Ja klar hat Tito die Serben symphatisiert, indem er sie mit 26.000 Mann (Serben!) ohne Schusswaffen (!!!) gegen die Faschisten im 2. WK los schickten ... und davon nur mein Opa mit noch c.a. 6000 Mann überlebt haben! Aber die Faschissten waren dafür tot! Und wo waren die "Titos Kroatische Symphatisanten"??? erklär mir das mal?
Liest mal diesen Text durch!
Draza Mihailovic:
Kazna za pravednike
Pise: Dragan Ciric
Danasnje podsecanje na mucenicku smrt djenerala Dragoljuba Mihailovica neka nam posluzi kao primer prelepe i iskrene ljubavi za svoju Otadzbinu. Dace Gospod Bog da Srbija uzmogne snage da se uspravi i vrati se sebi i svojim korenima. To mi svi zelimo i u to moramo da budemo uvereni. Samo Gospod daje puteve i od nas zavisi da li biramo prave.
Zaista mi je ukazana pocast od strane domacina da danas govorim pred Vama, starim borcima djenerala Draze, i drago mi je da vidim da Vas ima dosta i pored strasne golgote kroz koju ste prosli po srpskim zemljama braneci srpski narod od stranih i domacih, komunistickih, okupatora. Na nasu srpsku nesrecu, ni do danas komunisticki organi, kako ih oni zovu, nisu odgonetnuli njihov krvavi zlocin koji se dogodio posle zvanicnog zavrsetka rata. Medju svim tim mucenicima koji su svoje zivote polozili za Kralja i Otadzbinu, za Slobodu zlatnu, jedno ime je sijalo svojom odanoscu i cistotom svog rodoljubivog osecanja. To je ime djenerala - mucenika Dragoljuba Draze Mihailovica. Ni danas egzekutori crvene pravde nemaju snage da kazu sta su cinili, i posebno, da kazu gde je grob pokojnog djenerala. To im ne dozvoljava njihova klasna svest i poimanje zlocina, a to su naucili od svojih ucitelja - sovjetskih boljsevika - koji su isto tako pogubili svoga cara Nikolaja Romanova. Eto poredjenja! Ni jednom ni drugom, ni caru ni djeneralu, ne zna se grob. To nama danas moze da znaci samo da osetimo iskrenu toplinu njihovih srdaca za sudbinu njihovih Otadzbina - carske Rusije i kraljevske Srbije.
Nikada necu moci da zaboravim istrazivanje koje sam sproveo u Miljevini, kod Foce, o mucenickoj smrti oko 20.000 rodoljuba vernih Drazi Mihailovicu kada su ih partizani bodljikavom zicom vezane bacali u jamu sunovratnicu - Ponor se zvala. To je bio stvarno ponor svih ljudskih osecanja koje je iskazivala nova komunisticka vlast. Po pricanju svedoka, ni danas ne zele da im se ime objavi da to glavom ne bi platili, partizani su pevali i svirali na ruskoj harmonici dok su sajkace padale oko jame, a iz jame su se culi samo krici. Kazali su isto da su skoro svi sa sobom nosili po objavu da ce im biti obezbedjen posten sud. Posle toliko godina, kada sam otisao i pitao gde je ta jama, malo ih je bilo ko je smeo da mi pokaze gde se ona nalazi. Kada sam dosao blizu, video sam jednu duboku ponornicu, sa nekoliko ulaza, a glavni i najdublji, odakle su ljudi bacani, bio je zatrpan betonom. Onaj ko je to uradio mislio je da ce zabetonirati i secanje na zive i pravedne. Ipak, za sada se nije nasao neko ko ce Boziju pravdu da sakrije i ostane nevin pred ocima sveta. Ta vojska, vojska djenerala Draze, znala je da daje sebe za neko novo, dalje, pokolenje. Takve junake i mucenike je odgajila matica Srbija i tada su svi oni bili na onoj strani koja je takva osecanja branila.
Ipak, nama je ostalo mnogo toga da naucimo iz onoga sto je za sobom ostavio slavni Cica. Najpre, razmisljajuci onako kako su ga ucili u njegovoj kuci, u skoli koja je priznavala Boga a nauku cenila kao vestinu, onako kako ga je i sam zivot ucio, on je ucinio jedino ono sto je znao i mogao: svoju zakletvu Kralju i Otadzbini sproveo je u delo. To je bilo olicenje casti u jednom coveku koje je ponelo desetine hiljada ljudi da mu se pridruze u pravednoj i iskrenoj borbi za Krst Casni i Slobodu Zlatnu. Da on nije bio takav, da nije isao ispred svojih saboraca, da nije mislio unapred, taj pokret sigurno da ne bi bio tako uticajan u narodu i ne bi dostigao domete koje je dostigao. Bozija volja je bila da se to tako desi. Danas je mozda ostalo samo da se zapitamo cija je volja bila da cela Jugoslovenska vojska u Otadzbini, kako je njeno pravo ime, dozivi ono sto je dozivela. Da li je to bila kazna za pravedne i iskrene kojih je malo bilo ostalo? Ili je svetom preovladalo novo Zlatno Tele koje je imalo iskrivljena poimanja o pravdi, casti, junastvu, slobodi? Bice da je tako.
Na osnovu takvog poretka vrednosti, za zemlju Srbiju nastao je pakao iz koga se i danas ne moze da izvuce. Boljsevicka kasta je zavladala i pustila duboke korene koji danas ljuljaju temelje majke Srbije i prete da sruse sve ono sto je vredno - pravedne ljudske duse, iskrene i postene. Znaci, rusenje je pocelo odavno i blizi se dan zavrsetka posla. I kada se matica zemlja izgubi u "crvenim maglama", kako bi rekao Dragisa Vasic, sta moze da ocekuje obican narod, sta mogu da ocekuju braca u Krajini, Bosni, Hercegovini, Kosovu, Metohiji, Juznoj i Staroj Srbiji? Ne, ova vlast ovakva kakva je sada u Srbiji, nece i ne moze da im pomogne ili bi bilo bolje reci: sacuvaj nas Boze takve pomoci! Samo se setite primera kada je narodni vodja u Krajini zabranio rad komunisticke stranke, iz Beograda su brze-bolje pohitali da ga uklone. To samo govori sta je na umu onima kojima danas vladaju zemljom Srbijom, lazno navodeci narod i otvoreno lazuci da su oni ti koji ga spasavaju. Toj prevari je, na zalost, vecina naroda poverovala, sto je apsurd danasnje Srbije.
Vratimo se rodoljublju djeneralovom. Kako bi on danas postupio i sta bi preduzeo? Verovatno da bi on tezio da izbegne krvoprolice medju Srbima, sto je najveca nesreca koja bi mogla da nas zadesi u ovom trenutku, uporno izbegavajuci da prihvati bacenu rukavicu kojom danasnji crveni okupatori Srbije masu odavno. I djeneral je cekao, cekace i srpski narod - a kada dara prevrsi meru, tek onda, kada se izgubi i poslednja nada u buducnost, rodoljublje ce da proradi. Kao humanista ne bi voleo da do jednog takvog izazivackog trenutka dodje, ali ako je neminovno, to volja nije nasa nego Bozija. Srpski narod je svoje greske skupo placao. I to Bozije dopustanje i iskusenje koje je dato Srbima, dato im je da se sami zapitaju sta cine i da sami odluce kada im je toga dosta. Za sada preovladava uzdrzavanje i to je jedino izvesno. Ali, nikako se ne oprasta sve ono sto svakodnevno cine komunisticki vlastodrsci: uzmimo samo za primer jucerasnje cestitke koje su uputili Sadamu Huseinu, valjda za rodjendan. Ko moze i sme da se na taj nacin igra sa sudbinom zemlje i ljudi u njoj! I jos, kako tada moze neko da ocekuje da mladi i pametni ljudi ostaju u zemlji!
Vi cete sigurno bolje znati kako bi djeneral Draza procenio ovakvu situaciju: srpski narod u ratu protiv vekovnih neprijatelja a zemlja matica u rasulu. Ono sto daje malo nade jeste da se braca u Srpskoj Krajini, Srpskoj Bosni i Hercegovini vracaju svojoj tradiciji, religiji i rodoljublju koje ce ih i odrzati u tako strasnoj i napornoj borbi. Sa druge strane, vlasti u Srbiji pokusavaju da sprece doturanje pomoci u Srpsku Bosnu. I ako ima najveceg srpskog neprijatelja, on je na vlastodrzackom polozaju u Srbiji a ne negde drugde, i da bi opstao na pozicijama na kojima sada jeste upotrebice sva sredstva. Sta to znaci za srpske rodoljube: patnju, glad i ogorcenje. Danas prodjite Srbijom i videcete malo osmeha na licima ljudi - smeju se, na zalost, samo oni koji obraza nemaju i na svaki nacin gledaju da opljackaju i ono malo sto je ostalo po kucama.
Taj srpski neprijatelj koji cuci u Beogradu beskompromisno se bori protiv svake srpske inicijative. Doci ce i taj dan kada cemo jako zaliti odlucno odbijanje da se jednom sedne za sto i politicki i nacionalno razgovara o tome gde ce, kako, s kime i cime Srbija sutra. Do toga mora da dodje jednoga dana, i to sto pre, jer vreme je odavno potroseno na stvari u kojima je srpska ideja bila zapostavljena.
Problem koji danas izjeda sve vise bice srpskog naroda jeste rat u Bosni. Ponovo Golgota Bosne, pa razmisljam da li moze da prodje 50 godina i da na ovim nasim prostorima ne bude Golgote za Srbe. Zivimo po zakonima istorije - ona se uvek ponavlja tamo gde se ne nalaze resenja za duzi period. I ovoga puta ce glavni krojac srpske sudbine biti internacionala. Svejedno ko su, mi smo ih ovoga puta prepoznali i oni su sada kivni na nas sto smo to ucinili. Crtaju oni karte isto onako kao sto je to cinio i Djilas posle rata da bi verno sproveo zapovesti sa Jalte, kada je i receno gde ce Srbija posle rata.
Ali, borba srpskog naroda, koja je u tom delu zemlje na delu, nije samo danas i nije samo trenutna - ona se vodi vekovima i njen cilj nije jedan. Sa njima su i milion srpskih mucenika sa onoga sveta i bore se sa njima - za nas. To Srbi znaju i kao da ratuju da bi jednoga dana mogli da sprovedu veliku misao Blazenog Avgustina, koji je rekao: "U istom - jedinstvo, u razlicitom - sloboda, u svemu, pak, ljubav"! Daj Boze da bude tako!
U tom smislu je i kod nas sve povezano - ono sto je bilo pre , ovo sto je danas. Tako je i sa prizavanjem Drazinim. Mnogi su i u ovom ratu poginuli noseci ista znamenja kao i Draza i njegovi borci; svi su oni veliki srpski mucenici. Svima njima je bilo vrlo jasno da je Draza bio pobozan kao srpski seljak, domacin, da je bio rodoljub kao Karadjordje, junak kao Milos Obilic. Zato su ga i voleli, postovali i cenili. Tako je to i danas. I Draza Mihailovic jeste danas isto ono sto je bio i juce i sto ce biti uvek - jedna topla srpska dusa u gorkom vremenu, i njegova slava - to je strasno sunce mucenika. Postidece se oni koji su ga izdali, prokleti ce ostati oni koji su ga ubili, rece nas vladika. Svako ce znjeti ono sto je posejao. Ime ubice jos se pronosi Beogradom i dok je tako, dok su ubice i izdajnici Srpstva heroji i vlastodrsci - najbolji sinovi Srpstva su narodni neprijatelji! Mi cekamo dan kada ce se stvari postaviti na svoje mesto. Do tada, mora se izdrzati i odrzati.
Zao mi je sto ce slavni Cica i ove reci da cuje na onome svetu, ali smo se svi koji nosimo Srbiju u srcu obavezali da istinu govorimo ma koliko ona bolela jer jednom moramo da saznamo gde smo i sta nam je ciniti. Nasa je, ipak, sreca sto imamo na koga da se ugledamo. Jednog dana cemo i mi stupiti u zajednicu srecnih naroda u kojoj ce se znati svacije mesto. Taj cilj jeste i ishodiste i odrediste koje mi treba da sledimo, boreci se da istina bude jedina mera kojom cemo sebi i novim pokolenjima ostavljati Srpstvo. DJeneral Draza je bio jedan od tih koji su to znali. Na nama je da to postujemo i da se borimo da sto pre to postane stvarnost. Sigurno, doci ce i taj dan i mi zivimo i nadamo se, vapijuci da ga sto pre docekamo, kako bi srpski rod postao ponovo Bogu mio (sada nase grehove ispastamo). Danas pravednici stradaju i to je prvi znak da ce uskoro biti i slobode.
DJeneral Mihailovic je u svoje vreme znao da odabere stranu jer ga je nosila velika i iskrena ideja rodoljublja i tako se pridruzio srpskim novomucenicima izabravsi, bas kao i velikomucenik car Lazar, onu sudbinu koja bi trebala da bude primer. Srbija i sve srpske zemlje danas stoje pred tim vekovnim zavetom.
Danasnje podsecanje na mucenicku smrt djenerala Dragoljuba Mihailovica neka nam posluzi kao primer prelepe i iskrene ljubavi za svoju Otadzbinu. Dace Gospod Bog da Srbija uzmogne snage da se uspravi i vrati se sebi i svojim korenima. To mi svi zelimo i u to moramo da budemo uvereni. Samo Gospod daje puteve i od nas zavisi da li biramo prave.
Zato, Neka zivi Rodoljublje, Neka zivi Sloboda, Neka zivi Srbija i sve srpske zemlje, Neka je vecna slava Cica Drazi koji je znao kako da se bori za Krst Casni i Slobodu Zlatnu, za Kralja i Otadzbinu.
17. jul 1993. godine Drazin Dan u Torontu, Crkva Svetog Arhangela Mihaila
nima govorio u buru puva, sve isto!