Pet dreničkih sela - Galica, LJubovac, Poljance, Mikušince i Dubovce - pod svojom vlašću držao je mali car, šiptarski terorista Azem Bejta, okružen svojim do zuba naoružanim kačacima. Godinama, ni žandarmerija, ni vojska Kraljevine Jugoslavije nije smela da stupi u drenički atar. Tamo su Šiptari imali svoju "državu", "mali car" im je raspisivao poreze, globio ih, mobilisao, uvežbavao u rukovanju oružjem, gonio na kuluk... Drenica je trebalo da bude jedna od baza u kojoj će se, do Ramazana 1924, okupiti odmetnici sa raznih strana, da bi na Bajram digli sunarodnike na ustanak! Veče uoči Bajrama, jedna vojno-žandarmerijska jedinica opkolila je Drenicu. U zoru, Azem Bejta je pozvan na predaju. Šiptari su pripucali. Pukovnik Stojanović naredio je artiljerijsku paljbu. Borba je trajala čitav dan. Na zgarištu do zemlje razrušene i spaljene Galice, ostalo je 125 mrtvih kačaka
Drenički mladi car, kačak Azem Bejta, zlikovac ili, po arnautski, junak, sa svojom prvom ženom Ćerimom, šiptarskom amazonkom Šotom Galicom, koja se nosila kao muškarac i ratovala pod muškim imenom Ćerim
Ista ova stvar na Kosmetu događala se već jednom. Pre oko sedamdeset godina. I tada su, kao i sada, teritoriju Drenice kontrolisali šiptarski odmetnici, a srpska noga tamo nije smela ni da kroči, čak ni policije, ni vojske. Neke razlike, naravno, postoje, ali ne bitne i ne velike. Najveća razlika tiče se veličine teritorije trenutno zaposednute, ili, da kažemo, privremeno izgubljene. Tada je bilo u pitanju pet sela, sada, kažu, pedesetak. A kraj njih je i tada bila, a i sada stoji ugrožena jedna varošica simboličnog imena - Srbica. Ostale razlike su manje-više terminološke - druge su reči, ali je značenje uglavnom isto.
Na primer:
Teritoriju Drenice ovih dana 1998. kontroliše šiptarska ilegalna teroristička organizacija koja sama sebe naziva visokoparnim imenom Oslobodilačka vojska Kosova. Naoružani teroristi u maskirnim uniformama, sa crnim vunenim čarapama preko lica, patroliraju putevima koji vode kroz Drenicu, pa Šiptare propuštaju i tamo i tamo, a Srbe i srpske pristalice vraćaju ili ubijaju. U slučaju kada je ubistvo bilo izvršeno unutar ugrožene teritorije, policija se nije usudila da ode na lice mesta i izvrši uviđaj, pa je leš dugo vremena ležao kraj puta, kao sablazan, pred očima celog civilizovanog sveta koji, eto, žmuri i pretvara se da ne vidi ove zločine. Prema Vujaklijinom leksikonu, teroristi su pristalice vladavine zastrašivanjem, ljudi "koji misle da će individualnom akcijom, pojedinačnom radnjom zastrašivanja (ubistvima i sl. istaknutih lica suprotnog shvatanja i rada) doći do ostvarenja svojih političko-socijalnih ciljeva".
Pre sedamdesetak godina, pet pomenutih dreničkih sela (Galicu, Ljubovac, Poljance, Mikušince i Dubovce) kontrolisao je i nekoliko godina držao pod svojom vlašću zloglasni Azem Bejta, osiljeni tamošnji Šiptar, odnosno, kako se tada govorilo, Arnaut, Arnautin, sa svojom četom kačaka. On je tamošnje seljake, svoje sunarodnike, globio, gonio na kuluk, zloupotrebljavao i iskorišćavao na razne načine, ali ih i štitio i pred našim vlastima pokrivao svaku njihovu kriminalnu delatnost, jer naši žandarmi nisu ni zalazili u njegovu malenu "državu".
Telo Azema Bajte nije nađeno u Galici, pretvorenoj u prah i pepeo. Teško ranjenog, izneli su ga iz obruča, i kad je preminuo, "sahranili" ga u jednoj jami kraj sela Prčevo. Svi prisutni su dali besu da neće otkriti grob svoga vođe. 1971. godine, telo ovog razbojnika, pljačkaša, secikese i sadiste, koji je žrtvama odsecao uši, svečano je izneto iz jame i sahranjeno. A Azem Bajta proglašen za "nacionalnog borca".
Prema rečniku "Matice srpske", kačaci su bili "odmetnici od vlasti", "razbojnici". Reč je turskog porekla, ali u albanskom jeziku, u novije vreme, ima izvesnu specifičnu obojenost, koju u turskom i srpskom nema. Naime, na ovim prostorima taj je termin vekovima upotrebljavan isključivo za albanske razbojnike i odmetnike, koji su iz svoje matice u Severnoj Albaniji odlazili na krvave pljačkaške pohode po Staroj Srbiji i Makedoniji. Mesto Kačanik je po njima dobilo ime, jer su, dolazeći vencem Šare iz Albanije, kačačke čete tuda upadale na Kosovo. Ali, kako su albanski odmetnici nazivani kačacima bez razlike da li su se odmetali od turskih, srpskih ili jugoslovenskih vlasti, to bi današnje generacije Šiptara želele da u njima vide borce za nacionalno oslobođenje. Tako poznati albanski književnik i jugoslovenski komunistički političar i predsednik SFRJ Sinan Hasani, u knjizi "Kosovo - istine i zablude", ima poglavlje s naslovom "Kačaci i dileme oko njih". Dileme su, naravno, oko pitanja da li su kačaci bili ono što im ime kaže, odmetnici i razbojnici, ili borci za slobodu. Hasani je bio svim srcem uz njih i rado im delio vence slave, ne obazirući se na svoju tako dragu albanologiju, koja ga je bez pardona demantovala. Ta nauka, naime, za reč kačak u albanskom jeziku, pored navedenog, utvrđuje još jedno značenje, a to je "švercovana roba", odnosno "prokrijumčarena stvar", kako precizira veliki albanski rečnik prištinskog Albano-loškog instituta, posle čega definitivno kačaci moraju ostati vezani za sferu kriminaliteta.
Pa, ako je ova mala filološka analiza trebalo da pokaže da između delovanja modernih šiptarskih terorista, danas, i delovanja arhaičnih arnautskih kačaka, pre sedam-osam decenija, nema velikih i bitnih razlika, ni u pogledu načina i karaktera borbe, ni u pogledu ciljeva, svoj veliki doprinos takvim zaključcima mogli bi dati i poznavaoci sadašnjih prilika i sadašnjih događaja na Kosmetu, ako ih ima. Jer, oni znaju, ili bar naslućuju, ili bi morali znati, ili bar naslućivati, odakle se regrutuje ta famozna "Oslobodilačka vojska Kosova", koja se ovih dana oglašava ubistvima i pokličima da je rat blizu. Pa iako jedni Šiptari tvrde da ta vojska uopšte i ne postoji, osim u pokvarenoj mašti beogradske Udbe i trikovima velikosrpske propagande, a drugi Šiptari, pak, tvrde da je ona realnost, da je snažna, brza, okretna, dobro organizovana i naoružana do zuba (svakovrsne mimikrije su vazdašnja albanska nacionalna specifičnost, što učena i uvek obaveštena Evropa dobro zna i o čemu je čuveni minhenski Institut za Jugoistok svojevremeno objavio jednu sjajnu knjigu), ta vojska se, ovih dana, svakako stvara, uvežbava i regrutuje u krilu šiptarske mafije, koja iz dana u dan zauzima sve značajnije mesto na svetskoj pijaci krvi i droge. Ona treba da izrasta u vojno krilo te mafije, pošto je njeno političko krilo već formirano kroz Demokratski savez Kosova, Liberalni savez i druge secesionističke organizacije i frakcije. Ali, to je priča za koju su nadležni oni što se bave opisivanjem i tumačenjem sadašnjih događaja, a mi što smo se opredelili za istoriju i njene pouke, možemo vam ispričati jedino dreničku priču o kačaku Azemu Bejti, i o njegovom vremenu, i i o njegovoj malenoj državi u državi, kako će je nazvati ministar policije Kraljevine SHS, gospodin Srškić, pošto je bude sravnio sa zemljom. Uz napomenu, možda, da je sve to, u stvari, samo zaboravljeni delić sadašnje Rugovine i Demaćijeve dreničke priče, delić bez kojeg se sadašnji događaji ne mogu čestito ni sagledati, a kamoli razumeti.
Dakle, proboj Solunskog fronta i oslobađanje Srbije, 1918. godine, zatekoše "na terenu" mnogobrojne arnautske kačačke čete, koje su sve vreme okupacije radile svoj zlikovački posao, jedne sarađujući s austrijskim i bugarskim okupatorima, druge sukobljavajući se s njima. Broj ovih drugih četa naglo je narastao tokom završnih ratnih operacija - Arnauti su se tako i brzo organizovali da izglade odnose sa Srbima i zabašure počinjene zločine, a što je bilo najvažnije, da spretno sebi prigrabe sav ratni plen, razoružavajući i pljačkajući uspaničene Austri-jance, koji su se povla-čili. Taj prljavi posao izvanredno će obaviti mladi drenički odmetnik Azem Bejta, sa svojom takoreći elitnom četom, uvežbanom baš za ovakve operacije.
I dok su u borbama oko Kline sve ostale čete, kako arnautske tako i mešovite srpsko-arnautske, u kojima je bilo čak i Rusa, donedavnih austrijskih zarobljenika, dok su, dakle, te čete pod komandom Koste Pećanca i dreničkog odmetnika i starog srpskog prijatelja Keće Ajrizovića jurišale na Austrijance, ubijajući ih ili zarobljavajući, dotle je Azemova četa jurišala na austrijsku komoru. Za dva dana, pljačka je bila prosto basnoslovna, beleži ugledni i pouzdani svedok tih događaja. Drenički odmetnik je zaplenio i prisvojio "ogroman broj najlepših konja, kola, čitave gromade šećera, platna, kože i đonova za obuću, husarskih novih atila" (konjaničkih dolama), razne druge robe, pa i gotovog novca. Od jednog svog sunarodnika preoteo je zaplenjenu austrijsku pukovsku kasu sa preko dva mili-ona kruna. U borbama za oslobođenje Peći zarobio je još jednu takvu kasu, sa milion i 400 hiljada kruna u zlatu, od čega je jedva odvojio za državu i Kostu Pećanca nekih 40 hiljada. Tako je postao bogat i moćan. A kod Šiptara ko je bogat i moćan taj je i slavan, pa su se o Azemu Bejti počele ispredati legende i pevati junačke pesme. Bez obzira što je pre toga baš među svojima bio omražen kao čovek niskog porekla i obična lopuža, kakav mu je bio i otac Bejta, koga su svojevremeno, zatečenog u krađi, ubili drenički seljaci, i to motkama.
Istine radi, koja uostalom nikad nije jednostrana i crno-bela, valja reći da je Azem Bejta, kao odmetnik, od početka bio u sukobu sa Austrijancima, koji su mu ubili dva brata zato što su u svojoj kući u Galici skrivali i štitili neke Srbe, Lazareviće, iz obližnjeg sela Radiševa. Zbog tog slučaja se i odmetnuo u šumu, sakupio četu i osvetio braću. Nadalje se, po prirodi stvari, držao Srba kod kojih se i skrivao i sa kojima je, kažu, umeo, pa je i umesto domaćeg srpskog jezika na šiptarski način govorio pravilno srpski, što je naučio u Požarevcu dok je bio na robiji zbog krađa, razbojništava i krvne osvete. U početku je globio i pljačkao najviše svoje sunarodnike, i ubijao koga god je mrzeo, a mrzeo je sve otmenije i viđenije ljude koji bi mu mogli postati rivali. Posle je promenio stranu i okomio se na Srbe, mireći se sa svojima i kupujući njihovu odanost novcem i poklonima, a držeći se podalje od Austrijanaca. Najviše je pljačkao, globio i ucenjivao, ali je i ubijao. Uoči samog oslobođenja ubio je četvoricu seljaka, Srba, iz Čečeva, da bi im oduzeo četiri konja sa četiri tovara sukna. Nešto pre toga priredio je spektakularnu zasedu kod sela Čabre, na putu iz Mitrovice u Ibarski Kolašin, i opljačkao silan narod koji se vraćao sa pazara, oduzevši ljudima sav novac i svu kupljenu robu. Pri tome je obeščastio nekoliko žena i ubio dvojicu najotmenijih Kolašinaca.
Iako u tako kritičnom momentu zavađen sa Srbima, on će ipak naći načina da pređe na srpsku stranu i priključi se četama Keće Ajrizovića koji ga, ozbiljan i obazriv, ne bi ni primio da nije bilo posredovanja Koste Pećanca. A od ovoga je, štaviše, uspeo da kupi i titulu srpskog vojvode, uostalom ne skupu, kako naglašava isti citirani ugledni i pouzdani svedok tadašnjih događaja. I pošto je kao srpski "Azem-vojvoda", naravno, sa arnautskim akcentom, uspeo da se obogati i osili, i da kompromituje srpsku stvar na Kosmetu, i među Srbima, i među Albancima, Azem Bejta se odlučio da još jednom promeni stranu.
"On ubi Keću Ajrizovića" - beleži naš hroničar - "i još nekoliko viđenih Arnauta koji su mu sme-tali, a neprestano poručivaše kako je veran državljanin. Sve što se bojaše vlasti pojuri k njemu. I Drenica pade pred njim kao osvajačem, dok za kratko vreme, blagodareći svojem mentalitetu i našoj neumešnosti, Arnauti ne rekoše da je nacionalni junak, mladi car, koga ispred kula počeše dočekivati i sa ljubavlju i kao kakvoga kneza."
Sa takvim oreolom on se o Đurđevdanu 1919. godine ponovo odmetnu u šumu i njegova borba sada definitivno dobi politički karakter. Od sada je najradije prepadao i ubijao političke ljude, i to gotovo po pravilu svoje sunarodnike lojalne državi. Time je, čini se, najviše i zadužio one današnje Šiptare na Kosmetu koji se bave istim tim poslom. Jedan od mladih kosmetskih autora ga je, još početkom sedamdesetih, hvalio i opravdavao, pa čak pomalo i ulepšavao tu priču, kako bi bila što zapaljivija, sledećim rečima:
"Azemu Bejti opirali su se mnogi begovi i spahije na Kosmetu. Velikosrpska buržoazija postavljala je na vlast ili kao poslanike u parlamentu jedino one koji su se želeli obračunati sa seljakom iz Galice. Azem je pozivao da se ti poslanici ili predsednici opština albanske nacionalnosti kao narodni nepri-jatelji unište, uvek ističući da on lično preuzima odgovornost. Razume se da su široke narodne mase na Kosmetu pozdravile takve mere svog vođe."
U stvari, u novembru te godine, na teritoriji Albanije osnovan je zloglasni Kosovski komitet, teroristička organizacija čiji je jedini cilj bio borba za prisajedinjenje Kosmeta Albaniji. Na čelu komiteta stajlai su istaknuti šiptarski prvaci sa Kosmeta - Hasan Priština, Bajram Curi, Bedri Pejani, Mustafa Kruja, Redžep Mitrovica... Svi su oni jedva dočekali "seljaka iz Galice", pokušavajući da mu se nametnu kao mentori i da njegovu kačačku delatnost iskoriste kao oruđe za svoju političku borbu. Značajan im je, naravno, bio i njegov novac koji još nije bio sav potrošen. Znatan uticaj na Azema Bejtu ostvario je Hasan Priština, odnosno Hasan-beg Vučitrnac kako se u tursko doba zvao, koji je, u stvari, bio austrijski plaće-nik i špijun. Ali, najviše mu se približio Bajram Curi, iza kog je stajala Ita-lija. Ta nova uloga nije se mnogo dopadala Azemu Bejti i on se od nje vremenom umorio, osećajući da je postao igračka u rukama ljudi kojima nije dorastao. Zato je u leto 1923. godine raspustio svoju prilično veliku kačačku če-tu i sa svojih trideset telo-hranitelja "predao se" jugoslovenskim vlastima, doduše, specifičan način. Odmetnik je ponudio vlastima primirje, neku vrstu ugovora o nenapadanju - da vlasti ne diraju u njega i "njegovih" pet sela, a on se odriče pljački i ubistava i odaje se mirnom porodičnom životu.
Neverovatno, ali naše vlasti su ponudu prihvatile. Sklopljena je besa po arnautskom običaju. Bila je to državna potreba, odnosno državna slabost, pisala je "Politika".
Skandal se nije mogao sakriti od javnosti i veoma ugledni i pouzdani hroničar toga vremena pisao je o svemu tome s gorkim humorom, rugajući se. Kao, piše on, na vest da se Azem Bejta predao i da je "odmah vezan i sproveden u zatvor", dolazi u Kosovsku Mitrovicu, odnosno u manastir Devič, skopski veliki župan, gospodin Žika Lazić i pita:
"Gde vam je Azem Bejta?"
"Eno ga u šumi!" - kažu.
"Pa javljate da se predao?"
"Jeste, predao se. Samo neće da dođe ovamo i položi oružje."
"A... tako!"
Te godine su Azemu Bejti njegovi "podanici" podigli kulukom kulu na jednom bregu iznad Galice, neosvojivu, kako je mislio, svu u puškarnicama, sa zidovima od metar i po debljine.
Sledeće godine vidimo ga na svečanosti povodom otvaranja nove žandarmerijske stanice na osmom kilometru puta Mitrovica-Peć. Došao je nepozvan, koliko da pokaže svoje prisustvo i kaže jedno ljubazno: "Tungatjeta!" (Dobar dan). Šest naoružanih kačaka išlo je ispred njega, šestorica pozadi, svi sa puškama na gotovs, on u sredini, na konju. Posedeo je malo, napravio mali muabet i otišao. Na pretnje i psovke pobesnelog sreskog poglavara nije se ni osvrnuo, kao - ne razume srpski. Odlazeći, u istom borbenom poretku kao što je i došao, izvadio je pištolj i opalio nekoliko hitaca u vazduh, šenluka radi.
Kačaci Azema Bejte i dileme oko njih - da li su bili obični zlikovci i lopuže, ili nacionalni heroji koji su se, evo, slikali za albansku istoriju?
Navodno, nije više krao ni pljačkao, pa ipak, vratio je neka ukradena goveda, koja su se odnekud, bez veze, našla na njegovoj teritoriji. Te godine su na Čičevici ubijena tri žandarma, ali istražni organi nisu mogli da nađu počinioce, pošto su tragovi vodili tamo gde Azem Bejta nije dozvoljavao pristup.
Ali, Kosovski komitet i Bajram Curi nisu ostavljali na miru ovog mladog cara iz Galice. Početkom maja 1924. pozvan je u Junik, u neutralnu zonu koja je tada još postojala na albansko-jugoslovenskoj granici. Tamo je dobio instrukcije, oružje i ogromnu količinu municije.
Plan je bio da Bajram Curi u Skadarskoj Malesiji, u plemenu Krasnići, podigne ustanak koji će se proširiti na celu zemlju, te da se sa vlasti svrgne diktator Ahmet Zogu, a na vlast dovede demokrata Fan Noli, koji će uz podršku Italije prisjediniti Albaniji deo Kosmeta do pruge Skoplje-Mitrovica. Italija će dati oružje da se naoruža pogranično stanovništvo Severne Albanije. Iz Bugarske će doći čete VMRO-a kao pojačanje. Tokom Ramazana svi će se kačaci okupiti na Azem Bejtinoj teritoriji, na dan Bajrama da se digne ustanak i - smrt Jugoslaviji!
Međutim, stvar je provaljena i dojavljena Beogradu, šiptarski autori ove priče, kivni uvek najviše na svoje izdajnike, navode čak i ime špijuna. Bio je to neki Nuh Biba iz Đakovice, po imenu i prezimenu očigledno Šiptar katolik.
Vlada u Beogradu imala je do Bajrama više od dva meseca na raspolaganju da prati razvoj situacije, te da na vreme donese odluku kako da zaštiti svoju teri-toriju. I zaista, kako je i planirano, krajem maja, pod rukovodstvom Bajrama Curija, Krasnići su se digli na ustanak, u junu su zauzeli Tiranu i Ahmet Zogu je morao da beži - kuda nego u Jugoslaviju. Onda su novi predsednik Fan Noli, inače pravoslavni vladika, i musliman Bajram Curi otišli u Italiju po puške, koje su razdeljene stanovništvu duž granice, uz naročitu zakletvu, tj. "besu", po arnautskom običaju. I pošto su tokom Ramazana kačaci zaista počeli da pristižu kod Azema Bejte u Galicu, gospodinu ministru Srškiću nije ostalo ništa drugo nego da naloži raškom velikom županu, gospodinu Janku Spasojeviću, da jednom brzom i odlučnom vojnom akcijom stvar saseče u korenu.
U ponedeljak, 14. jula, uveče, uoči Bajrama, jedna vojno-žandarmerijska formacija, jačine osam bata-ljona (prema šiptarskim izvorima), pod komandom artiljerijskog pukovnika Stojanovića i pešadijskog pukovnika Denića, opkolila je Galicu i još pet dreničkih sela. U zoru, veliki župan je pozvao Azema Bejtu na predaju. Iznenađen u svom leglu, ovaj je navodno pristao da pregovara, a u stvari je odmah pobegao, pokušavajući da nađe izlaz iz obruča, pošto je prethodno svojima naredio da iz svih oružja biju po neprijatelju. Kada je iz Azem Bejtine kule otvorena vatra i kada su pale prve žrtve, pukovnik Stojanović je naredio artiljerijsku paljbu. Okršaj je trajao ceo dan. Kada su se prašina i dim razišli, videlo se samo zgarište - kačačka država u Drenici više nije postojala.
Bajtine kačake naoružavale su, i na vezi držale, dve obaveštajne službe - italijanska preko šiptarskog lidera Bajrama Curije, i nemačka, preko Hasana Prištine. A za slučaj ustanka, dreničkom "malom caru", obećano je kako će mu i VMRO iz Bugarske pohitati u pomoć.
U ovoj akciji poginulo je 14 vojnika i žandarma, dok je na strani kačaka bilo 125 mrtvih. Zaplenjeno je 298 pušaka, među kojima su tri nove, francuske, bile puške one trojice žandarma ubijenih na Čičavici. Bilo je i civilnih žrtava - dve žene i dva deteta, ali, prema stručnom izveštaju poznatog kriminologa Rudolfa Arčibalda Rajsa, njih nisu ubili vojnici, nego su nastradali u jednoj zapaljenoj kući, iz koje nisu hteli da izađu.
"O ličnosti Azema Bejte mnoge se legende pričaju, legende koje ne odgovaraju istini" - završava svoj izveštaj i priču o mladom caru iz Drenice kriminolog Rajs. - "O njegovim krivicama mogao bih čitave knjige pisati. Taj čovek nije samo običan lopov i zlikovac, on je i sadista koji mrcvari svoje žrtve. Video sam premlaćenog Musli Sefera iz Donjeg Obilića, kome su bile odsečene uši."
O sudbini Azema Bejte dugo se ništa nije znalo. Tek četrdesetak godina kasnije saznalo se da ga je ranjenog iznela iz obruča prva žena njegova i ratna drugarica, arnautska amazonka Ćerima, zvana Šota Galica. Ali, kako je u putu ubrzo umro, telo mu je bačeno u jednu duboku jamu kraj sela Prčeva. Svi prisutni su se tada zakleli, dali "besu", da nikada neće odati tajnu njegovog groba. Ipak, Šiptari su i ovu "besu" pogazili, pa su 1971. godine kosti Azema Bejte svečano izvađene iz prčevske jame tako da duh njegov i danas lebdi nad Drenicom.
A smrt njegova, 1924. godine, rezultovala je jednom značajnom političkom promenom na međunarodnoj sceni. Krajem te godine Albanija se još jednom digla na oružje, i svrgnula "demokratu" Fana Nolija, zato što nije mogao da ispuni obećanje o pripajanju Kosmeta Albaniji.
