Cube
....
Sie haben keine Berechtigung Anhänge anzusehen. Anhänge sind ausgeblendet.
PULA-ZIDANI MOST-LJUBLJANA-ZAGREB-SLAVONSKI BROD-BEOGRAD-NIS-SKOPJE
( domovini koje vise nemam )
Stajao sam na peronu okruzen dvadesetoricom isto tako tek izdjikalih momaka...bilo nas je
raznih;malih ,debelih,visokih , mrsavih...obucenih na dvadeset raznih nacina,dvadeset razlicitih glava i
frizura,uglavnom poduze kose,plavih crnih,smedjih...sve ce to,tamo ,na odredistu,ubrzo biti dovedeno
u red,svi cemo mi vrlo brzo liciti toliko jedni na druge da nam ni ogledala nece trebati...Julska se klasa
spremala da odradi svoj “dug”domovini...Usput , punit ce se vagoni na svakoj stanici,na ponekoj ce
neki i ostati,ovisno o svom odredistu...Nisu to bila vremena
sjajnih,bogatih,bucnih,oprostaja ,jednostavno,krenuo si,s objavom i pokojom hiljadarkom u
djepu,sportskom torbom na ramenu...
Moje je odrediste bilo Skopje , tako se to onda obicno radilo,bacali su nas s jednog na drugi kraj
zemlje (od Vardara pa do Triglava),mijesali more i prasinu,maglu i buru,snijeg i kisu...Ali to kao da
nikom nije prestavljalo problem,ubrzo smo izmjesali sve sto smo u svojim zavezljajima imali,i slaninu i
piletinu i ribu i rakiju i vino...pa slozno navalili...Bilo je to dugacko putovanje,vlak je stajao ,pa
kretao,pa kacio ili ostavljao vagone,a mi smo samo osjecali kako radoznalost bridi u nama,osjecali smo
avanturu novog odrastanja,tajnovitost nepoznatog...
Mozda nikada nisam tako intezivno zivio i mijenjao sebe,mozda se nikada nisam ni toliko borio sam
sa sobom i onim sto sam vec znao,kao tih dana...Svako me je novo budjenje cekalo obavijeno mirisom
neocekivanog,svako me je lijeganje ostavljalo s nekim novim snom,da nocu ,u meni,sazri i ostvari se....
Danas,cedrdest godina iza tih dana,isiban i mazen,milovan i gazen ;od ljudi , dana i
noci,zivota,osjetim ceznju za tim cistim i sretnim danima...toliko se mnogo crnila,jala,nedorecenog i
podmuklog ispreplelo s mojim snovima o ljepoti ,o dijeljenju i davanju , o sreci...Mozda sam ja samo
ludi sanjar,samo pas sto laje na kisi,mozda sam ja vec davno proslo vrijeme,jabuka sto pala je
kilometrima od svoga stabla....Ali dok disem i uspijem da pisem i zapisem,moji ce stih i rijeci biti uvijek
i samo dio toga sna...bez obzira na one koji ga pljuju,koji ga crne ili zele da izbrisu...Dajem vam za
pravo...dajem vam za pravo da mislite samo o sebi,dajem vam za pravo da budete najbolji,dajem vam
za pravo da mrzite i pjenite se u ime nekog ili neceg...to je najbolji nacin da docekam vas kraj..to je
najbolji nacin da vidim kako nestajete,da vas vidim porazene...
A ja cu i dalje ....u kupeu drugog razreda, u nekom starom,klimavom vlaku...gledati kroz prozor i
pogledom grliti dobre ljude...nista vise...samo dobre ljude....
I tako...upravo zavrsih moje caskanje sa prijateljicom Sonja Matijašić,,,nas dvoje , po navici i potrebi , ko dvije stare babe ( hahhh...i ja baba postadoh ) , ispricamo se , dusu ispraznimo , izmijenimo recepte...i tako u razgovoru iskrsnu sjecanja na neka putovanja , neke druge pejzaze i ljude...ali vrijedilo je sve...beremm nam je ostalo u i za dusu...
posveceno svim babama i djedovima jedne divne mladosti...
(preuzeto)
