"...Те пороби земљу Арбанију
И хвати жива Скендербега,
Који ми је пуно додијао
Палећи моје бијеле вароши
Водечи сужне у кауре.
Наћеш њега на међашу моме
С три хиљаде својих Арбанаса.
Немој обдан на њјега ударати;
Него обноћ, верна слуго моја."
Кад је паша књигу разгледао,
Брзо војску беше сакупио,
Те отиде наћи Скендербега.
Обноћ иде, а обдан почива.
Мисли јадан Турчин Фереш паша,
Да ће удрит´на њега изненада;
Али Ђурђе мудра змија беше,
За његове путе зхадијаше,
Дочека га у гори зеленој,
А у Мокри планини високој,
Из бусије удари на Турке,
Све исече, мало ко утече,
Још и паши главу одсекоше,
Погуби га Скендербеже бане,
А хиљаду живих ухватише,
Те их води Кројану бјеломе.
Кад је Мурат гласе разумео,
Да је њему војска изгинула,
Од жалости русу браду гули,
Горко цвили и сузе пролива.
Када ли се наплакао беше,
Срдито је Мурат говорио:
"Арамзао Скендербеже Ђурђе!
Или глава моја или твоја!
Ој господо, паше и везири!
Нијед`кога породила мајка,
Да погуби Арбанаса бана
Или погуби, или доведе жива?
Ко освети Фереш пашу мога
И делије моје исечене,
Везиром ћу њега учинити,
Над свим пашам, агам и спахијам."
Сва господа муком замукоше,
Али не хте силени Мустафа,
Већ загрће своје беле руке
И јуначке засукује брке,
Па говори цару честитоме:
"Дај ми војске петнаест хиљада,
А ево ти тврдѕ веру дајем,
Поробићу земљу Арбанију,
Довећу ти жива Скендербега,
Или довести, или донети главу,
Капетана Мусу Арбанаса
И Амеџу, синовца његова."
Говори му Мурат царе силни:
"Послушај ме, верна слуго моја!
Ако мислиш Епир поробити,
Скендербега жива ухватити,
Узми војске педесет хиљада;
Јер ти не знаш, шта су Арбанаси,
Удариће један на стотину,
А Скендербег хоће на хиљаду."
Ха то се је паша насмејао,
Мурату је тихо говорио:
"Ево теби тврду веру дајем,
Ха мејдан ћу зазвати Скендербега,
Одсећу му главу на мејдану,...
Толико за вечерас! Хвала бам на пажњу и довиђења!