Aktuelles
  • Herzlich Willkommen im Balkanforum
    Sind Sie neu hier? Dann werden Sie Mitglied in unserer Community.
    Bitte hier registrieren

Zlocini Hrvatske

KAD JE KRENULO PO ZLU: Stvari su krenule po zlu dolaskom u Gospić dva lika: Mirka Norca, zapovednika 118. brigade HV i Tihomira Oreškovića, opskurnog političkog emigranta iz Nemačke, čiji brat Ivica Orešković u ta doba ima visok rang u Vojnoj policiji HV. Ta dvojica počinju da u Gospić dovode paravojnu ekipu sastavljenu od krajnje sumnjivih tipova: emigranata, kriminalaca, fanatičnih "patriota" i sličnih slobodnih umetnika, čiji je izvor prihoda bio i ostao – nedostatak dokaza. Krizni stožer i Ante Karić u svojim izveštajima iz tih dana žale se na pljačke i spaljivanja napuštenih srpskih i hrvatskih kuća, na maltretiranje nevinih ljudi po nacionalnoj osnovi i na opšte bezakonje koje unose paravojne formacije. Rezultat je formiranje jedinice Vojne policije u Gospiću – upravo od tih istih paravojnih umetnika. Ante Karić piše pismo predsedniku Tuđmanu: o svemu tome i o pretnjama koje prima. Polovinom oktobra, regularni organi vlasti i Krizni stožer Gospića marginalizirani su i preplašeni.

Veliki pogrom u Gospiću bio je pripremljen – čekao se trenutak. Čas je kucnuo u noći između 16. i 17. oktobra 1991. Jedinice Vojne policije HV i paravojni "dragovoljci" te noći krenuli su da iz kreveta izvlače gospićke Srbe, ali i "nepatriotske" Hrvate i trpaju ih u kamione. Kamioni kreću van grada; nekoliko žrtava pokušavaju da pobegnu iskačući iz kamiona, ali su pobijeni pored puta Gospić-Karlobag. Ostali su bili postreljani iz blizine, ali i poklani na nekoliko lokacija: leševi su bili bačeni u jame, ili zakopani. Pogrom traje do 23. oktobra; ukupan broj stradalih tokom te krvave sedmice je između 150 (potvrđenih) i 400 (službeno nestalih).

Kriterijumi su bili dosta široki i slobodni: ubijani su Srbi zato što su Srbi; ubijani su Srbi zato što su bili na uglednim i značajnim položajima; ubijani su Hrvati zato što su u bračnim ili prijateljskim vezama sa Srbima; ubijani su Hrvati zato što su bili na značajnim položajima. Sestra Jurice Pavelića, koji je i dan-danas direktor Zagrebačkog velesajma, ubijena je zato što je bila udata za Srbina; sam Pavelić se nikada nije usudio da pita šta mu je sa sestrom. Sudija Okružnog suda Đuro Pavlica i okružni javni tužilac Đorđe Kalanj ubijeni su jer su bili i Srbi i opasni za nekoga; predsednica Okružnog suda Mira Jurjević tada nije pitala ništa, a danas sarađuje sa haškim islednicima u Gospiću. Đuro Pavlica smenjen je kasnije sa sudijske funkcije odlukom Sabora "jer se nije pojavio na radnom mjestu pet dana"; Nikola Visković, tada zastupnik, pitao je, je li to onaj isti Pavlica koji je na spisku gospićkih žrtava; odgovor nije dobio, a zapisnik sa te sednice nestao je nekuda. Stradalo je i nekoliko policajaca obe nacionalnosti; veruje se da su razlozi bili mnogo prozaičnije prirode od etničke pripadnosti. Prve vesti o gospićkom pogromu procurile su ubrzo, preko preživelih i preko rodbine stradalih, ali i kroz izveštaje Ante Karića i Ivana Dasovića. Rodbina stradalih žalila se svima: od vlade do američkog ambasadora Vorena Zimermana. Zagreb je pokrenuo istragu u kojoj su izjave dali mnogi svedoci, uključujući Karića i Ivana Dasovića, šefa policije u Gospiću. Ivan Dasović ispričao je šta se i kako desilo. Tihomir Orešković okupio je Krizni stožer jedne večeri i suočio ih sa svršenim činom: Srbi su pokupljeni i sada ćemo ih pobiti; sve zajedno odveo ih je na jednu lokaciju blizu grada, gde su počeli da pristižu kamioni sa pohvatanim ljudima; njegovi ljudi otvorili su vatru. Dasović kaže da je opalio dva metka, pazeći da nekoga ne pogodi, a ostatak šaržera ispraznio na zemlju. Najiscrpniji prikaz događaja, međutim, dali su trojica vojnika i pripadnika SIS (vojne službe bezbednosti HV), Zdravko Levar, Zdenko Repac i Zdenko Bando, sva trojica prisutni na terenu u ta doba. Oni govore o "krvavim čizmama" od klanja, o mučenjima i egzekucijama na više lokaliteta. Oni takođe pominju učešće posebne jedinice policije MUP-a Hrvatske pod komandom Tomislava Merčepa u tim događajima. Merčep se u Gospiću pojavljuje posle pokolja u Pakračkoj Poljani, koji je takođe predmet istrage haškog Tribunala.
 
Leševi na smetlištu

Sudija Ika Šarić je, govoreći o žrtvama, podsetila da su 24 leša pronađena na lokalitetu Lipova Glavica, 10 ili 11 ih je pronađeno na smetlištu kod mesta Perušić, da je na drugoj likvidaciji na Pazarištu ubijeno najmanje desetak ljudi, te da su kasnije leševi premeštani iz grobova i razbacivani po smetlištima i "ko zna gde po Lici".
O zločinima u Gospiću i okolini je, između ostalih, svedočio i general Zoran Stanković, načelnik VMA, koji je i izvršio obdukciju leševa. Posle njegovog svedočenja, i Hrvati su mogli da zaključe kako je u tim egzekucijama bilo svega - od klanja do usmrćivanja tupim predmetom
u potiljak
.


Priznaje samo Luburića

O zločinu u Gospiću prvi izveštaj u Zagreb je poslao Ante Karić, tadašnji presednik Kriznog štaba, koji nije prisustvovao "smrtonosnom sastanku. " Potom su Franji Tuđmanu Gojku Šušku, počeli da stižu i drugi, mnogo detaljniji izveštaji. Tokom istrage, Orešković je početkom 1992. bio uhapšen, ali je posle intervencije Šuška još brže oslobođen. Norac je išao na referisanje kod Tuđmana I Šuška, ali se ubrzo vratio u Gospić.
Svojevremeno, tadašnji hrvatski predsednik je, po navodima hrvatskih listova, poslao generala Petra Stipetića da smeni Norca, ali ga je komandant 118. brigade, koji će kasnije postati najmlađi hrvatski general, poslao nazad, uz obrazloženje da "priznaje samo Maksa Luburića", komandanta ustaškog logora Jasenovac.
Ispostaviće se da su Norac i Orešković bili zaštićeni poput belih medveda kako se klupko gospićkih zločina ne bi razmotalo do Tuđmana i Šuška.


http://arhiva.glas-javnosti.co.yu/arhiva/2003/03/26/srpski/T03032502.shtml

Usmrćeni civili na Lipovoj Glavici

Iz Perušićа odvezeni su i likvidirani na Lipovoj Glavici:

Branko Štulić, Branko Kuzmanović, Radmila Stanić, Stanko Smiljanić, Radmila Điklić, Mira Kalanj, Đorđe Kalanj, Dana Bulj, Milan Pantelić, Radovan Barač, Ljubica Trifunović, Petar Lazić, Borka Vraneš, Bogdan Šuput, Dušanka Vraneš, Nikola Gajić, Željko Mrkić, svi iz Gospića, Miloš i Mileva Orlić iz Karlobaga, te još nekoliko osoba za sada neutvrđena identiteta.
[/quote]
 
Hrvatski list Feral Tribune od 1. septembra 1997g.

Miro Bajramovic, bivsi pripadnik tzv. Mercepove jedinice, otvoreno svjedoci o zlocinima sto su ih on i njegovi ratni drugovi pocinili na podrucju Pakraca, Gospica, Zagreba, Slanog…
Kako smo ubijali u Pakračkoj Poljani

Zovem se Miro Bajramovic i direktno sam odgovoran za smrt 86 ljudi. Ja s tom cinjenicom navecer zaspim i ujutro se budim, ako zaspim. Svojom sam rukom ubio sedamdeset dvoje ljudi, medju njima je bilo i devet zena. Nismo radili razliku, nista nismo pitali, oni su za nas bili cetnici i neprijatelji. Najteze ti je zapaliti prvu kucu i ubiti prvog covjeka. Poslije sve ide po sablonu.

Tomislava Mercepa upoznao sam 1991. godine u Dalju. Od tada smo skupa ratovali. Prosli smo puno toga zajedno. Nasa se jedinica zvala "Jesenje kise", odnosno, sluzbeno, Prva Zagrebacka specijalna postrojba pri MUP-u. Medju hrvatskim braniteljima i narodom se jako dobro zna tko su "Jesenje kise".

LIKVIDACIJE U GOSPICU I SLANOM

Prije odlaska u Pakracku Poljanu, negdje u rujnu 1991., bili smo u Gospicu. U Gospicu je dovoljno bilo da budete Srbin, pa da vas vise ne bude. Nasa je grupa dolje likvidirala izmedju 90 i 110 ljudi, jer smo bili prekratko, niti mjesec dana. Za Gospic je vrijedila naredba: "etnicki ocistiti"; ubili smo direktora poste, bolnice, vlasnike restorana i kojekakve druge Srbe. Ubojstva su izvodjena metkom u celo, jer nismo imali vremena. Ponavljam, iz vrhovnistva je bila naredba da se smanji postotak Srba u Gospicu.

U Slano smo isli cetiri puta i likvidirano je trinaest osoba, svi su bili Srbi. Od njih trinaest ja sam ih ubio osam. Moju grupu su cinili Sinisa Rimac, Miroslav Brisevac, Igor Mikula i mala Gordana, cije prezime nikada nisam upamtio.

PAKRACKA POLJANA: "OBRADA" ZATVORENIKA

U Pakracku Poljanu stigli smo 6. Listopada 1991. godine, nakon povratka iz Gospica. Zatvorenike smo drzali u podrumu osnovne skole, a kad ih je bilo vise, onda bi smo ih stavljali i u ucionice. Za njih su najgore bile noci, kad smo ih operativno obradjivali, a to je znacilo da smo pokusavali pronaci najbolji nacin da im nanesemo sto vecu bol kako bi sto vise priznali. Znate li koji je najbolji nacin? Palite zatvorenika - plamenom iz boce plina i onda ga polijete otcom, a to radite uglavnom po genitalijama i ocima. Zatim postoji mali induktor, poljski telefon, pa Srbina prikljucite na to. Radi se o istosmernoj struji, ne moze ubiti, ali stvara neugodan osecaj kod covjeka. Pitas onda tog prikljucenog Srbina odakle je, on ti kaze iz Dvora na Uni, a ti onda, okrecuci poljski telefon nazoves Dvor na Uni. Zatvorenicima se znao u guzicu gurati petozicni kabel, to bi im ostavili po par sati da ne mogu sjesti. Otvarane su im rane po kojima je posipana so ili ocat. Uglavnom, nismo dozvoljavali da prestanu krvariti. Isto tako, svi su isti dan morali nauciti "Lijepu nasu", a to ih je natjerao zapovjednik zatvora Mijo Jolic koji danas, jednako kao i Suljic, ima restorane po Hrvatskoj. Kad se sjetim svih tih mucenja, pitam se kako su se uspjeli sjetiti svega toga. Primjerice, najbolnije je zabiti male cavale pod nokte. Kad na to spojite trofaznu struju od covjeka ne ostane ni traga. Pepeo! Ljudi su pod takvim mucenjima priznavali sve sto su znali i sto se od njih trazilo. U pocetku smo glumili nekakve demokratske policajce, davali smo Srbima papir da na njemu napisu sve sto znaju, a trazilo se sto vise imena i lokacija.

Tomislav Mercep je bio zapovjednik Poljane, a ja sam bio dozapovjednik. Mercep je sve znao. On nije osobno sudjelovao u egzekucijama, ali on je citao sve sto smo mu mi pisali u izvjescima, premda je vecina informacija priopcavana usmeno. On je znao za svaku likvidaciju, jer je bio zapovjednik i bio je za nas karizmaticna osoba. Nekoliko nam je puta rekao: "Nocas ocistite sva ta govna." To je znacilo da se likvidiraju svi zatvorenici. Ako nisi ucinio sto je naredjeno, onda si bio peta kolona, a mi smo u Pakrackoj Poljani jednako ubijali i Hrvate i Srbe. Nas su se plasili i Hrvati u Poljani. Selo je, naime, po celu noc slusalo jauke i zapomaganje iz zatvora, ljudi nisu mogli spavati, ali nam nista nisu smijeli reci. Svi su znali da bi, ako nesto priupitaju, i sami mogli zavrsiti u zatvoru.

Jednom sam rekao da su svi koje sam ubio umirali sretni, jer sam im ja na malom bloku pisao potvrde da mogu proci nase straze i oni s tom potvrdom sretni idu doma. Onda sam ih ja cekao snajperom. Umirali su nasmijani.

Mi Srbe nismo djelili na vojnike i civile; ako smo nasli pusku bilo gdje sakrivenu, on je za nas bio cetnik. Srbi su u to vrijeme jako tesko mogli opstati, jer ne vele badava da kud mi prodjmo, trava ne raste. Koliko ja znam, vise od pedeset Srba dovedeno je u Poljanu iz Zagreba, a dovozili su ih svi koji su bili u uzem Mercepovu krugu - Rimac, Suljic, Mikula, Hodak, ja…

Relativna je stvar koliko smo dugo drzali zatvorenike. To je zavisilo o tome za koje vrijeme bismo ih uspjeli iscrpiti. Vecinom smo ih prije ubijanja drzali izmedju dva i pet dana. Oni da su i prezivjeli, ne bi kasnije bili normalni ljudi. Srbi koji su bili dobri i lojalni, sluzili su nam za kopanje grobova, s tim da smo im govorili da kopaju zaklone za puskomitraljez. Jednom je jedan od zatvorenika, bio je iz Kutine, kazao da mu je to petnaesti ili sesnaesti zaklon. Odmah smo ga likvidirali, jer njegovo nije da broji nego da kopa.


Vladalo je tada veliko koristoljublje. Nas je tridesetak islo pedeset metara ispred prvog tenka, mi smo cistili i likvidirali koga smo zatekli. Iza nas su isli neki koji su se nazivali mercepovcma i koji su krali i palili kuce. Takvi su bili Mardjeralo, Rukavina…Mercep nam je govorio da Srbima otimamo sve, a da novac koje nadjemo u njihovim kucama moramo predavati u stab za kupovinu naoruzanja. Medjutim Trusic, Mercep, Rukavina zvani Pop i Nedeljko Posavec su dijelili novac izmedju sebe. Kako to znam? Dan prije ubistva Pave Mlinarica, jedan na drugog su pucali Posavec i Rukavina, jer nisu podijelili novac na jednake dejelove. Posavec je maknut iz postrojbe, ali mu nisu uzeli novac, a tu nije bilo tisucu ili sto tisuca DEM, tu je bilo mnogo vise.

Ne bih mogao reci da su u Pakrackoj Poljani vrsena masovne likvidacije, radilo se o grupama od sedam do deset ljudi. Zapravo sve je ovisilo koliko se ljudi nalazilo u zatvoru. Ponekad smo znali likvidirati u kucama, a kucu potom dignuti u zrak. Nema tijela. Bilo je puno takvih kuca, najvise u selu Bujavici.


U to je vrijeme bilo ovakvo razmisljanje: Ubij srbinu dijete, jer on nice na minus dvadeset. U ono vrijeme uopce nisam imao osjecaj da su Srbi ljudi kao i mi, da su i oni neciji ocevi, braca, djeca… Ne, djecu nismo ubijali, osim sto je Suljic ubio Aleksandru Zec. Po mojoj procjeni u Poljani je likvidirano sve zajedno oko 280 ljudi, a kroz nju je proslo i desetak zena. Osim Marine Nuic, secam se jedne Nade iz Kusonja koja je ubacena medju nas. Bila je tu i neka starica kojoj je u kuci nadjen snajper. Osim te starice sve su ostale zene silovane pa ubijene. To je istina.

Moje je duboko uvjerenje: da nije pobijena obitelj Zec, nista se ni dan danas ne bi znalo o Pakrackoj Poljani. Bio je to glavni kljuc i glavni razlog da se na jedinicu gleda kroz drukciju prizmu. A Pakrackih je Poljana u Hrvatskoj bilo jako puno…


UMORSTVO OBITELJI ZEC

Za mene je samo jedno nepojmljivo - zasto od obitelji Zec cine karizmaticne osobe? Jako se dobro zna da je Mihajlo Zec radio za protivnicku stranu, za Srbe, premda je bio hadezeovac i premda je pokusavao pomoci hrvatskoj vojsci. Cinjenicno stanje je takvo da smo mi cuvajuci punktove u selu Dobrovcu kod Lipika saznali da se Milorad Zec, Mihajlov brat, svake noci iz Subotske vraca doma spavati. I mi smo ga jedne veceri sacekali u njegovoj kuci u Dobrovcu.

Mozemo razgovarati na koji smo nacin mi vrsili operativnu obradu osobe, ali tu nema tajni - tu se batinalo, maltretiralo, iznudjivalo se priznanje na bilo koji nacin. Tada je on nama priznao za svoga brata Mihajla, sto i za koga radi.

Kad sam dosao u Zagreb dao sam zapovjed da se privede Mihajlo Zec, a ja sam tu zapovjest dobio od Tomislava Mercepa. Nama je Mihajlo Zec vise vrijedio ziv nego mrtav. Ali onda se grupi koja je trebala privesti Zeca samoinicijativno, ne po zapovjedi, prikljucio Munib Suljic, koji je te veceri bio nadrogiran i pijan. Ja sam Sinisi Rimcu rekao da samo u slucaju otpora privodjenju likvidira Mihajla. On je pokusao bjezati, Rimac ga je pustio (premda je meni nepojmljivo da mladic od 19 godina nije mogao sustici jednog takvog covjeka i savladati ga, ali dobro, mozda je sve to bio trenutak) i onda je pucao u njega
.

Tad se iz jednog plavog kombija bez registracije, jer smo mi u privodjenju po Zagrebu isli u neobeljezenim uniformama i autima bez registracija, pojavio Munib Suljic koji se vratio po malu Aleksandru i po gospodju Zec. Najprije ih je odveo u hotel Panorama, odatle na Sljeme i tamo ih likvidirao.

Neki dan je u Nacionalu izasao Suljicev demanti da on to ubojstvo nikad nije priznao. Tacno je da je Suljic po uhicenju sve ispricao, sve priznao, te je s djelatnicima Policijske uprave iz DJordjiceve otisao na Sljeme i pokazao grobove. I tad je priznao da je on ucinio likvidaciju. Najzalosnije je sto je on prijetio Nebojsi-Hodaku-Ceni, Igoru Mikuli, Sinisi Rimcu i maloj Snezani Zivkovic iz Gospica te natjerao Mikulu da ispali dvadeset metaka u malu Aleksandru i gospodju Zec. Da bi on, kao, bio siguran. I natjerao ih je da zakopaju leseve.


Samo su zbog toga oni umijesani u tu aferu. Jer Rimac je u istrazi javno priznao: "Ja sam ubio Mihajla Zeca, a u drugo me ne mesajte." To je istina. Danas se od Mihajla Zeca cini nekog heroja i govori se da je on uzaludno poginuo, a da se ja nesto pitam, da ja tiskam nekakve novine, ja bih vise pisao o Marini Nuic, jer je ona nevino poginula.

IZDAVANJE ZAPOVJEDI

Demantirao bih rijeci Ivana Vekica iz proslog Ferala. On laze, on je sve znao. Ja mu mogu reci koliko je nasa jedinica dobila naredbi od njega. On bi rekao "od vas trazim da napravite to, to i to". Nikad se nismo vratili da nismo izvrsili zadatak, a najvise se radilo o likvidacijama. Njegova je zapovjest da se ubije Milos Ivosevic, a zbog njega je trebalo biti ubijen i jedini prezivjeli Srbin iz Poljane, Stevan Brajanovic. Ponavljam, Ivan vekic je sve znao.

U zatvoru sam bio od drugog sijecnja do 30 travnja 1992. godine. Meni je bilo najzalosnije sto je 15. sijecnja Hrvatska priznata, a ja u Remetincu. Oslobodjeni smo kad je Seks postao javni tuzilac, ali smo pusteni u dvije grupe. Mikula, Hodak, Snjezana Zivkovic, Suljic i Rimac su ostali cetrdesetak dana duze u zatvoru zbog Zeca. Prvi mjesec u zatvoru su se prema nama ponasali okrutno. Ne, nitko nas nije smio dirati, jer da je nad nama bilo neko fizicko izivljavanje, ja mislim da danas policiska zgrada u DJordjicevoj ne bi postojala. Tu je veliki utjecaj imao Mercep, koji je organizovao nasu obranu, te Ivan Vekic, koji danas istupa s kojekakvim glupostima. U to je vrijeme bio na nasoj strani. Mozda sam to vec kazao, ali ponavljam da su istrazni suci Jvanovic i Horvatinovic bili prilicno korektni, nisu ih zanimali detalji.


Veliki sam vjernik. Imam na ruci prsten-krunicu iz Medjugorja. Bog sve prasta do odredjene granice. Ja mislim da sam dosad dovoljno kaznjen za sve sto sam pocinio. Zivotna bi mi satisfakcija bila da mi djeca imaju egzistenciju, jer jako dobro znam sto ce mi se dogoditi nakon ove price, ali samo bih volio da neko povede racuna o mojoj djeci. Stvarno imam prekrasan brak i prekrasnu obitelj, dvoje divne male djece. Moja supruga zna za sve sto sam ja radio, jer samo tako mozemo zajedno zivjeti.

Nije mi lakse kad sam vam sve ispricao. Plasim se svoje postrojbe. To su prekaljeni profesionalci, koji ne promasuju cesto. I znam da mi Haag ne gine.


________________________________

O ovom svedocenju Miro Bajramovica, zamenika Tomislava Mercepa, koje ste procitali informisale su skoro sve zapadne medije - izuzev svedskih.

Redakcija emisije vesti svedske televizije "Aktuellt" izricito je odbila da i jednom recju pomene ovo svedocenje o sistematskom, i od politickog vrha Hrvatske planiranom likvidiranju neduznih srpskih civila i unistenju srpskog naroda uopste u tadasnjoj republici Hrvatskoj, koja je u vreme zlocina o kojima Bajramovic svedoci, jos bila u sastavu bivse Jugoslavije.
 
СПИСАК ПОГИНУЛИХ И НЕСТАЛИХ ПРИПАДНИКА
ТЕРИТОРИЈАЛНЕ ОДБРАНЕ PCK HA МИЉЕВАЧКОМ ПЛАТОУ



Бр
ПРЕЗИМЕ, ОЧЕВО ИМЕ И ИМЕ
ГОД И МЈЕСТИ РОЂЕЊА
НАПОМЕНА

1.
Babich Paje Dragan
1942. Knin
Identif.

2.
Berich Luke Vladimir
1966. Knin
Identif.

3.
Colovich Laze Slobodan
1958. Knin
Identif.

4.
Chanak Milana Ilija
1973. Apatin

5.
Chulich Nikole Zeljko
1972. Mrkonjich-Grad

6.
Churuvija Nedjeljka Milos
1973. Knin
Identif.

7.
Djepina Sime Branko
1951.Golubich

8.
Djepina Petra Petar
1943. Golubich
Identif.

9.
Grulovich Petra Nikola
1950. Kistanje
Identif.

10.
Grkinich Ilije Petar
1950. Ramljane
Identif.

11.
Husarevich Mehmeda Djevad
1972. Bos. Krupa

12.
Ilich Save Todor
1946. Padjene

13.
Kovachevich Dusana Damjan
1942. Ridjane

14.
Krajinovich Nikole Ilija
1941. Knin
Identif.

15.
Kostich Nikole Jovan
1940. M. Polje
Identif.

16.
Karabuva Radoja Branko
1954. Strmica

17.
Lipovina Ilije Nikola
1942. Knin
Identif.

18.
Lalich Milentije Nikola
1943. Kistanje
Identif.

19.
Malesevich Todora Milan
1942. Miochich
Identif.

20.
Medakovich Todora Todor
1949. Kovacich

21.
Momich Djurdja Gojko
1939. Knin
Identif.

22.
Manojlovich Todora Janko
1957. Markovac
Identif.

23.
Medos Vuje Rajko
1938. Biov. Selo
Identif.

24.
Popovich Boze Slobodan
1972. Kistanje

25.
Raketich Petra Vlade
1939. Knin
Identif.

26.
Radujko Nikole Vinko
1956. Kovachich
Identif.

27.
Radich Obrada Gojko
1942. Raduchich
Identif.

28.
Smiljanich Lazara Jovica
1964. Zvjerinac
Identif.

29.
Trifunovich Tome Ljubomir
1935. Ridjane
Identif.

30.
Visich Bozidara Ranko
1963. Knin
Identif.

31.
Vukovich Branka Miroslav
1962. Miochich

32.
Zelembaba Petra Stevo
1953. Zagrovich
Identif.

33.
Subotich Obrada Miroslav
1962. Ervenik
Identif.

34.
Lunich Dusana Radovan
1967. Krichke
Identif.

35.
Raskovich Petra Mile
1963. Zagrovich

36.
Chosich Pavla Djordje
1951. Kosovo
Identif.

37.
Mirchetich Djure Nikola
1942. Miochich

38.
Vujasin Milana Gojko
1973. Otisich
Identif.

39.
Veselinovich Bogdana Milan
1949. Obrovac
Identif.

40.
Medakovich Branka Sasa
1972. Kovachich
Identif.

ИЗВОР, ВЕРИТАС
 
Veritas, Bilten broj 9, Februar, 2000

"Ravni Kotari", u zapadnom dijelu Dalmacije, njen su najplodonosniji dio. Taj prostor je do januara 1993. godine bio sa vecinskim srpskim stanovnistvom, kao sto je to bilo i prije 239. godina. Prema podacima iz knjige katolickog svestenika i istoricara Mile Bogovica "Katolicka crkva i pravoslavlje u Dalmaciji za mletacke vladavine" u samom jezgru Ravnih Kotara, dakle u nekdasnjoj Ninskoj biskupiji, godine 1761. bilo je 9 961 katolika i 12 309 pravoslavaca. Katolici ce u kasnijem razdoblju postati Hrvati, a pravoslavni ce ostati Srbi, makar u vecem broju. Upornom antipravoslavnom katolickom akcijom broj pravoslavnih Srba poceo je i prije toga da se smanjuje. Naime, godine 1696. u maju mjesecu, Ninski biskup Parcic izvjestava Rim da je uspio pravoslavne "shizmatike" dakle Srbe, prevesti na katolicku vjeru u selima Policnik i Ljubac kod Zadra...

Superioran brojcani odnos Srba prema Hrvatima na podrucju Ravnih Kotara, koji su bili objekt hrvatske agresije od januara 1993. godine poremecen je upravo tim aktom...

U obracunu sa srpskim civilima i vojnicima Hrvatska vojska je pocinila niz ratnih zlocina cije je izvrsenje bilo u znaku svojevrsnog nekrofilnog cinizma. Nemamo precizan popis imovine Srba koje je unistena pod hrvatskim ratnim maljem od januarske agresije do danas....
 
РАВНИ КОТАРИ

- Друга агресија (22.01.1993.) РХ на РСК, откада је подручје РСК стављено под заштиту УНПРОФОР-а;

- У овој агресији која је трајала до краја 1993. године погинуло је 326 војника и цивила. У збјеговима је умрло 165 цивила, као директна послједица агресије је укупан број страдалих 491.

- Села Смоковић, Кашић и Ислам Грчки су тотално уништена и спаљена.

Spisak poginulih (preuzeta sa Veritasa)

Badža Jovan Živko, 1956. Bilišane - Obrovac; Banda Petar Branko, 1965. Vojnić - Vojnić; Banić MirkoAleksandar, 1973. Zemunik Gornji - Benkovac; Bogunović Mirko Predrag, 1971. Zapužane - Benkovac;Borić Milan Stamenko, 1968. Vojnić - Vojnić; Cupać Veljko Dragoslav, 1966. Korlat - Benkovac; CupaćNikola Stevan, 1952. Korlat - Benkovac; Cupać Dragojlo Veljko, 1962. Korlat - Benkovac; CvjetanovićDušan Draško, 1950. Islam Latinski - Benkovac; Ćustović Petar Jovo, 1927. Smoković - Benkovac;Đaković Budimira Đorđe, 1974. Kašić - Benkovac; Daničić Spasenije Zoran, 1961. Smoković - Benkovac;Despot Rade Jovan, 1933. Islam Grčki - Benkovac (nestao); Despot Stana ž. Jovana, 1934. Islam Grčki- Benkovac (nestala); Dević Milan Olga, 1947. Islam Grčki - Benkovac; Drača Obrad Milan, 1965. Zadar -Zadar; Dragić Mile Milan, 1972. Vojnić - Vojnić; Dragičević Todor Marko, Obrovac - Obrovac; DubrojaNikola Drago, 1954. Smoković - Benkovac; Graovac Gojka Milan, 1948. Smoković - Benkovac; GraovacDrago Darko, 1956. Smoković - Benkovac; Graovac Drago Davor, 1958. Smoković - Benkovac; GraovacGojko Milan, 1948. Smoković - Zadar; Ilić Dušan Aleksa, 1955. Kosa Nadin - Benkovac; Jokić MihajloSlobodan, 1968. Obrovac - Obrovac; Knežević Vladimir, 1906. Kašić-Benkovac; Kosović Gojko Radomir,1961. Zemunik Donji - Benkovac; Kožul Krste Boško, 1969. Islam Grčki - Benkovac; Kožul DušanaDraginja ž. Milenka, 1926. Islam Grčki - Benkovac; Lacmanović Marka Milan, 1942. Islam Grčki - Benkovac(nestao); Lakić Mile Robert, 1969. Zadar - Zadar; Ljubičić - Mijić Nikola Boško, 1952. Obrovac - Obrovac;Maričić Petar Željko, 1960. Benkovačko Selo - Benkovac; Marinković Jandrija David, 1960. Poljice - Zadar;Milanko Đure Dušan, 1966. Karin Donji - Obrovac; Milić Bogdan Zoran, 1962. Kašić - Benkovac;Milosavljević Radomir Nenad, 1961. Beograd - Beograd; Mišković Jovan Dragan, 1965. Islam Grčki -Benkovac; Mlinar Slavko Dušan, 1958. Islam Grčki - Benkovac; Mlinar Marko Stevan, 1947. Islam Grčki -Benkovac; Mrkić Damjan Velimir, 1961. Islam Grčki - Benkovac; Nonković Stevka ud. Krste, 1905. IslamGrčki - Benkovac; Novaković Mile Čedomir, 1959. Bjelina - Benkovac; Novaković Mile Danka ž. Drage,1943. Kašić - Benkovac; Oluić Stevan Jovan, 1956. Islam Grčki - Benkovac; Olujić Jovan Stevan, 1950.Bilišane - Obrovac; Opačić Veljko Dragan, 1967. Murvica - Benkovac; Opačić Mirko Goran, 1972. Parčići -Benkovac; Opačić Marija ud. Spasenija, 1909. Smoković - Benkovac; Opačić Luka Svetozar, 1945.Murvica - Zadar; Ostojić Jovan Nenad, Islam Grčki - Benkovac; Ostojić Milan Željko, 1967. Žirovac - Dvor;Paravinja Krste Milan, 1946. Smoković - Benkovac; Paravinja Spasenija Slobodan, 1962. Zadar - Zadar;Parenta Lazar Jandrija, 1950. Islam Latinski - Benkovac; Parenta Dušan Mladen, 1969. Islam Latinski -Benkovac; Parenta Trive Neven, 1969. Islam Latinski - Benkovac; Pavić Petra Radoslav, 1906. Smoković- Benkovac; Pavličić Novak Nikola, 1965. Benkovac - Benkovac; Pešelj Ilija Obrad, 1950. Bilišane -Obrovac; Pozder Miroslav Jovan, 1959. Kašić - Benkovac; Prostran Trivun Petar, 1958. Smoković -Benkovac; Pupovac Dane Branko, 1953. Biljane Donje - Benkovac; Radeka Čedo Đorđe, 1954. BiljaneDonje - Benkovac; Rajčević Petar Jovan, 1937. Smoković - Benkovac; Rajčević Janko Sava, 1943.Smoković - Benkovac; Samardžija Mile Miloš, 1941. Slavsko Polje - Vrginmost; Simić Ljubiša, Orahovac- Orahovac; Šimičević Luka Milica, 1937. Mokro Polje - Knin; Sinobad Milan Draško, 1968. Knin - Knin;Skadarko Đorđe, 1968. Kostajnica - Kostajnica; Šljepica Jovan Zdravko, 1954. Islam Grčki - Benkovac;Štrbac Ilija Božo, 1953. Raštević - Benkovac; Uzelac Ana, 1912. Islam Grčki - Benkovac; Uzelac Ane Mišo,1945. Islam Grčki - Benkovac; Uzelac Nikola Predrag, 1971. Lišane Tinjske - Benkovac; Veselinović DušanZoran, 1967. Zelengrad - Obrovac; Višić Jovan Vojin, 1933. Smoković - Benkovac; Višić Momčilo Željko,1973. Islam Grčki - Benkovac; Vitas Drage Petar, 1950. Brgud - Benkovac; Vračar Bogdan, 1956. MajskePoljane - Glina; Vujić Sava, 1965. Čoka - Čoka; Vukša Stojan Milan, 1945. Parčići - Benkovac; VukšaDušan Ratko, 1963. Parčići – Benkovac.
 
Das ist jetzt ungefähr so als würde sich die SS über den D-day beschweren.
 
Zurück
Oben