dieses dumme hass gelalle ...das ana sich wegen ihrem "monster vater" erhängt hat ist auch ne geschichte der feinde damals gewesen 94......alle mittel der anti serben propaganda waren recht...nichtmal respekt vor toten gab es .....
die wahrheit sah anders aus........
Tek u novinama, u citulji prvi put sam ugledala sliku Ane Mladic. Ranije sam slusala od nekih koji su uspevali da budu bliski sa porodicom Mladic ili bivali povremeno sa njima, da je to jedna sjajna starinski povezana, vojnicka porodica. Sa gorstackim temeljima vaspitanja. Slusala sam o tome kako su kcer i supruga stizale do bojnih punktova, u najtezim situacijama da budu uz svoga obozavanog oca i supruga.
Stan Mladica u Beogradu nalazi se u kuci na kraju ulice, na periferiji. U toj ulici stanuju neke, uglavnom odnedavno, poznate beogradske licnosti. Vecinom ispred kapija stoje strazari, telohranitelji, cuvari kako se to vec sve ne zove. Gotovo sve kuce su ogradjene visokom ogradom.
Do ulaza Mladicevih stize se bez ikakve ograde, bez ikakvih cuvara sa ulice, pravo na vrata. Cak nema ni "spijunke" na vratima. Moglo se lako uskociti i preko terase...
"Kako si, covece, drzao ovako nezasticen stan?!" pitam.
"Mislio sam nas Beograd?!" stize reski odgovor.
Ratko nas nudi obicajnom rakijom, kafom, nagovara nas da se posluzimo... A onda govori. Zapamceno sam zabelezila tek docnije, kada sam smogla snage da jednu ljudsku tragediju svezem u slova pisace masine. Makar to bila i moja intimna pisaca masina.
... Ana je imala obicaj da zorom ustaje i uci, da sprema ispite. Bila je medju najboljim studentima medicine u Beogradu. Pre toga, dok su tamo ziveli u Skoplju. Bila je pri samom kraju studija. Bila je vedra, lepa devojka, omiljena, pametna i osetljiva. Privrzena prijateljima, porodici. Ocu.
Pocetkom marta ,94. godine prvi put se desilo da su njih dve, majka i kci, molecivo, ali vec odlucno rekle Ratku: neka ide Ana na apsolventsku ekskurziju u Moskvu... Nije hteo da ih povredi, ali nije mu bilo pravo.
Kada se vratila sa te ekskurzije, Ana je bila nekako drugacija. Zalila se majci na neku cudnu glavobolju. Zalila se da ne moze da uci, nista ne pamti i da je sve sto je znala pozaboravljala. Tih dana trebalo je, inace, da polaze jedan od malobrojnih preostalih ispita. Nasao se i otac tih dana na nekim razgovorima u Beogradu. Majka Bosa poverila kcerinu tajnu ocu i on odlucio da na svoj nacin vidi sta se to desava sa njegovom miljenicom.
Nezni, prvi put zabrinuti otac produzio je jos jedan dan boravka u Beogradu. Srecom, na frontu nije bilo zescih okrsaja, a uostalom, tamo su ostali njegovi cvrsti vec visegodisnji saborci. Bez Anine vedrine nije mogao da krene na put u ratovnu Bosnu. U kuci Mladica se, inace, po starim obicajima vojnickih porodica nista ne dira onoga dana kada otac vojnik krene na put do ratista. Iz kuce Mladica ne odlazi se neveseo na put...
Prethodne veceri igrali su njih cetvoro "podmornice". Ana je svog oca, ratnog generala zacikavala kako ce ga pobediti u tim "ratnim" okrsajima... Ali je povremeno tiho dodirivala glavu, otklanjajuci taj potmuli bol... Bilo je to njihovo poslednje zajednicko vece.
Izjutra su njih dvoje opet blisko u poverenju razgovarali. Medjutim, Ana nije umela bas da objasni svom omiljenom ocu, coveku kome se divila zbog junastva i predanosti narodnoj borbi, nije umela da objasni sta joj se to unutra u organizmu desava. Govorila je da bi joj bilo lakse kada bi opet posla sa njim u Bosnu, u Republiku Srpsku, na front. Ne negde u pozadinsku bolnicu... Ne, blago, ali odresito govorio joj je tata, nego neka najpre polozi te preostale ispite, pa ce stici i na front, kao mnogo puta ranije. Onda mu se ona opet zalila da ne moze na ispit, jer nista ne zna, a on na svoj nacin proveravao i shvatio da je zapala u neku cudnu zamku. Nesto zagonetno, neka do tada nepoznata zagubljenost, nesigurnost, ovladala je Anom. Verovao je, bio siguran u to da ce njihova Ana pobediti to sta je trenutno snaslo. Onda se salio sa njom:
"Pa, hajde vec jednom i ti padni na nekom ispitu, pa da se i ja, kao ostali normalni roditelji zalim kako mi je kci jedna neznalica i da se pitam sta da radim, jer je pala na ispitu..." Seretio se otac, ona se blago smejala. S patnjom.
Tako su se rastajali toga jutra.
"Vi biste sada mogli pomisliti da sam poludeo. Mogao bih i ja danas o sebi tako da pomislim, da mi nije bilo vojnika koji je te noci spavao u istoj sobi sa mnom. A recicu ti da sam skocio iz postelje onog trenutka kada se moja Ana ubila... Diglo me nesto iz sna... Osetio sam neki neprijatni udar pravo u srce.Vojniku sam rekao da se negde nesto strasno desilo i neka zove sve punktove na frontu...Svi odgovori su bili da je svuda mirno... Popih casu vode i vratih se u krevet.
Onda je zazvonio telefon.
Zazvonio je telefon i ja sam zgrabio slusalicu.
Sin moj, Darko, zvao me je. Iza njega cuo sam kako pisti Bosa... Sta se desava... Seka...Gde je... U kuci... Nista ne dirajte, dok ne dodjem...
...Ne bi to ucinila moja Ana...Tri smo pistolja imali u kuci, a ona je podigla na sebe bas onaj... Onaj koji sam dobio kao najbolji pitomac u Akademiji. Tada mi je porodica poklonila ovaj prsten od koga se ne odvajam a Akademija ovaj pistolj. Tada smo se dogovorili da se iz ovog pistolja puca samo onda kada se u kuci Mladica budu radjali naslednici. Onda se Ana dosetila i rekla da ona nece menjati prezime, kada se bude udala, pa ce se i njeni sinovi oglasavati iz toga pistolja... Ne, to moja Ana nije mogla sama da uradi...
A bila je cakarasta: tako se u narodu kaze. Jedno oko joj je bilo vise plavo, na mene, a drugo vise crno, na Bosu..."
Onda se Ratko setio da bi Bosa volela da se upoznamo. Da me ona bolje zna, jer je ranije citala moje tekstove po novinama. Otisao je po nju.
Na ormaricu pred nama stoji slika vedre Ane. Kraj nje jos mnoge. Stigle i neke sa te nesrecne ekskurzije iz Moskve. Ana je i tamo raspolozena, ali pored nje sedi neki nepoznati sedi covek... Ne znamo ko je...
Bosa je sisla medju nas onako kako hoda bol i kako se nosi ponos. Ima snage za osmeh prijateljstva prilikom primanja saucesca. Cak da pokaze zadovoljstvo sto se sa nama srela. Zahvaljuje za telegram. Da, zaboravila je a hoce da mi pokaze telegrame i pisma. Neko donese veliku gomilu. Bosa najpre izdvaja pismo porodice iz Skoplja, prijatelja sa kojima su ziveli godinama u bliskom prijateljstvu. Ana i njihov sin su se ranije nekoliko godina voleli, zabavljali, kako se to kaze. Cvili njegova porodica za omiljenom Anom, koja im je unosila u kucu lepotu, bljestavim duhom ih zanosila, ljubavlju neznom ih opcinjavala, a sada ne mogu da veruju da vise nema njihove miljenice Ane...
Svaki telegram saucesca kao ogromna suza: prijatelji, borci, nepoznati ljudi, poznate licnosti iz Krajine, Makedonije, Svajcarske, Hilandara, Hercegovine... Zaprepasti me skrtost jednog telegrama, pisanog rukom znacajnog coveka iz Srbije. Citavo njegovo ime i prezime stoji u potpisu, ali iz teksta i svega izbija neki nemilosrdni otpor ljudskosti. Svako pismo, narocito pisma tuge odslikavaju sustinu njegovog pisca...
Pokazuju mi zajednicke slike. I poslednju. Sa Trnova. I tamo je bila sa njim, svojim velikim hrabrim ocem, uz majku. Stoji iznad njih, zagrlila ih. Prelepa, kao kruna roditeljima. Ocu stavila ruku na samo srce... "Srce mi je odnela", odjekuje Ratko Mladic svom silinom roditeljske duse.
Potom je general Ratko Mladic otisao na svoj vojnicki zadatak. Cekalo ga nesrecno Gorazde i mnoga druga iskusenja. Nije pokleknuo od cemera. Nije se prozlio od jada. Nastavio je da se bori sa svojim narodom za svoj narod. Sve sto je docnije bivalo sa njim i oko njega utemeljilo je moje postovanje prema Ratku Mladicu. A covek je kao i svi drugi, samo malo drugacije vaspitan od ogromne vecine.
Znajuci ga tako nisam se zacudila kada sam ga zatekla posle 40-dnevnog pomena kako u sapku poput one koju je nosio upisuje svoje ime i pozdrav nekom starcu preko Okeana, nekom dobrotvoru srpske vojske, koji je otuda samo to molio...