oooo der böse, böse hase.
böser hase, du !!! kriegst keine möhren mehr !
Besser wärs, denn dann würde dein Gehirn mit Vitaminen endlich normal laufen und ausserdem sind Möhren gut für die Augen (VB)
Dann würdest du endlich die wahrheit einsehen 8)
grund, dich zu hassen ? stimmt, dat is echt ein grund, kriegsverbrecher zu hassen ! aber nicht "ihr serben", sondern nur die kriegsverbrecher und ihre anhänger, normale menschen sind willkommen.
Wieso sollte ich ein Kriegsverbrecher sein? :roll:
Lies dir mal den Text durch, dann werden wir sehn wer der Kriegsverbrecher ist! :roll: 8) Aber bestimmt liest du es dir nicht durch, oder nur 5-10 Sätze, sonst Platzt dein Schädel und du denkst immer noch gleich!
Da siehst du für was die Cetniks gekämpft haben und woher überhaupt der Name abstammt, wo du auch so oder so nicht weisst 8)
Gde se Srpski barjak vije, tu dusmanu lako nije!!!
1941. počela da pruža oružani otpor okupatorima i njihovim saradnicima. Pukovnik Mihailović je 13. maja proglasio, na Ravnoj gori, početak Trećeg srpskog ustanka. To je omasovilo Jugoslovensku vojsku u otadžbini, koju je narod nazvao četnicima, u skladu sa slavnom tradicijom iz ratova s poTreći srpski ustanak
Veliki deo srpskog naroda u Jugoslaviji nije hteo da prihvati kapitulaciju vojske i raspad države. Pukovnik Dragoljub - Draža Mihailović okupio je znatan deo jugoslovenskih vojnika i oficira koji nisu prihvatili odredbe bezuslovne kapitulacije. Tako je stvorena Jugoslovenska vojska u otadžbini, koja je već u aprilu četkom XX veka.
Štab četničke vojske smatrao je da njihov vrhovni komandant mora da bude kralj Petar Drugi Karađorđević. Kralj je prihvatio vrhovnu komandu nad Jugoslovenskom vojskom u otadžbini i unapredio pukovnika Mihailovića u čin đenerala. Vlada Kraljevine Jugoslavije proizvela je đenerala Mihailovića u zvanje ministra vojske. Pripadnici Jugoslovenske vojske u otadžbini i njeni simpatizeri su đenerala Mihailovića zvali, jednostavno, čiča Draža.
Neuspeh u Americi
Pokušaji da se pokrenu zajednička vojna dejstva četničkih i partizanskih jedinica protiv okupatora i njihovih saradnika ostali su bez rezultata. Povremeni sukobi ova dva oslobodilačka pokreta prerasli su, konačno, u rat između NOBJ i Jugoslovenske vojske u otadžbini. Primirja s okupatorima i njihovim saradnicima često su bila zloupotrebljavana za međusobne borbe partizana i četnika. Posledice tih borbi bile su katastrofalne za srpski narod.
Petar Drugi, legitimni kralj Jugoslavije, otputovao je jula 1942. u Vašington da traži podršku i pomoć za Jugoslovensku vojsku u otadžbini. Lično se obratio Kongresu SAD (bio je najmlađi vladar koji se ikada obratio Kongresu). Američki predsednik Ruzvelt je tada izjavio da je američka administracija spremna da pomogne, međutim, američka pomoć nije stigla. Razlozi su bili višestruki: Amerika je trošila znatnu sumu novca na rat s Japanom; s druge strane, u Americi je tada organizovana propaganda protiv Jugoslovenske vojske u otadžbini.
Neposredno po kraljevom odlasku iz Vašingtona, mediji u Americi počeli su da optužuju četnički pokret za saradnju s okupatorom. Izvori tih informacija bili su listovi leve orijentacije, pod uticajem Sovjetskog Saveza. Istovremeno su isticali da je jedini pokret otpora u Jugoslaviji partizanski pokret, na čijem se čelu nalaze komunisti.
Kralj je, posle svega toga, odlučio da se padobranom spusti na teritoriju koja je bila pod kontrolom Jugoslovenske vojske u otadžbini, s namerom da lično komanduje četničkim jedinicama. Petar Drugi to ipak nije učinio; pretpostavlja se da ga je neko sprečio. Sva kasnija nastojanja da kralj Petar dođe u zemlju i učestvuje u rešavanju sudbine Kraljevine bila su onemogućena
Djeneralovo delo u zivom secanju srpskog naroda
Vreme bira svoje vodje, i nisu samo najhrabriji uvek bili Srbima vodje. U to vreme je bilo dosta drugih poluvodja, laznih vodja i zastranjenih vodja. Takvi su Srbe odvodili na stranputice, pa cak i kod Nemaca. Draza nije bio takav. I zbog toga su se komunisti tako silno upirali da dokazu njegovu saradnju sa okupatorom, a takve knjige u svetu danas nema - sem onih koje su pisali komunisti po celoj tadasnjoj Jugoslaviji. On licno jeste svojim delom, kao i svi njegovi saborci, zasluzio casno mesto u srpskoj istoriji i to niko ne moze da izbrise. Nisu mogli to ni komunisti za ovih 52 godina svoje vladavine, nece moci ni bilo ko posle - jer je delo djeneralovo veliko i plemenito, a to se ne brise u zivom secanju naroda, iako mnogi istoriju pokusavaju da pisu za licne potrebe.
Precasni oci Srpske crkve, Gospodine predsednice SNO u Americi, Dragi domacini iz MO SNO Detroita, Braco i sestre Srbi i Srpkinje,
Ima mnogo dana u godini i svaki je posvecen nekom muceniku ili velikomuceniku. U ovom prelomnom dvadesetom veku, srpski narod je dao mnogo takvih mucenika i velikomucenika za jedan veciti zrtveni kalendar-pomenik. I, ne zaboravimo ikada, djeneral Draza Mihailovic zauzima medju njima pocasno mesto!
Zasto? U svetu toga doba, u nasoj Otadzbini posebno, nije bilo toliko smelog coveka da stane uz princip odbrane slobode svoga naroda. Draza je to ucinio ni jednog trena ne misleci o snazi protivnika, ni jednog trena ne misleci da li ce poginuti, ni jednog trena ocekujuci da ce Svabe biti dobre prema Srbima. Znao je on istoriju, ucestvovao u Balkanskim ratovima i u Prvom svetskom ratu, bio obavestajac u cinu pukovnika - njegova zrelost i najbolje stvaralacke godine bile su pred njim. I ucinio je ono cime se upisao u aleju srpskih velikana zajedno sa knezom Lazarom, zajedno sa Karadjordjem. Takve titule kod Srba, verujte, tesko se zasluzuju - pogledajmo samo danasnje vreme i danasnje ljude i njihovu nemoc! Djeneral Mihailovic bio je potpuno svestan svoje velike zrtve, nijednog trenutka nije pomislio da je izdan od sopstvenog srpskog naroda. I nije, draga braco, pogledajte koliko je u svetu danas proslava Drazinog dana!
U zemlji nasoj srpskoj, do skora njegovo ime nije smelo da se spomene, a kamoli slavi. Zatvori su bili prepuni ko god je zucnuo o Drazi. Danas je malo bolje, ali jos uvek ima onih koji bi jednom takvom srpskom heroju potkresali noge!
Vreme bira svoje vodje, i nisu samo najhrabriji uvek bili Srbima vodje. U to vreme je bilo dosta drugih poluvodja, laznih vodja i zastranjenih vodja. Takvi su Srbe odvodili na stranputice, pa cak i kod Nemaca. Draza nije bio takav. I zbog toga su se komunisti tako silno upirali da dokazu njegovu saradnju sa okupatorom, a takve knjige u svetu danas nema - sem onih koje su pisali komunisti po celoj tadasnjoj Jugoslaviji. On licno jeste svojim delom, kao i svi njegovi saborci, zasluzio casno mesto u srpskoj istoriji i to niko ne moze da izbrise. Nisu mogli to ni komunisti za ovih 52 godina svoje vladavine, nece moci ni bilo ko posle - jer je delo djeneralovo veliko i plemenito, a to se ne brise u zivom secanju naroda, iako mnogi istoriju pokusavaju da pisu za licne potrebe.
Zbog toga su i djenerala-mucenika streljali da mu se ni danas groba ne zna! Hteli su da ga izbrisu iz secanja. Nisu hteli da se Srbi okupljaju oko njegovog mucenickog groba, nisu hteli da se Srbi hrane junastvom i svojom istinskom i covecnom istorijom. Ali, da Bog da im se sve to vratilo jednoga dana - da Bog da da im se zatre trag kojim su upropastili sve ono sto smo vekovima stvarali i dostigli i kao narod i kao pojedinci. Jer, gde smo mi i sta smo mi - kad nam oduzmu Srpstvo. A to su pokusali.
Danas, na 51. Godisnjicu od njegovog pogubljenja, Srbijom i celim svetom bice zapaljeno na milione sveca za pokoj mucenicke duse vodje Treceg srpskog ustanka, kao dokaz i vera u ono zasta se i sam cica Draza borio.
Za danasnji mladji svet Dragoljub Draza Mihailovic, komandant Kraljevske vojske u Otadzbini za vreme Drugog svetskog rata, jeste vise legenda, mit, junak kao oni junaci o kojima smo citali iz pesama pretkosovskog i kosovskog ciklusa, vise je to nego nekakav hladni djeneral koji je vodio veliku vojsku. Nije se on hvalio nicime, on je izvrsavao svoju patriotsku duznost. Zato se i odomacilo ime cika-Draza i djeneral Draza, vise nego lepo srpsko ime Dragoljub. A to samo potvrdjuje da je legenda tacna i da prelaskom s kolena na koleno ta prica dobija svoju univerzalnu vrednost.
I zaista, zaista je djeneral Draza bio takav. Bio je olicenje onoga srpskog duha koji u svakom od nas tinja, ali ne kao buktinja kako je to bio slucaj kod djenerala. Kao takav je zapamcen, kao takav ce biti vecan i to je ono sto bi svaki covek u zivotu mogao da pozeli - da ostane u kolektivnom secanju svog naroda kao plemenit i narodni vojskovodja kome su istinske vrednosti slobode i svoje Otadzbine bile vaznije od sopstvenog zivota. Podsetimo se samo njegovih reci kada su ga pitali pri kraju rata da li zeli da napusti zemlju, on je rekao: "Gospodo, Otadzbina se ne nosi na djonu od cokula!" E, pa sad vi vidite o kakvoj velicini mi danas ovde govorimo! Sta je drugo rekao cestiti knez Lazar na Kosovu opredeljujuci se za carstvo nebesko - "bolje je umreti casno nego sramno ziveti do veka". Tu razlike nema.
Draza Mihailovic, pocetkom rata, u jednoj prilici ce reci: "Prelazeci preko istorijata i uzroka privremenog gubitka drzave i u proslosti i u ovom nametnutom nam ratu, opominjem svet na cinjenicu da je nas narod izlazio iz svake oruzane borbe kao pobedilac - jer je ziveo i umirao za vecnu slobodu". Eto, samo ovih nekoliko reci je nama sasvim dovoljno da vidimo da je sve sto je radio - radio svesno i iskreno, bio je optimista do kraja svog zivota. Zato je on bio srpski narodni i nacionalni heroj, koji se kao feniks pojavio na srpskom nebu u odsudnim vremenima. Kao sto je i knez Lazar ostavio svoje ime na nebesima, to isto je ucinio i djeneral Draza, samo u drugom vremenu i u drugom pokusaju spasavanja Srpstva.
Nije Draza, kao djeneral, bio samo vojnik - bio je istinska srpska dusa. Na primer, nas Sveti vladika zicki Nikolaj Velimirovic ovako opisuje Drazu: "U jednom planinskom i zabacenom manastiru, on se svake godine pricescivao uz Veliku Nedelju, zajedno sa celim svojim stabom. Cesto je govorio da je u nasim manastirima nalazio odmor, osnazenje i osvezenje u svooj dusi. Njegov duhovnik, sekretar i savetnik bio je moj zicki jeromonah Jovan Rapajic, jedan od najinteligentnijih svestenika srpskih u 20. veku, koga su komunisti odmah posle Drazine smrti ubili u Sarajevu. Pobozan kao srpski seljak, domacin, rodoljub kao Karadjordje, junak kao Milos Obilic. Takav je bio Draza Mihailovic.
Postidece se oni koji su ga izdali, prokleti ce ostati oni koji su ga ubili, ali njegova dusa vec je u carstvu nebesnom sa milionima srpskih mucenika za veru i Slobodu, a njegovo ime ostace upisano i u knjige i u mermeru, i u srcima svih buducih pokolenja".
Tako kaze vladika Nikolaj i opisuje jedan slucaj kada su mu priveli jednog malisana da ga blagoslovi u Libertvilu, pa ga vladika pita za ime a on ce: "Draza, Srbin vatra ziva!" Eto, toliko je Draza usao u nase zivote.
"Ziv je Draza, umro nije", naslov je jedne pesme koju je spevao Mica Petrovic u Kanadi, pored jos desetak snimljenih ploca i kaseta posvecenih Drazi i njegovim borcima - on je ceo svoj muzicki zivot posvetio sakupljanju i obradi narodnih pesama iz tog doba, napravio je jednu muzicku biografiju Draze i njegovih Ravnogoraca. Danas u svetu postoji nekoliko mesta na Internetu gde mozete da odete i gde su svi podaci o Drazi, kao i fotografije. O njemu i njegovoj borbi izdato je na stotine knjiga. Spomenici su rasprostranjeni sirom zemaljske kugle, pa i na Ravnoj Gori. Skoro je jedan otkriven u Klivelandu. Takodje, sirom sveta se slavi majski Ravnogorski ustanak koji je on podigao, a svakog 17. jula slavi se ziva uspomena na delo koje je za sobom Mihailovic ostavio. Sve ovo pokazuje da zaista Draza nije nestao iz srca i duse nase i danas, nije nestao iz istorije i pamcenja srpskog naroda, a to se, na kraju svega, samo i racuna.
Draza Mihailovic i svi Ravnogorci hteli su ono sto su i generacije drugih Srba pre njih htele - da zive u slobodi. Da je na kraju rata sloboda dosla, ne bi se godinama posle zvanicnog zavrsetka rata culi pucnji i rafali ispaljeni prema pripadnicima Ravnogorskog pokreta, ne bi zatvori bili puni ljudi koji su hteli da slobodno govore i da se udruzuju. Sloboda koja je tada dosla bila je gora od terora. Sloboda koja je 1945. godine dosla u Jugoslaviju, bila je pucanj u slobodarske i demokratske tradicije srpskog naroda.
A meci koji su 17. jula bili ispaljeni u grudi Mihailovica, bili su namenjeni svim slobodarski opredeljenim ljudima pod srpskim nebom. Tu je streljana demokratija, sloboda, kraljevina, svi Ravnogorci, tu je streljano Srpstvo!
Komunisti, proklete im duse, na komade razdrobise Srpstvo!
I zaista, draga braco i sestre, pogledajmo danas situaciju u kojoj smo i da li odatle moze da se izadje tako lako. A sve, sve potice od toga da je Srbija u ovo prelomno vreme imala na celu komunistu specijalnog kova, takvog da bi ga i Kina i Kuba rado videle da im bude predsednik! Nije ovo samo upeta strela na jednog coveka da bi imali mi sa strane da gadjamo u metu. To je jedna sustinska tacka odakle sve proizilazi. Politika jedne drzave - srpske u ovom slucaju - na zvanicnom nivou bila je politika koju je vodio Slobodan Milosevic. Ta politika nije bila srpska nego komunisticka, politika koja je produzavala onu staru titovsku politiku obogacenu novim smicalicama za srpski narod, a njen sprovoditelj bio je taj predsednik. S kim je svet, kakav je da je, mogao da pregovara na drzavnom nivou sem sa njim - covekom kome je do Srpstva k'o i do lanjskog snega! Kako smo mogli onda od njega da ocekujemo da brani Srbe i u Krajini i Bosni i u Slavoniji. Od Zapadne Slavonije, koja je bila prva na redu, naredio je vojsci da izvrsi prvo njegovo naredjenje i od tada se to naredjenje nije menjalo - povuci se, ostavi, vazno je odbraniti vlast u Beogradu. Sta ce ko sutra da kaze, nije bitno. Ali, on je svoju politiku rekao nikom drugom do belosvetskom Si-En-En-u: on je komunista i kada bi se opet rodio bio bi isto (mala parafraza, ali je sustina tu)! I sta je tu svet mogao da sumnja? On je bio olicenje drzave, naroda, svega. To sto unutra ljudi misle mozda i drugacije, to se tada nije racunalo, ne racuna se ni danas.
Sta smo mi mogli da ocekujemo od takvih malih ljudi? Ima jos uvek ljudi koji se zanose da bi on trebalo da zavrsi ono sto je poceo jer, toboze, mi ne znamo sta su njegovi pravi planovi.
Kada je to sve tako bilo - sve sto je sledilo islo je na nasu srpsku stetu. I od tada su svi nasi dani pretvoreni u Veliki Petak, kako rece vladika Nikolaj govoreci o diktaturi komunistickog bezbostva nad pravoslavnim Srbima. Pogledajmo samo jos jednu recenicu Nikolajevu i kako se ona danas uklapa u danasnjicu: "Kada smo gresili - ispastali smo, kada smo uvredili Gospoda - kaznjeni smo, kada smo se ukaljali svakakvim nevaljalstvima - prali smo se krvlju i suzama, zato sto smo pogazili pretke - i mi smo bili pogazeni". I tako, kaze vladika, kada je skola bez vere, politika bez postenja, vojska bez rodoljublja, drzava bez Bozijeg blagoslova, otuda i propast svih temeljnih vrednosti od kojih su danas ostale samo mrvice iz kojih se pokusava napraviti pogaca. Nema istinitijeg prikaza do ovog. I nema pogace bez dobrog testa!
Taman kada smo se zimus malo ponadali da ce komunisticki sistem biti srusen iz korena, ovih dana nas je sacekao pravi letnji tus. Svojim unutrasnjim sukobima ta koalicija gubi svojstvo prave alternative rezimu. Oni vise nisu cak ni zajedno bar toliko da prozbore nekoliko reci vec se dopisuju i otpisuju preko novina. Ne volim da kazem, ali je istina da je jedini uspeh koalicije stranaka koje su vodile demonstracije bio ovaj - od kada je preuzela vlast u 40 gradova u Srbiji, uspela je samo da se dobro diskredituje. U tome su mnogi pomagali, ali oni sami najvise. Osim promene imena nekih ulica i skidanja petokrake, drugih uspeha nema. Po mnogima, ne kazem da je to vecinski stav, koalicija je proigrala ukazano im poverenje i podrsku od naroda koji je istinski verovao da ovoga puta nema odstupanja i, kazu, taj raspad nije ni cudo, a ni steta.
Ali, jeste steta. Raspad te jedine opozicione koalicije je strasno oslabio onaj deo birackog tela koji je bio opredeljen protiv rezima i koji je bio raspolozen za promene. Uzmimo za primer, prosecnog coveka do 30 godina, koji je protiv rezima, a nema u sta da veruje sem da se Bogu moli da dodje neki kandidat koji ce stajati iza svojih reci. Nije se to desilo prvi put na izborima i posebno pred izbore. Uvek kada se dodje do tog presudnog momenta, kada se dodje do stanja da nesto stvarno treba promeniti, pokaze se ljudska slabost i sve ono sto narod ne voli da vidi. Eto, tako je to. Kao da nema coveka sa postenim namerama u politici, a to, slozitece se, strasno obeshrabrujuca poruka. Necemo ovde uzimati pojedinacne slucajeve partija, ali vi znate na koga se sve to odnosi.
Ni sa druge strane, u Republici Srpskoj, situacija nije mnogo bolja. Velika, velika optuzba je pala i sada se, za ime jedinstva, trazi da se zeravica prekrije cebetom kako narod ne bi video pozar. Ljudi ih mole da se izmire, a u srcu im tezak kamen kada su culi sta sve mora da se "proguta" kako se i ovo malo drzave ne bi potpuno rasturilo.
Mali covek, mala vera, mala nada, a breme veliko. To je nas problem broj jedan. Svi su se do sada trudili da pomognu sa kakvim programima, sa svojim znanjima ili svojim parama kako bi se nesto u Otadzbini poboljsalo i popravilo. Uspeha u Otadzbini nije bilo - do sada.
Ali, recimo, da li bi bilo pametno skolovati dvoje ili troje ljudi u inostranstvu da budu predsednici drzave! Dati im sve mogucnosti, dati im najbolje obrazovanje, sveobuhvatno, srpsko i nesrpsko, politicko i nepoliticko. Da znaju sve jer ce im sve trebati da ga iskoriste na srpsku korist. I da ovaj svet Srba izvan Otadzbine stekne jednu stalnu reputaciju medju narodom u zemlji. Sta bi, u tom slucaju, bilo za svaku Crkvenoskolsku opstinu da izdvoji po koji dolar, za svaku nacionalnu i drugu organizaciju. Onda bi se od tog selektivno odabranog kadra - pravila vlada u egzilu i po potrebi bi onda u kritiicnim situacijama imala i pravo i mogucnost da u kriticnim momentima preduzme sve odgovornosti i u zemlji. I tu postoji jedan uslov - organizacije u Dijaspori oko toga morale bi da se sloze. Ovo je mozda samo predlog - ali predlog vredan razmisljanja. Pomislite da takva tri kandidata primaju znanja od najboljih nasih crkvenih duhovnika, najboljih svetskih politickih savetnika, najuticajnijih menadzera, cenjenih diplomata. Sve to bi pretpostavljalo mnogo zrtve za sve nas i njih, ali ne bi li onda zaista imali nesto s cim bi mogli ozbiljno da racunamo. U svakom slucaju, i nase organizacije bi od toga imale velike koristi - pravi ljudi na pravom mestu.
Iskreno, ja sam tako zamisljao Srpsku politicku emigraciju. Mi ne smemo samo danas da zalimo za vremenima kada su nam savremenici bili Jovan Ducic, vladika Nikolaj, Fotic, Puric, Slobodan Jovanovic ili Slobodan Draskovic. Njih vise nema, mi to zalimo, ali time ne prestaju sve nase muke za sledecu generaciju i celokupnu buducnost Srpstva kako u Otadzbini tako i ovde u Dijaspori. Na tom poslu moramo da radimo kako bi sutra mogli da ocekujemo nekakve rezultate.
Ako tako ne bude, situacija ce biti kao i danas: u Otadzbini kad god Milosevic napravi zakon to je smesan zakon, a svaki put kad isprica vic to njegovi causi sutra pretvore u zakon (gde ima da jedan covek bude predsednik dve zemlje kao sto je sada sa njim slucaj!); u Dijaspori - bice mnogo organizacija a nijedna nece imati dovoljno uticaja da nesto zaista i uradi.
I mozda je ovde malo vise vremena upotrebljeno na opis danasnje situacije i mozda ovaj dan nije trebalo mesati sa nasim sopstvenim spoticanjima, ali Draza zasluzuje da saslusa i o tome kakvi smo i sta danas radimo.
Slava besmrtnom djeneralu Drazi!
Fala Bogu sto sam Srbin sto sam dobijo naj vece cast na svijetu . Za ove janicade Srpske i pokatoliceni Srbi mrzite sami sebe jer ste nekad bili Srbi !!!
nochmal zum mitschreiben, samo bre za tebe:
ich hasse nicht alle serben, habe viele serbische freunde, nur wir bezeichnen uns nicht gegenseitig mit nationalen namen, bojan oder srdjan sind freunde ohne nationalbezeichnung, wenn sie orthodoxe weihnachten feiern oder neujahr, dann kriegen sie an diesen für sie speziellen tagen einen gruß, nur dann ist es wichtig zu wissen, was für einen glauben sie haben, an den restlichen tagen des jahres sind wir alle gleich gut oder schlecht, je nachdem wer gerade seine spinnerten fünf minuten hat !
aber das checkst du ja eh nicht, du paranoier chinese !
für dich bin ich nur der serben hasser, weilste keine kritik einstecken kannst.
nochmal zum mitschreiben, samo
bolan za tebe:
Denkst du ich habe keine Bosnischen oder Kroatischen Freunde?? Und ich hasse sie nicht, weil sie Kroaten oder Bosnier sind.
Genauso wie du deine Meinung vertrittst über Bosnien, so vertrete ich meine Meinung über Serbien und ihre Geschichte!
ich hasse nicht alle serben, habe viele serbische freunde
Doch, du hast ALLE Serben! Du hasst vielleicht den Charakter nicht, von denen "guten Serben", du findest das das Serbische Volk im allgemeinen, alle schlechte und Verbrechicherische Gedanken haben.
Du zeihst Serbien voll in den Dreck! Ohhhh das arme Bosnische Volk leidet unter uns und braucht Hilfe vom Westen! 8)
Wir haben für was gekämpft was uns gehört, und werden weiterhin dafür noch kämpfen!
Junge gib doch endlich zu da si od srpskog Kurca posto! 8)
