ko pažljivo posmatra, međutim, vidi da je taj veliki Crnogorac krenuo linijom da ništa što ima veze sa Srbijom i Srbima, koji prema poslednjem popisu čine čak 28,73 odsto stanovništva Crne Gore, nije dobro za njega niti njegovu ideju državnosti Crne Gore.
Zato je njegova taktika prema Srbiji i Srbima beskrupulozna i precizna i ima samo jedan cilj - potpuno sakaćenje odnosa dve zemlje, kao da se baš, i samo na toj premisi, zasniva suverenost i snaga jedne države.
Milo ĐukanovićIstini za volju, u savremenoj istoriji odnosa Srbije i Crne Gore, od razlaza 2006. godine, bilo je svega i svačega i niko, ko drži do preciznosti, neće reći da je zvanični Beograd u građenju tačke razdora bio nevinašce. Jasno je da nije ni kada je reč o Podgorici, a ni drugim regionalnim prestonicama.
Ali, neke stvari koje su i Srbi i Crnogorci zapanjeno posmatrali u minuloj godini prevazilaze politički motivisane obračune i skupljanje jefitnih poena na širenju međunacionlane netrpeljivosti, kako to tradicionalni balkanski recept nalaže. A upravo takvi su brojni potezi rezima "despota" iz Nikšića koji su dostigli tačku u kojoj ona makijavelistička - cilj opravdava sredstva - uključuje i prekrajanje istorije. Sve to još smešnije i bizarnije deluje kada se zna da režim Crne Gore sada pljuje na Srbiju baveći se upravo onim događajima u kojima je Podgorica, rame uz rame sa Beogradom, učestvovala kao deo zajednice.
Možda Srbi i Crnogorci nikada nisu bili dva oka u glavi, ali sasvim sigurno nisu ni najveći neprijatelji. Zato je teško oteti se utisku da je upravo režim Mila Đukanovića nešto najgore se se dogodilo odnosima Srbije i Crne Gore u savremenoj istoriji.
U prilog tome govore primeri koji su obeležili godinu za nama, a nije nerazumo zapitati se da li su svi oni zapravo samo jedan šraf u pokušaju da se crnogorski identitet, koji je neupitan i koji niko ne spori, ojača na otklonu od svega što je srpsko. Baš zato što je taj identitet neupitan i zato što, evidentno, ne postoje neke teritorijalne, a kamoli hegemonističke pretenzije prema Crnoj Gori (bar ne od strane Srbije), čini se da su ovi potezi ništa drugo do potpora za održavanje jednog političkog projekta "lične države".
1. Gaženje Srbije - vojni ataše na proslavi Oluje
Jedna od najvećih skandala u režiji zvanične Podgorice bilo je prisustvo vojnog atašea Ivana Mašulovića na proslavi akcije "Oluja" u kojoj je proterano 250.000 Srba i ubijano najmanje 2.500. Od ovog poteza, o kome je čitava dva dana vlast u Podgorici ćutala, neprimerenije je jedino bilo objašnjenje pristiglo sa adrese crnogorskog Ministarstva odbrane u kome se Mašulovićevo stajanje pored zastave sa natpisom "Za dom spremni" naziva - "bezazleni civilizacijski čin".
Crnogorski vojni ataše na proslavi "Oluje"
Svojim prisustvom Crna Gora je praktično dala legitimitet "Oluji". Mnogi su s pravom zaključili da je ovo još jedan, istina drastičan, znak da je zvanična Podgorica potpuno okrenula leđa Beogradu. I među onima s umerenijim stavovima, koji kažu da Crna Gora kao suverena država ima pravo da donosi političke odluke kakve god hoće, nema mnogo ljudi koji imaju razumevanja za ovakav potez.
Sada je teško poverovati da se iza čitavog slučaja krije prosvetiteljska težnja crnogorskog rukovodstva. Isto tako, teško je prihvatiti i obrazloženje da je to sada samo pitanje politike jedne nezavisne države. Jer, davanje legitimiteta zločinu od strane zemlje koja je u trenutku etničkog čišćenja Srba iz Hrvatske bila deo iste zajednice sa Srbijom i čiji su sadašnji državljani, takođe, bili žrtve te akcije - nikako i nikada ne može biti samo pitanje unutrašnje odluke jedne nezavisne zemlje. Iz jednog prostog razloga - Crna Gora ne egzisitra u vakuumu.
Zvanična Podgorica je ovim činom zanemarila ne samo stradanje ljudi u "Oluji", već i činjenicu da se u Crnoj Gori, prema poslednjem popisu stanovništva, 28,73 odsto građana izjašnjavaju kao Srbi. Pa nije nerazumno ni zapitati se kakvu je poruku njima poslala vlast Mila Đukanovića.
2. Ukidanje odluka Podgoričke skupštine
Drugi drastičan primer usledio je tokom novembra ove godine, kada je Đukanović povukao prvi potez koji je kulminirao ukidanjem odluke Podgoričke skupštine iz 1918. godine odnosno odluke o ujedinjenju Srbije i Crne Gore. U crnogorskom parlamentu, krajem novembra, time je praktično kapitalizovana Đukanovićeva izjava iz Pariza da je Crna Gora "tragično anektirana pre 100 godina od Srbije, koja ju je, kako je rekao, uvukla u Prvi svetski rat".
Podgorička skupštinaMada nije čudno da njegove izjave, koje su neretko i maliciozne, u svojoj konačnici imaju samo jedan cilj - udaljavanje, podele i zavadu dva naroda - srpskog i crnogorskog, ova izjava je više od toga. Ona je neskriveni pokušaj da se falsifikuje istorija i da se na "leđima" tog pokušaja ojačaju temelji njegovog projekta "lične države", kojoj je, ako je suditi po javno izrečenim stavovima, sve prihvatljivo osim prijateljskog odnosa sa Srbima, koji čine i značajan deo stanovništa te države.
Međutim, pošto istorija ne trpi falsifikovanje i proizvoljna, ostrašćena i politički prilagođena tumačenja, u razgovoru sa istoričarima "Blic" je podsetio na činjenice koje su u izjavi crnogorskog predsednika iskrivljene i zloupotrebljene, a više o tome pročitajte u posebnoj vesti.
3. Priština - iskreni prijatelj Crne Gore
Odluka crnogorskog parlamenta da pošalje u julu minule godine dva štabna oficira u misiju Kfor-a na Kosovu izazvala je, očekivano, buru u srpskoj javnosti, ali i prepucavanja na relaciji Beograd-Podgorica. Ko je koga o tome trebalo da pita, da li je je Kosovo država ili nije, da li je Crna Gora izdala Srbiju samo su neka od pitanja koja su se otvorila na relaciji Beograd - Podgorica. Međutim, sve je eskaliralo tri meseca kasnije, kada je ministar odbrane Crne Gore, Predrag Bošković otišao u zvaničnu posetu Prištini.
Predrag BoškovićTu priliku je iskoristio da Kosovo nazove "iskrenim prijateljem" Crne Gore, ali i da Srbiji uputi poruku. reakcije Srbije na slanje crnogorskih oficira na Kosovo nazvao emotivnim, a pitanje formiranja vojske Kosova, kojom je prekršen niz sporazuma i koju Beograd tretira kao pretnja po srpsko stanovništo na KiM, ocenio kao "unutrašnju stvar susedne zemlje".
Bošković je rekao da njegova zemlja ne želi da se umeša u "unutrašnje stvari Kosova", kada je reč o pitanju transformacje Kosovskih bezbednosnih snaga i promene ustava. S, druge strane, po svim pitanjima vezanim za Kosovo, Crna Gora čini se nije imala toliko uzdrške kada je reč o mešanju u unutrašnja pitanja Srbije.
4. Milova propaganda o "Velikoj Srbiji"
Milova taktika, kada je reč o građenju razgora između dva naroda se, međutim, ne završava na unutrašenjm i međudržavnom planu. Đukanović, naime, minule godine nije propuštao da izvan okriva regiona širi propagandu o ideji "Velike Srbije" kao najvećoj pretnji na Balkanu koja i dalje opstaje.
Milo ĐukanovićSvaki njegov intervju za strane mediji zasnivao se na toj premisi i Srbiji kao remetilačkom faktoru broj jedan. Tako je nakon izjave o tragičnoj aneksiji Crne Gore i guranju Crnogoraca u Prvi svetski rat, izgovorenoj u Parizu na dan obeležavanja 100. godina od primirja u Velikom ratu, Đukanović za ugledni francuski "Figaro" govorio o raznim problemima na Balkanu, od kojih većina na prvi pogled i zaista jesu realni. Problem je, međutim, što prema Đukanovićem viđenju, svi problemi Balkana isključivo potiču iz Beograda. Tako on smatra i da se ideja o "Velikoj Srbiji" ponovo uzdiže na horizontu i preti miru u regionu. Ovakva priča besmislena je na više nivoa, ne samo zato što su pristalice ideje "Velike Srbije", za koju je današnja Srbija već platila paprenu cenu, marginalne, već i zato što ako postoji problem od uzdizanja bilo kakvog velikog nacionalnog projekta na Balkanu, to čini se, izvesno nije srpski. Teritorijalne pretenzije dolaze sa sasvim drugo mesta i sa njima se, osim Srbije, suočava i Crna Gora i druge države u regionu, a reč je o projektu "Velike Albanije".
5. Položaj Srba
O odnosu aktuelanog režima u Crnoj Gori prema Srbiji i Srbima, možda najrečitije govori upravo odnos prema onim ljudima koji se izjašnjavaju kao Srbi u Crnoj Gori. Ujedno to je i suština čitavog problema koji proizvodi nastojanje režima u Podgorici da se, po svaku cenu, ogradi od Srbije. Drastični potezi se polome upravo na leđima tih ljudi.
PodgoricaTri su primera koji govore u prilog tome, a najdrastičnije je proterivanje srpskog jezika iz upotrebe i postojanja u Crnoj Gori. Krenulo je to uvođenjem novih slova u azbuku, a kulminiralo nizom izmena u lektiri u Crnoj Gori iz koje su, u novembru protekle godine “izbacili” čuvenog Aleksu Šantića, Desanku Maksimović, Jovana Jovanovića Zmaja, Branka Radičevića... Na njihovo mesto došli su Sunčana Škrinjarić, Kemal Coco, Šimo Ešić, Hasnija Muratagić-Tuna, Nazmi Rahmani, Zuvdija Hodžić. To nije velika novina, jer Crna Gora u oblasti prosvete godinama unazad pokušava da potisne srpski identitet u svim oblastima života. Tako je svojevremeno došlo do izbacivanja srpskog jezika uz najpre Ustava, a zatim i do njegovog proterivanja iz škola, pa ubacivanja u pismo novih glasova koja ne služe ničemu...
Drugi veliki problem sa kojim se suočavaju Srbi u Crnoj Gori je onemgućavanje dvojnog državljanstva, a na osnovu zakona iz 2008. Kao razlog za donošenje restriktivnog zakona, koji nije tipičan za zemlje regiona, pa i EU, u tumačenjima po pravilu su se pominjale tri stvari - zaštita crnogorskog identiteta, antisrpska politika i ostanak pojednih političkih partija na vlasti tako što crnogorski Srbi ne mogu da glasaju na izborima...
Na kraju, tu je i odnos prem Srpskoj spravoslavnoj crkvi, kao i Crnogorska pravoslavna crkva koji je turbulentan i koji je ove godine kulminirao u raspravi crnogorskog vrha sa patrijarhom srpskim Irinejem. Nedavno je prokrenut i projekat proterivanja srpskih monaha iz Crne Gore, a prema navodima protojereja-stavrofora Velibora Džomića, nalog MUP-a Crne Gore kojim se otkazuje gostoprimstvo dobilo je više od 30 nerezidentnih sveštenika i monaha. On je ocenio da je u pitanju nastavak protivpravnih radnji kojim se nastavlja progon sveštenstva i monaštva.
https://www.blic.rs/vesti/politika/5-razloga-zasto-je-milo-nesto-najgore-sto-se-desilo-odnosu-srba-i-crnogoraca/r7nyn1d
1. Die Oluja ist die Folge serbischer Fehlpolitik, Belgrad und Knin haben den Friedenplan "Plan Z4" abgelehnt, worauf die NATO grünes Licht für die Offensive gegen die Krajina gab. Belgrad hat natürlich militärisch nichts unternommen, sie haben nur den Krajina Serben vorgeworfen feige zu sein, was an Zynismus nicht zu übertreffen ist.
CG und Cro sind nun einmal im selben Club, der NATO, und da ist es normal das Gegenseitig Feierlichkeiten besucht. Ich will dich mal daran erinnern das Putin vor kurzem in Belgrad war zu Feierlichkeiten des 2. WK, vielleicht weißt du das nicht, aber die Rote Armee hat tausende Zivilisten bei ihren Einmarsch in Serbien ermordet. Diese Massengräber sind bis heute nicht alle aufgedeckt. Der Terror der Roten Armee ist heute ein Tabuthema in Serbien.
2. . tragično anektirana pre 100 godina od Srbije, koja ju je, kako je rekao, uvukla u Prvi svetski rat". Dem ist nichts hinzuzufügen, weil richtig.
3. Das Kosovo ist halt ein Staat, auch das ist ein Resultat serbischer Fehlpolitik, und nicht die Schuld Montenegros.
4. Das bezieht sich auf Montenegro, und es ist bewiesen das Belgrad und Moskau in CG Unruhe stiften, und das viele radikale Serben Montenegro immer noch als Teil Serbiens betrachten.
5. Das Problem ist nicht das sie sich als Serben bezeichnen, sondern das Problem ist das sich die Serben in CG von Belgrad und Moskau instrumentalisieren lassen. Das passt Djukanovic nicht, und damit hat er recht.
CG und Cro sind nun einmal im selben Club, der NATO, und da ist es normal das Gegenseitig Feierlichkeiten besucht. Ich will dich mal daran erinnern das Putin vor kurzem in Belgrad war zu Feierlichkeiten des 2. WK, vielleicht weißt du das nicht, aber die Rote Armee hat tausende Zivilisten bei ihren Einmarsch in Serbien ermordet. Diese Massengräber sind bis heute nicht alle aufgedeckt. Der Terror der Roten Armee ist heute ein Tabuthema in Serbien.
2. . tragično anektirana pre 100 godina od Srbije, koja ju je, kako je rekao, uvukla u Prvi svetski rat". Dem ist nichts hinzuzufügen, weil richtig.
3. Das Kosovo ist halt ein Staat, auch das ist ein Resultat serbischer Fehlpolitik, und nicht die Schuld Montenegros.
4. Das bezieht sich auf Montenegro, und es ist bewiesen das Belgrad und Moskau in CG Unruhe stiften, und das viele radikale Serben Montenegro immer noch als Teil Serbiens betrachten.
5. Das Problem ist nicht das sie sich als Serben bezeichnen, sondern das Problem ist das sich die Serben in CG von Belgrad und Moskau instrumentalisieren lassen. Das passt Djukanovic nicht, und damit hat er recht.
Zuletzt bearbeitet:
Yaroslav
Gesperrt
Auf die ewig gleichen Diskussionen bezüglich Oluja, wem Kosovo gehört etc. lasse ich mich dieses Jahr nicht ein, aber ich möchte in Erinnerung rufen, dass die montenegrinische Führung im Oktober 1991 (also als die Schlacht um Vukovar noch im Gange war) dem Plan von Lord Carrington zugestimmt hat, laut dem Jugoslawien zu einem losen Bund unabhängiger Republiken werden sollte (wahrscheinlich die beste Lösung). Milosevic hat dann gefordert dass sie davon zurücktreten, was auch passiert ist.
Sloba menja stav | Ostali ?lanci | Novosti.rs
Sloba menja stav | Ostali ?lanci | Novosti.rs
Was ist das für eine Geschichte u.a. mit Jovo Martinovic? Mutterpsrachler und so mehr Insider haben da vielleicht bessere Einblicke.
Auch was überhaupt Pressefreiheit angeht da. Jetzt ohne Quatsch und Böswilligkeit. Aber wenn ich so deutsche Presse etwa überblicke, dann kommt zu Monte fast nur irgendwas unter diesem Stichwort.
Auch was überhaupt Pressefreiheit angeht da. Jetzt ohne Quatsch und Böswilligkeit. Aber wenn ich so deutsche Presse etwa überblicke, dann kommt zu Monte fast nur irgendwas unter diesem Stichwort.