VilaVelebita
Balkanspezialist
Duga je noc-Doris dragovic. 
-
Herzlich Willkommen im Balkanforum
Sind Sie neu hier? Dann werden Sie Mitglied in unserer Community.
Bitte hier registrieren
LUDI-MILOJKO
Pivo
Album 2004: Zeljko Samardzic "Nema nista od nas"
Veče je...
još jedan bez tebe dan prolazi,
treće je piće po redu što dolazi.
Častim sebe kad setim se tebe,
dižem čašu i nazdravljam u glas,
nema ništa od nas !
Veče je...
lake me žene nerviraju,
naša je pesma na redu što sviraju.
Častim sebe kad setim se tebe,
dižem čašu i nazdravljam u glas,
nema ništa od nas !
Za danas si me izgleda
jedan na jedan preboleo,
samo tako.
Za danas si mi izgleda
jedan na jedan odoleo,
i to lako.
Za danas ovo srce i ja više patiti nećemo,
a sutra videćemo, a sutra videćemo.
Veče je...
od jutros te nisam spomenuo,
da sretnem te,
za tobom se ne bih okrenuo.
Pun sam sebe što mogu bez tebe,
dižem čašu i nazdravljam u glas,
nema ništa od nas!
Za danas si me...
Veče je...
još jedan bez tebe dan prolazi,
treće je piće po redu što dolazi.
Častim sebe kad setim se tebe,
dižem čašu i nazdravljam u glas,
nema ništa od nas !
Veče je...
lake me žene nerviraju,
naša je pesma na redu što sviraju.
Častim sebe kad setim se tebe,
dižem čašu i nazdravljam u glas,
nema ništa od nas !
Za danas si me izgleda
jedan na jedan preboleo,
samo tako.
Za danas si mi izgleda
jedan na jedan odoleo,
i to lako.
Za danas ovo srce i ja više patiti nećemo,
a sutra videćemo, a sutra videćemo.
Veče je...
od jutros te nisam spomenuo,
da sretnem te,
za tobom se ne bih okrenuo.
Pun sam sebe što mogu bez tebe,
dižem čašu i nazdravljam u glas,
nema ništa od nas!
Za danas si me...
G
Guest
Guest
Gabrijel schrieb:
Samo pjesmu Godinama... kenn ich von den Beiden .
Na Badnje vece - Prljavo kazaliste
G
Guest
Guest
Oliver Dragojevic&Gibonni-U ljubav vjere nemam
KRVAVA BAJKA
Bilo je to u nekoj zemlji seljaka
na brdovitom Balkanu,
umrla je mučeničkom smrću
četa đaka
u jednom danu.
Iste su godine
svi bili rođeni
isti su im tekli školski dani,
na iste svečanosti
zajedno su vođeni,
od istih bolesti svi pelcovani,
i svi umrli u istom danu.
Bilo je to u nekoj zemlji seljaka
na brdovitom Balkanu,
umrla je mučeničkom smrću
četa đaka
u jednom danu.
A pedeset i pet minuta
pre smrtnog trena
sedela je u đačkoj klupi
četa malena
i iste zadatke teške
rešavala: koliko može
putnik ako ide peške...
i tako redom.
Misli su im bile pune
istih brojki
i po sveskama u školskoj torbi
besmisleno ležalo je bezbroj
petica i dvojki.
Pregršt istih snova
i istih tajni
rodoljubivih i ljubavnih
stiskalo se u dnu džepova.
I činilo se svakom
da će dugo,
da će vrlo dugo
trčati ispod svoda plava
dok sve zadatke na svetu
ne posvršava.
Bilo je to u nekoj zemlji seljaka
na brdovitom Balkanu,
umrla je mučeničkom smrću
četa đaka
u istom danu.
Dečaka redovi celi
uzeli su se za ruke
i sa školskog zadnjeg časa
na streljanje pošli mirno,
kao da smrt nije ništa.
Drugova redovi celi
istog časa se uzneli
do večnog boravišta.
Cini mi se da nemoram napisat od koga je ova pjesma!
НЕМИР
Загледам се понекад око себе: у вир
Тог смисла што се креће (и никад сасвим не мери).
Па кад се около смири у мени остаје немир
Са тамним лишћем тешко нечујно да трепери.
Пред њим се не сакрива ниједно скровито зрно
Овог нејасног даха што је лакши но пара.
И ноћ, кад све потопи, не доноси ми црно
Море преко свега у шта се мој цвет отвара.
Док ми се чудесни чине успавани што дишу
Као да им се у даху мир свих камења гусне:
Мене прелазе воде да ми сав сан обришу,
Да ми одшкрину вид, пробуде слух и усне.
Па ако затрепти грана, црно, о, мене гане
Нејасни покрет њен у тамној лакој висини
И све се песме лишћа у мени болно настане
Да буне мирно језеро тог слуха у тишини.
Узалуд тражим корен том грму што се тресе
И увлачи ме тамно у своје немирно грање,
Јер ветар, све што крене, у моју душу снесе
И ту се немоћно врти и буни у шаптање.
О претешке су тад речи: да остану у мени
Притисле би ме страшно и у земљу одвукле.
Оне су немирне воде и крхке ко суд стаклени.
Од постајања су у мени ко оштро клатно тукле.
Нека се речи шире ко звезде кад силазе,
Нека узбуне лишће и душу поремете:
Оне ме бију ко кише, ко беле руке мазе,
Оне ми слуге љубав и на смрт горко сете.
Ако у ваздуху има нечег сем звезданог сјаја,
То је мој шумни говор, усамљен, који остаје
Пун неког тихог смисла негледаног до краја
И дуга угљена слика што се по тами маје.
Па док се мој говор у простору распиње
И њише као јутро, сребрно, над прућем,
Мене већ оштро дотиче никло јутарње иње
Које ме полако стреса да себи, тих, шапућем.
Сувише има трава, па кажем: заборави
Речи које ти осташе у слуху као песма.
Пригни само ухо, црн, спокојтој трави
И узми из ње мир за тужне очи без сна.
Bilo je to u nekoj zemlji seljaka
na brdovitom Balkanu,
umrla je mučeničkom smrću
četa đaka
u jednom danu.
Iste su godine
svi bili rođeni
isti su im tekli školski dani,
na iste svečanosti
zajedno su vođeni,
od istih bolesti svi pelcovani,
i svi umrli u istom danu.
Bilo je to u nekoj zemlji seljaka
na brdovitom Balkanu,
umrla je mučeničkom smrću
četa đaka
u jednom danu.
A pedeset i pet minuta
pre smrtnog trena
sedela je u đačkoj klupi
četa malena
i iste zadatke teške
rešavala: koliko može
putnik ako ide peške...
i tako redom.
Misli su im bile pune
istih brojki
i po sveskama u školskoj torbi
besmisleno ležalo je bezbroj
petica i dvojki.
Pregršt istih snova
i istih tajni
rodoljubivih i ljubavnih
stiskalo se u dnu džepova.
I činilo se svakom
da će dugo,
da će vrlo dugo
trčati ispod svoda plava
dok sve zadatke na svetu
ne posvršava.
Bilo je to u nekoj zemlji seljaka
na brdovitom Balkanu,
umrla je mučeničkom smrću
četa đaka
u istom danu.
Dečaka redovi celi
uzeli su se za ruke
i sa školskog zadnjeg časa
na streljanje pošli mirno,
kao da smrt nije ništa.
Drugova redovi celi
istog časa se uzneli
do večnog boravišta.
Cini mi se da nemoram napisat od koga je ova pjesma!
НЕМИР
Загледам се понекад око себе: у вир
Тог смисла што се креће (и никад сасвим не мери).
Па кад се около смири у мени остаје немир
Са тамним лишћем тешко нечујно да трепери.
Пред њим се не сакрива ниједно скровито зрно
Овог нејасног даха што је лакши но пара.
И ноћ, кад све потопи, не доноси ми црно
Море преко свега у шта се мој цвет отвара.
Док ми се чудесни чине успавани што дишу
Као да им се у даху мир свих камења гусне:
Мене прелазе воде да ми сав сан обришу,
Да ми одшкрину вид, пробуде слух и усне.
Па ако затрепти грана, црно, о, мене гане
Нејасни покрет њен у тамној лакој висини
И све се песме лишћа у мени болно настане
Да буне мирно језеро тог слуха у тишини.
Узалуд тражим корен том грму што се тресе
И увлачи ме тамно у своје немирно грање,
Јер ветар, све што крене, у моју душу снесе
И ту се немоћно врти и буни у шаптање.
О претешке су тад речи: да остану у мени
Притисле би ме страшно и у земљу одвукле.
Оне су немирне воде и крхке ко суд стаклени.
Од постајања су у мени ко оштро клатно тукле.
Нека се речи шире ко звезде кад силазе,
Нека узбуне лишће и душу поремете:
Оне ме бију ко кише, ко беле руке мазе,
Оне ми слуге љубав и на смрт горко сете.
Ако у ваздуху има нечег сем звезданог сјаја,
То је мој шумни говор, усамљен, који остаје
Пун неког тихог смисла негледаног до краја
И дуга угљена слика што се по тами маје.
Па док се мој говор у простору распиње
И њише као јутро, сребрно, над прућем,
Мене већ оштро дотиче никло јутарње иње
Које ме полако стреса да себи, тих, шапућем.
Сувише има трава, па кажем: заборави
Речи које ти осташе у слуху као песма.
Пригни само ухо, црн, спокојтој трави
И узми из ње мир за тужне очи без сна.
KRVAVA BAJKA
Bilo je to u nekoj zemlji seljaka
na brdovitom Balkanu,
umrla je mučeničkom smrću
četa đaka
u jednom danu.
Iste su godine
svi bili rođeni
isti su im tekli školski dani,
na iste svečanosti
zajedno su vođeni,
od istih bolesti svi pelcovani,
i svi umrli u istom danu.
Bilo je to u nekoj zemlji seljaka
na brdovitom Balkanu,
umrla je mučeničkom smrću
četa đaka
u jednom danu.
A pedeset i pet minuta
pre smrtnog trena
sedela je u đačkoj klupi
četa malena
i iste zadatke teške
rešavala: koliko može
putnik ako ide peške...
i tako redom.
Misli su im bile pune
istih brojki
i po sveskama u školskoj torbi
besmisleno ležalo je bezbroj
petica i dvojki.
Pregršt istih snova
i istih tajni
rodoljubivih i ljubavnih
stiskalo se u dnu džepova.
I činilo se svakom
da će dugo,
da će vrlo dugo
trčati ispod svoda plava
dok sve zadatke na svetu
ne posvršava.
Bilo je to u nekoj zemlji seljaka
na brdovitom Balkanu,
umrla je mučeničkom smrću
četa đaka
u istom danu.
Dečaka redovi celi
uzeli su se za ruke
i sa školskog zadnjeg časa
na streljanje pošli mirno,
kao da smrt nije ništa.
Drugova redovi celi
istog časa se uzneli
do večnog boravišta.
Cini mi se da nemoram napisat od koga je ova pjesma!
НЕМИР
Загледам се понекад око себе: у вир
Тог смисла што се креће (и никад сасвим не мери).
Па кад се около смири у мени остаје немир
Са тамним лишћем тешко нечујно да трепери.
Пред њим се не сакрива ниједно скровито зрно
Овог нејасног даха што је лакши но пара.
И ноћ, кад све потопи, не доноси ми црно
Море преко свега у шта се мој цвет отвара.
Док ми се чудесни чине успавани што дишу
Као да им се у даху мир свих камења гусне:
Мене прелазе воде да ми сав сан обришу,
Да ми одшкрину вид, пробуде слух и усне.
Па ако затрепти грана, црно, о, мене гане
Нејасни покрет њен у тамној лакој висини
И све се песме лишћа у мени болно настане
Да буне мирно језеро тог слуха у тишини.
Узалуд тражим корен том грму што се тресе
И увлачи ме тамно у своје немирно грање,
Јер ветар, све што крене, у моју душу снесе
И ту се немоћно врти и буни у шаптање.
О претешке су тад речи: да остану у мени
Притисле би ме страшно и у земљу одвукле.
Оне су немирне воде и крхке ко суд стаклени.
Од постајања су у мени ко оштро клатно тукле.
Нека се речи шире ко звезде кад силазе,
Нека узбуне лишће и душу поремете:
Оне ме бију ко кише, ко беле руке мазе,
Оне ми слуге љубав и на смрт горко сете.
Ако у ваздуху има нечег сем звезданог сјаја,
То је мој шумни говор, усамљен, који остаје
Пун неког тихог смисла негледаног до краја
И дуга угљена слика што се по тами маје.
Па док се мој говор у простору распиње
И њише као јутро, сребрно, над прућем,
Мене већ оштро дотиче никло јутарње иње
Које ме полако стреса да себи, тих, шапућем.
Сувише има трава, па кажем: заборави
Речи које ти осташе у слуху као песма.
Пригни само ухо, црн, спокојтој трави
И узми из ње мир за тужне очи без сна.
Bilo je to u nekoj zemlji seljaka
na brdovitom Balkanu,
umrla je mučeničkom smrću
četa đaka
u jednom danu.
Iste su godine
svi bili rođeni
isti su im tekli školski dani,
na iste svečanosti
zajedno su vođeni,
od istih bolesti svi pelcovani,
i svi umrli u istom danu.
Bilo je to u nekoj zemlji seljaka
na brdovitom Balkanu,
umrla je mučeničkom smrću
četa đaka
u jednom danu.
A pedeset i pet minuta
pre smrtnog trena
sedela je u đačkoj klupi
četa malena
i iste zadatke teške
rešavala: koliko može
putnik ako ide peške...
i tako redom.
Misli su im bile pune
istih brojki
i po sveskama u školskoj torbi
besmisleno ležalo je bezbroj
petica i dvojki.
Pregršt istih snova
i istih tajni
rodoljubivih i ljubavnih
stiskalo se u dnu džepova.
I činilo se svakom
da će dugo,
da će vrlo dugo
trčati ispod svoda plava
dok sve zadatke na svetu
ne posvršava.
Bilo je to u nekoj zemlji seljaka
na brdovitom Balkanu,
umrla je mučeničkom smrću
četa đaka
u istom danu.
Dečaka redovi celi
uzeli su se za ruke
i sa školskog zadnjeg časa
na streljanje pošli mirno,
kao da smrt nije ništa.
Drugova redovi celi
istog časa se uzneli
do večnog boravišta.
Cini mi se da nemoram napisat od koga je ova pjesma!
НЕМИР
Загледам се понекад око себе: у вир
Тог смисла што се креће (и никад сасвим не мери).
Па кад се около смири у мени остаје немир
Са тамним лишћем тешко нечујно да трепери.
Пред њим се не сакрива ниједно скровито зрно
Овог нејасног даха што је лакши но пара.
И ноћ, кад све потопи, не доноси ми црно
Море преко свега у шта се мој цвет отвара.
Док ми се чудесни чине успавани што дишу
Као да им се у даху мир свих камења гусне:
Мене прелазе воде да ми сав сан обришу,
Да ми одшкрину вид, пробуде слух и усне.
Па ако затрепти грана, црно, о, мене гане
Нејасни покрет њен у тамној лакој висини
И све се песме лишћа у мени болно настане
Да буне мирно језеро тог слуха у тишини.
Узалуд тражим корен том грму што се тресе
И увлачи ме тамно у своје немирно грање,
Јер ветар, све што крене, у моју душу снесе
И ту се немоћно врти и буни у шаптање.
О претешке су тад речи: да остану у мени
Притисле би ме страшно и у земљу одвукле.
Оне су немирне воде и крхке ко суд стаклени.
Од постајања су у мени ко оштро клатно тукле.
Нека се речи шире ко звезде кад силазе,
Нека узбуне лишће и душу поремете:
Оне ме бију ко кише, ко беле руке мазе,
Оне ми слуге љубав и на смрт горко сете.
Ако у ваздуху има нечег сем звезданог сјаја,
То је мој шумни говор, усамљен, који остаје
Пун неког тихог смисла негледаног до краја
И дуга угљена слика што се по тами маје.
Па док се мој говор у простору распиње
И њише као јутро, сребрно, над прућем,
Мене већ оштро дотиче никло јутарње иње
Које ме полако стреса да себи, тих, шапућем.
Сувише има трава, па кажем: заборави
Речи које ти осташе у слуху као песма.
Пригни само ухо, црн, спокојтој трави
И узми из ње мир за тужне очи без сна.
M
Mare-Car
Guest
Dzej - Idi jer neko Ceka na tebe
