Jastreb
Cetnik
A Dragan nije došao!
3. septembar 2006
IZMEĐU Prištine i sela Devet Jugovića nestao je bez traga sedamnaestogodišnji Ivan Majstorović, učenik trećeg razreda gimnazije u Kosovu Polju. Mlađani Ivan, koji je izvanredno govorio engleski jezik i prevodio irskim vojnicima, bio je talentovani karatista, ali i omladinski prvak Makedonije u plivanju, dok je tamo živeo sa roditeljima. Ivan je bio u automobilu Dragana Stevanovića, svog komšije, izuzetno milog i poštenog čoveka, kojeg su svi voleli i poštovali. Nestali su tog kobnog avgusta 1999. godine.
Jednog septembarskog dana javila se Ljilja Šalja, Srpkinja udata za Šiptara Bajrama Šalju. Pozvala je Slavicu, suprugu nestalog Dragana Stevanovića, a potom je ustupila slušalicu svom mužu.
Bajram Šalja je javio gotovo neverovatnu vest: "Dragan je živ i radi u elektrani u Obiliću". Ali, kako je on saznao iz pouzdanih izvora, "nalazi se pred likvidacijom".
Presrećna zbog saznanja da joj je suprug živ, ali šokirana Bajramovom tvrdnjom da je Dragan pred likvidacijom, Slavica je zahvalila i upitala: "Šta mogu da uradim za vas?"
Brzo su se dogovorili i našli se na administrativnoj granici u Merdaru. Ljilja Šalja je donela spisak stvari koje su joj, navodno, opljačkane i treba da ih pronađu Stevanovići u Srbiji i Crnoj Gori. Posebno je zahtevala da se pronađe njihov stari automobil marke "askona". Ljilja je uzela Draganovu sliku i obećala da će ga sigurno izvući iz Elektrane i zameniti u Merdaru. "Vi nama auto, mi vama Dragana", rekla je gospođa Šalja.
Slavica Stevanović, njeni rođaci i prijatelji rastrčali su se da bi udovoljili željama bračnog para Šalja. Jedan od prijatelja porodice Stevanović ponudio je Šaljama novu "askonu", ali nisu hteli ni da čuju, jer im je stara bila "kao amajlija". Potom je isti prijatelj iskoristio svoje veze u SUP-u Srbije i Crne Gore. Organizovana je potraga za starom "askonom" i auto je pronađen u severnom delu Crne Gore. Čovek kod koga je pronađen automobil imao je svedoke da je kupio auto na tamošnjoj pijaci za hiljadu nemačkih maraka i da će ga po toj ceni ustupiti. Tako je i bilo.
SLAVICA se ponovo čula sa Ljiljom Šaljom. Prema dogovoru u Merdaru joj je predata stara "askona", ali Dragana nije bilo. Ljilja Šalja je samo slegla ramenima i odvezla se u Prištinu. Kasnije je telefonom ubeđivala Slavicu Stevanović da joj je suprug odveden iz Elektrane i da je prebačen u Albaniju.
Telefon u domu Bajrama i Ljilje Šalje uzalud je zvonio. Umesto odgovora, čuo se smeh.
Naredne godine pojavio se Rahman Kastrati, vojni penzioner, koji je bio stalni pacijent u Vojnoj ambulanti u Prištini, gde je radila Slavica Stevanović kao zubni tehničar. Kastrati je tvrdio da raspolaže spiskom živih Srba, da je na tom spisku i Dragan Stevanović, ali mlađanog Ivana Majstorovića nema, jer je navodno likvidiran istog časa kada su ih teroristi iznenadili.
Majka Marija i supruga Slavica bile su van sebe od sreće. Ponudile su poznaniku Rahmanu Kastratiju kuću i zemlju u Kosovu Polju, stan u Prištini i celokupnu imovinu Slavičinih roditelja u Podujevu. Kastrati je sve to odbio. Ima samo jednu želju. Tražio je da mu u zamenu za Dragana oslobode sina Bekima Kastratija koji je izdržavao 15 godina robije u niškom zatvoru.
Stevanovići su posle mnogo "obijenih pragova" najviših rukovodilaca u Srbiji dobili obećanje da će sve učiniti. Čekajući da se "sve učini" Srbija je oslobodila sve šiptarske zatvorenike, a među njima i Bekima Kastratija.
Razgovori sa Kastratijem nisu prekidani. Tvrdio je da je bio u Albaniji i sreo se sa Draganom Stevanovićem. Majka Marija je dala Kastratiju tri hiljade evra u dva navrata, kako bi podmitio bandu u Albaniji koja drži zarobljenog Dragana. Dogovorili su se da Stevanovići isplate Kastratiju 25.000 evra kada dovede Dragana kući. U međuvremenu je tražio od Slavice di mu prepiše stan u Prištini. Rekla je da neće biti problema, sve će dobiti, samo da ispuni obavezu i dovede živog Dragana.
KASTRATI je obećao da će se to dogoditi 12. juna 2002. godine. Rekao je majci Mariji koja je ostala u Kosovu Polju, da te noći otvori kapiju i garažu, pogasi sva svatla, kako bi on neprimećeno doveo njenog sina.
Čekali su Stevanovići čitave noći otvorenih kapija i pogašenih svetla, čekali sve do jutra, ali se Dragan nije pojavio. Obuzela ih je čudna zebnja, sumnjali su da ih Kastrati vara zbog lične koristi, ali, opet, majka je majka, možda je živ, pojaviće se.
Rahman Kastrati je više puta dolazio u Niš, gde je Slavica Stevanović izbegla sa troje dece. Sretali su se posredstvom tašte njegovog sina Bekima, Nišlijke, koja je garantovala da je njen prijatelj pošten čovek i hoće da pomogne.
Rahman Kastrati je ponovo tvrdio da je sretao Dragana Stevanovića u Albaniji, ali pod imenom Daut Seferi i da prenosi oružje na magarcu preko granice sa Makedonijom. Kad god "skokne", stalno ga poseti. Porodica Stevanović se slikala i Kastrati je tobože odneo fotografiju Draganu, da makar i tako prigrli svoju decu, suprugu i majku. Svaki put su Stevanovići davali Kastratiju po 100 i 200 evra, za put, prenoćište i slične potrebe.
Priča je iznenada završena, kao što je iznenada i počela. Rahman Kastrati je prodao svoj stan u Prištini i odselio se u Bosnu.
Stevanovići i dalje čekaju i nadaju se.
Uporedo sa Kastratijem pojavila se izvesna Milijana Mitrović iz Prokuplja, koja je navodno radila u Državnoj bezbednosti. Tako se predstavljala. Tvrdila je da su oteti Srbi prebačeni u Makedoniju i da ih ona redovno obilazi, ali joj je ponestalo novca. Tražila je i dobila od Slavice Stevanović 200 evra, a ko zna koliko je druge koštala njena usluga. Nije ništa uradila. Pravdala se da nema podršku Vlade Srbije, inače bi "sve sredila da se oteti Srbi vrate".
SRPSKA SVETA GORA
DRENICA je bila najsnažnije uporište šiptarskih separatista i terorista, koje je nekada sa svojih pedeset osam sela slovilo kao Srpska sveta gora. Prema turskom popisu (1445), tu je bilo 13 manastira i pet crkava, u centru sa manastirom Devičem, moćnim i bogatim svetilištem pravoslavlja. Sva drenička sela, do polovine osamnaestog veka, isključivo su naseljavali Srbi, uostalom, kao i čitav prostor Kosova i Metohije. Međutim, nasilnim nametanjem islama, polovinom 18 veka, a potom arnaućenjem i iseljavanjem Srba u druge krajeve Pokrajine, u Toplicu i po Srbiji, sva drenička sela postaju čisto arnautska.
Malobrojne su arnautske porodice koje su se doselile iz Albanije ili iz drugih krajeva, dok su preci gotovo svih današnjih familija srpskog porekla, a poneka vlaškog. Upravo su ti potomci odrođenih Srba bili najkrvoločniji progonitelji potomaka svojih predaka.
Naučna istraživanja profesora Tatomira Vukanovića, sabrana u monografiji o Drenici, očigledan su dokaz kako je sveta srpska zemlja postala uporište islama. I terorista…
Jedan od prvih kolovođa organizovanih bandi u Drenici, koje su počele s napadima na miliciju, Adem Jašari iz Donjeg Prekaza, ima srpski koren. Posle prelaska u islam njegovi preci su se prezivali Jašarevići, a potom je prezime skraćeno u Jašari. Doselili su se u Donje Prkaze iz Zubinog Potoka.
Šiptari u selu Turućevac su poreklom od srpskog bratstva Martinovići. Sulejman Selimi zvani Sultan, i njegove komšije iz sela Lauše kod Srbice, Sabit i Jetula Geci, prvi su pohitali da poharaju obližnji manastir Devič. Iz Lauše su bili i vojvode manastira Devič, u vreme kada je morao da bude čuvan, i prezivali su se Vojvodići, a potom su se poarnautili i prišli fisu Gaši.
OTETI I UBIJENI
ŠIPTARSKI separatisti i teroristi su, od 1995. godine, do dolaska Kfora, oteli i ubili oko 916 Srba, 351 srpskog vojnika, s tim što je najveći broj poginuo od bombi NATO pakta na granici s Albanijom. Oteto je ili ubijeno oko 250 pripadnika MUP-a Srbije, ubijano je i oteto 26 muslimana i Bošnjaka, 18 Roma... Istovremeno su šiptarski teroristi likvidirali oko 260 svojih sunarodnika, za koje su verovali da su ostali lojalni građani Srbije i oko 30 nepoznatih lica.
Pravi pokolj počinili su šiptarski teroristi posle dolaska snaga Kfora. Koristeći se podacima Unmika od 12. juna 1999. godine do 19. juna 2004. godine, bilo je 6.397 oružanih napada na Srbe. Ubijeno je 1.197 Srba, odvedeno je u nepoznatom pravcu 1.138, a ranjeno 1.305 Srba. Istovremeno je ubijen i nestao 71 musliman i 31 Rom.
Sve spiskove, bez obzira na to iz kojih su izvora, treba prihvatiti s izvosnom rezervom, jer nisu kompletni i potpuni, jer se pretpostavlja da je broj otetih i ubijenih veći od saopštenog. Na to upućuju i nalazi poznatog patologa dr Saše Dobričanina da je u nekim masovnim grobnicama pronađen veći broj dečjih pelena, a samo u naselju Dragodan u Prištini otkopano je 40 dečjih ostataka o kojima se do tada ništa nije čulo. Neke otete i ubijene nije imao ko da prijavi Kforu, Centru za mir i toleranciju ili Koordinacionom centru, a potom vlastima u Srbiji i Crnoj Gori i udruženjima koja se bave njihovom sudbinom.
3. septembar 2006
IZMEĐU Prištine i sela Devet Jugovića nestao je bez traga sedamnaestogodišnji Ivan Majstorović, učenik trećeg razreda gimnazije u Kosovu Polju. Mlađani Ivan, koji je izvanredno govorio engleski jezik i prevodio irskim vojnicima, bio je talentovani karatista, ali i omladinski prvak Makedonije u plivanju, dok je tamo živeo sa roditeljima. Ivan je bio u automobilu Dragana Stevanovića, svog komšije, izuzetno milog i poštenog čoveka, kojeg su svi voleli i poštovali. Nestali su tog kobnog avgusta 1999. godine.
Jednog septembarskog dana javila se Ljilja Šalja, Srpkinja udata za Šiptara Bajrama Šalju. Pozvala je Slavicu, suprugu nestalog Dragana Stevanovića, a potom je ustupila slušalicu svom mužu.
Bajram Šalja je javio gotovo neverovatnu vest: "Dragan je živ i radi u elektrani u Obiliću". Ali, kako je on saznao iz pouzdanih izvora, "nalazi se pred likvidacijom".
Presrećna zbog saznanja da joj je suprug živ, ali šokirana Bajramovom tvrdnjom da je Dragan pred likvidacijom, Slavica je zahvalila i upitala: "Šta mogu da uradim za vas?"
Brzo su se dogovorili i našli se na administrativnoj granici u Merdaru. Ljilja Šalja je donela spisak stvari koje su joj, navodno, opljačkane i treba da ih pronađu Stevanovići u Srbiji i Crnoj Gori. Posebno je zahtevala da se pronađe njihov stari automobil marke "askona". Ljilja je uzela Draganovu sliku i obećala da će ga sigurno izvući iz Elektrane i zameniti u Merdaru. "Vi nama auto, mi vama Dragana", rekla je gospođa Šalja.
Slavica Stevanović, njeni rođaci i prijatelji rastrčali su se da bi udovoljili željama bračnog para Šalja. Jedan od prijatelja porodice Stevanović ponudio je Šaljama novu "askonu", ali nisu hteli ni da čuju, jer im je stara bila "kao amajlija". Potom je isti prijatelj iskoristio svoje veze u SUP-u Srbije i Crne Gore. Organizovana je potraga za starom "askonom" i auto je pronađen u severnom delu Crne Gore. Čovek kod koga je pronađen automobil imao je svedoke da je kupio auto na tamošnjoj pijaci za hiljadu nemačkih maraka i da će ga po toj ceni ustupiti. Tako je i bilo.
SLAVICA se ponovo čula sa Ljiljom Šaljom. Prema dogovoru u Merdaru joj je predata stara "askona", ali Dragana nije bilo. Ljilja Šalja je samo slegla ramenima i odvezla se u Prištinu. Kasnije je telefonom ubeđivala Slavicu Stevanović da joj je suprug odveden iz Elektrane i da je prebačen u Albaniju.
Telefon u domu Bajrama i Ljilje Šalje uzalud je zvonio. Umesto odgovora, čuo se smeh.
Naredne godine pojavio se Rahman Kastrati, vojni penzioner, koji je bio stalni pacijent u Vojnoj ambulanti u Prištini, gde je radila Slavica Stevanović kao zubni tehničar. Kastrati je tvrdio da raspolaže spiskom živih Srba, da je na tom spisku i Dragan Stevanović, ali mlađanog Ivana Majstorovića nema, jer je navodno likvidiran istog časa kada su ih teroristi iznenadili.
Majka Marija i supruga Slavica bile su van sebe od sreće. Ponudile su poznaniku Rahmanu Kastratiju kuću i zemlju u Kosovu Polju, stan u Prištini i celokupnu imovinu Slavičinih roditelja u Podujevu. Kastrati je sve to odbio. Ima samo jednu želju. Tražio je da mu u zamenu za Dragana oslobode sina Bekima Kastratija koji je izdržavao 15 godina robije u niškom zatvoru.
Stevanovići su posle mnogo "obijenih pragova" najviših rukovodilaca u Srbiji dobili obećanje da će sve učiniti. Čekajući da se "sve učini" Srbija je oslobodila sve šiptarske zatvorenike, a među njima i Bekima Kastratija.
Razgovori sa Kastratijem nisu prekidani. Tvrdio je da je bio u Albaniji i sreo se sa Draganom Stevanovićem. Majka Marija je dala Kastratiju tri hiljade evra u dva navrata, kako bi podmitio bandu u Albaniji koja drži zarobljenog Dragana. Dogovorili su se da Stevanovići isplate Kastratiju 25.000 evra kada dovede Dragana kući. U međuvremenu je tražio od Slavice di mu prepiše stan u Prištini. Rekla je da neće biti problema, sve će dobiti, samo da ispuni obavezu i dovede živog Dragana.
KASTRATI je obećao da će se to dogoditi 12. juna 2002. godine. Rekao je majci Mariji koja je ostala u Kosovu Polju, da te noći otvori kapiju i garažu, pogasi sva svatla, kako bi on neprimećeno doveo njenog sina.
Čekali su Stevanovići čitave noći otvorenih kapija i pogašenih svetla, čekali sve do jutra, ali se Dragan nije pojavio. Obuzela ih je čudna zebnja, sumnjali su da ih Kastrati vara zbog lične koristi, ali, opet, majka je majka, možda je živ, pojaviće se.
Rahman Kastrati je više puta dolazio u Niš, gde je Slavica Stevanović izbegla sa troje dece. Sretali su se posredstvom tašte njegovog sina Bekima, Nišlijke, koja je garantovala da je njen prijatelj pošten čovek i hoće da pomogne.
Rahman Kastrati je ponovo tvrdio da je sretao Dragana Stevanovića u Albaniji, ali pod imenom Daut Seferi i da prenosi oružje na magarcu preko granice sa Makedonijom. Kad god "skokne", stalno ga poseti. Porodica Stevanović se slikala i Kastrati je tobože odneo fotografiju Draganu, da makar i tako prigrli svoju decu, suprugu i majku. Svaki put su Stevanovići davali Kastratiju po 100 i 200 evra, za put, prenoćište i slične potrebe.
Priča je iznenada završena, kao što je iznenada i počela. Rahman Kastrati je prodao svoj stan u Prištini i odselio se u Bosnu.
Stevanovići i dalje čekaju i nadaju se.
Uporedo sa Kastratijem pojavila se izvesna Milijana Mitrović iz Prokuplja, koja je navodno radila u Državnoj bezbednosti. Tako se predstavljala. Tvrdila je da su oteti Srbi prebačeni u Makedoniju i da ih ona redovno obilazi, ali joj je ponestalo novca. Tražila je i dobila od Slavice Stevanović 200 evra, a ko zna koliko je druge koštala njena usluga. Nije ništa uradila. Pravdala se da nema podršku Vlade Srbije, inače bi "sve sredila da se oteti Srbi vrate".
SRPSKA SVETA GORA
DRENICA je bila najsnažnije uporište šiptarskih separatista i terorista, koje je nekada sa svojih pedeset osam sela slovilo kao Srpska sveta gora. Prema turskom popisu (1445), tu je bilo 13 manastira i pet crkava, u centru sa manastirom Devičem, moćnim i bogatim svetilištem pravoslavlja. Sva drenička sela, do polovine osamnaestog veka, isključivo su naseljavali Srbi, uostalom, kao i čitav prostor Kosova i Metohije. Međutim, nasilnim nametanjem islama, polovinom 18 veka, a potom arnaućenjem i iseljavanjem Srba u druge krajeve Pokrajine, u Toplicu i po Srbiji, sva drenička sela postaju čisto arnautska.
Malobrojne su arnautske porodice koje su se doselile iz Albanije ili iz drugih krajeva, dok su preci gotovo svih današnjih familija srpskog porekla, a poneka vlaškog. Upravo su ti potomci odrođenih Srba bili najkrvoločniji progonitelji potomaka svojih predaka.
Naučna istraživanja profesora Tatomira Vukanovića, sabrana u monografiji o Drenici, očigledan su dokaz kako je sveta srpska zemlja postala uporište islama. I terorista…
Jedan od prvih kolovođa organizovanih bandi u Drenici, koje su počele s napadima na miliciju, Adem Jašari iz Donjeg Prekaza, ima srpski koren. Posle prelaska u islam njegovi preci su se prezivali Jašarevići, a potom je prezime skraćeno u Jašari. Doselili su se u Donje Prkaze iz Zubinog Potoka.
Šiptari u selu Turućevac su poreklom od srpskog bratstva Martinovići. Sulejman Selimi zvani Sultan, i njegove komšije iz sela Lauše kod Srbice, Sabit i Jetula Geci, prvi su pohitali da poharaju obližnji manastir Devič. Iz Lauše su bili i vojvode manastira Devič, u vreme kada je morao da bude čuvan, i prezivali su se Vojvodići, a potom su se poarnautili i prišli fisu Gaši.
OTETI I UBIJENI
ŠIPTARSKI separatisti i teroristi su, od 1995. godine, do dolaska Kfora, oteli i ubili oko 916 Srba, 351 srpskog vojnika, s tim što je najveći broj poginuo od bombi NATO pakta na granici s Albanijom. Oteto je ili ubijeno oko 250 pripadnika MUP-a Srbije, ubijano je i oteto 26 muslimana i Bošnjaka, 18 Roma... Istovremeno su šiptarski teroristi likvidirali oko 260 svojih sunarodnika, za koje su verovali da su ostali lojalni građani Srbije i oko 30 nepoznatih lica.
Pravi pokolj počinili su šiptarski teroristi posle dolaska snaga Kfora. Koristeći se podacima Unmika od 12. juna 1999. godine do 19. juna 2004. godine, bilo je 6.397 oružanih napada na Srbe. Ubijeno je 1.197 Srba, odvedeno je u nepoznatom pravcu 1.138, a ranjeno 1.305 Srba. Istovremeno je ubijen i nestao 71 musliman i 31 Rom.
Sve spiskove, bez obzira na to iz kojih su izvora, treba prihvatiti s izvosnom rezervom, jer nisu kompletni i potpuni, jer se pretpostavlja da je broj otetih i ubijenih veći od saopštenog. Na to upućuju i nalazi poznatog patologa dr Saše Dobričanina da je u nekim masovnim grobnicama pronađen veći broj dečjih pelena, a samo u naselju Dragodan u Prištini otkopano je 40 dečjih ostataka o kojima se do tada ništa nije čulo. Neke otete i ubijene nije imao ko da prijavi Kforu, Centru za mir i toleranciju ili Koordinacionom centru, a potom vlastima u Srbiji i Crnoj Gori i udruženjima koja se bave njihovom sudbinom.
