Dann hast du keine Ahnung über Faschismus.
Faschismus wird die Menschheit immer wieder beschäftigen.
-
Herzlich Willkommen im Balkanforum
Sind Sie neu hier? Dann werden Sie Mitglied in unserer Community.
Bitte hier registrieren
-
Friedliche Feiertage, egal was Ihr feiert, wünscht Euch
Euer Balkanforum-Team
Faschismus wird die Menschheit immer wieder beschäftigen.
NOVA LICA FAŠIZMA
Prošlogodišnji “izbjeglički val”, unatoč svojoj kratkotrajnosti i nikakvom utjecaju na demografiju Slovenije, ipak je značajno promijenio političku retoriku u Sloveniji. Fraze nekada ograničene na malene (iako agresivne) nacističke grupe postale su znatno prihvatljivije širim segmentima stanovništva. Istodobno, odgovori koji bi trebali suzbiti te tendencije pokazuju se sasvim neadekvatnima.
Istovremena masovna okupljanja diljem zemlje, koja uključuju i velik broj prosvjednika u malim gradovima i selima, visok stupanj nepovjerenja u institucionalnu politiku i disperzirana mobilizacija putem društvenih mreža bila su neka od ključnih obilježja masovnih prosvjeda u zimu 2012./2013. godine. Prosvjedi nazvani “sveslovenskim ustankom” bili su otvoreni, antiautoritarni pa čak i antikapitalistički, i znatno su pridonijeli padu desničarskog premijera Janeza Janše i njegove vlade. U zimu 2016. godine, u vrijeme takozvane “migrantske krize”, ovo su bile i karakteristike vala prosvjeda koji su se umalo pretvorili u najveću desničarsku pobunu ikada viđenu u Sloveniji, a koje je snažno podupirala ista politička stranka koja je prije tri godine pala zahvaljujući javnom pritisku.
U isto vrijeme kada ekstremna desnica u Sloveniji mijenja svoje lice – od organiziranih malih neonacističkih grupa do općeprihvaćenih “patriotskih” pokreta – svjedočimo i radikalizaciji koja vodi sve većoj agresivnosti starih i novih organiziranih fašista. Što se promijenilo i kakvi bi mogli biti potencijalni odgovori na nove oblike fašizma?
Organizirane politike mržnje – kako političkih stranaka, tako i organiziranih neonacističkih grupa – nisu nova pojava u Sloveniji i bile su integralni dio tranzicije. Što se tiče organiziranih neonacističkih grupa, u Sloveniji se njihov porast bilježi od devedesetih godina prošlog stoljeća, a njihove su politike obuhvaćale aktivnosti od zatvorenih koncerata do otvorenih javnih napada na anarhiste, antikapitaliste i antirasiste, njihove organizacije i strukture. Mnogi od ovih napada su u javnosti prošli nezapaženo ili pak bili okarakterizirani kao obično ulično nasilje, iako su neki od njih zadobili veću pažnju, poput na primjer rasističkog napada 2001. i napada na LGBT klub i jednog novinara u Ljubljani 2009. godine.
PODOMAĆENJE RASIZMA
Unatoč stalnim pokušajima desnog spektra institucionalne politike (koje možemo pratiti od kasnih osamdesetih godina) da stvori patriotske osjećaje prema novorođenoj slovenskoj državi i njenim simbolima, patriotizam za većinu ljudi nije nužno predstavljao očiti izbor. Ovo se polako počelo mijenjati kroz komercijalni sport, brojne granične konflikte s Hrvatskom u prvom desetljeću 21. stoljeća, i polagano prodiranja patriotskih tema u javnu sferu, čak i u škole i vrtiće. To je s vremenom pridonijelo usponu nekolicine patriotskih organizacija koje su manje radikalne u svom nastupu: od akcija koje poduzimaju na ulicama, do načina na koji se javno odijevaju, i posebno u smislu stavova koje izražavaju. Posljedično, one regrutiraju mnogo širu populaciju, osobito među mladima. Njihove su politike mržnje slične onima neonacističkih grupa, ali su počele zadobivati javno mnogo prihvatljiviji oblik, te takve organizacije polako postaju legitimnim partnerima u javnom diskursu, kandidirajući se za javne pozicije i participirajući u medijima.
Te su “patriotske” grupe 2009. godine pokušale promovirati mržnju prema muslimanima i organizirati prosvjed protiv izgradnje prve džamije u Ljubljani, ali zaustavile su ih aktivnosti širokog Antifašističkog fronta u koji je bio uključen velik broj različitih aktera koji su se borili za otvoren i tolerantan grad. U isto smo vrijeme svjedočili i “samoorganiziranoj” mržnji, osobito 2006. godine kada je organizirana grupa stanovnika sela Ambrus (a onda i nekih drugih mjesta) u pravom pogromu prognala romsku obitelj Strojan u šumu.
Unatoč tome što su novinari uporno izvještavali o vezama najvećih desničarskih stranaka i članova organiziranih neonacističkih grupa, važno je ne donositi zaključke koji bi vodili teorijama zavjere. Organizirana mržnja na ulicama Slovenije uglavnom je autonomna, ali ju svakako potiče daje opći “duh vremena” u institucionalnom političkom okruženju gdje desničarski političari desetljećima konzistentno temelje svoje politike na agendi usmjerenoj protiv LGBT zajednice (zabranjujući posvajanje, brak…), Roma, migranata itd.
ZATVARANJE SLOVENIJE
U jesen 2015. godine, kada su dužnosnici Europske unije proglasili izvanredno stanje na Balkanu zbog pojačanog migracijskog toka, Slovenija je postala centralna figura u razgovorima o zatvaranju takozvane Balkanske rute. Čim je Mađarska zatvorila svoje granice, Slovenija je postala glavna tranzitna točka i druga zemlja u Europi koja je svoju južnu granicu zatvorila bodljikavom žicom, potičući susjedne države bivše Jugoslavije da također obustave transport migranata. Ovime je upravljala slovenska politička stranka koja je izbore osvojila na agendi vladavine zakona, ljudskih prava i centrističke politike. Čim je počela takozvana “kriza”, vladajući su prihvatili diskurs sigurnosti i straha, disciplinirajući uglavnom domaću populaciju stvaranjem vanjskog neprijatelja u liku migranta. Aktivno su pridonijeli situaciji koja je otvorila prostor za izravniju retoriku mržnje, a zatim i djelovanje, kako desničarskih političkih stranaka, organiziranih fašista i patriotskih grupa, tako i manje ili više samoorganiziranih građana radikaliziranih antimigrantskim diskursom.
Kada je u siječnju i veljači 2016. godine slovenska vlada počela tražiti mjesta za potencijalne izbjegličke centre u manjim gradovima diljem zemlje, dijelovi populacije su se počeli mobilizirati putem društvenih mreža. Zaredali su se prosvjedi u malim mjestima u kojima nikad ranije nije bilo protestnih aktivnosti. U Kidričevu je prosvjedovalo 300 ljudi, 200 u Vrhniki, 300 u Lenartu, 3000 u Šenčuru (koji ukupno broji 3121 stanovnika), i mnogim drugim mjestima, a svi su se ovi prosvjedi održali u periodu kraćem od tri tjedna. Unatoč prisutnosti poznatih političara iz desničarskih stranaka i plaćenim autobusima (na prosvjedima su se mogla vidjeti i obilježja te lideri patriotskih i fašističkih grupa), većina je prosvjednika bila samoorganizirana.
U isto se vrijeme mogla primijetiti i pojačana nasilna prisutnost fašističkih grupa na ulicama – autonomni skvot Sokolski dom u Novom mestu u kojem se prikupljala hrana i odjeća za izbjeglice napadnut je nekoliko puta, uključujući napad molotovljevim koktelom, u Ljubljani su se pojavili grafiti koji su pozivali na silovanje ljevičarki (koje podupiru migrante), a kasnije, u lipnju 2016. godine, došlo je do organiziranog masovnog neonacističkog napada na Autonomnu tvornicu Rog, jedno od rijetkih mjesta u Ljubljani gdje su migranti samoorganizirani i gdje slobodno mogu provoditi svoje vrijeme i aktivnosti (iako je sam napad bio usko povezan i s pokušajem deložacije Roga).
OTPOR POLITIKAMA MRŽNJE
Slično kao 2009. godine, zamah desničarskih javnih aktivnosti sada su ponovno zaustavili antifašistički prosvjedi, osobito kada su krajem veljače obje grupe – Antirasistički front i desničari – organizirale prosvjede u istoj ulici, ispred centra za tražitelje azila u Ljubljani. Antifašistički je prosvjed na ulice privukao veću masu ljudi, od aktivista preko kulturnih radnika do samih migranata, dok je desničarski prosvjed uključivao grupe od “zabrinutih” starijih građana do neonacista, mobiliziranih putem društvenih medija patriotskom antimigrantskom retorikom.
Javne posljedice prosvjeda bile su dvojake. S jedne je strane došlo do javne podrške zaustavljanju uspona fašističkih politika u Sloveniji. S druge, u parlamentu se ponovno raspravljalo o navodnom ljevičarskom nasilju i ekstremizmu. Odgovor institucionalne ljevice bio je prihvatiti ovu igru dvaju suprotnih ekstrema i umjesto zagovaranja otvorenog i inkluzivnog društva, sudjelovati u raspravama o ekstremizmu u Sloveniji, pokušavajući razotkriti desničarski ekstremizam.
Osnaživanje antiekstremističkih zakona opća je agenda, kako u Sloveniji tako i u Europi, što često rezultira strožim zakonima koji policiji daju veće ovlasti u nadzoru društvenih pokreta. To međutim često rezultira optužbama npr. anarhista za terorizama rijetko, ako ikada, progonu desničarskog ekstremizma protiv kojega bi zakoni trebali biti usmjereni. U svakom slučaju, ostaje činjenica da je prošlu godinu obilježio najveći rast ne samo desničarske retorike, nego i brojnosti agresivnih fašističkih aktivnosti koji smo do sada vidjeli. Kao i u ostatku Europe, u Sloveniji su antimigrantski i antimuslimanski osjećaji dali zamaha desnici u kreiranju institucionalnih politika, ali i na ulicama. Više se očito ne radi (samo) o klasičnim neonacističkim grupama ili desničarskim političarima.
ZAJEDNICA PRIVILEGIRANIH
U prošlosti su odgovori institucionalne ljevice bili jednostavni. Na vlast bi pokušala dovesti lijeve stranke, što je trebalo koncentrirati otpor fašizmu u nadležnost države putem kriminalizacije. Ovo je neko vrijeme možda i bila djelomično uspješna taktika za privilegirane, dok su ljudi na marginama društva nastavljali bili metom fašističkog nasilja. Danas, kao posljedica ekonomske krize, politike mržnje šire se kroz širi spektar društva, gdje mlade majke, naši susjedi, školski kolege i učitelji marširaju uz bok neonacistima pod patriotskim zastavama i sloganima koji pozivaju na očuvanje njihove autentične kulture. Čudovište je pušteno iz kaveza, a institucionalne politike na to nemaju odgovora.
Kao i u ostatku Europe, novo lice fašizma počinje stvarati situaciju u kojoj se Slovenija pokušava očuvati kao zatvorena zajednica privilegiranih. Također, kao bi se opravdale ove ideje, koristi se jezik vlasništva. Slovenske su vlasti prvo istakle pravo na svoj teritorij – gradnjom žice kako bi se zaštitila granica – a njihovi su partneri u desničarskim političkim strankama i patriotskim grupama promovirali ideju o svojoj ulozi u proizvodnji dobara i društvenih odnosa, koju ugrožavaju migranti koji navodno žele preoteti njihove poslove, žene, kulturu, vrijednosti. Ove grupe sebe postavljaju u poziciju autoriteta koji određuje uvjete za sve ostale u Sloveniji. Posljedično, borba protiv takvih autoritarnih politika mržnje, koje ne izviru samo iz nekolicine neonacističkih grupa ili čak desničarskih političkih stranaka, može se provesti samo disperziranom antiautoritarnom borbom odozdo.
Ipak, pitanje koje takvi pokreti – koji se još nisu pokazali uspješnima – trebaju postaviti je kako pokazati što znači boriti se protiv uspona fašizma u društvu. Kako razviti taktike i otvorene političke prostore u kojima ljudi koje ne privlače politike mržnje, no kojima u borbi protiv njih nedostaju suborci, mogu pronaći jedni druge? Ovo je još kritičnije u situaciji u kojoj taktike ljevičarskih pokreta, kao što smo vidjeli u Sloveniji, lako mogu preuzeti i samoorganizirane fašističke skupine. Zadatak je dakle i borba za ideje, principe, i konkretni politički sadržaj antiautoritarnih otvorenih politika koje imaju potencijal mobilizacije protiv rastuće mržnje u našem društvu.
Nova lica fa?izma | Bilten
NOVA LICA FA?IZMA | B E T O N :: KULTURNO PROPAGANDNI KOMPLET
Prošlogodišnji “izbjeglički val”, unatoč svojoj kratkotrajnosti i nikakvom utjecaju na demografiju Slovenije, ipak je značajno promijenio političku retoriku u Sloveniji. Fraze nekada ograničene na malene (iako agresivne) nacističke grupe postale su znatno prihvatljivije širim segmentima stanovništva. Istodobno, odgovori koji bi trebali suzbiti te tendencije pokazuju se sasvim neadekvatnima.
Istovremena masovna okupljanja diljem zemlje, koja uključuju i velik broj prosvjednika u malim gradovima i selima, visok stupanj nepovjerenja u institucionalnu politiku i disperzirana mobilizacija putem društvenih mreža bila su neka od ključnih obilježja masovnih prosvjeda u zimu 2012./2013. godine. Prosvjedi nazvani “sveslovenskim ustankom” bili su otvoreni, antiautoritarni pa čak i antikapitalistički, i znatno su pridonijeli padu desničarskog premijera Janeza Janše i njegove vlade. U zimu 2016. godine, u vrijeme takozvane “migrantske krize”, ovo su bile i karakteristike vala prosvjeda koji su se umalo pretvorili u najveću desničarsku pobunu ikada viđenu u Sloveniji, a koje je snažno podupirala ista politička stranka koja je prije tri godine pala zahvaljujući javnom pritisku.
U isto vrijeme kada ekstremna desnica u Sloveniji mijenja svoje lice – od organiziranih malih neonacističkih grupa do općeprihvaćenih “patriotskih” pokreta – svjedočimo i radikalizaciji koja vodi sve većoj agresivnosti starih i novih organiziranih fašista. Što se promijenilo i kakvi bi mogli biti potencijalni odgovori na nove oblike fašizma?
Organizirane politike mržnje – kako političkih stranaka, tako i organiziranih neonacističkih grupa – nisu nova pojava u Sloveniji i bile su integralni dio tranzicije. Što se tiče organiziranih neonacističkih grupa, u Sloveniji se njihov porast bilježi od devedesetih godina prošlog stoljeća, a njihove su politike obuhvaćale aktivnosti od zatvorenih koncerata do otvorenih javnih napada na anarhiste, antikapitaliste i antirasiste, njihove organizacije i strukture. Mnogi od ovih napada su u javnosti prošli nezapaženo ili pak bili okarakterizirani kao obično ulično nasilje, iako su neki od njih zadobili veću pažnju, poput na primjer rasističkog napada 2001. i napada na LGBT klub i jednog novinara u Ljubljani 2009. godine.
PODOMAĆENJE RASIZMA
Unatoč stalnim pokušajima desnog spektra institucionalne politike (koje možemo pratiti od kasnih osamdesetih godina) da stvori patriotske osjećaje prema novorođenoj slovenskoj državi i njenim simbolima, patriotizam za većinu ljudi nije nužno predstavljao očiti izbor. Ovo se polako počelo mijenjati kroz komercijalni sport, brojne granične konflikte s Hrvatskom u prvom desetljeću 21. stoljeća, i polagano prodiranja patriotskih tema u javnu sferu, čak i u škole i vrtiće. To je s vremenom pridonijelo usponu nekolicine patriotskih organizacija koje su manje radikalne u svom nastupu: od akcija koje poduzimaju na ulicama, do načina na koji se javno odijevaju, i posebno u smislu stavova koje izražavaju. Posljedično, one regrutiraju mnogo širu populaciju, osobito među mladima. Njihove su politike mržnje slične onima neonacističkih grupa, ali su počele zadobivati javno mnogo prihvatljiviji oblik, te takve organizacije polako postaju legitimnim partnerima u javnom diskursu, kandidirajući se za javne pozicije i participirajući u medijima.
Te su “patriotske” grupe 2009. godine pokušale promovirati mržnju prema muslimanima i organizirati prosvjed protiv izgradnje prve džamije u Ljubljani, ali zaustavile su ih aktivnosti širokog Antifašističkog fronta u koji je bio uključen velik broj različitih aktera koji su se borili za otvoren i tolerantan grad. U isto smo vrijeme svjedočili i “samoorganiziranoj” mržnji, osobito 2006. godine kada je organizirana grupa stanovnika sela Ambrus (a onda i nekih drugih mjesta) u pravom pogromu prognala romsku obitelj Strojan u šumu.
Unatoč tome što su novinari uporno izvještavali o vezama najvećih desničarskih stranaka i članova organiziranih neonacističkih grupa, važno je ne donositi zaključke koji bi vodili teorijama zavjere. Organizirana mržnja na ulicama Slovenije uglavnom je autonomna, ali ju svakako potiče daje opći “duh vremena” u institucionalnom političkom okruženju gdje desničarski političari desetljećima konzistentno temelje svoje politike na agendi usmjerenoj protiv LGBT zajednice (zabranjujući posvajanje, brak…), Roma, migranata itd.
ZATVARANJE SLOVENIJE
U jesen 2015. godine, kada su dužnosnici Europske unije proglasili izvanredno stanje na Balkanu zbog pojačanog migracijskog toka, Slovenija je postala centralna figura u razgovorima o zatvaranju takozvane Balkanske rute. Čim je Mađarska zatvorila svoje granice, Slovenija je postala glavna tranzitna točka i druga zemlja u Europi koja je svoju južnu granicu zatvorila bodljikavom žicom, potičući susjedne države bivše Jugoslavije da također obustave transport migranata. Ovime je upravljala slovenska politička stranka koja je izbore osvojila na agendi vladavine zakona, ljudskih prava i centrističke politike. Čim je počela takozvana “kriza”, vladajući su prihvatili diskurs sigurnosti i straha, disciplinirajući uglavnom domaću populaciju stvaranjem vanjskog neprijatelja u liku migranta. Aktivno su pridonijeli situaciji koja je otvorila prostor za izravniju retoriku mržnje, a zatim i djelovanje, kako desničarskih političkih stranaka, organiziranih fašista i patriotskih grupa, tako i manje ili više samoorganiziranih građana radikaliziranih antimigrantskim diskursom.
Kada je u siječnju i veljači 2016. godine slovenska vlada počela tražiti mjesta za potencijalne izbjegličke centre u manjim gradovima diljem zemlje, dijelovi populacije su se počeli mobilizirati putem društvenih mreža. Zaredali su se prosvjedi u malim mjestima u kojima nikad ranije nije bilo protestnih aktivnosti. U Kidričevu je prosvjedovalo 300 ljudi, 200 u Vrhniki, 300 u Lenartu, 3000 u Šenčuru (koji ukupno broji 3121 stanovnika), i mnogim drugim mjestima, a svi su se ovi prosvjedi održali u periodu kraćem od tri tjedna. Unatoč prisutnosti poznatih političara iz desničarskih stranaka i plaćenim autobusima (na prosvjedima su se mogla vidjeti i obilježja te lideri patriotskih i fašističkih grupa), većina je prosvjednika bila samoorganizirana.
U isto se vrijeme mogla primijetiti i pojačana nasilna prisutnost fašističkih grupa na ulicama – autonomni skvot Sokolski dom u Novom mestu u kojem se prikupljala hrana i odjeća za izbjeglice napadnut je nekoliko puta, uključujući napad molotovljevim koktelom, u Ljubljani su se pojavili grafiti koji su pozivali na silovanje ljevičarki (koje podupiru migrante), a kasnije, u lipnju 2016. godine, došlo je do organiziranog masovnog neonacističkog napada na Autonomnu tvornicu Rog, jedno od rijetkih mjesta u Ljubljani gdje su migranti samoorganizirani i gdje slobodno mogu provoditi svoje vrijeme i aktivnosti (iako je sam napad bio usko povezan i s pokušajem deložacije Roga).
OTPOR POLITIKAMA MRŽNJE
Slično kao 2009. godine, zamah desničarskih javnih aktivnosti sada su ponovno zaustavili antifašistički prosvjedi, osobito kada su krajem veljače obje grupe – Antirasistički front i desničari – organizirale prosvjede u istoj ulici, ispred centra za tražitelje azila u Ljubljani. Antifašistički je prosvjed na ulice privukao veću masu ljudi, od aktivista preko kulturnih radnika do samih migranata, dok je desničarski prosvjed uključivao grupe od “zabrinutih” starijih građana do neonacista, mobiliziranih putem društvenih medija patriotskom antimigrantskom retorikom.
Javne posljedice prosvjeda bile su dvojake. S jedne je strane došlo do javne podrške zaustavljanju uspona fašističkih politika u Sloveniji. S druge, u parlamentu se ponovno raspravljalo o navodnom ljevičarskom nasilju i ekstremizmu. Odgovor institucionalne ljevice bio je prihvatiti ovu igru dvaju suprotnih ekstrema i umjesto zagovaranja otvorenog i inkluzivnog društva, sudjelovati u raspravama o ekstremizmu u Sloveniji, pokušavajući razotkriti desničarski ekstremizam.
Osnaživanje antiekstremističkih zakona opća je agenda, kako u Sloveniji tako i u Europi, što često rezultira strožim zakonima koji policiji daju veće ovlasti u nadzoru društvenih pokreta. To međutim često rezultira optužbama npr. anarhista za terorizama rijetko, ako ikada, progonu desničarskog ekstremizma protiv kojega bi zakoni trebali biti usmjereni. U svakom slučaju, ostaje činjenica da je prošlu godinu obilježio najveći rast ne samo desničarske retorike, nego i brojnosti agresivnih fašističkih aktivnosti koji smo do sada vidjeli. Kao i u ostatku Europe, u Sloveniji su antimigrantski i antimuslimanski osjećaji dali zamaha desnici u kreiranju institucionalnih politika, ali i na ulicama. Više se očito ne radi (samo) o klasičnim neonacističkim grupama ili desničarskim političarima.
ZAJEDNICA PRIVILEGIRANIH
U prošlosti su odgovori institucionalne ljevice bili jednostavni. Na vlast bi pokušala dovesti lijeve stranke, što je trebalo koncentrirati otpor fašizmu u nadležnost države putem kriminalizacije. Ovo je neko vrijeme možda i bila djelomično uspješna taktika za privilegirane, dok su ljudi na marginama društva nastavljali bili metom fašističkog nasilja. Danas, kao posljedica ekonomske krize, politike mržnje šire se kroz širi spektar društva, gdje mlade majke, naši susjedi, školski kolege i učitelji marširaju uz bok neonacistima pod patriotskim zastavama i sloganima koji pozivaju na očuvanje njihove autentične kulture. Čudovište je pušteno iz kaveza, a institucionalne politike na to nemaju odgovora.
Kao i u ostatku Europe, novo lice fašizma počinje stvarati situaciju u kojoj se Slovenija pokušava očuvati kao zatvorena zajednica privilegiranih. Također, kao bi se opravdale ove ideje, koristi se jezik vlasništva. Slovenske su vlasti prvo istakle pravo na svoj teritorij – gradnjom žice kako bi se zaštitila granica – a njihovi su partneri u desničarskim političkim strankama i patriotskim grupama promovirali ideju o svojoj ulozi u proizvodnji dobara i društvenih odnosa, koju ugrožavaju migranti koji navodno žele preoteti njihove poslove, žene, kulturu, vrijednosti. Ove grupe sebe postavljaju u poziciju autoriteta koji određuje uvjete za sve ostale u Sloveniji. Posljedično, borba protiv takvih autoritarnih politika mržnje, koje ne izviru samo iz nekolicine neonacističkih grupa ili čak desničarskih političkih stranaka, može se provesti samo disperziranom antiautoritarnom borbom odozdo.
Ipak, pitanje koje takvi pokreti – koji se još nisu pokazali uspješnima – trebaju postaviti je kako pokazati što znači boriti se protiv uspona fašizma u društvu. Kako razviti taktike i otvorene političke prostore u kojima ljudi koje ne privlače politike mržnje, no kojima u borbi protiv njih nedostaju suborci, mogu pronaći jedni druge? Ovo je još kritičnije u situaciji u kojoj taktike ljevičarskih pokreta, kao što smo vidjeli u Sloveniji, lako mogu preuzeti i samoorganizirane fašističke skupine. Zadatak je dakle i borba za ideje, principe, i konkretni politički sadržaj antiautoritarnih otvorenih politika koje imaju potencijal mobilizacije protiv rastuće mržnje u našem društvu.
Nova lica fa?izma | Bilten
NOVA LICA FA?IZMA | B E T O N :: KULTURNO PROPAGANDNI KOMPLET
Slowenien: "Sandwich-Affäre" kostet Parlamentarier den Job
Ein Politiker der regierenden Partei LMS hatte in einem Laden ein Sandwich entwendet. Er behauptet, er habe nur das Sicherheitssystem testen wollen. Nun aber wurde er zum Niederlegen seines Mandats gezwungen. Eine überzogene Strafe, meinen manche.
https://diepresse.com/home/ausland/welt/5579451/Slowenien_SandwichAffaere-kostet-Parlamentarier-den-Job
[url]https://www.24ur.com/video?video=62204609
[/URL]
Ein Politiker der regierenden Partei LMS hatte in einem Laden ein Sandwich entwendet. Er behauptet, er habe nur das Sicherheitssystem testen wollen. Nun aber wurde er zum Niederlegen seines Mandats gezwungen. Eine überzogene Strafe, meinen manche.
https://diepresse.com/home/ausland/welt/5579451/Slowenien_SandwichAffaere-kostet-Parlamentarier-den-Job
[url]https://www.24ur.com/video?video=62204609
[/URL]
Bau der zweiten Karawankentunnel-Röhre verzögert sich
https://www.tt.com/ticker/15345499/slowenien-neuer-bauauftrag-fuer-karawankentunnel-bis-sommer-moeglich
https://derstandard.at/2000085905835/Bau-der-zweiten-Karawankentunnel-Roehre-verzoegert-sich
https://www.tt.com/ticker/15345499/slowenien-neuer-bauauftrag-fuer-karawankentunnel-bis-sommer-moeglich
https://derstandard.at/2000085905835/Bau-der-zweiten-Karawankentunnel-Roehre-verzoegert-sich
https://www.bizeps.or.at/neues-gesetz-fuer-persoenliche-assistenz-in-slowenien/
Der Kampf für ein Recht auf „Persönliche Assistenz“ in Slowenien war lang und hart. European Commission Audiovisual Library Die Mitglieder von ENIL (Europäisches Netzwerk Selbstbestimmt Leben) sind Pioniere und gelten seit vielen Jahren schon als einsame Kämpfer*innen in Slowenien, die nach den ENIL-Prinzipien für das Recht auf Persönliche Assistenz gekämpft haben.
Die Vision von Persönlicher Assistenz als grundlegendes Menschenrecht, nicht nur als neues soziales Recht, war oft weit entfernt vom Verständnis der üblichen traditionellen Behindertenhilfe. Persönliche Assistenz gab es 22 Jahre lang nur als Pilotprojekt für wenige bedürftige Nutzer*innen.
Am 17. Februar 2017 verabschiedete die slowenische Nationalversammlung schließlich ein neues Gesetz über das Recht auf Persönliche Assistenz. Dieses Ereignis ist der wichtigste Tag im Leben von Menschen mit Behinderungen in Slowenien. Das Gesetz trat am 1. Januar 2019 in Kraft.
Das Gesetz definiert die folgenden Grundsätze der Planung und Durchführung Persönlicher Assistenz:
Die Antragsteller*innen füllen ein Formular mit persönlichen Informationen aus und erkennen an, dass die Hälfte des Pflegegeldes als Gegenleistung für die Finanzierung der Persönlichen Assistenz angerechnet wird. Sie senden das Formular an das zuständige Sozialarbeitszentrum, das seinerseits ein Expertenkomitee sendet, welches aus drei Personen besteht (Sozialarbeiter*in oder Psychologe*in, medizinische*r Sachverständige*r und eine Person mit Behinderung).
Die Mitglieder des Komitees beurteilen den Bedarf der Antragsteller*innen anhand eines speziellen Fragebogens und erstellen ein Gutachten. Aus diesem Gutachten geht hervor, wie viele Stunden pro Woche die Assistenznehmer*innen benötigen.
Auf dieser Grundlage erstellt ein persönlicher Assistenzdienstleister einen Executive-Plan, der sich aus der Liste der Dienste, der Anzahl der Stunden der Persönlichen Assistenz und der Anzahl der Persönlichen Assistent*innen, die die Benutzer*innen benötigen, zusammensetzt.
Die Assistenznehmer*innen sind angehalten, eigene Persönliche Assistent*innen zu finden. Bei Bedarf kann der Assistenzdienstleister bei der Suche nach passendem Personal unterstützen.
Das Gesetz zur Persönlichen Assistenz entlastet Menschen mit Behinderungen, die bis jetzt Zugeständnisse machen und einen außergewöhnlichen Einfallsreichtum zeigen mussten, um am Leben in der Gemeinschaft teilhaben zu können, enorm. Während die Bedingungen für Menschen mit Behinderungen noch lange nicht perfekt sind, stellt dieses Gesetz einen großen Fortschritt dar.
Vielen Menschen mit Behinderungen in Slowenien, denen zuvor keine andere Wahl blieb, als in einer Einrichtung zu leben, wird nun ein gleichberechtigtes und selbstbestimmtes Leben in der Gemeinschaft ermöglicht.
- - - Aktualisiert - - -
Britischer Außenminister blamiert sich in Slowenien mit Unwissenheit:
https://www.theguardian.com/politic...sal-state-jeremy-hunt-makes-gaffe-in-slovenia
Der Kampf für ein Recht auf „Persönliche Assistenz“ in Slowenien war lang und hart. European Commission Audiovisual Library Die Mitglieder von ENIL (Europäisches Netzwerk Selbstbestimmt Leben) sind Pioniere und gelten seit vielen Jahren schon als einsame Kämpfer*innen in Slowenien, die nach den ENIL-Prinzipien für das Recht auf Persönliche Assistenz gekämpft haben.
Die Vision von Persönlicher Assistenz als grundlegendes Menschenrecht, nicht nur als neues soziales Recht, war oft weit entfernt vom Verständnis der üblichen traditionellen Behindertenhilfe. Persönliche Assistenz gab es 22 Jahre lang nur als Pilotprojekt für wenige bedürftige Nutzer*innen.
Am 17. Februar 2017 verabschiedete die slowenische Nationalversammlung schließlich ein neues Gesetz über das Recht auf Persönliche Assistenz. Dieses Ereignis ist der wichtigste Tag im Leben von Menschen mit Behinderungen in Slowenien. Das Gesetz trat am 1. Januar 2019 in Kraft.
Das Gesetz definiert die folgenden Grundsätze der Planung und Durchführung Persönlicher Assistenz:
- die Achtung der Selbstbestimmung von Assistenznehmer*innen;
- eine freie Wahl der Assistenznehmer*innen bei der Durchsetzung ihrer Rechte auf Persönliche Assistenz, sowie bei der Bereitstellung;
- eine individuelle und auf die persönlichen Bedarfe zugeschnittene Unterstützung;
- die Chancengleichheit, sowie der freie Zugang zur Persönlichen Assistenz;
- Personen, die Assistenz bei der Durchführung von Aktivitäten benötigen, um ein Selbstbestimmtes Leben alleine oder in ihrer Familie zu führen;
- Menschen, die bei Bildung, auf dem Arbeitsmarkt und bei der Teilhabe am gesellschaftlichen Leben Assistenz benötigen;
- Sie sind zwischen 18 und 65 Jahre alt (es sei denn, der Assistenznehmer hatte vor dem 65. Lebensjahr Persönliche Assistenz bereits in Anspruch genommen. In diesem Fall bleibt das Recht auf Persönliche Assistenz erhalten);
- Personen, die nicht in einer Einrichtung (z. B. in einem Altenheim oder einem Pflege- und Arbeitszentrum) leben und mindestens einen Bedarf von 30 Stunden Persönlicher Assistenz in der Woche haben;
Die Antragsteller*innen füllen ein Formular mit persönlichen Informationen aus und erkennen an, dass die Hälfte des Pflegegeldes als Gegenleistung für die Finanzierung der Persönlichen Assistenz angerechnet wird. Sie senden das Formular an das zuständige Sozialarbeitszentrum, das seinerseits ein Expertenkomitee sendet, welches aus drei Personen besteht (Sozialarbeiter*in oder Psychologe*in, medizinische*r Sachverständige*r und eine Person mit Behinderung).
Die Mitglieder des Komitees beurteilen den Bedarf der Antragsteller*innen anhand eines speziellen Fragebogens und erstellen ein Gutachten. Aus diesem Gutachten geht hervor, wie viele Stunden pro Woche die Assistenznehmer*innen benötigen.
Auf dieser Grundlage erstellt ein persönlicher Assistenzdienstleister einen Executive-Plan, der sich aus der Liste der Dienste, der Anzahl der Stunden der Persönlichen Assistenz und der Anzahl der Persönlichen Assistent*innen, die die Benutzer*innen benötigen, zusammensetzt.
Die Assistenznehmer*innen sind angehalten, eigene Persönliche Assistent*innen zu finden. Bei Bedarf kann der Assistenzdienstleister bei der Suche nach passendem Personal unterstützen.
Das Gesetz zur Persönlichen Assistenz entlastet Menschen mit Behinderungen, die bis jetzt Zugeständnisse machen und einen außergewöhnlichen Einfallsreichtum zeigen mussten, um am Leben in der Gemeinschaft teilhaben zu können, enorm. Während die Bedingungen für Menschen mit Behinderungen noch lange nicht perfekt sind, stellt dieses Gesetz einen großen Fortschritt dar.
Vielen Menschen mit Behinderungen in Slowenien, denen zuvor keine andere Wahl blieb, als in einer Einrichtung zu leben, wird nun ein gleichberechtigtes und selbstbestimmtes Leben in der Gemeinschaft ermöglicht.
- - - Aktualisiert - - -
Britischer Außenminister blamiert sich in Slowenien mit Unwissenheit:
https://www.theguardian.com/politic...sal-state-jeremy-hunt-makes-gaffe-in-slovenia
A
Ardian
Guest
G
Gelöschtes Mitglied 28870
Guest
Thomson kriegt erneut Konzertverbot in Slowenien, der bekannt ist für seine faschistischen Ustasa Lieder
Gut so, smrt fašizmu !
https://www.blic.rs/vesti/politika/...la-koncert-pevaca-koji-velica-ustaske/5wxcn4x
NOVA RAMPA ZA TOMPSONA Slovenija ponovo zabranila koncert pevača koji veliča USTAŠKE ZLOČINE
- Tanjug
- 07.07.2019. 19:24
- Komentara: 0
Gut so, smrt fašizmu !
Maradona, du hast kein Recht smrt fasizmu zu sagen