ovo vredi procitati...
Tihi heroji: Spasavali tuđe živote, pa krišom odigrali svoj meč života
D. Nikolić | 20. 05. 2014. - 08:45h
"A šta si ti radio onog strašnog maja 2014?", pitaće nas jednog dana oni koji će nas naslediti. "Bio sam Čovek", moći će da kažu mnogi. Neki to mogu već sada, a oni drugi... ne, nije još kasno da postanu deo tog odgovora. Hiljade nastradalih i hiljade Ljudi koji su priticali u pomoć - postali su već sada besmrtna priča o stradanju i uzdizanju. Ovo što sledi je samo jedan detalj iz strašnog maja 2014. Jedna posve neobična priča. O ljudskosti. A sportska priča.
Zamislite da se bavite nekim sportom. I, zamislite da taj sport ima svoju Ligu šampiona. Onu pravu, međunarodnu, samo za najbolje. I, zamislite da baš vi, sa vašim timom, treba da odigrate još samo jedan meč, pa da uđete među četiri najbolja tima te Lige šampiona. A baš - 2014. I to baš maj. Strašni maj 2014, koji bi se samo po poplavama pamtio, da ne beše Ljudi.
Zamislili? Dobro. A sad zamislite da niko iz tog vašeg tima nikada nije igrao u Ligi šampiona. I niko iz naše zemlje, nikada. Zamislite onda tu želju da istrčite na teren i date sve od sebe, za onog pored sebe, za svoj san, za ulazak u večnost. A opet... Teško je to zamisliti, kada oko vas pucaju nasipi, kada ljudi stradaju, kada se u noći čuje vrisak onih sa krovova, okruženih vodom. Kada nestaju ne mesta, već čitavi gradovi.
Liga šampiona? Da. Igrala se ona ovog vikenda u našem glavnom gradu. Prvi put. Bar kada je o američkom fudbalu reč. Ali, beogradski SBB Vukovi, koji su sanjali da jednoga dana budu pozvani u elitu, poziv su dočekali - baš pre nego što je skoro pola naše zemlje prekrila voda. A kada je trebalo da se igra, misli su bile pocepane. Pamet je govorila "To si trenirao celog života, to si čekao celog života, igraj taj jedan meč i ideš na završni turnir ako pobediš", ali srce je udaralo jače. Srce je vuklo na drugu stranu. Na obale. Na nasipe koje je trebalo dizati.
Srbija, maj 2014. Poplavljen Obrenovac. Urušen Krupanj. Strepi se za Šabac, Sremsku Mitrovicu. Evakuiše se Barič. Energetski sistem ugrožen, poplavljene termoelektrane i rudarski kopovi koji ih snabdevaju. Srce svuda tamo vuče. A kada srce vuče, onda je to zov na koji se ne okleva, nego kreće u juriš.
Međunarodna federacija američkog fudbala je imala samo dva pitanja svom delegatu pred zakazani duel: "Da li je policija zabranila sport?". Nije. "Da li je opasno u samom Beogradu?". Nije. "Dakle, nije zabranjeno, gostujući tim je već tri dana tu, sudije su stigle, sva zvanična lica međunarodne federacije su tu, nema direktne opasnosti, stoga - meč se igra". Šok. Ali, čudan. Meč života se ne odlaže. Samo... šta sa napaćenim, ugroženim sunarodnicima? Šta sa onim ritmom srca, koje vuče daleko od terena - baš ka njima?
Vukovi su doneli odluku. "Meč života ćemo igrati, ne mora niko za njega ni da zna. Ali, ne mora da zna ni šta ćemo raditi pre toga i posle toga". U nedelju, njihova Ada bila je sablasno prazna. Ako se ne računaju sudari momaka u opremi. Ta tri sata su bila njihov meč života. Ali...
Petak, dve noći pred meč, Vukovi su krenuli širom Srbije. Svako gde ga je srce vuklo. U Obrenovac - u Obrenovac. U Šabac - u Šabac. Na beogradske nasipe - na nasipe. U prihvatne centre ili tamo gde se prikupljala pomoć. Kao i mnogi njihovi drugovi iz
rivalskih klubova, kao i mnogi drugi sportisti, bili su ne na treningu, već tamo gde je bilo važnije.
Čitave noći mišiće vežbane za meč života trošili su na spasavanje tuđih života. Subota je protekla identično. I nedelja, bar prepodne. Čak su tri sata pred duel sa Sultanima, pred sopstveni, toliko sanjani debi u evro-eliti, gostovali na TV stanicama, objašnjavajući koliko je važno da se sportisti uključe u najveći podvig na koji smo svi bili pozvani. O svom meču života čak ni pred kamerama - nisu govorili ni reč.
Ni reč.
Čak ni prijatelje nisu poveli na stadion. Ućutali su o meču života i u društvu, i na društvenim mrežama. A oduvek su želeli da dožive dan kada će i oni moći da zaigraju u Ligi šampiona, da istrče pred pun stadion, uz muziku koja trešti, za navijače koji ih nose do pobede. Samo su hteli - ostvarenje sna.
Ni reč nisu rekli, nikome.
Trener, Amerikanac inače, pred tu utakmicu je saopštio igračima beogradskog kluba da će na teren, naspram moćnih turskih Sultana, moći da izađu samo oni koji donesu odeću i obuću koja će se potom odneti ugroženima. Nije to bilo treniranje strogoće, bio je to samo još jedan podsetnik da smo pre svega Ljudi, a oni, tek potom, i sportisti. I sudije su im se priključile u toj akciji. Kao i hiljade drugih, vrednih, predanih, kao i mnogi vršnjaci, ali i stari i mladi - bili su Ljudi. To je jedino bitno. Sve ostalo nekako dođe... lako. Ili skoro tako.
Igrači su bili umorni od džakova, iscrpljeni od nošenja. A opet, neki od njih ranije, a neki kasnije, stigli su u nedelju popodne na onu sablasnu, njihovu Adu.
Da, odigrali su svoj meč života.
I pobedili one Turke sa 39:8.
Ali, ova priča nije o utakmici, nije ni o tačdaunima koje je gradio napad, ni o odbrani koja je stečeno sačuvala. Nije ni o tome kako prvi put u istoriji nisu stali u onaj svoj čuveni pobednički krug i otpevali svoju klupsku himnu. Ovo je samo jedan delić svedočenja o buđenju zaboravljene ljudskosti u Srbiji.
I... kada jednog dana aktere ovog meča života njihovi naslednici budu pitali "
A šta si ti radio onog strašnog maja 2014?", odgovor će, kao i iz hiljada drugih grla, zagrmeti ponosno:
"
Bio sam Čovek!".
Samo tako se i ulazi u Ligu šampiona.
Besmrtnih.
Dobro došla u nju, probuđena Srbijo.
Pozdrav
Baba
