Aktuelles
  • Herzlich Willkommen im Balkanforum
    Sind Sie neu hier? Dann werden Sie Mitglied in unserer Community.
    Bitte hier registrieren

Nur in kroatischer Sprache ,serbischer Sprache und bosnischer Sprache !! .

Sie haben keine Berechtigung Anhänge anzusehen. Anhänge sind ausgeblendet.

Najhrabrija stjuardesa u istoriji Nijra Bhanot je postala heroj nakon što je hrabro žrtvovala život da bi spasila živote 340 putnika na letu Pan Am 73 u septembru 1986. godine.Dogodilo se da Nirja bude na letu Pan Am Flight 73 iz Mumbaja za Ameriku kobnog 5. septembra 1986. godine kada je grupa terorista na aerodromu u Pakistanu otela avion u kome se nalazilo 19 članova posade i 361 putnik.Teroristi su se ukrcali u avion i planirali da iskoriste američke putnike kao taoce tokom pregovora sa vlastima. Međutim, zahvaljujući Nirjinoj brzoj akciji najveći broj ljudi je uspeo da pobegne. Da bi ispunila misiju, ova hrabra devojka je položila svoj život. Četiri naoružana čoveka su planirala da odlete do Kipra i traže oslobađanje iz zatvora njihovih saboraca u zamenu za oslobađanje talaca. Naročito su planirali da iskoriste prisustvo američkih putnika i članova posade za svoje planove. Teroristi su naložili Nirji da pokupi sve pasoše putnika kako bi mogli da identifikuju američke državljane među njima. Zajedno sa još nekoliko stjuardesa Nirja je sakrila 41 pasoš da otmičari ne bi mogli da naprave razliku između Amerikanaca i ostalih putnika. Nakon napetih 17 sati, teroristi su izgubili strpljenje i počeli da pucaju u taoce istovremeno postavljajući eksploziv. Nirja je uspela da otvori vrata za slučaj opasnosti, ali i onda je ostala sa putnicima pomažući im da izađu iz kabine. Ubijena je dok je štitila troje dece od kiše metaka. Od 360 putnika ubijeno je 20. Od toga dvoje Amerikanaca. Nirja Bhanot posthumno je odlikovana velikim brojem nagrada za hrabrost. Imala je samo 22 godine.
 
Sie haben keine Berechtigung Anhänge anzusehen. Anhänge sind ausgeblendet.


Ova fotografija je snimljena 1958. godine u malom gradu na Kanarskim otocima. Originalni natpis glasio je: "Koza koja doji dijete 1958., El Mojon, Teguise, Lanzarote."
Kroz povijest su se koze koristile kao dojilje kada majka nije mogla proizvoditi mlijeko ili je unajmljivanje ljudske dojilje bilo preskupo. U 16. stoljeću mnoge su majke odbijale dojilje zbog straha da ne zaraze novorođenče sifilisom.
Pierre Brouzet, koji je bio liječnik kralja Luja XV, primijetio je da su "neki seljaci koji nemaju drugih dojilja osim ovaca, a ti su seljaci bili jaki i energični kao i drugi."
U knjizi iz 1976. "American Folk Medicine: A Symposium", autor Wayland D. Hand detaljnije raspravlja o tom fenomenu: "Zato što se mlijeko ne drži dobro nakon što se odvoji od životinje i jer se vjerovalo da čin sisanja pomaže probavu u djetinjstvu, medicinski pisci počevši od osamnaestog stoljeća počeli su zagovarati dojenje djece izravno na vimenu koza. Koze su bile lakše nabaviti i jeftinije od ljudskih dojilja; bile su sigurnije od bolesti i bile su bolje u mnogim drugim aspektima. Iako se kravlje ' mlijeko gotovo isključivo koristilo u ranoj američkoj prehrani dojenčadi, William Potts Dewees, koji je napisao prvu američku pedijatrijsku raspravu 1825. godine, skrenuo je pozornost na životinjsko mlijeko i istaknuo da Englezi hvale magarice, no ipak je preferirao kozje mlijeko. Zatim je usporedio kemijske sastojke kravljeg mlijeka,krava, žena, koza, magaraca, ovaca i kobila. Godine 1816. Conrad A. Zwierlein, nakon što je slušao žene u modernom europskom ljetovalištu koje žale zbog svojih poteškoća s dojiljama, napisao je knjigu pod nazivom 'Koza kao najbolja i najprijatnija dojilja', koju je posvetio ispraznim i koketnim ženama, kao i na bolesne, nježne i slabe.
Dojenje koza tada je neko vrijeme postalo vrlo popularno dok nije napadnuto po raznim osnovama i palo u nemilost. Godine 1879. ponovno je oživljen u pariškim dječjim bolnicama, posebno za sifilitičnu dojenčad."
Preuzeto
 
Sie haben keine Berechtigung Anhänge anzusehen. Anhänge sind ausgeblendet.

Stavi i meni lanac!
Ni ovo jutro nije bilo ništa drugačije od prethodnih. Iz kuće su se čuli povici čovjeka koji viče na sina:
- Ustaj, već je kasno!
- Umij se, operi zube, počešljaj se, obuci se!
- Požuri, kasniš na nastavu! Nemaš vremena za doručak, popij sok usput! Ne smiješ ga baciti...
- Šta sam ti rekao, budalo? Već si uprljao košulju.
- Muka mi je od tebe, nikad nisi naučio da radiš stvari kako treba.
Dječak je ćutao. Znao je da može biti i gore. Bio je toliko uplašen da nije mogao ni reći "tata".
U školi ga je učiteljica stalno grdila jer je bio odsutan. Stalno je razmišljao zašto ne može biti sretan kao ostala djeca.
Tog popodneva kada se vratio kući, ni sam ne znajući zašto, usudio se da prekine tišinu i rekao:
- Danas me učiteljica pitala šta radiš, a ja nisam znao šta da odgovorim.
Otac ga pogledao:
- Treniram pse.
- A za šta ih treniraš? - nastavio je dječak.
- Učim ih da budu poslušni. Da sjednu, da legnu, da miruju, da preskaču prepreke, da ne ruše, čuvaju kuću, čuvaju i štite djecu, da pomažu slijepim osobama da hodaju.
Obučavam ih za rad u policiji, vatrogasnoj službi, obučavam ih za spašavanje ljudi, spašavanje života lociranjem eksploziva i još mnogo toga...
Dječak je slušao sa velikim interesovanjem i opet upitao:
- A, da li plaćaju pse da sve to rade?
- Naravno da ne - rekao je otac.
- Zauzvrat dobijaju puno ljubavi, pažnje i brige od svojih vlasnika ili onih koji rade sa njima.
- A kako uspijevaš da ih naučiš?
- Vrlo je jednostavno. Stavim im samo lanac, vodim ih u šetnju, hodam i pričam s njima i malo po malo ih učim. Kada ne urade dobro vježbe, ispravim ih čvrsto, ali pazim da ih ne povrijedim. Onda ih mazim da osjete da se ne ljutim na njih. Ali potrebno je mnogo strpljenja!
Dječak je bio veoma uzbuđen. Htio je odmah otrčati svojim malim prijateljima i reći im ovo što je upravo čuo, ali odjednom...
Sa tim djetinjastim, karakterističnim i prirodnim gestom koji djeca čine kada osjete da će im suze poteći, podigao je svoje nevino lice i rekao...
- Stavi i meni lanac! I ja želim da idem u šetnju i razgovaram sa tobom, želim da naučim mnoge stvari od tebe, želim da me ispraviš ako pogriješim i onda me maziš da osjetim da nisi ljut na mene. Zauzvrat ću biti poslušno dijete, neću te više ljutiti, neću uništavati, brinuću se o kući, naučiću da brinem o ljudima da spašavam živote...
A, ako jednog dana oslijepiš, pomoći ću ti da hodaš! Molim te, stavi mi lanac, samo budi strpljiv sa mnom!
Čovjek je briznuo u dubok jecaj koji mu je prostrujao grudima i dok je grlio sina, osjetio je da mu je iz srca izašao lanac i povezao se sa malim srcem. Bio je to lanac sa mnogo karika ljubavi, ljudske topline, razumijevanja i strpljenja.
Dječak se nasmiješio, stisnuo uz njegove grudi i rekao:
- Hvala tata!
 
Sie haben keine Berechtigung Anhänge anzusehen. Anhänge sind ausgeblendet.

Radnice "JUGOPLASTIKE" siju Adidas torbe za izvoz. Adidas predstavlja fenomen jednog perioda u Jugoslaviji. Torbe, patike i ostala sportska oprema koja na sebi ima tri crtice, dizajnirana od strane Adidasa, bila je trend u rangu farmerica iz Trsta. Opcinjenost Adidasom bila je tolika da je cak od 1950. do 1990. sportsku opremu za nasu fudbalsku reprezentaciju proizvodio upravo Adidas.
Jugosloveni su rado oblacili i obuvali nemacki brend sa domacim pecatom. U vreme zatvorenog i strogo kontrolisanog trzista minimalno su se uvozili strani brendovi. Medjutim, i pored toga Jugoslovenska industrija je bila razvijena. Vise od 50 brendova je SFRJ proizvodila za Evropu i svet, a jedan od njih bio je cuveni Adidas.
Jugoslovenska industrija bila je zasnovana na modelu da ako neka strana kompanija zeli da prodaje svoje proizvode na nasem (jugoslovenskom) trzistu, onda ta roba mora da se proizvodi kod nas. Drzavna preduzeca su na svetskom trzistu uspostavljala saradnju sa brendovima, sklapala su ugovore o licenciranju i proizvodnji za jugoslovensko trziste. Sa druge strane Jugosloveni su definitivno bili zeljni zapadne robe, a strani brendovi su toga bili svesni. Tako je bilo i sa Adidasom.
U nasoj zemlj, kultni svetski brend je kupovan kao domaci proizvod. Jugoplastika je proizvodila 4,5 miliona Adidasovih sportskih torbi godisnje, one su se izvozile kako na zapadnu i za istocnu Evropu. Na ovim prostorima je povezanost sa Adidasom dublja od nivoa postovanja i dopadnja. Ovde se, zbog kvaliteta i starih zasluga, Adidas voli i sa pravom mu se veruje.

Adidas :babsi:
 
Sie haben keine Berechtigung Anhänge anzusehen. Anhänge sind ausgeblendet.

Da li ste znali da VUK...
- Nikad ne jede leš
- Pari se samo sa jednim partnerom, ne pari se sa svojom majkom ili sestrom kao mnoge druge životinje
- Ima samo jedan vučji par doživotno i ne izdaje, ako umre ostaje sam, vuk dobro poznaje svoje mladunčad
(kao i čovjek).
- Je JEDINA životinja koja svojim RODITELJIMA POMAŽE nakon što stignu do starosti i donosi im divljač (hranu).
- Vuk spava samo na jedno oko, a drugo ostaje otvoreno!
- Kada je vuk povrjedjen to postaje vrhunac njegove žestine.
- Kada ubiješ vuka, on te gleda u oči dok mu duša ne izađe iz njega
-25% je pametniji od najpametnijeg psa, otporan je na antraks i jedina je životinja koja se sveti
-Jedina životinja koja se ne može dresirati
- Priča se i da je to jedina životinja sposobna da se bori protiv zlog duha..
 
Sie haben keine Berechtigung Anhänge anzusehen. Anhänge sind ausgeblendet.

Ivo Lola Ribar i njegovo posljednje pismo
Bio je jedan je organizatora i predvodnika omladinskog i studentskog revolucionarnog partizanskog pokreta i narodni heroj Jugoslavije. Rođen je u Zagrebu 23. aprila 1916. godine. ★
Pismo koje je napisao svojoj djevojci Slobodi Trajković ona nije nikad dobila – ubijena je prije nego sto je on poginuo.
“Najdraža jedina moja!
Pišući ovo pismo ja se pouzdano nadam – optimista sam, kao i uvijek – da te ono nikad neće stići već da ćemo se nas dvoje vidjeti i uvijek ostati zajedno. Jer ovo pismo je zato i pisano…..
U mom životu postoje samo dvije stvari: moja služba našem svetom cilju i moja ljubav prema tebi, najmilija moja. Našu sreću i život koji smo htjeli nismo, kao ni milioni drugih, mogli ostvariti izolovano, već samo preko naše borbe i naše pobjede. I zato su te dvije stvari u suštini, u meni samom, jedno.
Znaj dušo, da si ti jedina koju sam volio i koju volim. Sanjao sam i sanjam o našoj zajedničkoj sreći – onakvoj kakvu smo željeli, o sreći dostojnoj slobodnih ljudi. To je jedina prava sreća, jedina koju treba željeti.
Ako primiš ovo pismo – ako dakle ja ne doživim taj veliki čas, nemoj mnogo tugovati, najdraža! U svijetu u kome budeš tad živjela, naći ćeš, uvijek živ najbolji dio mene samog i svu moju ljubav prema tebi…..
Mnogo, mnogo te volim, jedina moja! I želim da nikad ne dobiješ ovo pismo, već da zajedno s’ tobom dočekam veliki čas pobjede. Želim da te svojom ljubavi učinim onako srećnom kao što to zaslužuješ.
Uvijek tvoj.”
 
Sie haben keine Berechtigung Anhänge anzusehen. Anhänge sind ausgeblendet.

"A kad netko drugi dušu ti ukrade
svejedno mi reci, reci mi najtiše
i neka je teško i neka bez nade
samo ja ću znati, ja i nitko više
Reci mi tiho, tiho
reci mi najtiše
samo ja ću sve to čuti
samo ja i nitko više..."
IN MEMORIAM
Na današnji dan 1950 g. rođena je jedna od najpopularnijih pjevačica bivše Jugoslavije, čije se pjesme i dan danas rado slušaju, Đurđica Barlović.
 
Du musst dich einloggen oder registrieren, um hier zu antworten.
Zurück
Oben