Aktuelles
  • Herzlich Willkommen im Balkanforum
    Sind Sie neu hier? Dann werden Sie Mitglied in unserer Community.
    Bitte hier registrieren

Ceda Jovanovic: Draža Mihajlović/Četniks, die ersten die nach der Kapitulation Jugoslawiens 1941 Hitler und den Faschisten den Kampf ansagten

Die standen eben nicht mehr unter Klmando von Draza, waren absplitterungen. Ein US Präsident zeichnet ein Faschisten wie du fälschlicherweise Draza nennst nicht mit dem höchsten Orden aus, den Draza bekommen hat.
Natürlich standen die unter dem Kommando von Cica Draza, lies mal Geschichte und nicht die Cetnik-Märchen.
 
Nein , absplitterungen machten halt ihr ding, Draza wollte sowohl Nazis raushaben, als auch kommunsten
Die standen unter dem Kommando von Cica Draza, der wiederum war bei den Nazis und den italienischen Faschisten Arsch lecken.

Ali najvažniji četnički razlog za odluku da se bore protiv partizana ležao je u njihovoj krajnjoj opoziciji prema prirodi i ciljevima partizanskog pokreta. Partizani su bili revolucionarna snaga predvođena komunistima koja je djelovala kroz oblike Narodnog fronta i s nacionalnim parolama; težili su tome da tokom rata zadrže punu samostalnost, a primjenjivali su kombiniranu strategiju oružanog otpora protiv okupatora i kvislinga s revolucijom usmjerenom protiv starog političkog i socijalno-ekonomskog poretka. Kao takvi, bili su direktna prijetnja četnicima, koji su bili organ izbjegličke vlade i branitelji starog poretka, i očigledna prijetnja glavnom četničkom cilju da poslije rata kontroliraju vlast u zemlji. U međuratnom periodu država je bezobzirno gonila komuniste, a bilo je mnogo vatrenih antikomunista ne samo među profesionalnim oficirima, građanskim političarima, poslovnim ljudima i seljacima, već i među intelektualcima. Nije se moglo očekivati da će oni koji su prišli četnicima zagovarati dugoročnu ili bar kratkoročnu suradnju s partizanima koje predvode komunisti. Pozicije dviju grupa nisu se mogle pomiriti ni ideološki, ni u pogledu ratne strategije i taktike, ni u odnosu na poslijeratne ciljeve. S podrškom emigrantske vlade, četnici su normalno zauzeli stav da bi partizani morali prihvatiti Mihailovića kao vrhovnog komandanta i podrediti se njegovom autoritetu; partizani su to naravno odbijali znajući da bi podrediti se značilo prestati postojati. Ali bili su voljni postići nekakav sporazum, računajući da bi im udruživanje s četnicima pod zastavorn Narodnog fronta pružilo mogućnost da progiitäju ili razvodne cijeli četnički pokret. Kömunisticka partija je imala veliki utjecaj na Narodni front, pa bi najopasniji domaći neprijatelj, koji je imao značajne veze sa zapadnim Saveznicima, u Narodnom frontu bio znatno onemogućen. Četnici, naravno, nisu namjeravali dozvoliti da se to dogodi i jer su bili pouzdanici zapadnih Saveznika, mogli su prihvatiti okupaciju, pa čak i kvislinške režime u Jugoslaviji kao privremenu životnu činjenicu. Prava opasnost nastala bi tek kad bi se Komunističkoj partiji dopustilo da postane tako jaka, da uz podršku Sovjetskog Saveza postane element vlasti pri kraju rata i u jugoslavenskoj politici poslije rata. Drugim riječima, nagrada je bila ni manje ni više nego vlast u budućoj državi: s jedne strane suštinsko nastavljanje političkog, socijalnog i ekonomskog poretka kakav je bio do 1941. koji bi bio izmijenjen tako da pojača velikosrpsku hegemoniju, ili, s druge strane, potpuno novi politički i socijalno-ekonomski sistem izgrađen po komunističkom konceptu. Četnicima je izbor bio jasan: trebali su uništiti partizane sami ili uz pomoć Osovine i kvislinških snaga. Partizani su tako postali neprijatelji protiv kojih su sva sredstva dopustiva, ubrajajući tu paktiranje i nagodbu s okupatorom i marionetskim režimima. Napad na Užice bio je samo prvi pokušaj u tom smjeru i uništenje partizana postalo je od tada glavni cilj četničke politike.



 
Mir ist nicht bekannt dass sie Vernichtungsläger für Zivilisten hatten
Djuic hat ein KZ bei Knin errichtet, Er hatte ja die volle Unterstützung der italienischen Faschisten. Glaube das Dorf hieß Kosovo.

Četnički pokret u Hrvatskoj počeo je početkom 1943. godine uspostavljati trajnije zatvore i logore. Đujić je izdao naredbu potčinjenim jedinicama da zarobljene partizane više ne predaju italijanskoj vojsci, nego da se za njih osnuje centralni logor. Logor u Kosovu primio je prve logoraše u martu 1943. godine. U taj logor nisu bili dovođeni samo partizani nego i brojni civili, djeca, žene i starci hrvatske i srpske nacionalnosti. Kroz taj logor prošlo je “na hiljade uglavnom nevinih ljudi, često djece i žena”, a na “stotine iz njega odvedeno je ravno na strelište u grabama Markovca i Topolja”.
 
Zurück
Oben