Princip_Grahovo
Gesperrt
Re: Vidovdan,heute vor 617 Jahren...(Amselfeldschlacht)
Wir gedenken an alle glorreich gefallenen Serben!
Wir gedenken an alle glorreich gefallenen Serben!
-
Herzlich Willkommen im Balkanforum
Sind Sie neu hier? Dann werden Sie Mitglied in unserer Community.
Bitte hier registrieren
Makedonec_Skopje
Gesperrt
Geht man heute bei euch in die Kirche :?:
Dinarski-Vuk
Vuk sa Dinare
Vidovdan - Vera se ne gubi i kada se strada
Sredinom 14. veka na tlu Evrope se pojavila jedna nova sila, koja će, kasnije, vekovima odlučivati o sudbini balkanskih naroda. U to vreme retko ko je mogao da pomisli da će se Osmanlije zaustaviti tek pod zidinama Beča.
Jedini su Srbi predvideli sudbinsku opasnost od nabujale turske matice
Iako i oni slabi, krenuli su van granica svojih zemalja da odlučnom bitkom preduprede neprestane nalete Osmanlija i jednom za svagda ih vrate u Anadoliju. Ipak, pod okriljem noći, između 25. i 26. septembra 1371. godine [po starom kalendaru], Turci su izveli prepad na neopreznu srpsku vojsku i potukli je do nogu.
Strahoviti poraz na Marici imao je dalekosežne posledice. Označio je početak propasti Srpskog Carstva. Pogibijom kralja Vukašina i despota Uglješe Mrnjavčevića, nesposobni car Uroš izgubio je oslonac svoje vlasti. Državu je zahvatilo bezvlašće, zemlja je opustela, zavladala je glad, strah i panika.
Ne dugo posle bitke, decembra iste godine, umro je i car Uroš. Njegovom smrću ugasila se dinastija Nemanjića. Bio je to kraj Srpskog Carstva.
Državu su razdrobili oblasni gospodari: Kraljević Marko, braća Jovan i Konstantin Dejanovići [Dragaši], Đurađ Balšić, Vuk Branković, Nikola Altomanović, Lazar Hrebeljanović i drugi. Još uvek zvaničnog kralja, Marka Mrnjavčevića, nijedan srpski velikaš nije hteo da prizna za vrhovnog gospodara. Uostalom, kao prvi na udaru, on je zajedno s braćom u Dragašima, bio primoran da posle Maričke bitke postane turski vazal.
Središte srpske države se pomerilo na sever, u oblast kneza Lazara Hrebeljanovića. Mudrim i dalekovidim državničkim potezima, knez Lazar se brzo izdigao iznad drugih velikaša i nametnuo kao naslednik Nemanjića. Veliki ugled je stekao kada je pomirio srpsku i carigradsku crkvu, čime je srpskom verskom poglavaru konačno priznata titula patrijarha.
Posle pobede nad Nikolom Altomanovićem [1371], u čemu mu je pomogao bosanski kralj Tvrtko, knez Lazar je proširio svoju neposrednu vlast na Rudnik i Zlatibor. Kasnije, 1379. godine, pripojio je i oblast Kučeva i Braničeva koje su pripadale Radiču Brankoviću. U svom najvećem obimu, oblast kneza Lazara se prostirala od izvorišta Južne Morave do Dunava, Save i Drine. Gospodario je celim Pomoravljem, s gradovima Nišem, Kruševcem [prestonica], Užicem i rudarskim središtima Novim Brdom i Rudnikom. Pored Lazara, najveći srpski velikaši su bili njegovi zetovi Vuk Branković, gospodar Kosova i Skoplja i Đurađ Balšić u Zeti. Obojica su kovali novac sa svojim likovima, što je govorilo o njihovoj potpuno samostalnoj vlasti. Knez Lazar nije imao ni dovoljno moći, ni dovoljno vremena da ih potčini, i na taj način, možda ujedini srpsku državu. Sve njegove državotvorne napore zaustavili su Turci.
Državu su razdrobili oblasni gospodari: Kraljević Marko, braća Jovan i Konstantin Dejanovići [Dragaši], Đurađ Balšić, Vuk Branković, Nikola Altomanović, Lazar Hrebeljanović i drugi. Još uvek zvaničnog kralja, Marka Mrnjavčevića, nijedan srpski velikaš nije hteo da prizna za vrhovnog gospodara. Uostalom, kao prvi na udaru, on je zajedno s braćom u Dragašima, bio primoran da posle Maričke bitke postane turski vazal.
Središte srpske države se pomerilo na sever, u oblast kneza Lazara Hrebeljanovića. Mudrim i dalekovidim državničkim potezima, knez Lazar se brzo izdigao iznad drugih velikaša i nametnuo kao naslednik Nemanjića. Veliki ugled je stekao kada je pomirio srpsku i carigradsku crkvu, čime je srpskom verskom poglavaru konačno priznata titula patrijarha.
Posle pobede nad Nikolom Altomanovićem [1371], u čemu mu je pomogao bosanski kralj Tvrtko, knez Lazar je proširio svoju neposrednu vlast na Rudnik i Zlatibor. Kasnije, 1379. godine, pripojio je i oblast Kučeva i Braničeva koje su pripadale Radiču Brankoviću. U svom najvećem obimu, oblast kneza Lazara se prostirala od izvorišta Južne Morave do Dunava, Save i Drine. Gospodario je celim Pomoravljem, s gradovima Nišem, Kruševcem [prestonica], Užicem i rudarskim središtima Novim Brdom i Rudnikom. Pored Lazara, najveći srpski velikaši su bili njegovi zetovi Vuk Branković, gospodar Kosova i Skoplja i Đurađ Balšić u Zeti. Obojica su kovali novac sa svojim likovima, što je govorilo o njihovoj potpuno samostalnoj vlasti. Knez Lazar nije imao ni dovoljno moći, ni dovoljno vremena da ih potčini, i na taj način, možda ujedini srpsku državu. Sve njegove državotvorne napore zaustavili su Turci.
Obavešteni u proleće 1389. godine od mletačkih i drugih trgovaca da Turci u Bugarskoj, prema Srbiji, gomilaju velike snage, što se moglo oceniti da uskoro predstoji veliki turski napad na Srbiju, knez Lazar je zazvonio na uzbunu i poslao svoje ljude svim srpskim velmožama i vojnim komandantima da pokrenu svoju vojsku prema Kruševcu.
Sredinom 14. veka na tlu Evrope se pojavila jedna nova sila, koja će, kasnije, vekovima odlučivati o sudbini balkanskih naroda. U to vreme retko ko je mogao da pomisli da će se Osmanlije zaustaviti tek pod zidinama Beča.
Jedini su Srbi predvideli sudbinsku opasnost od nabujale turske matice
Iako i oni slabi, krenuli su van granica svojih zemalja da odlučnom bitkom preduprede neprestane nalete Osmanlija i jednom za svagda ih vrate u Anadoliju. Ipak, pod okriljem noći, između 25. i 26. septembra 1371. godine [po starom kalendaru], Turci su izveli prepad na neopreznu srpsku vojsku i potukli je do nogu.
Strahoviti poraz na Marici imao je dalekosežne posledice. Označio je početak propasti Srpskog Carstva. Pogibijom kralja Vukašina i despota Uglješe Mrnjavčevića, nesposobni car Uroš izgubio je oslonac svoje vlasti. Državu je zahvatilo bezvlašće, zemlja je opustela, zavladala je glad, strah i panika.
Ne dugo posle bitke, decembra iste godine, umro je i car Uroš. Njegovom smrću ugasila se dinastija Nemanjića. Bio je to kraj Srpskog Carstva.
Državu su razdrobili oblasni gospodari: Kraljević Marko, braća Jovan i Konstantin Dejanovići [Dragaši], Đurađ Balšić, Vuk Branković, Nikola Altomanović, Lazar Hrebeljanović i drugi. Još uvek zvaničnog kralja, Marka Mrnjavčevića, nijedan srpski velikaš nije hteo da prizna za vrhovnog gospodara. Uostalom, kao prvi na udaru, on je zajedno s braćom u Dragašima, bio primoran da posle Maričke bitke postane turski vazal.
Središte srpske države se pomerilo na sever, u oblast kneza Lazara Hrebeljanovića. Mudrim i dalekovidim državničkim potezima, knez Lazar se brzo izdigao iznad drugih velikaša i nametnuo kao naslednik Nemanjića. Veliki ugled je stekao kada je pomirio srpsku i carigradsku crkvu, čime je srpskom verskom poglavaru konačno priznata titula patrijarha.
Posle pobede nad Nikolom Altomanovićem [1371], u čemu mu je pomogao bosanski kralj Tvrtko, knez Lazar je proširio svoju neposrednu vlast na Rudnik i Zlatibor. Kasnije, 1379. godine, pripojio je i oblast Kučeva i Braničeva koje su pripadale Radiču Brankoviću. U svom najvećem obimu, oblast kneza Lazara se prostirala od izvorišta Južne Morave do Dunava, Save i Drine. Gospodario je celim Pomoravljem, s gradovima Nišem, Kruševcem [prestonica], Užicem i rudarskim središtima Novim Brdom i Rudnikom. Pored Lazara, najveći srpski velikaši su bili njegovi zetovi Vuk Branković, gospodar Kosova i Skoplja i Đurađ Balšić u Zeti. Obojica su kovali novac sa svojim likovima, što je govorilo o njihovoj potpuno samostalnoj vlasti. Knez Lazar nije imao ni dovoljno moći, ni dovoljno vremena da ih potčini, i na taj način, možda ujedini srpsku državu. Sve njegove državotvorne napore zaustavili su Turci.
Državu su razdrobili oblasni gospodari: Kraljević Marko, braća Jovan i Konstantin Dejanovići [Dragaši], Đurađ Balšić, Vuk Branković, Nikola Altomanović, Lazar Hrebeljanović i drugi. Još uvek zvaničnog kralja, Marka Mrnjavčevića, nijedan srpski velikaš nije hteo da prizna za vrhovnog gospodara. Uostalom, kao prvi na udaru, on je zajedno s braćom u Dragašima, bio primoran da posle Maričke bitke postane turski vazal.
Središte srpske države se pomerilo na sever, u oblast kneza Lazara Hrebeljanovića. Mudrim i dalekovidim državničkim potezima, knez Lazar se brzo izdigao iznad drugih velikaša i nametnuo kao naslednik Nemanjića. Veliki ugled je stekao kada je pomirio srpsku i carigradsku crkvu, čime je srpskom verskom poglavaru konačno priznata titula patrijarha.
Posle pobede nad Nikolom Altomanovićem [1371], u čemu mu je pomogao bosanski kralj Tvrtko, knez Lazar je proširio svoju neposrednu vlast na Rudnik i Zlatibor. Kasnije, 1379. godine, pripojio je i oblast Kučeva i Braničeva koje su pripadale Radiču Brankoviću. U svom najvećem obimu, oblast kneza Lazara se prostirala od izvorišta Južne Morave do Dunava, Save i Drine. Gospodario je celim Pomoravljem, s gradovima Nišem, Kruševcem [prestonica], Užicem i rudarskim središtima Novim Brdom i Rudnikom. Pored Lazara, najveći srpski velikaši su bili njegovi zetovi Vuk Branković, gospodar Kosova i Skoplja i Đurađ Balšić u Zeti. Obojica su kovali novac sa svojim likovima, što je govorilo o njihovoj potpuno samostalnoj vlasti. Knez Lazar nije imao ni dovoljno moći, ni dovoljno vremena da ih potčini, i na taj način, možda ujedini srpsku državu. Sve njegove državotvorne napore zaustavili su Turci.
Obavešteni u proleće 1389. godine od mletačkih i drugih trgovaca da Turci u Bugarskoj, prema Srbiji, gomilaju velike snage, što se moglo oceniti da uskoro predstoji veliki turski napad na Srbiju, knez Lazar je zazvonio na uzbunu i poslao svoje ljude svim srpskim velmožama i vojnim komandantima da pokrenu svoju vojsku prema Kruševcu.
Dinarski-Vuk
Vuk sa Dinare
Srpska vojska se okupljala u Kruševcu. Kada je obavešten da je turska vojska krenula iz Bugarske prema Srbiji, svoju vojsku iz Kruševca pokrenuo je i knez Lazar.
On je najpre krenuo duž Južne Morave u susret neprijatelju, a zatim prema dobijenim obaveštenjima u pravcu kretanja turske vojske kroz Makedoniju, skrenuo prema Kosovu gde se očekivao turski dolazak. Kod Laba i Sitnice gde se ulogorila vojska koju je knez Lazar doveo sa sobom, priključila mu se i vojska Vuka Brankovića i kralja Tvrtka Prvog, koju je predvodio vojvoda Vlatko Vuković. Sa bosanskom vojskom je stigao i jedan odred hrvatskih 'krstaša' koje je predvodio Ivan Paližni [Ivan Horvat].
Knez Lazar je mogao imati oko 15.000 do 17.000 aktivnih vojnika.
Turski car Murat Prvi je proveo zimu u Plovdivu [Bugarska], gde je nastavio sa pripremama za napad na Srbiju. Obavešten da je knez Lazar postigao sporazum sa Vukom Brankovićem i bosanskim kraljem Tvrtkom o zajedničkoj borbi protiv njega, on je nastojao da još poveća svoju vojsku, da na čelo vojske rasporedi najbolje komandante i odabere najpovoljniji pravac kretanja za Srbiju.
Rasporedivši niže komandante, on je na kraju odlučio da rumelijsko-evropskim trupama komanduje njegov stariji sin Bajazit, a trupama iz Male Azije mlađi sin Jakub. Za glavnog stratega i vrhovnog komandanta je odredio darovitog i lukavog Ali-pašu.
Turski komandanti, ustavivši vojsku na valovitim predelima između Prištine i današnjeg Gazimestana, okupili su se oko Murata da se dogovore kako dalje da postupe. Murat je osmatrajući srpsku vojsku i ocenivši da je njegova daleko veća, bio za to da se odmah izvrši napad na Srbe. Komandanti su ga od ovoga odvraćali, govoreći da im je vojska veoma umorna od puta po sparnom danu i da napad treba odložiti za sutradan, pošto se vojska odmori i utvrdi.
Srpska vojska, brojno manja od Turske, ranije je pristigla, bila je odmornija od turske i spremna za borbu, pa je bilo dvoumljenja da li da se odmah krene na Turke po njihovom pristizanju. Po ocenama vojnih stručnjaka srpska vojska je imala više šansi za pobedu da je odmah, odmornija, krenula na Turke, a sa druge strane Turci ne bi imali vremena da im na glavnom pravcu udara, kao što su to učinili u toku noći pred bitku, iskopaju jame i u njih ugrade zašiljeno kolje [palisade] na kojima je uglavnom slomljena udarna moć srpske oklopne konjice.
Kosovska bitka trajala je po svim izgledima samo nekoliko časova, a glavna borba se vodila oko Mazgita i Gazimestana. Nije sigurno da Muratovo tulbe na Kosovu pokazuje mesto njegove pogibije, ali je verovatno da je na prostoru oko njega, kao centra bitke, bila razvijena glavnina snaga i jedne i druge vojske.
On je najpre krenuo duž Južne Morave u susret neprijatelju, a zatim prema dobijenim obaveštenjima u pravcu kretanja turske vojske kroz Makedoniju, skrenuo prema Kosovu gde se očekivao turski dolazak. Kod Laba i Sitnice gde se ulogorila vojska koju je knez Lazar doveo sa sobom, priključila mu se i vojska Vuka Brankovića i kralja Tvrtka Prvog, koju je predvodio vojvoda Vlatko Vuković. Sa bosanskom vojskom je stigao i jedan odred hrvatskih 'krstaša' koje je predvodio Ivan Paližni [Ivan Horvat].
Knez Lazar je mogao imati oko 15.000 do 17.000 aktivnih vojnika.
Turski car Murat Prvi je proveo zimu u Plovdivu [Bugarska], gde je nastavio sa pripremama za napad na Srbiju. Obavešten da je knez Lazar postigao sporazum sa Vukom Brankovićem i bosanskim kraljem Tvrtkom o zajedničkoj borbi protiv njega, on je nastojao da još poveća svoju vojsku, da na čelo vojske rasporedi najbolje komandante i odabere najpovoljniji pravac kretanja za Srbiju.
Rasporedivši niže komandante, on je na kraju odlučio da rumelijsko-evropskim trupama komanduje njegov stariji sin Bajazit, a trupama iz Male Azije mlađi sin Jakub. Za glavnog stratega i vrhovnog komandanta je odredio darovitog i lukavog Ali-pašu.
Turski komandanti, ustavivši vojsku na valovitim predelima između Prištine i današnjeg Gazimestana, okupili su se oko Murata da se dogovore kako dalje da postupe. Murat je osmatrajući srpsku vojsku i ocenivši da je njegova daleko veća, bio za to da se odmah izvrši napad na Srbe. Komandanti su ga od ovoga odvraćali, govoreći da im je vojska veoma umorna od puta po sparnom danu i da napad treba odložiti za sutradan, pošto se vojska odmori i utvrdi.
Srpska vojska, brojno manja od Turske, ranije je pristigla, bila je odmornija od turske i spremna za borbu, pa je bilo dvoumljenja da li da se odmah krene na Turke po njihovom pristizanju. Po ocenama vojnih stručnjaka srpska vojska je imala više šansi za pobedu da je odmah, odmornija, krenula na Turke, a sa druge strane Turci ne bi imali vremena da im na glavnom pravcu udara, kao što su to učinili u toku noći pred bitku, iskopaju jame i u njih ugrade zašiljeno kolje [palisade] na kojima je uglavnom slomljena udarna moć srpske oklopne konjice.
Kosovska bitka trajala je po svim izgledima samo nekoliko časova, a glavna borba se vodila oko Mazgita i Gazimestana. Nije sigurno da Muratovo tulbe na Kosovu pokazuje mesto njegove pogibije, ali je verovatno da je na prostoru oko njega, kao centra bitke, bila razvijena glavnina snaga i jedne i druge vojske.
Dinarski-Vuk
Vuk sa Dinare
Narodno predanje osudilo je teško i neopravdano Vuka Brankovića, kao da je on izdao na Kosovu. On je, zna se, i pre i posle Kosova bio protivnik Turaka i preporučivao veze sa Mađarima, a na Kosovu se hrabro borio. Njemu je stavljeno na teret, posle sukoba njegovih sinova sa Lazarevim sinom Stefanom Lazarevićem, i nije mu bilo oprošteno što i on nije našao smrt na Kosovu, uz tolike druge vitezove čestitoga kneza.
Dinarski-Vuk
Vuk sa Dinare
ŽRTVA OBILIĆA
Pucnjima iz topova, čija kamena đulad nisu mogla ni da domaše do neprijatelja, otpočeo je boj na Kosovu. Prema turskom istoričaru Nešriji, prvi su u napad krenuli srpski strelci iz odreda Vuka Brankovića. Njegova vojska je uspela da duboko prodre u tursko levo krilo kojim je komandovao mlađi Muratov sin Jakub sa vojskom iz Male Azije.
Ovaj smeli srpski prodor pokolebao je tursku vojsku, kao i poznati potez kneževog viteza Miloša Obilića, koji je nekako uspeo da se probije kroz turske redove i ubije turskog cara Murata, kojom prilikom je i sam poginuo, umalo nisu rešili bitku u korist Srba bez obzira na tursku nadmoćnost.
U turskoj vojsci nastala je pometnja. Tako se može shvatiti da su Srbi shvatili da su pobedili.
Vojvoda Vlatko posla o je hitno glasnike s bojnog polja kralju Tvrtku i javljao o pobedi nad Turcima. Takav glas iz Bosne otišao je i u Firencu i u Veneciju.
Međutim, stvarnost je bila drugačija. Bajazit je uspeo da zavede red, naredio je da se ubije brat mu Jakub I onda su Turci svom žestinom navalili na Srbe. Turci su zarobili kneza Lazara i po Bajazitovom naređenju odsečena mu je glava.
Knez Lazar sahranjen je prvo u Prištini, pa je dve godine kasnije njegovo sveto telo preneto u Ravanicu kod Ćuprije. Docnije je odneto na Frušku goru u manastir Vrdnik, pa je 1941. godine doneto u Beograd. Sada je ponovo u Ravanici kod Ćuprije.
Ovaj poraz Srbi su predanjem prenosili i opevali u narodnoj pesmi. Knez Lazar je ostao nezaboravni Čestiti Knez, mučenik, koji se u teškom času pred neprijateljskom silom nije kolebao i nije pomišljao na pogađanja sa neprijateljem. On se opredelio za nebesko carstvo i primerom pokazao da onaj ko hoće da živi mora i da umre velikom smrću.
Poraz na Kosovu se slavi i njime se potomsvo podseća da je poraz bio častan, da je bitka izgubljena, ali da oružje nije položeno.
Čudo upredenih šljiva je prisutno i stvarno u crkvi Svetog Lazara – Lazarici nedaleko od Prolom Banje. Legenda o njihovom nastanku povezuje ih sa Kosovskim bojem i Lazarevom vojskom.
Naime, kada je Lazar krenuo put Kosova, od ove crkve, pošto je ovde odmorio vojsku, šljive su počele da se uvrću i okreću za Lazarevom vojskom od žalosti.
I priroda je znala da će svi izginuti u ljutom boju. Sam Bog je šljive pokrenuo na uvrtanje, da kroz vekove podsećaju narod kako se vera ne gubi, ni onda kada se život daje, kao što je učinio slavni Lazar sa svojom vojskom.
Interesantno je pomenuti da se šljive zasađene oko crkve upredaju oko svoje ose, a samo pedesetak metara dalje zasađene šljive rastu normalno, bez upredanja. Ogleda radi, u nekoliko pokušaja, vršeno je presađivanje šljiva - mlade šljive koje su rasle pored crkve presađivane su na udaljenost od pedesetak metara, ali bez uspeha, tu su se odmah raspredale i rasle normalno.
Samo dve godine posle bitke na Kosovu kada je nekako izdejstvovana dozvola za prenos tela Sv. Cara Lazara sa Kosova u Ravanicu, carica Milica je sa oba svoja sina dočekala sveto telo na Prepolcu, a onda je ona lično zahtevala da ga unesu u ovu crkvu brvnaru, gde je uoči same bitke pričestio deo svoje vojske, tu je i odlučila da se zamonaši.
Pucnjima iz topova, čija kamena đulad nisu mogla ni da domaše do neprijatelja, otpočeo je boj na Kosovu. Prema turskom istoričaru Nešriji, prvi su u napad krenuli srpski strelci iz odreda Vuka Brankovića. Njegova vojska je uspela da duboko prodre u tursko levo krilo kojim je komandovao mlađi Muratov sin Jakub sa vojskom iz Male Azije.
Ovaj smeli srpski prodor pokolebao je tursku vojsku, kao i poznati potez kneževog viteza Miloša Obilića, koji je nekako uspeo da se probije kroz turske redove i ubije turskog cara Murata, kojom prilikom je i sam poginuo, umalo nisu rešili bitku u korist Srba bez obzira na tursku nadmoćnost.
U turskoj vojsci nastala je pometnja. Tako se može shvatiti da su Srbi shvatili da su pobedili.
Vojvoda Vlatko posla o je hitno glasnike s bojnog polja kralju Tvrtku i javljao o pobedi nad Turcima. Takav glas iz Bosne otišao je i u Firencu i u Veneciju.
Međutim, stvarnost je bila drugačija. Bajazit je uspeo da zavede red, naredio je da se ubije brat mu Jakub I onda su Turci svom žestinom navalili na Srbe. Turci su zarobili kneza Lazara i po Bajazitovom naređenju odsečena mu je glava.
Knez Lazar sahranjen je prvo u Prištini, pa je dve godine kasnije njegovo sveto telo preneto u Ravanicu kod Ćuprije. Docnije je odneto na Frušku goru u manastir Vrdnik, pa je 1941. godine doneto u Beograd. Sada je ponovo u Ravanici kod Ćuprije.
Ovaj poraz Srbi su predanjem prenosili i opevali u narodnoj pesmi. Knez Lazar je ostao nezaboravni Čestiti Knez, mučenik, koji se u teškom času pred neprijateljskom silom nije kolebao i nije pomišljao na pogađanja sa neprijateljem. On se opredelio za nebesko carstvo i primerom pokazao da onaj ko hoće da živi mora i da umre velikom smrću.
Poraz na Kosovu se slavi i njime se potomsvo podseća da je poraz bio častan, da je bitka izgubljena, ali da oružje nije položeno.
Čudo upredenih šljiva je prisutno i stvarno u crkvi Svetog Lazara – Lazarici nedaleko od Prolom Banje. Legenda o njihovom nastanku povezuje ih sa Kosovskim bojem i Lazarevom vojskom.
Naime, kada je Lazar krenuo put Kosova, od ove crkve, pošto je ovde odmorio vojsku, šljive su počele da se uvrću i okreću za Lazarevom vojskom od žalosti.
I priroda je znala da će svi izginuti u ljutom boju. Sam Bog je šljive pokrenuo na uvrtanje, da kroz vekove podsećaju narod kako se vera ne gubi, ni onda kada se život daje, kao što je učinio slavni Lazar sa svojom vojskom.
Interesantno je pomenuti da se šljive zasađene oko crkve upredaju oko svoje ose, a samo pedesetak metara dalje zasađene šljive rastu normalno, bez upredanja. Ogleda radi, u nekoliko pokušaja, vršeno je presađivanje šljiva - mlade šljive koje su rasle pored crkve presađivane su na udaljenost od pedesetak metara, ali bez uspeha, tu su se odmah raspredale i rasle normalno.
Samo dve godine posle bitke na Kosovu kada je nekako izdejstvovana dozvola za prenos tela Sv. Cara Lazara sa Kosova u Ravanicu, carica Milica je sa oba svoja sina dočekala sveto telo na Prepolcu, a onda je ona lično zahtevala da ga unesu u ovu crkvu brvnaru, gde je uoči same bitke pričestio deo svoje vojske, tu je i odlučila da se zamonaši.
J
jugo-jebe-dugo
Guest
Komischeweise geschah das hier auch am Vodovdan
28.06.1914
Franz Ferdinant wurde in Sarajevo vom Serben Gavrilo Prinzip erschossen,daraufhin griff Österreich Serbien an,der 1 Weltkrieg brach aus den Österreich verloren hat.
und das geschah auch am Vidovdan...
Milosevic ergriff durch seine Amselfeld Rede am 28.06.1989 die Macht und wurde 12 Jahre später auch am Vidovdan 28.06.2001 an Den Haag ausgeliefert.
1989
2001
28.06.1914
Franz Ferdinant wurde in Sarajevo vom Serben Gavrilo Prinzip erschossen,daraufhin griff Österreich Serbien an,der 1 Weltkrieg brach aus den Österreich verloren hat.
und das geschah auch am Vidovdan...
Milosevic ergriff durch seine Amselfeld Rede am 28.06.1989 die Macht und wurde 12 Jahre später auch am Vidovdan 28.06.2001 an Den Haag ausgeliefert.
1989
2001
Dinarski-Vuk
Vuk sa Dinare
ŠTA SE SVE DESILO NA VIDOVDAN
28.jun
1098. Krstaši prvog krstaškog pohoda pobedili Turke u bici kod Antiohije i time otvorili put za Jerusalim.
1389. Kosovski boj
1874. Umro Ilija Garašanin, pisac Načertanija
1914. Gavrilo Princip ubio Franca Ferdinanda
1919. Potpisan Versajski mirovni ugovor kojim je zavrsen I svetski rat
1921. Donet Vidovdanski ustav Kraljevine SHS kojim je ona proglašena ustavnom, parlamentarnom i naslednom monarhijom sa porodicom Kardjordjević.
1948. Informbiro isključio KPJ iz svojih redova - raskid Jugoslavije sa zemljama komunistickog bloka
1950. Pušten u promet Auto-put "bratstva i jedinstva " koji povezuje Beograd i Zagreb
1960. Osnovan univerzitet u Novom Sadu
1989. Na 600-godisnjici Kosovske bitke na Gazimestanu, Slobodan Milošević je pred oko milion ljudi započeo svoj uspon na srpskoj politickoj sceni.
1992. Vidovdanski sabor-najveći protesti opozicije protiv Slobodana Miloševića u organizaciji Deposa.
2001. Milošević izručen medjunarodnom sudu za ratne zločine u Hagu, kao prvi predsednik jedne države koji je predat sudu.
28.jun
1098. Krstaši prvog krstaškog pohoda pobedili Turke u bici kod Antiohije i time otvorili put za Jerusalim.
1389. Kosovski boj
1874. Umro Ilija Garašanin, pisac Načertanija
1914. Gavrilo Princip ubio Franca Ferdinanda
1919. Potpisan Versajski mirovni ugovor kojim je zavrsen I svetski rat
1921. Donet Vidovdanski ustav Kraljevine SHS kojim je ona proglašena ustavnom, parlamentarnom i naslednom monarhijom sa porodicom Kardjordjević.
1948. Informbiro isključio KPJ iz svojih redova - raskid Jugoslavije sa zemljama komunistickog bloka
1950. Pušten u promet Auto-put "bratstva i jedinstva " koji povezuje Beograd i Zagreb
1960. Osnovan univerzitet u Novom Sadu
1989. Na 600-godisnjici Kosovske bitke na Gazimestanu, Slobodan Milošević je pred oko milion ljudi započeo svoj uspon na srpskoj politickoj sceni.
1992. Vidovdanski sabor-najveći protesti opozicije protiv Slobodana Miloševića u organizaciji Deposa.
2001. Milošević izručen medjunarodnom sudu za ratne zločine u Hagu, kao prvi predsednik jedne države koji je predat sudu.
J
jugo-jebe-dugo
Guest
Komische sache findest du nicht?
Dinarski-Vuk
Vuk sa Dinare
Šumadinac schrieb:
Kann man sagen, Zufall? Schicksal ?