Ravnokotarski-Vuk
Gesperrt
STOJAN JANKOVIĆ
Stojan Janković, Stojan Mitrović Janković (oko 1635—1687, u srpskoj narodnoj pesmi češće izgovaran kao Janković Stojan) bio je jedan od vođa kotarskih uskoka u XVII veku, poglavar i upravnik morlaka, serdar Kotara, kavaljer sv. Marka, konjički kapetan, zapovednik tvrđave Ostrovice.
Stojan Janković je sin Janka Mitrovića (1613—1659), harambaše, glavnog poglavara morlačke narodne vojske u Kandijskom ratu, čiji otac Mitar je iz Žegara. Mitrovići su se doselili zajedno sa drugim Žegaranima 1647. u Budim kod Posedarja na mletačkoj teritoriji.
Stojan Janković proslavio se kao vođa Dalmatinskih Srba u borbi protiv Otomanskog carstva. Borio se u više ratova protiv Turaka, među kojima su najpoznatiji kandijski (1645) i morejski rat (1683—1699). U februaru 1666. je zarobljen kod Obrovca na reci Cetini, gde je u borbi poginulo mnogo Turaka, između ostalih i alajbegovi (zapovednici konjice) Atlagić, Čengić i Baraković. Nakon zarobljavanja Janković je odveden u Carigrad, ali je uspeo da se oslobodi nakon 14 meseci.
Istakao se u borbama tzv. „Svetog saveza“ protiv Turaka. Poznato je da je u borbama više puta pobedio turske snage, kada je ubijeno i više turskih vojnih zapovednika, među kojima je neke i lično posekao. Među njima su Ali-beg Durakbegović, Redžep-aga Filipović, aga Velagić, aga Pajalitović i Ibrahim-aga Kovačević [2].
Za vojne zasluge i pokazanu hrabrost 1670. Mletačka republika odlikovala je Stojana Jankovića zlatnom kolajnom sv. Marka, vrednom 100 dukata i dolamom, imenovan je za kavaljera (viteza) sv. Marka i dobio je posede u novoosvojenim oblastima u mestu Islam sa "400 gonjala zemlje".
Istakao se i u borbama u Hercegovini, a 1686. je oslobodio grad Sinj, Liku i Krbavu. Godinu dana kasnije (1687) je poginuo tokom napada na Duvno.
Opevan je u narodnoj epskoj pesmi „Ropstvo Janković Stojana“, kao i u drugim narodnim pesmama.
Stojan Janković imao je tri brata i jednu sestru. Najstariji brat Ilija Mitrović Janković borio se protiv Turaka, a meletačka vlast nije uspela da ga uklopi u svoj vojno-uprani sistem. Odmetao se u vreme mira i napadao je tursku teritoriju. U jesen 1684. pokrenuo je velik ustanak protiv Turaka u Dalmaciji nakon turskog poraza kod Beča. Predvodeći svoje čete učestvuje u pohodima na Liku i Bosnu. Otrovali su ga Mlečani 1693. godine.
Drugi, najmlađi brat Stojana Jankovića Zaviša Janković (1649—1702), serdar, kavaljer sv. Marka, serdar Kotara, kapetan Obrovca, členik morlaka, vodio je ratne pohode u Liku i Bosnu i dovodio deseljenike u Dalmaciju. Posebno se istakao u osvajanju Knina i Sinja, gde je i ranjen. Bio je u vezi sa srpskim patrijarhom Arsenijem Čarnojevićem. Imao je veliko imanje, mlinove, kuće i dućane, a pred kraj života kupio je pola ostrva Oliba. Njegova kćerka Jelena udala se za grčkog potpukovnika Teodorina Dede, koji je poneo ime Mitrovića i njihove titule, pošto nije ostalo više muškog potomstva od braće Janković-Mitrović. Linija Janković - Dede nastavila imala je muško potomstvo do Ilije Dede Jankovića (1818—1874), čija kćerka Olga se udala za Vladimira Desnicu pa su Desnice nasledile porodicu Dede Janković. Sin Vladimira i Olge Desnice je Uroš Desnica, odlikovan viteštvom (kavaljerstvom), senator, član Srpske stranke u Dalmaciji i dr, koji je sa Fani Luković iz porodice Lukovića iz Prčnja, imao sina Vladana Desnicu.
Stojan Janković, Stojan Mitrović Janković (oko 1635—1687, u srpskoj narodnoj pesmi češće izgovaran kao Janković Stojan) bio je jedan od vođa kotarskih uskoka u XVII veku, poglavar i upravnik morlaka, serdar Kotara, kavaljer sv. Marka, konjički kapetan, zapovednik tvrđave Ostrovice.
Stojan Janković je sin Janka Mitrovića (1613—1659), harambaše, glavnog poglavara morlačke narodne vojske u Kandijskom ratu, čiji otac Mitar je iz Žegara. Mitrovići su se doselili zajedno sa drugim Žegaranima 1647. u Budim kod Posedarja na mletačkoj teritoriji.
Stojan Janković proslavio se kao vođa Dalmatinskih Srba u borbi protiv Otomanskog carstva. Borio se u više ratova protiv Turaka, među kojima su najpoznatiji kandijski (1645) i morejski rat (1683—1699). U februaru 1666. je zarobljen kod Obrovca na reci Cetini, gde je u borbi poginulo mnogo Turaka, između ostalih i alajbegovi (zapovednici konjice) Atlagić, Čengić i Baraković. Nakon zarobljavanja Janković je odveden u Carigrad, ali je uspeo da se oslobodi nakon 14 meseci.
Istakao se u borbama tzv. „Svetog saveza“ protiv Turaka. Poznato je da je u borbama više puta pobedio turske snage, kada je ubijeno i više turskih vojnih zapovednika, među kojima je neke i lično posekao. Među njima su Ali-beg Durakbegović, Redžep-aga Filipović, aga Velagić, aga Pajalitović i Ibrahim-aga Kovačević [2].
Za vojne zasluge i pokazanu hrabrost 1670. Mletačka republika odlikovala je Stojana Jankovića zlatnom kolajnom sv. Marka, vrednom 100 dukata i dolamom, imenovan je za kavaljera (viteza) sv. Marka i dobio je posede u novoosvojenim oblastima u mestu Islam sa "400 gonjala zemlje".
Istakao se i u borbama u Hercegovini, a 1686. je oslobodio grad Sinj, Liku i Krbavu. Godinu dana kasnije (1687) je poginuo tokom napada na Duvno.
Opevan je u narodnoj epskoj pesmi „Ropstvo Janković Stojana“, kao i u drugim narodnim pesmama.
Stojan Janković imao je tri brata i jednu sestru. Najstariji brat Ilija Mitrović Janković borio se protiv Turaka, a meletačka vlast nije uspela da ga uklopi u svoj vojno-uprani sistem. Odmetao se u vreme mira i napadao je tursku teritoriju. U jesen 1684. pokrenuo je velik ustanak protiv Turaka u Dalmaciji nakon turskog poraza kod Beča. Predvodeći svoje čete učestvuje u pohodima na Liku i Bosnu. Otrovali su ga Mlečani 1693. godine.
Drugi, najmlađi brat Stojana Jankovića Zaviša Janković (1649—1702), serdar, kavaljer sv. Marka, serdar Kotara, kapetan Obrovca, členik morlaka, vodio je ratne pohode u Liku i Bosnu i dovodio deseljenike u Dalmaciju. Posebno se istakao u osvajanju Knina i Sinja, gde je i ranjen. Bio je u vezi sa srpskim patrijarhom Arsenijem Čarnojevićem. Imao je veliko imanje, mlinove, kuće i dućane, a pred kraj života kupio je pola ostrva Oliba. Njegova kćerka Jelena udala se za grčkog potpukovnika Teodorina Dede, koji je poneo ime Mitrovića i njihove titule, pošto nije ostalo više muškog potomstva od braće Janković-Mitrović. Linija Janković - Dede nastavila imala je muško potomstvo do Ilije Dede Jankovića (1818—1874), čija kćerka Olga se udala za Vladimira Desnicu pa su Desnice nasledile porodicu Dede Janković. Sin Vladimira i Olge Desnice je Uroš Desnica, odlikovan viteštvom (kavaljerstvom), senator, član Srpske stranke u Dalmaciji i dr, koji je sa Fani Luković iz porodice Lukovića iz Prčnja, imao sina Vladana Desnicu.
