Jedan od Beograda
Da ne pričan kako je bilo prije utakmice, sve se zna (mislin u Splitu). Mi na pazariću cugali ali nekako nije išlo, par dana prije Dražen puka overdose, umra je na tribinama kod Đordana. To nam ubilo raspoloženje, ali opet smo odlučili ić normalno. Jebiga to je bila svakodnevnica onih dana i ružno je reć ali je na to gledano kao normalnu pojavu.
Uglavnom krenulo se prema Beogradu i čim je vlak stiga u Perković prva jebada, čekaj dvi ure. Šta se dešava? Rastiruju narod u Kninu čekali nas. Prošlo je i to Knin nigdi žive duše, ajmo dalje. Kako je vrime prolazilo atmosfera se zagrijavala i negdi kod Broda čim smo ga prošli, počeja je show. Lupaj razbijaj, i neko je upalija i baklju i u Vinkovcima nas sve skinu. Počeli upisivat ljude ka neke prijave, ali sve je bilo korektno nismo ništa radili. Posli nekoliko uri dolazi vlak za Bgd i mi ulazimo unutra i u restoranu stoji 10-ak momaka odma vidiš da su navijači. Ko ste? Kažu torcida iz Knina, i uvatili se oni u priču sa nama, sve super i neko ih pita jel ima još ljudi i oni se tu ponude da će ić zvat ostale. I odu, nije niko ni obraća pažnju koliko ih dugo nije bilo, dok u jednom momentu vlak nije zakrenija malo udesno tako da su se mogli vidit prednji vagoni. U jednom od tih vagona neko kroz prozor vadi Hajdukovu zastavu i počinje je parat. U prvi moment mislili smo da su one navatali i trk kroz vagone naprid. Međutim oni su nekako šalevima zavezali vrata tako da nije bilo šanse ih otvorit i kroz oni prozor vidiš one iste papane koji su pili snama kako nam pokazuju srednji prst i pivaju Zvezdine pisme. A neka mislin se sad će Šid jebaćemo vam mater. Je kurac, sta vlak a oko naših vagona miljun pandura. Ma nemoš nos pomolit a da te ne zveknu po glavi, a tamo naprid još ulaze cigani iz Vojvodine. Ma čekaćemo mi do Beograda ako triba. I dočekali smo, na kolodvoru žive duše nema, sve panduri, ma sve se plavi i opet mi nemožemo izać dok se ovi debili ne sklone. Čekale su nas marice i na stadion.
Bili smo bisni ka pasi, tribalo in je jebat mater a znali smo da nam neće dat istin vlakon nazad. Bilo je pitanje samo oćemo li mi ić prije ili oni. Tu su magarci napravili grešku i nas spakovali na prvi vlak, računali da ne bi pravili pizdarije po Beogradu. Normalno prvo stajanje i dvadesetak ljudi iskoči. Čekali smo sljedeći. Čekali i dočekali ušli polako i odma u patrole di su. Nismo tili ništa do Vinkovaca dok ne izađu ovi iz Vojvodine, imali smo pik samo na ove “naše”. Već sitna ura poligali spavat i mi polako u jedan vagon, po četvorica na kupe, ovi se poizvaljivali spavaju i malo prije Vinkovaca uletili u istom momentu i cipaj. Ajme kako smo ih razbili, nisu se ni budili samo su još čvrsće zaspali, baš je bila žestoka cipačina pod okriljem noći.
Vlak nije još ni sta, mi smo počeli iskakat, ja san izletija kroz prozor, pa doli razbija se ka pička ali ko je mislija o tome samo biži…
Posli smo malo lutali po gradu otišli do Zagreba, pa onda u Split. Jebate jedva smo stigli na Olimpiju u drugu nedilju na Poljud. Kažu ljudi da smo smrdili ka đavli. Kako i neš, sedan dana si divlja, pija, tuka se, nismo ni doma otišli nego pravo na pazarić opet pili cilu noć i pravo na Poljud. Bižali ljudi od nas kakvi smo bili. I još kad smo išli sa stadiona mene, Medu i Miju uvate drkat panduri kod Splitovog stadiona da smo taj dan prodali nekoj dici na Skalicama dvaest pizeva trave. Izvadili mi kutiju 160 i svaku cigaru slomili da bi provjerili.
... a mulac bez rici a?
