ISTINA O JASENOVCU
43 godine posle jedinog ozbiljnog istraživanja grobnica na teritoriji jasenovačkih logora, čiji rezultati nikad nisu zvanično objavljeni, profesor dr Srboljub Živanović, član tročlanog tima sudskih antropologa, koji je 1964. godine obavio iskopavanja, za Press Magazin govori o ovoj mračnoj temi
Zverstva i masovna ubistva počinjena tokom Drugog svetskog rata u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj, već 60 godina nisu do kraja rasvetljena. Komunistička vlast trudila se da ih minimizira i što manje pominje. Isto čini i sadašnja hrvatska država. 43 godine posle jedinog ozbiljnog istraživanja grobnica na teritoriji jasenovačkih logora, po prvi put javnosti su dostupni izveštaji koje je sačinio profesor dr Srboljub Živanović, član tročlanog tima sudskih antropologa, koji je 1964. godine obavio iskopavanja masovnih grobnica u Jasenovcu i na Donjoj Gradini. Specijalno za Press Magazin dr Živanović, danas član Međunarodne komisije za utvrđivanje istine o Jasenovcu, otkriva malo poznate potresne detalje sa ovog stravičnog mučilišta i klanice, gde su ustaški krvoloci divljali nad Srbima, Jevrejima, Romima i Hrvatima neistomišljenicima.
Uklanjanje tragova
- Mi smo 1964. godine vršili iskopavanja na obe strane reke Save, u samom Jasenovcu i u Donjoj Gradini. Pod pritiskom javnosti vlasti su pristale da obrazuju jednu komisiju, koja je trebalo da ide u Jasenovac i vrši iskopavanja da bi na neki način dokumentovala šta se tamo dešavalo. U to doba naši veliki profesori bili su prestrašeni od svega što se dešavalo i za vreme rata i posle rata. Nisu smeli da se usude da to rade, da pristanu da budu u toj komisiji i pronašli su tri asistenta koji su bili dovoljno "mladi i ludi", a koji su ipak naučili nešto zanata - kaže dr Živanović.
- Jedan od njih sam bio i ja. Ja sam pre odlaska u Jasenovac, pre nego što je naša ekipa počela da radi, bio u Aušvicu da vidim kako su oni te stvari ispitivali, radili, opisivali, pa sam tu stekao neko znanje, a imao sam sreću da mi na novosadskom medicinskom univerzitetu profesor sudske medicine bude Ante Premeru, jedan izvanredan čovek, predratni komunista, profesor sudske medicine u Zagrebu. On je ceo rat proveo u Jasenovcu i gledao šta su tamo radilo i kakve su to grozote bile, i on me je posebno pripremao za taj rad. Rekao mi je da su oni još od početka 1943. godine otkopavali masovne grobnice i spaljivali leševe da bi uništili tragove. Tako da mi uopšte ne znamo koliko je leševa na taj način uklonjeno.
Živanović za Press Magazin objašnjava na koji se način 1964. godine sprovela identifikacija grobnica i kako se došlo do konačnog broja žrtava od 700.000.
- Pre našeg dolaska došla je jedna ekipa sudske medicine iz Ljubljane, koja je u to vreme dobila jednu vrstu burgije, koja je bila novi izum, kojom je moglo da se buši tlo i kada bi uspeli iz te bušotine da izvade ostatke kostiju, onda smo mi znali da se na tom mestu nalazi grobnica. Na taj način su identifikovane grobnice, pa smo na neki način imali orijentaciju gde se šta nalazi. Bilo nam je jasno da ne možemo da uradimo ceo posao jer su se grobnice u to vreme nalazile na teritoriji dugačkoj 12,5 km, a širokoj 4,5 km. Nas troje nije moglo ni teorijski sve to da pregleda i uradi. Odabrali smo nekoliko probnih grobnica sa svake strane i, pošto su te grobnice bile jako velike, mi bismo otvorili jednu površinu dva sa tri metra ili tri sa četiri i sve što bismo našli prilikom otvaranja tog dela grobnice, opisivali smo. Tako smo utvrdili da se u proseku na površini od dva kvadratna metra nalazilo oko 27 skeleta.
Sakriven izveštaj
- Na osnovu broja grobnica i na osnovu površine istraženih sondi utvrdili smo jednu cifru od oko 730.000 žrtava u jasenovačkim logorima. U to vreme zvanična verzija bila je da je u celoj zemlji SFRJ stradalo 1.700.000 ljudi u toku rata, od toga 1.100.000 Srba. Ali, ako je samo Jasenovac odneo preko 700.000 hiljada, koliko smo mi utvrdili, onda ta cifra više nije mogla da se održi. Ona u stvari nije tačna! Mi smo se malo uplašili naše cifre od oko 730.000, jer je ona zvučala prosto neverovatno za sve nas, pa smo onda odlučili da zaokružimo na 700.000, zbog eventualne greške. I to je cifra koja bi trebalo da ostane u štampi sve dok neko ne dokaže nešto drugo. Ako neko dođe do boljih činjenica, a može da dođe do boljih činjenica... Neka svako otkrije koju hoće grobnicu i neka pregleda, naći će iste stvari, ali svi se ljudi boje otkrivanja grobnica jer bi sada najednom izašlo na videlo jedno strahovito uništavanje ljudskih bića."
Izveštaji komisije pisani su svakodnevno u vidu dnevnika na koji su se potpisivali svi članovi komisije da ne bi došlo do falsifikovanja istine, međutim, oni nikada nisu objavljeni.
- Jedan deo mog izveštaja iz 1964. godine nikada nije objavljen jer drugo dvoje, koji su radili sa mnom, nisu imali sudsko medicinsko obrazovanje. Izveštaj sam pisao ja. On je bio predat i ko zna gde je, još nije nađen. Došao sam do zaključka još tada, da je najmanje 20 odsto žrtava živo bačeno u grobove. Ja ne mogu da znam koliko je živih bačeno u Savu, niko više ne može da zna koliko je živih bačeno u peći da sagore, ali na osnovu pregleda lobanja, na osnovu rana, jasno je da ustaše nisu uvek bile dovoljno efikasne kada su maljevima ubijali ljude. Nekada bi malj skliznuo niz glavu i čovek bi bio samo ošamućen, ali je u jamu bačen živ, i tako se živ ko zna koliko mučio dok nije umro, jer su preko njega bacani drugi. Ili je bio samo onesvešćen, ili je pak imao neku od povreda za koje se zna da lagano krvare. Na osnovu načina na koji su klali, ako bi imali duboko zasecanje i ukoliko bi povredili glavne arterije, tu bi smrt bila momentalna, ali, ako nisu dovoljno duboko išli, pa otvore samo grkljan, a zaseku neku od vena gde dosta krvi istekne i krvarenje stane, ta ranjena osoba koja ne izgubi ni svest, bacana je u jamu. U masi lobanja prilikom iskopavanja našli smo ostatke mozgova na kojima se tačno vide tragovi krvarenja, koji je tačno deo mozga oštećen. Ti mozgovi poslati su u Ljubljanu u Zavod za sudsku medicinu radi detaljnog pregleda i ja nikad nisam video njihov izveštaj.
Sapun od ljudi
- U jednoj grobnici našli smo ostake cokula, očigledno je da su to bili neki radnici koji su dovedeni na to mesto. Nalazili smo i neke koji su ubijani mecima, znači neko ih je ubijao mecima, iako su ustaše smatrale da ne treba trošiti municiju na Srbe, Jevreje i Rome. Zašto trošiti municiju kada se mogu ubiti maljem ili zaklati. I u Jasenovcu su na jasenovačkoj strani bacali žive ljude u usijanu peć ciglane. To je Pačilijeva peć, jako poznata. To su razvili po ugledu na Nemce i neku vrstu industrije. Na primer, drali su ljude, uzimali masno tkivo i pravili sapun i sada kada odete u Gornju Gradinu na bosanskoj strani, sačuvani su ti kazani za pravljenje sapuna od ljudske masti. Dok u Donjoj Gradini oni nisu imali vremena da se bave time, oni su direktno narod dovodili iz sela u ogromnim kolonama gde su išli i ljudi i žene i starci i dovodili bi ih do ivice rake i momentalno ubijali bez pljačkanja, bez oklevanja... U tim jamama u Donjoj Gradini mi smo nalazili zlatnike koje obično imaju ljudi kao porodično vlasništvo, pa su njih ušivali u odelo računajući da će im to možda pomoći. Sve je to nalaženo tamo. Krstići, davidove zvezde, minđuše, razne stvari. Nalazili smo flašice za mleko, cucle, češljeve, kantice za mleko... Nalazili smo čak i peroreze ili noževe koje su nosili da bi sebi pripremali hranu. Svašta je tu bilo. I ostatke cipela i cipelica dečjih, opanaka uglavnom. Sve se to nalazilo nabacano, jedno preko drugog i pomešano s tim ljudima. Za nas je bilo posebno interesantno što smo nalazili mala vašarska ogledalca, ta ogledalca bila su interesantna zato što su pravljena od stakla i celuloida, a između celuloida i stakla uvek su bile savijene novine da bi držale to staklo na mestu. Sada kada razvijete te novine, pošto su ta ogledalca pravljena lokalno, novine su bile lokalna štampa, pa smo na osnovu te lokalne štampe znali da li je neko iz Doboja, iz Dervente ili iz nekoga drugog mesta odakle su ih dovodili.
Logor za decu
- Jasenovac je specifično mesto. Nemci su u svojim koncentracionim logorima pristupali uništavanju ljudi na industrijski način - znači što brže, što više, sa što manje napora. Jasenovac je mesto na kom su ljudi pre ubijanja strahovito mučeni. Izmišljale su se razne, razne muke... Oni su vladiku sarajevskog Petra Zimonjića potkivali, udarali potkovice na noge kroz pete, a zatim su mu pobijali klinove pod nokte i to po nalogu nadbiskupa Šarića. Tamo su oduzimali decu od majki i odvodili ih u logor za decu. NDH je bila jedina država koja je imala koncentracioni logor za decu i u tom koncentracionom logoru radile su časne sestre. Imate grozne opise mučenja dece, majki i trudnica u Jasenovcu... Uzmu žene, zaseku im dojke i nabiju im prekrštene ruke u te rane, posle toga ih ubiju. Deci su odsecali noseve, uši... Danima su mrcvarili ljude. To su nezamislive grozote!
