Genti°
Gesperrt
Zuletzt bearbeitet:
-
Herzlich Willkommen im Balkanforum
Sind Sie neu hier? Dann werden Sie Mitglied in unserer Community.
Bitte hier registrieren
PokerFace
Spitzen-Poster
Ivan Babejic
Doku: http://www.laznica.net/video-laznica.html?task=videodirectlink&id=52
YouTube - Rmx Babejiceve pesme
Ostalo je u ovom kraju Srbije verovanje da je hajduk otimao od bogatih i pomagao sirotinju. Ima i suprotnih verovanja. Jedni kažu da je bio srpski Robin Hud, oduzimao je zlato od bogatih i davao ga sirotinji. Drugi vele da je bio bez srca i duše i da većeg i zloglasnijeg hajduka od njega nije bilo u Homolju od kada je sveta, a treći su skloni da veruju da je istina negde između. Da nije bilo publiciste Voje Marjanovića iz Kučeva i njegove knjige “Gorski car” (doživela i treće dopunjeno izdanje i proglašena lokalnim bestselerom) čuveni homoljski hajduk Ivan Babejić, rođen u selu Laznica kod Žagubice, bio bi verovatno do sada zaboravljen. Ovako, lik i (ne)delo legendarnog hajdučkog “poglavice” u ovom delu Srbije ostaje za vek - vekova da se pripoveda. Između mita i legende linija je tanka.
Ko je zaista bio Ivan Babejić?
Pisana dokumenta pokazuju da se najpoznatiji hajduk u Kraljevini Jugoslaviji rodio 1896. godine od oca Nikole i majke Žarke. Seoska vračara, po nuždi i potrebi “babica” Aleksija, kada je porodila krupno muško dete, visoko ga je podigla i uzviknula: - Biće prava ‘ajdučina!
Babejićevi potomci
Ivan Babejić zvanično nema direktnih krvnih potomaka, ali se u Homolju i danas smatra da ih ima na desetine, jer je imao nebrojano mnogo ljubavnica, skoro u svakom selu po jednu, a one su kao zmija noge krile da im je napravio dete. Tako i bi.
Iako je u osnovnoj školi bio miran i povučen đak, ratovao je u srpskoj vojsci 1915. godine u ratu protiv Bugara, u Petom prekobrojnom puku. Pre njegovog povratka s fronta u Laznicu je stigao vojni raspis da je poginuo!? I ne samo to, porodica Babejić je organizovala i sahranu. A za to vreme, Ivan je nekoliko meseci boravio u selu Bojniku kod svoje novoosvojene ljubavnice Zdenke.
Uspeo je u kratkom periodu da ubije i dvojicu seoskih komandanata. Dok je on vodio strasnu ljubav sa Zdenkom, po starovlaškom, u prazan kovčeg stavljena je odeća i druge stvari “pokojnika” za koga nisu znali da je ostao živ, a poboden je i krst sa imenom Ivan Babejić, 1896-1915. Kad se jednog dana srpski vojnik Babejić pojavio u selu, ljudi nisu mogli da veruju svojim očima da je to on glavom i bradom, da li je priviđenje ili stvarnost.
U kući je nastalo slavlje. Međutim, Bugari ga uskoro opet hvataju i odvode na Ðavolje ostrvo u Crnom moru odakle je u leto 1917. uspeo da pobegne. Vrativši se u Homolje nije otišao u rodno selo nego se odmetnuo u šumu okupivši družinu.
Njegovu ženu Anu internirali su Bugari u logor, a sina je predao na čuvanje porodici Babić u Laznici, u kojoj je dete posle nekoliko godina umrlo tako da je Ivan do kraja života ostao bez naslednika.
U Marjanovićevoj knjizi se navodi da je Ivan Babejić hajdukovao punih 18 godina i samo je njegova glava bila ucenjena na 150.000 dinara, što je u ono vreme bilo neverovatno bogatstvo. Za tih 18 godina, istina, nijedno ubistvo mu se objektivno ne može pripisati, jer nema dokaza, iako su mu mnogi stavljali na dušu desetine u to vreme ubijenih viđenijih bogataša u istočnoj Srbiji. Niko nije uspeo da dokaže Ivanovu stvarnu vezu sa tim ubistvima. A ni Babejić nije mogao mirne glave da dozvoli da mu “prljaju ime”, svetio se takvima i nije imao prema njima nimalo milosti. Ni prema dugogodišnjim jatacima - veli publicista Marjanović koji je godinama prikupljao sačuvane lokalne priče i usmene legende o čuvenom hajduku, nije imao milosti.
Uvek se pridržavao svog pravila: “Jatak se mora dobro platiti, ali samo nekoliko godina”. A da čudo bude veće, najverniji i najbolji Babejićevi jataci bile su žene. Sve su bile Vlahinje i sve su bile njegove ljubavnice. Za takvu vernost bogato su nagrađivane, i u dukatima i u postelji.
Bogate seljake i trgovce Babejić je godinama obaveštavao da mu pošalju pare i tačno je znao ko koliko dukata ima i ako bi ga poslušali, nije ih dirao, a malo ko se usuđivao da ga ne posluša. Veliki deo plena delio je siromašnim seljacima. Seljaci su zauzvrat o njemu stvarali lepu legendu i širili je po selima planinskog i mističnog Homolja. Babejić je, kažu neki izvori, imao prijatelje i među sreskim načelnicima u tadašnjoj Žagubici, Petrovcu na Mlavi, Požarevcu, Ćupriji, Jagodini…
Voleo je da im šalje svoje fotografije sa lepim ženama i čestitkama i obaveznom posvetom. A voleo je i da ih nasamari, obučen u uniformu žandarmerijskog majora, ostavljajući svoju posetnicu na njihovom stolu. Proveren je podatak da je celu noć prespavao u žandarmerijskoj stanici u Brestovačkoj banji.
U Beogradu je ručavao po najpoznatijim kafanama ostavljajući im ispod tanjira svoje inicijale. Novinari toga vremena predstavljali su ga kao običnog ubicu i pljačkaša koji je na kraju i dolijao godine 1931. u kući svog jataka Miše Ilića u selu Paljene kraj Ćuprije, gde ga je bogati domaćin i ubio, pucajući u Babejića kroz prozor, iz unapred pripremljene zasede - dodaje Marjanović.
O ubistvu Babejićev leš bio je težak više od stotinu kilograma, žandarmi su ga izložili u centru Ćuprije da bi ga svet video. Za Babejićevo ubistvo njegov ubica Miša Ilić dobio je nagradu od 15 hiljada dinara od Ministarstva unutrašnjih dela, a njegovu kuću mesecima je čuvalo šest žandara jer se plašio osvete Babejićevih jataka. U Ćupriji je Ilić od tih para kupio veliku i prostranu kuću.
Da je bio samo pljačkaš, bio bi lako i brzo zaboravljen, a priča o njemu danas ne bi imala nikakvog smisla. Ipak, i dan danas, na svadbama i zavetinama u Homolju pevaju se pesme o Babejiću, njegovoj dobroti i hrabrosti. Nigde se ne pominje ni jedan zločin. Ako i ne poverujemo da je svesno stvarao mit o sebi, tada je mit stvoren sam od sebe, u šta je mnogo teže poverovati.
Doku: http://www.laznica.net/video-laznica.html?task=videodirectlink&id=52
YouTube - Rmx Babejiceve pesme
Ostalo je u ovom kraju Srbije verovanje da je hajduk otimao od bogatih i pomagao sirotinju. Ima i suprotnih verovanja. Jedni kažu da je bio srpski Robin Hud, oduzimao je zlato od bogatih i davao ga sirotinji. Drugi vele da je bio bez srca i duše i da većeg i zloglasnijeg hajduka od njega nije bilo u Homolju od kada je sveta, a treći su skloni da veruju da je istina negde između. Da nije bilo publiciste Voje Marjanovića iz Kučeva i njegove knjige “Gorski car” (doživela i treće dopunjeno izdanje i proglašena lokalnim bestselerom) čuveni homoljski hajduk Ivan Babejić, rođen u selu Laznica kod Žagubice, bio bi verovatno do sada zaboravljen. Ovako, lik i (ne)delo legendarnog hajdučkog “poglavice” u ovom delu Srbije ostaje za vek - vekova da se pripoveda. Između mita i legende linija je tanka.
Ko je zaista bio Ivan Babejić?
Pisana dokumenta pokazuju da se najpoznatiji hajduk u Kraljevini Jugoslaviji rodio 1896. godine od oca Nikole i majke Žarke. Seoska vračara, po nuždi i potrebi “babica” Aleksija, kada je porodila krupno muško dete, visoko ga je podigla i uzviknula: - Biće prava ‘ajdučina!
Babejićevi potomci
Ivan Babejić zvanično nema direktnih krvnih potomaka, ali se u Homolju i danas smatra da ih ima na desetine, jer je imao nebrojano mnogo ljubavnica, skoro u svakom selu po jednu, a one su kao zmija noge krile da im je napravio dete. Tako i bi.
Iako je u osnovnoj školi bio miran i povučen đak, ratovao je u srpskoj vojsci 1915. godine u ratu protiv Bugara, u Petom prekobrojnom puku. Pre njegovog povratka s fronta u Laznicu je stigao vojni raspis da je poginuo!? I ne samo to, porodica Babejić je organizovala i sahranu. A za to vreme, Ivan je nekoliko meseci boravio u selu Bojniku kod svoje novoosvojene ljubavnice Zdenke.
Uspeo je u kratkom periodu da ubije i dvojicu seoskih komandanata. Dok je on vodio strasnu ljubav sa Zdenkom, po starovlaškom, u prazan kovčeg stavljena je odeća i druge stvari “pokojnika” za koga nisu znali da je ostao živ, a poboden je i krst sa imenom Ivan Babejić, 1896-1915. Kad se jednog dana srpski vojnik Babejić pojavio u selu, ljudi nisu mogli da veruju svojim očima da je to on glavom i bradom, da li je priviđenje ili stvarnost.
U kući je nastalo slavlje. Međutim, Bugari ga uskoro opet hvataju i odvode na Ðavolje ostrvo u Crnom moru odakle je u leto 1917. uspeo da pobegne. Vrativši se u Homolje nije otišao u rodno selo nego se odmetnuo u šumu okupivši družinu.
Njegovu ženu Anu internirali su Bugari u logor, a sina je predao na čuvanje porodici Babić u Laznici, u kojoj je dete posle nekoliko godina umrlo tako da je Ivan do kraja života ostao bez naslednika.
U Marjanovićevoj knjizi se navodi da je Ivan Babejić hajdukovao punih 18 godina i samo je njegova glava bila ucenjena na 150.000 dinara, što je u ono vreme bilo neverovatno bogatstvo. Za tih 18 godina, istina, nijedno ubistvo mu se objektivno ne može pripisati, jer nema dokaza, iako su mu mnogi stavljali na dušu desetine u to vreme ubijenih viđenijih bogataša u istočnoj Srbiji. Niko nije uspeo da dokaže Ivanovu stvarnu vezu sa tim ubistvima. A ni Babejić nije mogao mirne glave da dozvoli da mu “prljaju ime”, svetio se takvima i nije imao prema njima nimalo milosti. Ni prema dugogodišnjim jatacima - veli publicista Marjanović koji je godinama prikupljao sačuvane lokalne priče i usmene legende o čuvenom hajduku, nije imao milosti.
Uvek se pridržavao svog pravila: “Jatak se mora dobro platiti, ali samo nekoliko godina”. A da čudo bude veće, najverniji i najbolji Babejićevi jataci bile su žene. Sve su bile Vlahinje i sve su bile njegove ljubavnice. Za takvu vernost bogato su nagrađivane, i u dukatima i u postelji.
Bogate seljake i trgovce Babejić je godinama obaveštavao da mu pošalju pare i tačno je znao ko koliko dukata ima i ako bi ga poslušali, nije ih dirao, a malo ko se usuđivao da ga ne posluša. Veliki deo plena delio je siromašnim seljacima. Seljaci su zauzvrat o njemu stvarali lepu legendu i širili je po selima planinskog i mističnog Homolja. Babejić je, kažu neki izvori, imao prijatelje i među sreskim načelnicima u tadašnjoj Žagubici, Petrovcu na Mlavi, Požarevcu, Ćupriji, Jagodini…
Voleo je da im šalje svoje fotografije sa lepim ženama i čestitkama i obaveznom posvetom. A voleo je i da ih nasamari, obučen u uniformu žandarmerijskog majora, ostavljajući svoju posetnicu na njihovom stolu. Proveren je podatak da je celu noć prespavao u žandarmerijskoj stanici u Brestovačkoj banji.
U Beogradu je ručavao po najpoznatijim kafanama ostavljajući im ispod tanjira svoje inicijale. Novinari toga vremena predstavljali su ga kao običnog ubicu i pljačkaša koji je na kraju i dolijao godine 1931. u kući svog jataka Miše Ilića u selu Paljene kraj Ćuprije, gde ga je bogati domaćin i ubio, pucajući u Babejića kroz prozor, iz unapred pripremljene zasede - dodaje Marjanović.
O ubistvu Babejićev leš bio je težak više od stotinu kilograma, žandarmi su ga izložili u centru Ćuprije da bi ga svet video. Za Babejićevo ubistvo njegov ubica Miša Ilić dobio je nagradu od 15 hiljada dinara od Ministarstva unutrašnjih dela, a njegovu kuću mesecima je čuvalo šest žandara jer se plašio osvete Babejićevih jataka. U Ćupriji je Ilić od tih para kupio veliku i prostranu kuću.
Da je bio samo pljačkaš, bio bi lako i brzo zaboravljen, a priča o njemu danas ne bi imala nikakvog smisla. Ipak, i dan danas, na svadbama i zavetinama u Homolju pevaju se pesme o Babejiću, njegovoj dobroti i hrabrosti. Nigde se ne pominje ni jedan zločin. Ako i ne poverujemo da je svesno stvarao mit o sebi, tada je mit stvoren sam od sebe, u šta je mnogo teže poverovati.
Pjetër Balsha
Malësia e Madhe
darum wurde er auch athleti christi in rom und ganze welt genannt
eure serbischen helden kennt niemand bis auf ihr serben
stehen weltweit statuen von serbischen helden ?
serbien und ein paar nachbarländer waren vor rumänien und albanien bereits unter osmanischer herrschaft
hättet ihr waschlappen nicht so schnell verloren wäre der balkan wahrscheinlich nie unter osmanischer kontrolle gekommen
aber die tatsache dass das osmansiche reich in serbien fuß gefasst hat war strategisch bedeutend um weitere teile des balkans zu erobern
angelusGabriel
Archangel
schon behindert wenn man kaum von seiner eigenen geschichte weiß sich aber in anderen ländern geschichte einmischt
Perun
Keyboard Turner
Ivan Babejic
YouTube - Rmx Babejiceve pesme
Ostalo je u ovom kraju Srbije verovanje da je hajduk otimao od bogatih i pomagao sirotinju. Ima i suprotnih verovanja. Jedni kažu da je bio srpski Robin Hud, oduzimao je zlato od bogatih i davao ga sirotinji. Drugi vele da je bio bez srca i duše i da većeg i zloglasnijeg hajduka od njega nije bilo u Homolju od kada je sveta, a treći su skloni da veruju da je istina negde između. Da nije bilo publiciste Voje Marjanovića iz Kučeva i njegove knjige “Gorski car” (doživela i treće dopunjeno izdanje i proglašena lokalnim bestselerom) čuveni homoljski hajduk Ivan Babejić, rođen u selu Laznica kod Žagubice, bio bi verovatno do sada zaboravljen. Ovako, lik i (ne)delo legendarnog hajdučkog “poglavice” u ovom delu Srbije ostaje za vek - vekova da se pripoveda. Između mita i legende linija je tanka.
Ko je zaista bio Ivan Babejić?
Pisana dokumenta pokazuju da se najpoznatiji hajduk u Kraljevini Jugoslaviji rodio 1896. godine od oca Nikole i majke Žarke. Seoska vračara, po nuždi i potrebi “babica” Aleksija, kada je porodila krupno muško dete, visoko ga je podigla i uzviknula: - Biće prava ‘ajdučina!
Babejićevi potomci
Ivan Babejić zvanično nema direktnih krvnih potomaka, ali se u Homolju i danas smatra da ih ima na desetine, jer je imao nebrojano mnogo ljubavnica, skoro u svakom selu po jednu, a one su kao zmija noge krile da im je napravio dete. Tako i bi.
Iako je u osnovnoj školi bio miran i povučen đak, ratovao je u srpskoj vojsci 1915. godine u ratu protiv Bugara, u Petom prekobrojnom puku. Pre njegovog povratka s fronta u Laznicu je stigao vojni raspis da je poginuo!? I ne samo to, porodica Babejić je organizovala i sahranu. A za to vreme, Ivan je nekoliko meseci boravio u selu Bojniku kod svoje novoosvojene ljubavnice Zdenke.
Uspeo je u kratkom periodu da ubije i dvojicu seoskih komandanata. Dok je on vodio strasnu ljubav sa Zdenkom, po starovlaškom, u prazan kovčeg stavljena je odeća i druge stvari “pokojnika” za koga nisu znali da je ostao živ, a poboden je i krst sa imenom Ivan Babejić, 1896-1915. Kad se jednog dana srpski vojnik Babejić pojavio u selu, ljudi nisu mogli da veruju svojim očima da je to on glavom i bradom, da li je priviđenje ili stvarnost.
U kući je nastalo slavlje. Međutim, Bugari ga uskoro opet hvataju i odvode na Ðavolje ostrvo u Crnom moru odakle je u leto 1917. uspeo da pobegne. Vrativši se u Homolje nije otišao u rodno selo nego se odmetnuo u šumu okupivši družinu.
Njegovu ženu Anu internirali su Bugari u logor, a sina je predao na čuvanje porodici Babić u Laznici, u kojoj je dete posle nekoliko godina umrlo tako da je Ivan do kraja života ostao bez naslednika.
U Marjanovićevoj knjizi se navodi da je Ivan Babejić hajdukovao punih 18 godina i samo je njegova glava bila ucenjena na 150.000 dinara, što je u ono vreme bilo neverovatno bogatstvo. Za tih 18 godina, istina, nijedno ubistvo mu se objektivno ne može pripisati, jer nema dokaza, iako su mu mnogi stavljali na dušu desetine u to vreme ubijenih viđenijih bogataša u istočnoj Srbiji. Niko nije uspeo da dokaže Ivanovu stvarnu vezu sa tim ubistvima. A ni Babejić nije mogao mirne glave da dozvoli da mu “prljaju ime”, svetio se takvima i nije imao prema njima nimalo milosti. Ni prema dugogodišnjim jatacima - veli publicista Marjanović koji je godinama prikupljao sačuvane lokalne priče i usmene legende o čuvenom hajduku, nije imao milosti.
Uvek se pridržavao svog pravila: “Jatak se mora dobro platiti, ali samo nekoliko godina”. A da čudo bude veće, najverniji i najbolji Babejićevi jataci bile su žene. Sve su bile Vlahinje i sve su bile njegove ljubavnice. Za takvu vernost bogato su nagrađivane, i u dukatima i u postelji.
Bogate seljake i trgovce Babejić je godinama obaveštavao da mu pošalju pare i tačno je znao ko koliko dukata ima i ako bi ga poslušali, nije ih dirao, a malo ko se usuđivao da ga ne posluša. Veliki deo plena delio je siromašnim seljacima. Seljaci su zauzvrat o njemu stvarali lepu legendu i širili je po selima planinskog i mističnog Homolja. Babejić je, kažu neki izvori, imao prijatelje i među sreskim načelnicima u tadašnjoj Žagubici, Petrovcu na Mlavi, Požarevcu, Ćupriji, Jagodini…
Voleo je da im šalje svoje fotografije sa lepim ženama i čestitkama i obaveznom posvetom. A voleo je i da ih nasamari, obučen u uniformu žandarmerijskog majora, ostavljajući svoju posetnicu na njihovom stolu. Proveren je podatak da je celu noć prespavao u žandarmerijskoj stanici u Brestovačkoj banji.
U Beogradu je ručavao po najpoznatijim kafanama ostavljajući im ispod tanjira svoje inicijale. Novinari toga vremena predstavljali su ga kao običnog ubicu i pljačkaša koji je na kraju i dolijao godine 1931. u kući svog jataka Miše Ilića u selu Paljene kraj Ćuprije, gde ga je bogati domaćin i ubio, pucajući u Babejića kroz prozor, iz unapred pripremljene zasede - dodaje Marjanović.
O ubistvu Babejićev leš bio je težak više od stotinu kilograma, žandarmi su ga izložili u centru Ćuprije da bi ga svet video. Za Babejićevo ubistvo njegov ubica Miša Ilić dobio je nagradu od 15 hiljada dinara od Ministarstva unutrašnjih dela, a njegovu kuću mesecima je čuvalo šest žandara jer se plašio osvete Babejićevih jataka. U Ćupriji je Ilić od tih para kupio veliku i prostranu kuću.
Da je bio samo pljačkaš, bio bi lako i brzo zaboravljen, a priča o njemu danas ne bi imala nikakvog smisla. Ipak, i dan danas, na svadbama i zavetinama u Homolju pevaju se pesme o Babejiću, njegovoj dobroti i hrabrosti. Nigde se ne pominje ni jedan zločin. Ako i ne poverujemo da je svesno stvarao mit o sebi, tada je mit stvoren sam od sebe, u šta je mnogo teže poverovati.
Du meinst er war so eine art Robin Hood?
Perun
Keyboard Turner
Das Witzige ist,vor der Wende soll das Buch Dracula in Rumänien gar nicht bekannt gewesen sein.
Und er Vampirmythos erst recht.
S
Slavo
Guest
ich würde das bild entfernen wenn ich du wäre...
Zuletzt bearbeitet von einem Moderator:
_Hajduk_
Gesperrt
Laut serbische Geschichte war das Vuk Brankovic, er sollte mit seiner nicht kleinen Armee die Osmanen von den Flanken angreifen und überraschen erschien am Ende nicht zu Schlacht.
K
Kelebek
Guest
Stimmt, wenn man sich die Geschichte genau anguckt wird man merken, dass serbische Fürsten in den Anfangsjahrhunderten nach der Schlacht am Amselfeld immer im Falle eines Vorteils zu den Osmanen gehalten haben. Es gab doch mehrere Schlachten, wo Osmanen mit Serben gemeinsam gegen andere gekämpft haben. Wie zb hier Schlacht von Nikopolis
"Das christliche Heer befand sich schließlich in der Zange zwischen den türkischen und serbischen Panzerreitern, die im entscheidenden Moment den Ausschlag gaben, und verlor die Schlacht. Als Vasall des Sultans hätte Stefan Lazarević die passive Neutralität wählen können, wie die Bulgaren, in deren Land die Schlacht geführt wurde. Aber er hasste die Ungarn mehr als die Türken und wählte die aktive Form der Treue gegenüber seinem muslimischen Herrn.
"
România
Gesperrt
Ahja? Und woher kommen die ganzen Türken und der Islam nach Rumänien, der heute dort präsent ist??? Den Großteil eures Landes haben damals rumänische Fürsten abgekauft und 3000 Gold an die Osmanen bezahlt jährlich, trotzdem war Südwestwalachei viele Jahre unter osmanischer Herrschaft. Auch wenn man nicht weiter vorrücken konnte, weil der rumänische Widerstand zu stark war und man hats dann auch sein gelassen, weil weiter als Rumänien ist Russland und da war nichts interessantes für die Osmanen, da man ein Auge auf Europa hatte.
Danke, endlich mal einer der nix mit Osmanen zu tun hat. Dachte schon der Balkan hat nur Helden aus osmanischer Zeit
Wenigstens gibst du zu das der wiederstand zu stark war und das es für euch ein durchbrechen unmöglich war,
aber du willst das ja wieder rechtfertigen mit: " in der gegend war nichts von interesse "
0,2-0,3 % Türken und Tataren beantworten dir deine frage wie Präzent er ist ... und vorallem wieder, alle leben in der Dobrudscha.
Im gegensatzt dazu nehme ich unsere nachbarn Bulgarien, die 15% zeigen dir wo ihr präsent wart und wo nicht
