Ambis ili realne šanse
Vesna Pešić
23.07.2010.
Milošević je legitimirao svoju vlast skokom u ambis Kosova. Koštunica je uradio isto, s dramatičnim usklikom da nema legitimacije vlasti u Srbiji ako ne slavi kosovski ambis. Sada izgleda da to isto hoće da uradi i Boris Tadić. I njega magično privlači taj ponor. Posle tri uzastopna skoka u isti ambis, s pravom se može zaključiti da je politika kosovskog ambisa politika dugog trajanja i s dugoročnim posledicama.
Više je nego jasno da ta logika dugog trajanja stvara i logiku permanentnog gubitništva u našoj sopstvenoj režiji. Svaki put kad je moguće krenuti drugim putem, taj se put gotovo automatski odbaci, da bi se slepo krenulo utabanim stazama koje nikuda ne vode. Nekako se bez razmišljanja izabere “deveti krug pakla”. Kao da bez tog pakla nijedna vlast ne može da računa na opstanak. Nesreća je što je kosovski ambis popio mozak istrošenoj Srbiji, narodu na rubu egzistencije, u kojem kao da je prevladao samoubilački identitet, usud gubitnika, koji mu je oduzeo i snagu i volju da zaviri u sopstvenu budućnost.
I ovog puta, nakon odluke Međunarodnog suda pravde da kosovska Deklaracija o nezavisnosti nije prekršila međunarodno pravo (pitanje o legalnosti te deklaracije je postavljeno u režiji same Srbije), nije vodila ka otrežnjenju i realnijem sagledavanju mogućnosti pred kojima se Srbija danas nalazi. Gubitak utakmice koju smo sami izmislili, pa čak je forsirali protiv volje svih drugih igrača, ne osvešćuje činjenicu da smo mi kreatori i utakmice i gubitništva, nego se “teška odluka” suda po Srbiju uzima samo kao novi zamah, za nove izgubljene bitke.
Verovatno bez osnova, ali nadala sam se da je sada momenat da udahnemo vazduh i da se upitamo možemo li drugačije sem da i dalje skačemo u jedan te isti ambis. Momenat mogućnosti se pojavio sada, kada smo opet mogli da biramo sopstveni put, baš nakon saslušane odluke Međunarodnog suda pravde. Pošto smo čuli mišljenje MSP-a neka očekivanja su brzo morala biti stavljena ad acta, a buduće delovanje usmereno prema mogućnostima koje razrešavaju naše probleme dugog trajanja.
Ali tako izgleda neće biti.
To je zato što se i najbanalnije činjenice ne uzimaju u obzir. Da li je našim liderima poznato da Sjedinjene američke države odlučuju o tome kakav će biti ishod “kosovskog čvora”, kao i to da su u poslednjoj rundi kavaljerski gledali na junačenje u vezi sa postavljanjem pitanja MSP-u. Da li naši lideri znaju da izgledaju arogantno kad konstatuju da im se odgovor MSP-a ne sviđa (a pitanje su sami postavili) i kad ga dezavuišu tako što se prave ludi da su pitali nešto drugo, pa će sada nastaviti da pitaju to drugo, sve do poslednje kapi naše krvi i poslednje pare. Da li znaju da vode izgubljenu bitku? Da li znaju da će ih nova pitanja, sada Generalnoj skupštini UN, voditi novim potvrdama da su bitku izgubili, ali da će tako izgubiti i neke preostale, ne tako male mogućnosti, koje se sada nude, a sutra više neće. Pritom totalno zaboravljaju svoju “situaciju”.
Kad govorimo o toj “situaciji” pada u oči da Srbiju niko danas ne gleda tako lepim očima, kao novu i demokratsku državu, koja nikakve veze nema sa Miloševićem i devedesetim godinama, i kojoj, tako preporođenoj, nekakvi zlikovci otimaju teritorije. A ne daj bože da i sama krši međunarodno pravo! Da do novog rađanja neke pametnije i demokratske Srbije nije došlo, vidi se i po tome što je vlast posle 5. oktobra, skočila u isti ambis kao i Milošević. Iz tog ambisa, baš kao prethodnik, ne vide se nove šanse, pa je situacija danas samo ponavljanje one stare u drugim okolnostima. Obrazac je isti: guraj do kraja, do ambisa, a pred mogućnostima zatvaraj oči. Kao da se opet čuje isti zloslutni poklič: ne uvažavaj ništa što ti kaže Amerika (a svi znamo da ona odlučuje), ali ni šta ti kažu Engleska, Nemačka, Francuska, EU, ni to da će nas podržati da ostvarimo svoju bolju budućnost. Kao da se opet ori: ne, ne i ne!
Treba sve njih u kompletu tužiti, da ih izvedemo pred sud (to smo već uradili i dobili batine); ali sada ćemo protiv njih povesti rat u Generalnoj skupštini UN. Pa, kao što Milošević i njegovi nisu videli šansu Z-4 za Srbe u Hrvatskoj, sadašnje vođe ne vide da Amerikaci nude sve što možemo da smislimo za najbolji mogući položaj Srba na Kosovu, od specijalnog statusa za Sever, do Ahtisarijevog plana za Jug, i da tu leži sijaset mogućnosti koje bi ozbiljno trebalo razraditi i ostvariti. Sutra ih više neće biti, kao što je nestao i Z-4, na veliku sreću Hrvatske. Tako će sutra biti na sreću ovih drugih. Pri tom, Srbija hoće novi “diplomatski rat” protiv najmoćnijih sa slabim, ili nikakvim argumentima. I sa reputacijom dojučerašnjeg “otpadnika”, čijim se generalima u 21. veku izriču presude za genocid.
Umesto ovakvih, provereno loših planova, predlažem da strpljivo vodimo politiku vraćanja u “normalni svet”, politiku pomirenja sa susedima i velikim silama. Predlažem da ozbiljno razmotrimo naše najbolje šanse za položaj Srba na Kosovu. Predlažem da se manemo utabanih staza na kojima smo već sve bitke izubili. Predlažem da kosovski ambis više ne legitimira vlast u Srbiji. Predlažem da napustimo tu neshvatljivu aroganaciju ratovanja za nepravedne ciljeve koji nas vode u sukob s najmoćnijim i najrazvijenijim zemljama sveta. Predlažem da taj sukob odmah obustavimo. Predlažem da ne jurimo sa pismom predsednika Tadića po svim kontinentima sveta, kako bismo angažovali afričke i azijske zemlje koje bi, navodno, stale iza Srbije u globalnom ratu protiv SAD, EU i razvijenog sveta. Predlažem da obustavimo te ratove i pogledamo realni svet oko sebe i već jednom pronađemo za sebe realno mesto na kome bi vredelo živeti.
Peščanik.net, 23.07.2010.
