Milan Tepić, komandant skladišta, u svoj ratni dnevnik zapisao je:
„Dvadeset šesti septembar 1991. Poslednjih dana niko od nas nije čestito ni trenuo. Na san niko ne misli. Imamo odličan položaj, a da nas je više, ustaše nam ne bi mogle ni pera odbiti. Ne mogu uspostaviti nikakvu vezu s Banjalučkim korpusom. Oni su nam jedina šansa da se izvučemo iz ovog osinjaka...
Stojadin mi kaže da je pogodio crnca koji je već tri dana na tavanu jedne štale preko puta glavnog ulaza u skladište ...
Danas sam završio miniranje skladišta - desetak kapisli sa detonatorima. Jedini problem je što mi je nestao detonacioni uređaj. Ali, tu je akumulator iz mog auta ...
...Koristeći oblačnu noć vojnik Stojadin Mirković je hitronogo, za tili čas, izvadio akumulator iz moga auta i donio ga u skladište...
...Stariji vodnik Ranko Stevanović, divan Nišlija (koga su kasnije Hrvati streljali), referiše mi da smo ustašama nanijeli značajne gubitke. Mi imamo samo jednog ranjenog... "
HRVATSKI bojovnici i dalje napadaju. Pozivaju na predaju, nude majoru Tepiću pasoš i put u inostranstvo, ukoliko preda skladište.
Umesto odgovora nestrpljivim napadačima, major Tepić se obraća svojim vojnicima:
- Ne znam koliko ćemo moći ovako još izdržati, oni će žestoko navaliti i nastojati da nas zaskoče. Zato su pažljivi sa vatrom i izbegavaju da udaraju po skladištu, jer ovo što mi imamo ovdje, za njih je više nego dragocjeno. Isključivo je moja briga da oni to ne dobiju u ruke, jer možete samo zamisliti kakva bi to bila tragedija za naš narod. Ovo je moja davna odluka i molim da se ne komentariše. Kad dođe trenutak, kad se više ne bude moglo izdržati i kad dođe do oka, tražiću da se udaljite na pristojnu udaljenost od glavnog objekta.
Dakle, ne zamjerite mi ako sam negdje prema nekom od vas pogriješio, ali ja hoću dvije stvari da uradim uz vašu pomoć: da ustašama ne dam Bedenik, i da vi ostanete živi! Neka neko od vas sačuva ovaj moj ratni dnevnik!
OSVANULA je nedelja, 29. septembar 1991. godine. U glavnom skladištu major Milan Tepić je sam. Vojnik Stojadin Mirković je u transporteru. Ostali su se, pod okriljem noći, rasporedili i dobro utvrdili nešto dalje. Tako je tražio major.
Oko skladišta mrke prilike pogureno pritrčavaju ogradi. Očigledno: sprema se odlučujući napad na skladište! Zna to Milan Tepić, koji čeka samo pogodan trenutak za ostvarenje svoje velike odluke.
U transporteru Stojadin napregnuto prati sve što se dešava izvan ograde. Gleda vojnike kako se gomilaju. A onda mu naglo udari krv u glavu, grunu neka nova nadljudska snaga, pa gotovo glasno izgovori: „Moramo se braniti, sloboda nema cenu!“
U tom trenutku začu grmljavinu tenka u pokretu. Na njemu šahovnica. Ispred kapije napadači likuju: "Predajte se, garantujemo vam život, bez obzira što ste agresori! Evo, vidite, imamo i vaše tenkove!"
SVAKOG trenutka ratni pakao treba da započne. Major Tepić daje znak svojim vojnicima da raspale punom snagom. Mirković dočekuje naređenje kao jedini spas: iz transportera započinje da kosi napadače. Transporterom neprekidno šeta da bi učinak bio što bolji. Razvija se prava rovovska borba.
Milan Tepić spazi svog bivšeg kolegu Vugleca, kojeg sa još dvojicom Mirković pokosi rafalom iz transportera.
Odjednom, iznenada, navala utihnu. Čak se i tenk povukao. Izgleda da ga je Mirković pogodio u žiroskop.
Svi u skladištu znaju da je ovo zatišje pred buru, glavno tek dolazi. Bojovnici će udariti s leđa.
Major Tepić želi da spase vojnike. Daje znak Stojadinu Mirkoviću da izađe iz transportera i da ide napred među ostale drugove. Neka bace oružje i neka se predaju.
Mirković je samo odmahnuo glavom: ne dolazi u obzir, kao da kaže. To je jedino naređenje koje neće izvršiti, rekao je još juče. Major je mislio da se on šali, pa Stojadin je tek počeo da živi. Tek mu je devetnaesta.
Vojnik Stojadin svoju odluku nije želeo da menja, on je ovu borbu shvatio kao odlučujuću borbu za Jugoslaviju, za opstanak svojih najbližih: majke, brata, ujaka i svih mladića iz svog kraja; za tako velike uloge nije žalio da položi i svoj život.
